Др Милан Булајић, предсједник Фонда за истраживање геноцида

Хрватски континуитет злочина

Држава Србија је тужена за злочин геноцида над Хрватима и муслиманима – противтужба: континуитет геноцида над Србима у XX и XXИ вијеку

Мој студијско-аналитички рукопис на компјутеру данас износи јако много страна. Изнијећу само неке основне закључке:

Јавности се пласира теза да се суди појединцима, да је у питању индивидуална одговорност, а не народа. »Министар иностраних послова Србије«, Вук Драшковић, у Политичкој  академији Народне партије Аустрије канцелара Волфанга Шизела изјавио да је испуњење захтјева Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, посебно генерала Ратка Младића, не само међународна, већ »наша морална и национална обавеза«! Шефица аустријске дипломатије Урсула Пласник је том приликом указала да је »Хашки трибунал« »неопходан инструмент за индивидуализацију кривице за почињене злочине«!! [1]

Истина је да је држава Србија тужена од стране муслиманске Босне и Херцеговине и ХДЗ-овске Хрватске за злочин геноцида над Хрватима и муслиманима! Између индивидуалне одговорности појединаца и »геноцидног народа«  поставља се питање одговорности државе, чије обавезе (одштету) плаћа народ!! [2] То је национално и државно питање од кога зависи судбина српског народа и српских држава, да не до]е у ситуацију у коју ни нацистичка Њемачка није дошла!

Међународни суд правде суди државама, на основу тужбе Републике Хрватске против Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије!

Муслиманска БиХ, без Републике Српске као конститутивног народа, поднијела је  20. марта 1993.  тужбу Међународном суду правде, чији је Статут саставни дио Повеље УН, против Југославије (СЦГ) за злочине геноцида[3]. Влада Југославије је поднијела добро припремљену противтужбу 23. јула 1997. Нова влада СЦГ, одмах послије преузимања власти повукла  је противтужбу, без услова да се повуче тужба. Расправа пред Међународним судом правде је завршена, чека се пресуда, а да није јавност обавијештена зашто је безусловно повучена противтужба! То мозе да значи да Србија не сматра да је над Србима у БиХ вршен геноцид џихада и муџахедина. За геноцид нису тужени Алија Изетбеговић, злочинци џихада, муџахедини.

На другој страни, одбрана проф. Стојановића тражи да се Међународни суд правде прогласи ненадлежним, након почетка засиједања,  зато што Југославија, оснивач Организације Уједињених нација,  тада није била чланица ОУН нити Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида!?

Југославија један од оснивача Организације Уједињених нација 1945. никада није искључена из ОУН, једно вријеме је постојала само »празна столица« југословенског представника! Правни заступник тужбе БиХ, Сакиб Софтић, сматра да је Југославија »плаћала чланарину ...  али под суспензијом ... СЦГ (Србија) је починила геноцид над Бошњацима и зато је тужимо«.[4] 

Бранећи се формално-правним разлозима надлежности, наместо суочавања са чињеницама може се тумачити као страх од суочавања са истином! Још неумјесније је позивање на преседан Међународног суда правде у вези са надлежношћу расправљања о тужби Југославије против злочина агресије, бомбардовања НАТО држава!

Неосноване су тврдње српског агента пред Међународним судом у Хагу, професора Радослава Стојановића, ако је било злочина на страни Југославије (Србије) да за то сноси одговорност »режим Слободана Милошевића«. Професор би требало да укаже државним функционерима да одговорност не сноси режим једне државе, већ држава као таква!!! 

Хрватска је 2. јула 1999. тужила Југославију (СЦГ), такође,  Међународном суду правде УН, за злочине геноцида, за српске злочине у Славонији и Книну!!![5] Није познато да ли је Југославија (СЦГ) поднијела макар противтужбу.

О тужби СЦГ за геноцид од стране Републике Хрватске јавности се нико не обраћа!!!

Геноцидна намјера Хватске војске против Срба у западној Славонији у операцији »Бљесак« («Flash«), 1. маја 1995.  утврђена је на састанку ВОНС-а  30. априла 1995. Учесник тог састанка министар спољних послова Мате Гранић констатује да је »у прољеће (1995.) постало очито да је само оружаним путем могуће ослолбодити аутоцесту ...  да и сами требамо изазвати инцидент ако буде потребно ... Одлучено је да се на сваку провокацију одговори радикалним ослобађањем аутоцесте. Договорили смо се да се у бојно-редарствену  акцију крене 1. свибња 1995. Операцију смо сви подупрли и затим од Туђмана добили посебне задатке. Мој задатак, као министра вањских послова, био је да своје колеге, дипломатски збор и дипломатску мрежу обавијестим о разлозима војно-редарствене операције како бисмо добили медијску битку у свијету и спријечили било какве озбиљне реакције Еуропске уније, САД-а, Руске Федерације и Вијећа сигурности. [6] 

