Интервју: Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над Србима

Не смемо заборављати прошлост

Доказаћу компоненте верског рата у Босни и Херцеговини. Податке о жртвама сакупљам на основу формулара који сам назвао "Картон жртве рата". Имена починилаца злочина над Србима из Другог светског рата некако су склоњена. За време последњег рата у многим деловима Босне убијено је више Срба него за време Павелића

Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над Србима, од почетка рата у Босни и Херцеговини ради на прикупљању података о убијању и протеривању Срба. О овој теми је до сад написао више књига, попут "Хронике нашег гробља" и "Злочина над Србима - БиХ 1992-1995.", али не мисли да је његов посао готов.

- Ових дана завршавам и припремам за објављивање неизнесено сведочење у корист Слободана Милошевића. Занимљиво је да ће то сведочење, ипак, угледати свет, и то захваљујући неким Американцима који су ми се обратили преко адвоката Зденка Томановића. Посебну пажњу посветићу општинама које се наводе у тужби против Милошевића. Друга ствар коју сматрам битном је да докажем компоненте верског рата у Босни и Херцеговини. На једној страни су били муслимани, а на другој хришћани, без обзира на то што су и Срби и Хрвати водили међусобни рат. Наравно, посебну пажњу посветићу и случајевима Сарајева и Сребренице - каже Иванишевић.

И досад сте се бавили овим темама?
Рат још није био ни готов када сам објавио књигу "Хроника нашег гробља", а прошле године сам објавио и књигу "Злочини над Србима". Ја сам хтео да је назовем "Енциклопедија злочина над Србима", али покојни Данило Лазовић ми је тражио да променим име, да не буде тако благо. "Каква енциклопедија," рекао је, "кажи злочин". Осам година сам скупљао материјал за ту књигу и скоро сви злочини су ту описани.

Како је та књига замишљена?
У књизи постоји енциклопедијски преглед доказа. Гледао сам да буде кратко, али сваки злочин има свих пет показатеља. Време догађања, место, имена жртава, ко је одговоран за злочин, ко су сведоци... То је толико необориво и дато је с таквом научном апаратуром да се свако може узети као кривична пријава. Ту има око 300 масовних злочина над Србима, а под масовним злочином се подразумева злочин који се догодио у истом месту, у истом дану и над најмање три особе.

Директор сте Центра за истраживање злочина над Србима. Који су ваши циљеви?
Центар за испитивање злочина над Србима постоји већ 14 година. Немамо никакву међународну подршку, чак се пре може рећи да имамо проблема. Ипак, радимо. Приоритет су испитивања српских страдања, а у другом плану су починиоци злочина. Кад сам почео тај рад, прегледао сам све оно што је било у Првом и Другом светском рату и прво што сам видео је да су имена починилаца злочина некако склоњена. Рођаци и наследници тих злочинаца су то склонили. Приоритет нам је Босна и Херцеговина зато што у Републици Српској није било такве организације.
Сакупљена документација је веродостојна. Прављена је на основу формулара који сам назвао "Картон жртве рата". Онда сам замолио јеврејску општину у Београду да погледам како изгледа њихов упитник и на основу њега сам поправио постојећи. У тој методологији свака наша жртва има свој матични број, број општине у којој је живела, села и која је жртва по реду.

Да ли је било проблема око прикупљања тих података?
Па дуго сам се колебао око наших Срба који су погинули у рату против нас. Можда 15 година разговарао сам о томе с многима - академицима, психолозима, стручњацима за етику... И нико није знао да ми одговори. Јер многи су Хрвати и муслимани били на нашој страни. И опет, нису Срби.
Али када су муслимани 1998. објавили списак Сарајлија жртава рата и међу њима је било пар стотина Срба, упоређивао сам документацију и утврдио да ти људи нису уопште били у њиховој армији. Често се говори о логорашима који су затворени и натерани да копају трашеје око Сарајева. И многи од њих погинули су управо од муслиманске руке. И онда, муслимани, да би показали своју мултиетичност, ставе њих на списак жртава. Тада сам сасвим ставио на страну то на којој је страни мој Србин изгубио главу, он је српска жртва овог рата.

А Хрвати и муслимани који су страдали на нашој страни?
Ја наводим и жртве из сваке општине који нису Срби, иако је питање да ли ће се тако честито понашати српска и муслиманска страна ако сазнају да је неко био на српској страни.

Да ли имате проблема због изношења података о злочинима?
Многима сметају подаци које износим. На једној трибини на Правном факултету сметало им је што користим израз "десет година од ослобођења Сребренице". Ја сам рекао да је то за нас ослобођење јер, кад смо се ми вратили у Сребреницу, ми смо је ослободили. Не само за себе, већ за све становнике. Вратили смо се на начин на који смо и отерани - оружјем. Пазите, док су муслимани владали Сребреницом, од 1992. до 1995, било је 17 атентата, две побуне због непоштене расподеле хуманитарне помоћи. Имамо силоване муслиманке од стране муслимана. Откако је ослобођена, муслимани слободно шетају.

Колико је Срба страдало у Босни и Херцеговини за време последњег рата?
Поредио сам податке са Другим светским ратом. И за време овог рата, у многим деловима Босне убијено је више Срба него за време Павелића. Само у 1992. години у Сарајеву је убијено више Срба него што је, у овом граду, убијено током Другог светског рата. Од 5.515 српских жртава у Сарајеву 2.700 је страдало 1992. године. Иначе, у Босни и Херцеговини убијено је 34.000 Срба, у Хрватској осам хиљада, а на Косову и Метохији две хиљаде.