Операције Хрватске војске “Бљесак” и “Олуја” представљају злочин геноцида над српским становништвом. Транскрипт са састанка највећег војно-политичког руководства Републике Хрватске јасно показује намјеру (Intent) извршења геноцида над Србима, Хрватски “врховник је јасно формулисао стратешки циљ “Олује”: “ДА НАНЕСЕМО ТАКВЕ УДАРЦЕ ДА СРБИ ПРАКТИЧНО НЕСТАНУ…” [7]

Састанку војног и државног врха на Брионима 31. јула 1995. поред “врховника” Фрање Туђмана  и др Мирослава Туђмана учествовали су министар одбране Гојко Шушак, генерали Јанко Бобетко, Мирко Норац, Анте Готовина, [8] Звонимир Червенко, адмирал Давор Домазет, Иван Чермак, Младен Маркач, [9] Миљенко Црњац, Владимир Загорец и други.

Жалбено вијеће Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију потврдило је  одлуку да обједини предмет против Анте Готовине, Ивана Чермака и Младена Маркача у једну оптужницу “за злочине почињене над Србима 1995. године за вријеме и непосредно послије хрватске војне офензиве познате као Операција ‘Олуја’, вођене у регији Крајина у Хрватској … пошто су наводни злочини почињени на истом земљописном подручју, у исто временском периоду, и тијеком исте војне операције, те према  истом и заједничком злочиначком подухвату у којем се наводи да су сва тројица оптужених били судионици …

Оптужени се терете за учешће у заједничком потхвату чија је сврха била трајно исељење српског становништва из регије Крајина у Хрватској уз употребу силе, застрашивања или пријетње силе, прогоном, присилним премјештањем и депоратцаијом, присвајањем о уништавањем имовине или другим Средствима. Конкретно, Готовина, Чермак и Маркач се терете за убојство, прогоне, депортацију и присилно премјештање, пљачкање јавне И приватне имовине, безобзирно разарање градова, насеља или села, те нехумана дела и окрутно поступање. Значи, није у питању индивидуална одговорност за геноциде.” [10]

Тужитељ Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију тужи бившег предсједника Републике Српске Крајине, Милана Мартића за депортације, присилни трансфер становништва у периоду од 1. августа 1991. до 31, децембра 1995. Acting individually or in concern, with other known and unkonown members of a JOINT CRIMINAL ENTERPRISE, planned, instigated, ordered, committed, or otherwise aided and  abetted the planning, preparation, or execution of the deportations or forcible transfers of the Croat, Muslim an other non-Serb civilian population from the SAO Krajina in Croatia and from Bosanski Novi, Bosanska Gradiška, Prnjavor and Šipovo in the ARK in Bosnia and Herzegovina [11]

„Појединци (Individuals) који су учествовали у овом „злочиачком подухвату“ (in this joint venture enterprise) укључују:

Слободана Милошевића ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ СР ЈУГОСЛАВИЈЕ,

Остале чланове ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ АРМИЈЕ (ЈНА) односно ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ (ВЈ), ВОЈСКЕ РСК (СВК), ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ (ТО) СРПСКЕ , ХРВАТСКЕ,  БОСНЕ И ХЕЦЕГОВИНЕ. СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ЛОКАЛНЕ И ПОЛИЦИЈСКЕ СНАГЕ (МУП) СРБИЈЕ, УКЉУЧУЈУЋИ ДРЖАВНУ БЕЗБЈЕДНОСТ (ДБ) РЕПУБЛИКЕ , СРПСКЕ ПОЛИЦИЈСКЕ СНАГЕ САО РСК СРБИЈЕ САО КРАЈИНА ПОЛИЦИЈА. МИЛИЦИЈА САО КАЈИНЕ - МАРТИЋЕВА ПОЛИЦИЈА тзв. МАРТИЧЕВЦИ. ПАРАВОЈНЕ СНАГЕ И ДОБРОВОЉНЕ ЈЕДИНИЦЕ СРБИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ, И БОСНЕ, УКЉУЧУЈУЋИН »ВУКОВЕ СА ВУЧЈАКА«.[12]   

Квалификација геноцида хрватских усташа

 над Србима, Јеврејима и Ромима

Историчар др Иво син Славка Голдштајна је, гостујући на београдској БК телевизији бранио не само минимизирање жртава Јасеновца, већ отворено тврдио да бивши заповједник Јасеновачких логора Динко Шакић није могао бити осуђен за геноцид, »јер се утврдило да је убио само два заточеника«!  « [13]

Ни др Андрија Артуковић, министар усташке полиције НДХ, није пред Загребачким судом ни оптужен, суђен ни осуђен за злочине геноцида, већ за »обично убијство«.

Командант српског Дринског корпуса, генерал Радислав Крстић је већ осуђен за геноцид на 35 година, иако није доказано не само да није убио ни два човјека,већ да на подручју Сребренице није ни био, већ робија у Великој Британији. Осуђен је и пуковник Видоје Благојевић, без права на своју одбрану! Нико из БиХ, на страни злочина муслиманске ни хрватске стране, није оптужен за геноцид.

Др Јосип Јурчевић, знанствени сурадник Института друштвених знаности »Иво Пикар« у Загребу и професор сувремене повијести на Хрватским студијама Свеучилишта у Загребу негира да је »у Јасеновцу почињен геноцид над Србима«: НДХ »типични тоталитарни режим, примјењивао је тоталитарне методе – укључујући логоре, међу којима је Јасеновац свакако био највећи – према свим становницима који нису хтјели толелирати тај режим, а таквих је било доста, укључујући и Србе. У Јасеновцу нису жртве били само Срби, него и Хрвати и припадници других народа, и не може се рећи да је искључиво према Србима провођена таква политика...«. Ова изјава је објављена у вријеме обиљежавања 61. годишњице пробоја заточеника Јасеноновца у београдском Данасу  под насловом Научна истина о злочину и жртвама – Да ли је у Јасеновцу извршен геноцид над Србима. [14]

На 61. комеморацији пробоја заточеника Јасеновца 22. априла 1945. године, предсједник Републике Хрватске, у Јасеновцу 30. априла 2006. изјавио је »Јасеновац је био поприште геноцида, холокауста и ратног злочина. У складу с политиком злочиначког усташког режима Јевреји су убијани само због тога што су Јевреји, Срби због тога што су Срби, Роми зато што су Роми. Убијани су и Хрвати који се нису могли, нити хтјели сложити с том злочиначком политиком«. Предсједник Хрватске је говорио о »ужасима који су прије шездесет година почињени«, да се »мора учинити све да би се разбиле било какве недоумице око карактера режима у НДХ одговорног за ужасе почињене у Јасеновцу«. То представља ауторитативан одговор професору сувремене повијести на Хрватским студијама Свеучилишта у Загребу, који негира да је »у Јасеновцу почињен геноцид«

Међутим, предсједник Хрватске на комеморацији у Јасеновцу 30. априла 2006. године изјављује »Злочин нема националност«?!! Ко су починиоци »ужаса који су прије шездесет година почињени«?  Као што »жртве фашистичког терора« имају националност – Њемци, Италијани и други, тако и усташе имају националност – хрватску, који су убијали припаднике других националности – Србе само зато што су Срби, Јевреје зато што су Јевреји, Роме зато што су Роми! То је једини пут »да би се разбиле било какве недоумице око карактера режима НДХ(рватске) одговорног за ужасе почињене у Јасеновцу«. То је пут за утврђивање »јасеновачке истине« које се »ми срамимо, али је не скривамо«!

С обзиром да ратни злочини, посебно злочини геноцида, не застаријевају, противтужба државе Србије отвара могућност да се Хрватска тужи и за злочине геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима из Другог свјетског рата (систем усташких злочина геноцида – Јасеновац, Гаравице, Пребиловци, Ржани до Шушњар код Санског Моста!

Преживјели мученици Јасеновачких логора безуспјешно воде акцију за обештећење од Хрватске, иако су обештећења добиле јеврејске жртве, делимично и -ромске.

Оптужити Републику Хрватску за минимизирање злочина геноцида у Хрватској у току деведесетих година XX вијека, за војне геноцидне акције »Бљесак«, »Олуја«, Медачки Џеп и др,  јер су Срби протјеривани, убијани само зато што су Срби.

Представници Мркоњић Града и других општина БиХ – Републике Српске туже Републику Хрватску за геноцидне злочине и разарања 1995.

Грађани Варварина туже Немачку, као учесницу НАТО снага бомбардовања 1999. године. У образложењу одбијања тужбе Врховног суда Њемачке о ненадлежности тежиште је на чињеници да није ријеч о тужби државе против државе, већ појединаца, да њемачко национално законодавство не предвиђа могућност заштите страних држављана. [15] Обештећење од бомбардовања НАТО Кинеске амбасаде у Београду признато је Народној Републици Кини.