Зашто је највише Срба страдало током 1992. године?
Током 1995. године Срби су већ имали искуство из претходних година. Иако су нас напали и НАТО и хрватске оружане формације, благовремено је евакуисано цивилно становништво тако да је број цивилних жртава био много мањи него 1992. године. Тада су се сви уздали да ће их ЈНА заштити и да ће мирити зараћене стране, али то се није догодило. ЈНА се повукла и оставила српски народ на цедилу.
У Босни и Херцеговини Срби су избачени из 1.904 насеља. Они су етнички очишћени из малтене свих подручја, без обзира на то да ли су били лојални муслиманским властима. Из тих насеља протерано је око 550.000 људи. Кроз логоре је прошло 55.000 Срба. Обим страдања 1992. био је толико стравичан за неке општине попут Горажда, Мостара и Коњица да 1995. у тим општинама више нема српских жртава. Више нису имали кога да убију. н А. Ивановић

Да ли Срби као народ могу нешто да науче из свега овога?
Није нам само једном речено да не гледамо у прошлост, већ у будућност, и да то што ми радимо, стално помињемо прошлост, не видимо да треба правити нови свет. А ја нас оптужујем да не гледамо прошлост. Да су наши стари кад је стварана Југославија видели ко је све починио зла над Србима. Али не, стварана је држава у којој сви треба да буду равноправни. Не осврћу се на прошлост, већ гледају у будућност, нову државу. Збратимили су се са свима који су их клали до јуче. И дочекали су Други светски рат. И ти исти који су их клали поново су били на страни окупатора.

Опет доживљавају голготу. И поново се ствара држава с новом идеологијом. Поново не гледамо прошлост, већ у будућност. Опраштамо свима који су нас убијали. И опет доживљавамо исто. Ми смо народ који је опраштао и никад није гледао у прошлост. Нисмо се осветили ником, већ смо хришћански, скрушено, племенито ишли даље. А онда је на крају дошло време да ваљда знамо шта нам је ко учинио и под којим условима са ким можемо да сарађујемо. Немојте ми тражити да заборавим. А нећу ни да опраштам.

Звонимир Трајковић као директни учесник у ауторском тексту о Сребреници

Сребреница, лажи и медијске игре

Караџићев ратни саветник искрено о Сребреници – Западу је потребан наводни геноцид у Сребреници како би оправдали своје злочине над Србима и разбијање Југославије

Евакуисао сам цивиле из Сребренице

Операција Сребреница је вођена и планирана у облику потковице, намерно остављајући отворен простор да се муслиманска војска и цивили могу повући према Тузли. То је удаљеност од око 36 Км и терен који може препешачити сваки човек са просечном кондицијом. Такав начин извођења операције је спроведен да би било што мање жртава у борбеним дејствима јер су муслимани на том простору довукли озбиљне војне снаге. Ако би их херметички затворили дошло би до жестоких борби у којима би и војска РС имала озбиљније губитке, па се стога прибегло плану потковица.

Све ово се види на америчкој карти повлачења муслиманске војске с тим да код Снагова није прављена никаква заседа већ је главнина муслиманске војске планирала да се инфилтрира у Зворник и створи нови градски проблем војсци РС. Сукоби код Нове Касабе у Коњевић Пољу су настали због муслиманске блокаде магистралног пута Београд–Зворник-Власеници–Хан Пјеск–Сарајево, односно Пале.
Према податцима војске РС у тој операцији је настрадало између 600 и 700 муслиманских бораца који су покушавали да на појединим тачкама пробију обруч потковицу како би се спојили са неким својим дислоцираним деловима јединица. Главнина муслиманских снага, као и део цивила отвореним планинским путевима прешао је у Тузлу.

У Сребреници и Жепи енклави у којој су се муслимани задржали скоро три године било је између 6,5-7 хиљада муслиманских војника који су под заштитом снага УН из те заштићене енклаве стално истрчавали и нападали околна српска села. Том стратегијом сталних препада у околини Сребренице потпуно је уништено 128 српских села и убијено око 2400 српских цивила. Оваква муслиманска стратегија држања бројних снага у Сребреници и Жепи имала је више циља. Да значајан део српске војске веже ради одбране тог подручја од сталних муслиманских препада, те да се та српска војска не би могла пребацити на Сарајевско ратиште и појачала опсаду Сарајева. Осим тога по савету хрватско-западних стратега требало је Републику Српску одвојити од граница са Србијом како би њено касније уништење било олакшано. Зато су и од стране УН створене заштићене енклаве дуж Дрине као Сребреница, Жепа и Горажде. Осим тога Снажном пропагандом о хиљадама побијених требало је држати тензију светске јавности и потпуно у заборав потиснути муслиманска зверства у Братунцу, Кравици, Скеланима и другим спаљеним српским селима око Сребренице, у којима су страдали искључиво српски цивили.
 