Њемачки првостепени суд у Минхену прогласио се надлежним за осуди за ГЕНОЦИД, етничко чишћење околине Котор Вароша 14. августа 1992. и стријељање шест муслимана Ђурађа Кушљића, наставника математике и физике, из Врбањаца код Котор Вароша (који је тога дана био у Бања Луци, гђе је у Клиничком центру чекао рођење трећег детета), ухапшен у [16] Њемачкој 1. септембра 1998. Одлучујући о жалби Кушљића Савезни суд Њемачке потврдио је пресуду првостепеног суда - кривицу за геноцид. Послије осам година затвора, на препоруку њемачког тужиоца, Предсједник Савезне Републике Њемачке ослободио је Кушљића издржавања казне, остављајући пресуду о геноциду на снази!!! То је била вијест у београдској Политици 6. новембра 2006, без званичне реакције, коментара!!

Општински суду Новом Пазару донио је првостепену пресуду којом се држави налаже да исплати одштету од 13,5 милиона динара наследницима петоро грађана погинулих приликом ваздушног напада НАТО-а 31. маја 1999. »НАТО убија, Србија плаћа«, коментарише београдска Политика. [17] Намјесто да држава тражи репарације од држава НАТО, које су срушиле Авалски торањ код Београда, сакупљани су прилози од грађана, укључујући пензионере и школску ђецу!! Већ је јавна тајна да је »све више оболелих од карцинома , »у последњој деценији број оболелих удвостручен, што се може довести у везу с бомбардовањем«.[18]

Питање које тражи одговор – улога државе – Југославије/Србије у заштити животних интереса својих држављана, у заштити сопствених интереса – противтужбе против муслиманске БиХ и Републике Хрватске?!?!

У питању су основна права човјека, гарантована међународни  конвенцијама, својевремено услов за признање независности Републике Хрватске. [19]

Шта је и гђе су српски правници, зашто не говоре са становишта своје струке – шта је право!!

Предсједник Фонда за истраживање геноцида посјетио је на Правном факултету Универзитета у Београду, 28. јуна 2005. предсједника и генералног секретара Удружења за међународно кривично право, проф. Др Миленка Крећу и Срету Нога са писменим предлогом, послије консултација са Проф. Др Зораном Стојановићем, Проф. Др. Стеваном Ђорђевићем и пок. др Миодрагом Митићем, бившим главним правним савјетником Министарства иностраних послова »да Удружење за међународно кривично право организује састанак стручњака за међународно право на коме би се размотриле квалификације геноцида, на основу Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида догађања у Босни, посебно Сребреници, у току 'Олује', до које је дошло непосредно и у вези са Сребреницом. Ова расправа би требало да се одржи прије Међународног научног скупа поводом 10-те годишњице Сребренице.«[20] На овај писмени предлог, поред више усмених интервенција, никада није ни одговорено!!

Пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију за геноцид су тужени предсједник Републике Српске, др Радован Караџић, предсједник Скупштине РС Момчило Крајишник, командант Главног штаба ВРС генерал Ратко Младић.

За геноцид је оптужен предсједник Републике Србије и СРЈ, Слободан Милошевић, у БиХ и Космету. Оптужени су начелници Генералштаба ВЈ и други високи функционери.

»Међународна заједница«  преко портпарола главне тужитељице Карле Дел Понте понавља да се суди појединим окривљеним, индивидуалним злочинима. Међутим од 2005. године видљив је систем оптужница против Срба »у пакетима«. Оцигледно, није у питању рационалност суђења, посебно када су у питању оптузнице за геницид!

Тужилаштво Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију затражило је 30. 2005. Да се обједини суђење шефу Службе државне безбједности Јовици Станисићу, помоћнику СДБ Франку Симатовићу, предсједнику Републике Српске Крајине Милану Мартићу и предсједнику Српске радикалне странке, др Војиславу Шешељу. [21]  На овај начин се суђење, које се без основа одлаже годинама, доводи у опасност новог одлагања!

Почетком маја Међународни кривични трибунал за бившу Југославију саопштио је да се одбија жалба о одлагању и заказано суђење 10. јула 2006. године¸такође »у пакету« бившем предсједнику Републике Србије¸Милану Милутиновићу, потпредсједнику Владе Југославије Николи Шаиновићу, начелницима Генералштаба Војске Југославије Драгољубу Ојданићу и Небојши Павковићу , генералима Владимиру Лазаревићу, Сретену Лукићу и Властимиру Ђорђевићу. [22]

У консолидованој и допуњеној оптужници од 9. децембра 2005. Против девет официра и генерала ВРС, седам је оптужено за геноцид: Здравко Толимир, Винко Пандуревић, Љубиша Беара, Вујадин Поповић, Драго Николић, Милорад Трбић и Љубомир Боровчанин.[23] »Ове седмице чак четири колективнa суђења«

Послије неколико година истраживања и проучавања на отвореној трибини« у Приједору на Светог Илију 2003. суочио сам се са представницима муслиманске федерације са тезом »Војска Републике Српске није извршила геноцид над муслиманима у Сребреници, злочина је било, али треба утврдити број жртава, извршиоцима и околностима!«