На подручју источне Босне све три године водиле су се борбе са муслиманским снагама и све своје погинуле војнике као и цивиле у том периоду муслимани су сахрањивали на том скученом простору често и у групним гробницама па се сада то откопава као наводне жртве геноцида. Пар месеци после заузимања Сребренице наши патолози су на челу са генералом Станковићем и заједно са западним патолозима у свим масовним гробницама пронашли 1.284 леша која је требала методом ДНК и осталим познатим методама идентификовати. Та истраживања су трајала све до средине 1997 и управо тада са запада је стигла наредба да се даља истраживања зауставе јер се сматрало да је то што је оквирно и коначна бројка жртава. И после пет година интензивног трагања КФОР-а и хашких истражитеља на подручју Сребренице није пронађено више од 1.700 лешева у свим гробницама заједно.

После бомбардовања Србије 1999 поново се актуелизује Сребреница и појављују се нове гробнице али сада то истражују искључиво западни стручњаци под окриљем хашког трибунала. Та истраживања још до данас нису завршена, појављују се чак и нове гробнице а наводно је идентификовано око 3.000 лешева. Неће ме зачудити да се цифра попне и на 12-15 хиљада. Ваљда ће водити рачуна да не премаше укупну цифру цивилног становништва тог подручја.    

Ја сам у доба извођења операције Сребреница био саветник Радована Караџића и био сам уз њега све време извођења те операције. Непосредно после завршетка војне операције послат сам у Сребреницу ради обезбеђивања аутобуса и камиона за превоз муслиманских цивила, до тузланског региона. Ништа није указивало на такав масакр нити су на то упућивали војници УН који су се тамо налазили сво време извођења операције. Тада они нису дали ни једну изјаву или коментар који би указивао да је до масакра дошло. Тек касније по инструкцијама својих команди они почињу са изјавама да је било убијања цивила и масовних егзекуција а све у склопу медијске пропаганде дириговане из лобистичких и осталих светских центара моћи.

Осим тога на овој фотографији се лепо виде одрасли мушкарци а не само жене и деца. Сребреница има и буквално две улице јер је то мало рударско насеље у које се тискало око 35.000 цивила и војника Насера Орића. И на фотографији се види да нико не кука и не запомаже што би било логично ако побијете ¼ укупних житеља те енклаве, како се данас то жели да прикаже.

Поставља се и питање како то да код толиког масакра није страдао ни један од команданата муслиманских јединица под командом Насера Орића већ су се сви безбедно извукли до Тузле.

На првим изборима после дејтонског споразума због муслиманске неопрезности и жеље њихових странака да постигну што бољи изборни резултат на биралиштима широм БиХ појавило се на хиљаде »стрељаних« из Сребренице и Жепе. Касније су сви ти људи експресно добијали нова документа са другим именима како би се ова фарса о Сребреници могла и даље да експлоатише.

Посебну улогу на том простору имала је и француска легија странаца јер је француски генерал Морион дуго времена био командант снага УН за заштићене зоне. Он је мимо споразума о заштићеним зонама толерисао хиљаде наоружаних муслимана па их кроз хуманитарне конвоје редовно и наоружавао. О томе наша држава има и неколико видео записа где је на лицу места и уз камере утврђено да је у камионима са хуманитарном помоћи испоручивано оружје и муниција за сребреничке муслимане.  Осим тога ми имамо богату архиву видео документације масакра над Србима у селима око Сребренице али овој антисрпској и марионетској власти не одговара да се ти снимци прикажу јавности. Тада би наша а и светска јавност могла добити другачију слику догађања у Сребреници и зашто је било неопходно неутралисати ту „Слободну зону“.

Жепа се из целе ове исконструисане Сребреничке приче на волшебан начин изгубила јер је тамо заробљено око 1500 војника са богатим арсеналом оружја. Сви они безбедно пребачени преко Дрине у Србију, касније у Босну, а да никоме ни длака са главе није фалила. Пре наго што су враћени у Босну те заробљене војнике су у Србији обишле бројне “хуманитарне експедиције” међу којима и госпођа Огата како би се увериле у коректан третман према заробљеницима. Зато се Жепа нигде и не спомиње јер може бити јак доказ како се наша војска понашала у том сукобу. Треба напоменути да је операција Сребреница и Жепа извођена истовремено под командом истих тих команданата који су у Сребреници наводно направили масакр а ваљда су им ови муслимани из Жепе били симпатичнији па су их пребацили у Србију не убивши ни једнога.   

Зашто је бас сада приказан снимак који снимљен пре 10 година

Видео снимак убиства шесторице муслимана који се ових дана врте на свим медијима, а лансирао га је сорошев Б92 јер ко би други, су само део темпиране кампање пред важне преговоре о Космету. 

Не ради се ни о каквом сучељавању са истином јер тај злочин нема никакве везе са Сребреницом. Он је почињен у околини Трнова близу Сарајева, односно 170 км од Сребренице. Повезивање тог злочина са Сребреницом има за циљ да се поново оживи мит о страдању Сребреничких муслимана пред обележавање десетогодишњице на којој са извињењем треба да се појави и наш председник Тадић. То је наставак пропагандног рата, који треба да Србе свету представи као геноцидну нацију. Према таквој нацији је све оправдано па и бомбардовање из 1999. Таква нација не заслужује да у њеном саставу остане Космет, па ће нашим „државницима“ као представницима геноцидног народа бити везане руке у било каквим међународним преговорима. РС Српска је у том случају геноцидна творевина која се као таква мора уништити и Србима одредити тутор. Зато се све чини да се Србима наметне »сучељавање« са њиховом »истином« како би Запад остао чист и моралан. У те сврхе користе се сва расположива средства, од разних »невладиних« организација и фондација, наших поткупљивих интелектуалца и светска пропагандна машинерија.