О српском »геноциду« над Албанцима већ су написане књиге. Овога мјесеца професор Ноам Чомски, филозоф и аналитичар, кога је New York times  назвао »водећи живи интелектуалац« изјавио је: »какав је  био тај геноцид на Косову? Знамо из западне документације шта је то било. У години пред бомбардовање, према западним изворима, убијено је око две хиљаде људи, жртве су биле распоређене. Према британској влади, која је била најјачи јастреб у Алијанси – све до јануара 1999. највећи део убистава починили су герилци ОВК који су надирали, како сами кажу, покушавајући да изазову оштру реакцију Срба, у чему су и успели, како би навели западне хуманитарце да бомбардују ... У то време, тих месеци их је помагала ЦИА. И то називати геноцидом је заиста увреда жртава холокауста, јер ако је то геноцид онда је читав свет прекривен геноцидом...«[24]

У Бијељини на комеморацији јеврејским жртвама, 21. октобра 2005. предсједник Фонда за истраживање геноцида је  поновио нужност оптужбе Ватикана, Њемачке, Сједињених Америчких Држава и НАТО пакта за злочине против мира у односу на југословенску државу, из чега су произашли ратни злочини и злочини геноцида, страдања свих југословенских народа, [25] шиптарски ОВК за геноцид над несрпских народима на Косову и Метохији!

Хадезеовска Хрватска под Туђманом, настављајући Павелићеву политику геноцида  у независној Републици Хрватској, до милитаристичких акција Бљесак и Олуја етничког чишћења Срба, уз подршку Њемачке, Ватикана, Сједињених Америчких Држава и НАТО војног савеза. Хрватски попис становништва 2001. године показује да је број Срба, као конститутивног народа у Хрватској, од 37% у Бановини Хрватској, у Југославији 12%, спао је на 4,7 процената, што представља остварење Туђманског програма да у Хрватској не смије бити Срба више од 3 до 6 процената, дакле ни статус националне мањине  То представља довршење клероусташког програма НДХ!

То је хрватски крунски доказ геноцида над Србима у Хрватској.

Протитужба треба да прикаже чињенице о настављању геноцида над православним Србима у Републици Хрватској од 1945, посебно у периоду од 1990 до 2005.(злочини у Госпићу, Коранском мосту, Бјеловару, Медачком Џепу, масленици, Лори, итд. Итд.

“Поред документовања  познатих геноцидних акција Хрватске војске над Србима у акцији “Бљесак” и “Олуја” новембра 1995, треба документовати о у јавности мало познати геноцидним акцијама Хрватске Војске на простору суверене БиХ (Републике Српске) – “Маестрал”,”Јужни одговор”,”Уна-Дрина”,” Озрен” и др.

На развалинама друге југословенске државе хадезеовска Хрватска отворено ревидира историју претварајући Јасеновачлки систем клероусташких логора геноцида, у Спомен-подручје холокауста.

Док се јавно у Спомен музеју Јасеновац врши ревизија историје, тврди да у јасеновачким логорима геноцида није геноцидно убијено више од 90 хиљада, гђе се бришу жртве српске и ромске народности, Јасеновац претвара у »музеј холокауста«, на свечаној церемонији одавања почасти жртвама холокауста у украјинској Бабиј Јару, поред награде Раоул Wаллендер у Њујорку, предсједник Хрватске Стјепан Месић добио признање за борбу против антисемитизма [26]

Предсједник Хрватске, Стјепан Месић, је приликом гостовања на београдској телевизији, у присуству предсједника Србије, Бориса Тадића, изјавио: »Срби треба да признају геноцид у Сребреници«, а што се тиче  масовног протјеривања и убијања Срба из Републике Српске Крајине, казнене експедиције хрватске солдатеске »Бљесак« и »Олуја«, »то је била законита акција хрватске војске за повраћај узурпираних теритрорија«, као да  Срби у Крајини не живе стољећима, већ да су дошли из Србије. Предсједник Републике Србије је прећутао!

Премијер Иво Санадер на 61. засиједању Генералне скупштине УН у Њујорку представио кандидатуру Хрватске за несталног члана Савјета безбједности УН у мандату 2008-2009 године, »као мјеру хрватске одговорности«, као »демонстрацију мировног процеса у југоисточној Европи. Хрватска је , како пишу медији »позивајући се на дипломатске кругове, на путу ка чланству у Савјет безбједности, осигурала и подршку Србије, као и неких држава у регији«.[27]  Како Србија може доводити у питање оптужбе Републике Србије пред Међународним судом правде од државе чију кандидатуру за најважнији орган УН Савјет безбједности подржава!!