У ту сврху утеривања „истине“ се жустро укључио и сам Педи Ешдаун. Љутито је поцепао извештај независне комисије РС о злочинима у Сребреници и под претњом смењивања наредио председнику Чавићу и осталом руководству РС да је у Сребреници побијено 8.000 муслимана и да од њих очекује такав извештај. Иначе у циљу утапања РС у јединствену Босну овај енглески демократа је врло „демократски“ сменио са руководећих функција 73 легално изабраних функционера РС јер су се усудили да мисле својом главом или бране одредбе Дејтонског споразума.

На стварање слике о Србима раде многи, од нама добро познате Међународне кризне групе (МКГ) па све до канцеларије Давид Барноуw која се често спомиње као извор „информација“ о масакру 6.000 па 8.000 муслиманских цивила у Сребреници. Та канцеларија је добро плаћени муслимански лобистички центар у Америци, који је осмислио и спроводио ову лажну кампању око Сребренице, као и раније лажи о хиљадама силованих муслиманки, конц-логорима за муслимане….

Неодговорност политичара и актуелне власти

Наша трагедија није Сребреница, па и чак ни остала српска стратишта. Наш проблем је постојећа марионетска власт која и не покушава да се избори за истину, брани национално достојанство и српске интересе. Наша трагедија је што нам је државна политика у служби Наташе Кандић и остале банде страних плаћеника, што нам се председник извињава по наруџбини са запада не марећи какве ће то реперкусије имати по државу и нацију.

Милошевић је крио истину да не би иритирао Запад покушавајући да на тај начин за себе „купи“ још коју годину председничког мандата, а сад је у Хагу. Хоће ли бар сада изнети пуну истину зависиће од тога дали ће му бити доступна сва документација коју имамо, или ће можда и он на крају прибећи нагодити са трибуналом ради ублажавања казне, као што су то досад многи од оптужених учинили.

За српски народ би најидеалније било када би се могла изнети пуна истина. Ми Срби баш у циљу истине имамо обавезу да на лажи и конструкције оштро реагујемо јер је то једини пут да нација доживи стварну катарзу. Злочин је убити и једног човека а да не говоримо о хладнокрвном убиству шесторице младића. Али такви злочини су дело малоумника који имају име и презиме и којима се обавезно мора судити. У овим грађанско-верским сукобима на нашим просторима било је разних и стравичних злочина на свим странама, па стога немојмо да од неких страдања стварамо епопеје а на друге заборављамо као да се нису ни догодили.

У овим грађанско-верским сукобима Срби су етнички очишћени из Словеније, Хрватске, дела БиХ са Космета, а једино смо ми оптужени за етничка чишћења. Други су започињали сукобе а нас оптужују за рат и распад Југославије. Погледајте мапу и јасно ћете видети да је створена велика Хрватска а нас оптужују за стварања велике Србије. Па докле са тим лажима и извртањем чињеница. Када ће наше државно руководство да потури под нос западу све те врло јасно видљиве и доказане чињенице. Када ће Америци и ЕУ рећи да Шиптари могу да добију исти онај степен аутономије који је тај исти запад дао Србима у Хрватској, односно РСК. Надам се ускоро ако не ово онда неко друго руководство.  

Извештај међународне групе за истраживање о Сребреници

Лажна сведочења о Сребреници

Лажна сведочења - Зашто је српска висока команда насумична погубљења поверила ментално нестабилном босанском Хрвату

ЧИКАГО, Од нашег специјалног извештача – Све оно што је Група за истраживање о Сребреници утврдила кад је реч о улози Сарајева објашњава и откуда да сведоци долазе из блиске околине Насера Орића, укључујући његовог рођака Мевлудина Орића, чије су тврдње да је био очевидац тих догађаја више пута побијале контрадикторне приче различитих репортера.

Неки од ових наводних очевидаца рекли су репортеру Луису Бренсону из „Сандеј тајмса” и Роберту Блоку из „Индепендента” контрадикторне ствари – да су хиљаде мушкараца убијене, по једној верзији у школи, а по другој у оближњем спортском комплексу. „Хјуман рајтс воч”, који је признао да није у стању да уђе у траг преживелима ових злочина, затражио је „детаљнију истрагу”.

Међутим, холандски официр УН капетан Шуте, који је био једини официр УН у Братунцу у периоду у ком се наводно догодило крвопролиће, рекао је холандском листу „Хет парол” 27. јула:

– Сви свашта брбљају, али нико не показује чврсте доказе.
Примећујем да се жели по сваку цену да докаже да је геноцид почињен... Ако је било егзекуција, Срби су их онда проклето добро сакрили. Зато ја у то уопште не верујем. Дан после пада Сребренице, 13. јула, стигао сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да идем где год сам хтео. Имао сам сву помоћ на располагању; нигде ме нису заустављали” – цитира извештај високог холандског војног званичника.

Чији је Ердемовић
– Суђење генералу Радиславу Крстићу је показало да су Срби, суочени са изгледом вишегодишњег затвора, спремни да лажно сведоче како би подржали званичну верзију о догађајима у Сребреници исто колико и муслимани.
Током суђења, српски војни официр по имену Момир Николић тврдио је да је надзирао масакр више од хиљаду босанских муслимана у једном магацину у Кравици, али у унакрсном испитивању адвоката одбране Мајкла Карнаваса Николић је признао да не само да није дао наређење, него није ни био присутан – подсећа и на димензију лажних сведока „сребреничког случаја” Џорџ Богданић.