Хрватски органи правосуђа процесуирали су 4.625 лица оптужених за ратне злочине у току грађанског рата 1991-1995, углавном Срба и припадника регуларне Југословенске народне армије.

Између између министра правде Србије Зорана Стојковића и министра правде Хрватске Ане Ловрин,  потписан је  Споразум о уступању кривичних предмета осумњичених за ратне злочине, углавном Срба, припадника Југословенске Народне Армије и Српске војске Крајине. Хрватска је велики број оптужених ставила на потјернице Интерпола. »Биро Интерпола у Загребу је расписао потјернице за 746 особа. По том основу широм свијета већ ухапшено преко педесет људи, 13 Срба само у току ове године ...тренутно се води поступак за ратне злочине против 960  лица«, наводи Саво Штрбац, предсједник Веритаса[28].Тако су  ухапшени Србин Никола Кресовић, који је избјегао у Канадуч пуковник Миле Новаковић на граничном прелазу Табановциу македонији, 25. септембра 2003. као члан делегације ратних војних инвалида , који је осуђен у Хрватског на 20 година затвора због »ратних злочина против цивилног становништва и уништавања историјских споменика.  По мишљнеју доктора војних наука Косте Новаковића у питању су »инконструисане оптужбе хрватског правосуђа, чија је суштина оправдавање етничког чишћења Срба са територије Хрватске.«[29]

»Наиме, годинама судски процеси у Хрватској у којима се суди осумњиченим за ратне злочине, било Србима било Хрватима, нису били ништа друго него судске фарсе, дакако са различитим предзнацима, импликацијама и исходима. Судска пракса у Хрватској и данас потврђује да у њој постоје двије кривичне политике: једна за Србе, друга за Хрвате, а најсрамније странице хрватског правосуђа исписане су управо у вођењу процеса против Срба...«[30]

С обзиром да Југославија/Србија није оптуживала хрватске злочинце над Србима, споразум о уступању може да значи да Србија признаје пресуде хрватских судова, преузима »осуђене« Србе у Хрватској да, на мјесто у Хрватској, проводе у затворима Србије казну изречену у Хрватској!!!![31]

Злочини над Србима у Хрватској се третирају као обични злочини, а не као ратни злочини, још мање злочини геноцида, Кривични закон Хрватске прописује да се кривични поступак не може покренути кад протекне 15 година од извршења кривичног ђела за које је прописана казна тежа од 10 година, предстоји застаријевање злочина почињених у Сиску и на другим крајевима Хрватске.[32]

Центар јавне безбједности Бања Лука поднио је тек октобра 2006. кривичне пријаве против 16 официра Хрватске војске и Хрватског вијећа обране (ХВО) за ратне злочине над Србима. Међутим, Република Хрватска и Република БиХ не изручују своје држављане трећим државама, што је новим Уставом Републике Србије  омогућено. Поред тога Република БиХ је одбила да са Србијом и хрватском потпише споразум о уступању кривичних предмета, као што је учинила Србија са Хрватском.«[33]

И док надлежни државни органи не обавјештавају српску јавност шта се предузима у утврђивању истине, противтужбе против Хрватске  Међународног суду правде, заштити оптужених Срба, хрватска влада тражи од  Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију допуштење да у својству »пријатеља Суда« (Амицус Цуриае)  припеми поднесак којим ће »помоћи у утврђивању истине гледе тврдње оптужбе да је тадашњи државни војни врх Републике Хрватске суђеловао у заједничком злочиначком подухвату, односно тврдње обране да злочиначки подухвата није било« (случај Готовина, Чермак и Маркач). Хрватски министар правде Ана Ловрин најавила је намјеру »пружити помоћ Суду у тумачењу повијесних и политичких чињеница, узимајући у обзир да је војно-редарствена акција 'Олуја', у тјеку који се наводно догодио заједнички злочиначки подухват, подузета сукладно међународном праву и релевантним резолуцијама Вијећа сигурности Генералне скупштине УН, те у сугласју с напорима међунаодне заједнице  на обуздавању војних офензива српске војске и припреми мировних преговора.« У томе циљу на припреми поднеска група угледних правника, историчара и других научника,[34]