„Било је потребно да му дате оно што (тужилац) није имао, зар не?” питао је адвокат одбране Мајкл Карнавас. „Хтели сте да ограничите време у затвору на 20 година, то је био део договора, је ли?”

„Нисам говорио истину кад сам то рекао”, признао је Николић.
„Лагао сам.”

Кључни сведок кога је Трибунал употребио да подржи тврдњу да су лидери босанских Срба наредили егзекуције у Сребреници био је Дражен Ердемовић, лидер плаћеничке групе који је ухапшен у Србији 1996. Из низа разлога, било би тешко наћи мање поузданог сведока од Ердемовића, Хрвата из Тузле, који тврди да се неколико пута борио у саставу армије Босне и Херцеговине и босанско-хрватске ХВО.

Нико се очигледно није упитао зашто би, ако је уопште хтела да спроводи насумична погубљења, српска висока команда поверила такав задатак ментално нестабилном босанском Хрвату, који се раније борио са муслиманским снагама и хрватском ХВО? На крају се испоставило да су Ердемовићеви некадашњи партнери у злочину служили као плаћеници у Конгу за француску обавештајну службу.

Некадашњи колумниста Џорџ Жамуели, такође из Групе за истраживања о Сребреници, написао је да је Трибунал „нека врста обрнутог Нирнберга. Принцип који је требало да буде установљен суђењима за ратне злочине после Другог светског рата – да спровођење наређења надређених није никаква одбрана – окренут је наглавачке. Трибунал проглашава да војници нижег ранга који су чинили злочине уистину нису одговорни за своја дела зато што су само спроводили наредбе надређених. А шта је доказ да су спроводили наредбе? Па разумљиво је да не би радили оно што су радили да им није било наређено”.

Вијетнамски и босански стандарди
– Када је током Вијетнамског рата откривен масакр Мај Лаи, оптужнице никада нису стигле даље од поручника Кејлија и капетана Медине.
Нико вишег ранга од специјалца Грејнера и редова Ингланда није оптужен за скандал са тортуром у Абу Гарибу. Ипак, зато што су САД и НАТО под доминацијом САД заузели страну у босанском грађанском рату, не само да су размере злочина надуване, него је одговорност за ове злоупотребе сваљена на српске лидере, без доказа да су их они наредили или одобрили – подвлачи Богданић.

Он затим указује на пропуст да се осуди и подигне оптужница за сличну војну операцију хрватских снага у западној Славонији која је претходила освајању Сребренице, и много обимнију операцију „спржена земља”
којом је 200.000 Срба протерано из Крајине, показује изузетну недоследност упоредних моралних стандарда. Трибунал је са задршком и невољно судио хрватским војним официрима средњег ранга умешаним у операције „Олуја” и „Бљесак”, али због америчке подршке овим ратним злочинима није се макло даље од оптужница, нити је озбиљно размотрена могућност да се суди Американцима умешаним у те операције. Пентагон је одбио да преда сателитске снимке, али чланак који је недавно објављен у хрватском часопису „Национал”, аутора Иве Пуканића, тврди да је амерички председник Бил Клинтон лично умешан у војне припреме тих напада на цивиле у областима под заштитом УН.

„Почетком 1993, створен је консензус – посебно у Сједињеним Државама, али и у неким западноевропским земљама – да су Срби једини зли момци у целој Југославији и да су жртве у највећој мери или чак у потпуности Хрвати и муслимани. Овакво становиште није у складу са запажањима високих представник УН који су се смењивали и који су били у контакту са дневним догађајима у целом региону; како ме је упозорила једна љубазна особа у седишту УН у Њујорку, блиска поверљивим дипломатским изворима, склањај се – све је договорено – цитира високог званичника УН Седрика Торнберија на крају свог извештаја Џорџ Богданић, примећујући да и Резолуција америчког Конгреса о Сребреници доказује да је и даље – све договорено.

Радивоје Петровић

ПОЛИТИКА - 03. јули 2005

Сребреница - лична карта

Уводне напомене

У недавној пресуди Међународног суда правде Војска РС именована је као могући извршилац геноцида над муслиманским живљем у Сребреници. Упркос томе што је Србија ослобођена оптужби за саучесништво у једном, макар и локалном, геноциду који се догодио или се није догодио у Сребреници, међу политичким заговорницима свакојаких кривица које се приписују Србији, влада предубеђење да се Српски парламент мора приклонити идеји о скупштинској Декларацији која је равна јавном извињењу што Србија у време владавине Слободана Милошевића није спречила злочин у Сребреници и што се није, ни тад ни после, потрудила да задовољи све потребе Хашког трибунала хапшењем и испоручивањем свих оптужених које Хашки трибунал од Србије потражује.

Публициста и истраживач ратних злочина у бившој БиХ, господин Миливоје Иванишевић у свом огледу у ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ доказује да постоје најмање две личне карте града Сребренице везане за догађаје у мају 1995. По првој личној карти Сребренице коју потписују бошњачки лидери у Сребреници се догодио геноцид који пресудом Међународног суда правде није примерено кажњен. По другој личној карти, коју својом изјавом потписују господин Милорад Додик и влада РС у Сребреници се догодио ратни злочин, а не геноцид. Две личне карте једног града доказују да сребренички спор није, и не може, лако бити завршен.

Истраживачки оглед господина Иванишевића залаже се за ратну личну карту Сребренице која оповргава геноцид. Не упуштајући се у расправу или коментаре о сребреничким личним картама наша редакција пружа свом читаоцу на увид занимљив оглед господина Миливоја Иванишевића као прилог могућој расправи о Декларацији у Скупштини Србије.

Господин Иванишевић, у приватном разговору, верује да Скупштина Србије, неће, не сме и не може изгласати Декларацију која би описала РС као могућу геноцидну творевину. Он је своје уверење опремио занимљивим доказима.

Страдање Срба до априла 1993.
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас - не само Хашки трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично - већ и званичници других држава, често говоре о геноциду.

Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске невладине организације које ову тезу стално држе у жижи интересовања. Мртви муслимански борци Сребренице су сада, коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и "бране". Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.

Према једном од заплењених докумената Армије БиХ, који ћемо вероватно још помињати, пише дословце "Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто простора општине Братунац, 60 одсто простора општине Власеница и 50 одсто простора општине Зворник.

Такође, успостављена је директна физичка веза са ОС регије Жепа." /1 Муслимани су у то време, по истом извору, у наведеним општинама запосели преко 850 километара квадратних. Тај њихов неспоран војнички успешан подухват проузроковао је скоро потпуно уништавање српских насеља и страдања мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој општини, од 93 насеља у којима су живели и Срби, уништено је њих 82 (изузев села Црвица, Лијешће, Петрића и Скелани у сребреничкој општини, а у братуначкој општини поред самог града сачувана су и села: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом, Рековац, Реповац и Слапашница)/2.

Том броју треба додати и око 20 уништених српских села и заселака у општинама Власеница и Зворник./3 Од 9.390 Срба у истом подручју Сребренице, у својим кућама, после овог муслиманског похода, остало је њих 860 или само 9 одсто, а у Братунцу од 11.500 мештана српске националности остало је само 5.391 или 47 одсто и то највише захваљујући Србима настањеним у самом општинском центру (3021 лице).

Успеху муслимана највише је допринело илегално, али благовремено организовање паравојних оружаних формација које су се снабделе оружјем из магацина резервног састава милиције и територијалне одбране (ТО). Поред тога велики број њих, процена је око 10.000 из БиХ, упућен је на обуку у Образовни центар Републике Хрватске. У Хрватску је илегално и из овог краја отишло близу хиљаду младића.

У писму Извршним одборима СДА дато је упутство за слање кандидата за наведену обуку. Речено је да свако мора да има "упут странке, и др." То већ значи да се формирала страначка оружана формација./4 Фебруара 1992. из магацина ТО фабрике акумулатора извукли су и у своја села одвукли чак и један троцевни противавионски топ калибра 22 мм. Део пешадијског наоружања купили су од средстава народног зајма, који је у БиХ био расписан за повећање броја радних места у привредним предузећима. Истина, то је учињено тајно и само у фирмама у којима су директори били муслимани.

Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српске 1. новембра исте године, одбрана српских села препуштена је самим мештанима, који нису били у стању да се ефикасно супротставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио-станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију.

Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старци, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети.

Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана, муслимани су у тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16.200 оваца и 38.000 живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за зимску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993, по засејаним пољима./5 Ако би се говорило о глади, онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.

Најгоре су у тим акцијама пролазили ухваћени Срби. То су углавном били старе или болесне, духовно и физички хендикепиране, непокретне особе, понекад и рањеници, али судбина им је, готово без изузетка, била иста. Дотукли би их муслимански "цивили" алатима које су носили да би обијали куће: секирама, пајсерима, моткама... Неке од тих жртава спаљене су заједно са кућама у којима су затечени.

Упркос томе и поред великог страдања Срби су у сребреничком крају већ тада били под снажним притиском пропаганде, која је на тај начин прикривала њихова страдања и муслиманске злочине.

Сребренички муслимани се повлаче
По формирању и консолидацији команди и јединица Дринског корпуса, првих месеци 1993. године почела је српска противофанзива, која је преокренула ратну ситуацију и проузроковала више узастопних муслиманских пораза. У суштини то је била изнуђена српска акција, с циљем да се ослободе изгубљена села и избеглицама омогући повратак.

Успеху је, и поред малог броја војника којима је располагао корпус и безмало све бригаде, у највећој мери допринео школован командни кадар, који је обезбедио ефикасно коришћење расположивог наоружања и изванредно планиране акције./6 У априлу 1993. запретила је опасност од слома и могућег коначног уништења муслиманских оружаних формација. То је био непосредан повод да се, под видом заштите цивилног становништва, Сребреница стави под заштиту УН.

Сигурно да је и муслиманима и њиховим заштитницима тешко пао пораз и изгон који су доживели са највећег дела простора који су освојили током претходне године. Кад су се Срби вратили у своја села могао се боље видети обим њиховог разарања и страдања. У раздобљу од априла 1992. до априла 1993. убијено је више од хиљаду мештана српске националности, а од тог броја више од трећине жртава је страдало од хладног оружја, спаљено и масакрирано.