Иако је овај захтјев морао бити одбијен, хрватска »промиџба« иде даље: загребачки Национал  је лансирао вијест »САД треба Хрватску због споразума Ирана и Србије«: »У  понедељак 23. сијечња ове  године иранска државна новинска агенција ИРНА објавила је ту занимљиву и – по америчком мишљењу – важну вијест из Техерана. Вијест у цјелости гласи: ИРАН И СРБИЈА ПОТПИСАЛИ СПОРАЗУМ О СИГУРНОСТИ Техеран, 22. сијечња, ИРНА Иран – сурадња – Србија ... Та ијест у обавјештајним криговима побудила је големо занимање, јер је открила да су Србија и Иран договарали сигурносне аранжмане кад је већ значајно ојачао амерички притисак на Иран због његова војног нуклеарног програма и америчке сумње да Иран производи атомску бомбу, кад су западне земље почеле оранизирати политичку блокаду и најавиле присак на Иран. Из те вијести не може се открити о каквим је сигурности аранжманима ријеч, је ли  по сриједи само размјена обавјештајних података, допрема оружја или чвршће војно савезништво. Нагађало се и да је иран посебно заинтересиран за србијанска искуства из рата за Косово 1999., посебно увези с нападима НАТО-ва зракопловства, али да је ријеч о мноо ширем и чвршћем аранжману. Та је вијест за београдску власт била врло неугодна, јер су се очито Београд и Техеран договорили да се о тајним разговорима о сигурности шути, а Техеран се тога није држао. Због тога је београдска влада на ту вијест нервозно реагирала да је преко новинске агенције Тањуг демантирала већ слиједећег дана 24. сијечња: ' СПР: СиЦГ – МИНИСТАРСТВО – ИРАН БЕЗ ОСНОВА ТВРДЊЕ О СИГУРНОСНОМ СПОРАЗУМУ ИРАНА И СиЦГ-а 26.1.2006. 16.59 Београд (Тањуг) –Министарство вањских послова Србије и Црне Горе приопћило је данас да су неосноване тврдње иранске државне новинске агенције ИРНА да су Влада Ирана и Вијече минстара Србије и Црне Горе потписали споразум у области сигурности. 'Једино је, и то још у просинцу 2001., потписан Меморандум о разумијевању и сарадњи у борби...«

»Нагло побољшање односа Хрватске и САД има и врло занимљиву и досад непознату димензију, која рјечито показује да је подручје некадашње Југославије због нових тајних процеса поновно изнимно стратешки значајно за САД и да нова глобална димензија објашњава зашто је хрватски премијер Иво Санадер прошлог тједна у Вашинтону примљен на тако високој разини као никад нико прије њега из Хрватске. Примили су га предсједник Џореџ Буш, потпредсједник Дик Чени, шефица Стејт Департмента Кондолизе Рајс и министар обране Доналд Рамсфелд, четворо најмоћнијих људи САД-а,а тиме и свијета. Сви су они били јако заинтересирани за разговоре аса Санадером јер се у америчком врху процјењује да би Хрватска ускоро могла имати значајну улогу у стабилизацији сигурности на подручјима некадашње Југославије, гђе би се – према америчким процјенама – ситуација могла погоршати због Ирана. У Вашинтону процјењују да би на Балкану поново могли планути ратни сукоби те му хитно треба поуздан партнер на којег се може ослонити. А поуздан партнеру тој проблематичној регији од свих земаља може му бити једино Хрватска. ...« [35]

Београдска Политика  је пренијела само вијест из Загреба »'Српска претња' гура Хрватску у НАТО«, »у таквом сценарију једино преостаје да се прикључи НАТО-у«, како ће, по ријечима америчког амбасадора Братке, бити најбоље заштићена од евентуалних напада«.[36] »у Министарству одбране Србије јуче нису желели да коментаришу текст у Националу, тврдећи да 'не коментаришу садржаје таквог типа' 'То нека коментарише онај ко је писао. За нас су то ноторне глупости – рекао је за Курир Зоран Пухач из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране Србије.!!![37]

За вријеме службеног боравка у Сједињеним Америчким Државама, предсједник Борис Тадић “Signed  a document that Serbia cannot bring to the Hague Tribunal any charges against American Citizens”. »Закон заштите« (Protection Act) интереса САД усвојен је 30 јула 2003. године. На крају тог дугачког законског текста у коме су наведени до ситних појединости заштићени интерси САД, стипулисано је: »Nothing in this title shall prohibit the United States from rendering assistance to international efforts to bring to justice Saddam Hossein, Slobodan Milošević, Osama bin Laden, other members of Al Queda, leaders of Islamic Jihad, and other foreign nationals accused of genocide, war cerimes against humanity.

И о томе се  упорно ћути пред јавношћу Србије !!![38]

Конгрес  САД је 27. јула 205. усвојио резолуцију (199) о Сребреници : “(2) the policies of aggression and ethnic cleansing as implemented by Serb forces in Bosnia and Herzegovina from 1992 to 1995 meet the terms defining the crime of genocide in Article 2 of the Convention on the Prevention and Punishment of Crime of Genocide”.[39] Потписујући споразум са владом САД, предсједник Тадић је  морао имати у виду став највишег законодавног органа САД!