О томе је Југословенска влада посебним Меморандумом, који је 2. јуна 1993. предао амбасадор Драгомир Ђокић, обавестила Генералну скупштину и Савет безбедности УН./7 Међутим, Меморандум се односио само на две општине (Братунац и Сребреница и на сребреничко село Скелани са околином) и на њих се односи исказани број од преко хиљаду убијених, али и 2.800-3.200 рањених лица. Том приликом изостављена су страдања Срба у рубним подручјима општина Власеница и Зворник, на чијој територији су дејствовале исте муслиманске јединице, као и у самом градићу Сребреници.

До драматично потресних сазнања дошло се при откопавању масовних гробница на Глођанском брду и осталим локалитетима у зворничкој општини./8 Ту су муслимани на веома свиреп начин, у стилу исламских "светих ратника" ритуално, џихадски, углавном хладним оружјем, убили око 250 цивила и заробљеника из околних српских села, а највише из српских заселака села Каменица./9 За тај подвиг командант Насер Орић са још девет својих угледних сабораца одликован је Указом председника БиХ Алије Изетбеговића највишим одликовањем Армије БиХ "Златним љиљаном".

Коначан списак српских жртава сребреничког краја, који се зове Бирач, и налази се у зони одговорности 8. тактичке групе Армије БиХ са седиштем у Сребреници и под командом Н.Орића, утврђен је знатно касније ("Књига мртвих срба", Ценар за истраживање злочина над српским народом, 2006.) а објављен је поводом десет година од ослобођења Сребренице у два наврата, најпре у специјалном прилогу београдског листа "Вечерње новости" од 13. јуна 2005. год, а потом и у накнадном издању намењеном само за БиХ, у укупном тиражу у више од 400.000 примерака. У исто време, у издању Центра за истраживање злочина над српским народом са седиштем у Београду, одштампана је и посебна брошура са именима истих жртава и достављена на преко хиљаду адреса претежно разних страних мисија и међународних организација у БиХ и Србији.

Наведени списак садржи имена 3262 српске жртве. Према досадашњим подацима око 27 одсто или око 880 страдалих су припадници војних и полицијских формација. Остало или 73 одсто, односно 2.382 жртве су цивили. За годину и по дана ниједно име није оспорено. Списак је неспоран поред осталог и зато што су, често и са закашњењем, наведени покојници сахрањени уз пригодне црквене обреде, а њихова имена налазе се и у евиденцијама свештеника који су их сахранили. Фотографије већине српских жртава сребреничког краја, односно Бирча, изложене су и у спомен-собама оних општинских центара који се налазе на територији Републике Српске. И у неким привредним организацијама, као и у већини општинских центара РС подигнути су споменици или спомен-плоче са именима локалних српских жртава.

Невидљиви заштитник
Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу Средњег Подриња почетком пролећа 1993. године настала је паника и страх и међу њиховим цивилима и још више међу борцима. Највише су се плашили да им може бити узвраћено истом мером. Тада се јавио моћан заштитник, који их је спасао од коначног пораза и ослободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском јавношћу претворио у недужне, гладне мученике, без крова над главом и жељне хлеба.

Лансиран је лажан извештај, или боље речено пропагандни памфлет британског лекара Симона Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30 људи./10 То би значило на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису имали муслимани од почетка рата до тих дана априла 1993. године. Чак и Насер Орић у својој књизи наводи да су за две и по године имали само 1.912 мртвих./11 Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио-станица, поменутог лекара је генерал Филип Морион, комадант Унпрофора, коначно морао да удаљи из Сребренице. Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво, пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819 и Сребреницу прогласио за заштићену зону.

Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и председник Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је наређење да се обуставе сва даља дејства Војске Републике Српске, по Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани./12 Нажалост, слично наређење никада није стигло ни од председника БиХ, ни од Главног штаба Армије БиХ. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће поштовати Резолуцију и неће пристати на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска формација Унпрофора, јачине једне чете са 143 војника.

Споразум Младић - Халиловић
Два дана после усвајања Резолуције 819 СБ (18. априла 1993. год) генерали Ратко Младић са српске стране и Сефер Халиловић са муслиманске стране споразумели су се после мукотрпних и дугих преговора, који су трајали без прекида скоро четрнаест сати, да муслимани своје наоружање ипак не предају јединицама ВРС, што је био првобитни захтев генерала Ратка Младића, већ Унпрофору и то најкасније 72 сата по доласку Канађана у Сребреницу.

Такође, договорено је да се изврши размена заробљеника и да Срби дозволе муслиманима да хеликоптерима евакуишу око 500 својих рањеника и болесника./13 Тај гест био је још један доказ толерантности српске стране, на шта муслиманска страна ниједном није одговорила на исти начин. Напротив, наредног дана, после склапања примирја и проглашења тог подручја за заштићену зону, муслимани су на превару на две различите локације из заседе убили шест српских бораца, а више њих ранили./14 И после овог њиховог вероломног чина генерал Ратко Младић је остао при ранијој одлуци да муслимани са сребреничког подручја могу слободно евакуисати своје рањене и болесне борце.