На оптужбе Срба за геноцид већ 5. јула 2005. у Отвореном писму члановима Представичког дома и Сената САД реагује Проф. Емеритус са Историјског одељења Универзитета у Калифорнији, са аргументацијом, не само да је неоснован закључак да су Срби извршили геноцид у Сребреници, већ да  се може говорити о „the Reserve“ о геноциду над  Србима у

Потписујући уговор са Сједињеним Државама предсједнику Тадићу је требало указати да је у деценијским преговорима у оквиру Организације Уједињених нација, на основу Повеље и позитивног међународног права образован је Међународну кривични трибунал опште надлежности, такође са сједиштем у Хагу. Међународни кривични суд  потписом држава чланица Уједињених нација ступио на снагу у Међународни кривични трибунал је почео да делује. Влада Сједињених Држава је повукла свој потпис, одбила ратификацију – дакле не признаје га. Потписом овог споразума са САД предсједник Републике се одрекао права покретања међународног кривичног поступка против држављана САД без обзира какво кривично дело починили у Србији или у другим државама а нашли се у Србији .

Прије потписа овог споразума, без сагласности Парламента - упознавања јавности, предсједник Тадић је морао знати да је Конгрес САД – Представнички дом (253:168)И Сенат (65:34)  усвојио 27-28. септембра 2006. тзв. “Military Commission Act” (Закон о војним комисијама), Овим законом војне комисије добијају право да одобравају у име државе САД злочине, у супротности са америчким законима о људским правима, Повеље Уједињених нација,  чланом 3 Женевских конвенција и Приручника о испитивању ратних заробљеника  (Army Field Manuel).[40]

На београдској телевизији тражи се хапшење носилаца тезе да Војска Републике Српске, Република Србија, нису извршили геноцид над муслиманима и Хрватима!

Питање институција за истраживање и изучавање геноцида

У условима оптужби против српског народа и српских држава за злочине геноцида пред Међународним судом правде и пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, за утврђивање истине битно је постојање институција за истраживање и пручавање злочина геноцида на простору  бивше Југославије.

Одбор Српске академије наука и уметности за сакупљање грађе о геноциду над српским народом и другим народима Југославије у XX. веку, укинут је у вријеме обновљеног геноцида 1994. године, обиљежавања десете годишњице плодног рада.

Државна комисија за ратне злочине и злочине геноцида, коју је фебруара 1992. образовала Скупштина СФРЈ. Послије годину и по дана рада, када је и Хелсинки Wатцх почео да објављује њене извјештаје, одлуком Савезне владе, укинута је јула 1993.

Савезна комисије за злочине против човјечности и међународног права, образована на мјесто Државне комисије, одлуком Петооктобарске владе 2002. године је пасивизирана, сакупљена грађа смјештена у неколико просторија зграде »СИВ 3«!

Музеј жртава геноцида, образован законом 16. јула 1992. године, послије обиљежавања десете годишњице успјешног рада, пасивизиран је разрјешењем директора, управног и надзорног одбора и пребацивањем у Крагујевац.

Фонду за истраживање геноцида, као посебном правном лицу, регистрованом у Влади Репубикие Србије, одузете су просторије, предсједнику писмено забрањен улаз у радне просторије, одузета електронска технологија, враћена само једна радна просторија без електронске технологије и телефона, без финансијских средстава.

Објављено је да је одбрана  од оптужби само БиХ против Југославије, односно СЦГ, Србију коштало 1,225.500 евра, (само страним  браниоцима Иан Броwнлy-у 510.000 евра, Ксавијару де Руу 345.000 итд.[41] Није намјера подцијенити корисност и трошкове страних стручњака, али је сигурно да су постојале стручне институције за истраживање и проучавање геноцида трошкови би били далеко мањи!!

У писму Извршног одбора Председништва Српске академије наука и уметности, »на предлог Одељења историјских наука, а поводом разматрања дописа др Милана Булајића, председника Фонда за истраживање геноцида« предсједнику Владе Републике Србије од 15. децембра 2004. упозорено је да је »питање геноцида не само научни већ и озбиљан политички проблем, коме треба посветити озбиљну пажњу. Изучавање геноцида мора бити дигнуто на највиши ниво и морало би се институционализовати, а не као до сада препустити добронамерним појединцима. уколико се држава према изучавању геноцида буде односила немарно и неодговорно, последице ће бити вишеструке – колико моралне, толико материјалне. Слободни смо да Вас упутимо на чињеницу да постоји  обимна грађа о геноциду, која се налази смештена у просторијама које је Одбор (Фонд) користио у згради на Тргу Николе Пашића бр. 11. било би добро ако би се тај простор могао активирати«.[42] Послије критичних годину и четири мјесеца на ово писмо Извршног одбора Председништва САНУ није одговорено!!