Генерали Ратко Младић и Сефер Халиловић у документу који су потписали 8. маја 1993. утврдили су да граница подручја демилитаризоване зоне остане "у оквиру тренутних линија конфронтације", а то је, према стању на терену, било отприлике у дужини од око пет и по и у ширини око два и по километра./15 Толику територију могле су ефикасно да штите и контролишу јединице Унпрофора просечне јачине једног комбинованог пешадијско-моторизованог батаљона. (У документу је предвиђена мања јединица "бар једне чете са штабом и логистиком".) У истом документу договорено је: "Предаја наоружања (муслиманског, наравно, напомена аутора) ће бити надгледана од стране тима од три официра обеју страна заједно са официром Унпрофора, који ће одредити место где ће предаја бити обављена"./16 Исто тако је дефинисано да: "Ниједан војник (односи се на обе стране, напомена аутора), који је у, или који жели ући у ДМЗ, осим припадника УнУнпрофора, не сме имати оружје, експлозив или муницију."/17

Међутим, не поштујући постигнути договор од 8. маја 1993. муслимани никада нису пристали да се формира комисија, која ће надгледати разоружање, нити су забранили ношење, па и употребу оружја у демилитаризованој зони. На то се оглушио и Унпрофор. Муслимани су одбили да се повинују у утврђеним границама. Они су у својој власти и даље држали, чак и проширили територију која се протезала на око 150 квадратних километара и која је, поред Сребренице, делимично или у целини обухватала и села Бабуљице, Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и Горњи Поточари, Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До, Кутузеро, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи, Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче, Пале, Палеж, Пећишта, Подгај, Постоље, Познановићи, Прохићи, Рађеновићи, Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице, Сулице, Шубин, Токољак, Жедањско.

Поред наведених чисто или претежно муслиманских села, они су под својом влашћу или боље речено, под окупацијом држали и више српских или претежно српских села и заселака: Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади, Постоље, Подравање, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор, Радовчићи, Сасе. Тој зони прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи, Јаглићи, Бљечева, Загони, Запоље...У српским селима скоро и није било настањених муслимана, али су била под контролом њихових оружаних формација и Србима није био могућ повратак. Другачије речено муслимани су се понашали како су хтели и како је њима одговарало. Они су све време настојали да буду заштићени, али никако и разоружани.

За контролу и заштиту тако великог подручја више није била довољна јединица јачине батаљона, већ знатно бројније оружане формације које Унпрофор није био у стању или није хтео да обезбеди. Уосталом, апсурдно је да неко штити толико јаке и бројне муслиманске оружане формације. Слична је, највероватније, била и процена команде Унпрофора. Знало се да је у окупираним српским селима све уништено, али се није знало зашто Србима није обезбеђена могућност повратка.

То што су муслимани окупирали и држали српска села није изазвало очекивану реакцију ни команде Унпрофора, нити високог представника УН за Босну и Херцеговину. Окупација и задржавање српских насеља у заштићеној зони било је за цивилне и војне власти Републике Српске необјашњиво и ван свих договорених норми. Стекао се утисак да је зона заштићена и од повратка Срба у своја села и у своје куће.

Манипулација у УН
За разлику од међународних институција и УН, за које се претпостављало да су неутрални, знало се да државе чланице НАТО савеза, представљајући се пред јавношћу као међународна заједница, све време подржавају сецесионистичке покрете. Изненађење је и сазнање да УН нису неутралне и да подржавају муслиманску страну. До тог открића се стизало веома дуго, скоро десет година, и уз сталну сумњу да ли је могуће да је то истина. Не улазећи у мотиве и подстицаје за такво понашање, задржаћемо се само на неким конкретним случајевима који су везани за сребреничка збивања.

Тајна порука К. Анана
У Загребу је већ 21. априла 1993, само пет дана пошто је Сребреница проглашена за заштићену зону, командант Унпрофора шведски генерал Валгрен објавио да је демилитаризација завршена. "На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован."/18 Он се, професионално и официрски часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили.

У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика УН коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН Кофи Анан, била је да се муслимани не разоружају. Кофи Анан је, спроводећи такву политику, после само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, коју је предводио венецуелански амбасадор. У тој поруци је навео: "Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да Унпрофор учествује у потрази за оружјем од врата до врата.

Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико земаља чланица да Унпрофор не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава."/19 То је био начин да се, на интервенцију Кофија Анана, изигра Резолуција СБ и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза.

То је само почетак пристрасног понашања у случају Сребренице. У Секретаријату УН прикривен је значајан југословенски документ о страдању Срба у Сребреници./20 Исти документ је прикрио и прећутао Кофи Анан и у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. У истом извештају он се позива на књигу Насера Орића/21 у којој се говори о страдању муслимана,/22 али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у којој се говори о страдању Срба у Сребреници./23 На почетку, у другом параграфу, навео је или цитирао невероватну неистину тужиоца Хашког трибунала: "Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука.

Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје." /24 Хашко тужилаштво узалуд више година трага за сведоцима тих Ананових "злочина". Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине УН. Никада није пронађен, нити је постојао деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца, нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и закопавање живих муслимана.

То што је о Србима у наведеном извештају написао Кофи Анан, генерални секретар УН, спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа.

Шта се у УН дешавало током рата у БиХ непосредан сведок је професор историје, а извесно време и проректор на Илиноис универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу "Вечерњим новостима"/25 под насловом "Чинимо исте грешке". Том приликом је рекао и следеће: "Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија, који ми је и дозволио приступ архиву.

Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао/26 да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања".

Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама Унпрофора Намбијар поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и о злочинима босанских муслимана и Хрвата над српским становништвом. Никола Моравчевић, такође, сведочи: "Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија."/27 Рецепт примењиван током рата у БиХ био је сасвим једноставан.

Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о њиховом садржају јавност, бар преко УН, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих, стизали су на дневни ред Савета безбедности УН. Последице су увек биле исте: доношене су резолуције са новим, све оштријим казненим мерама против Срба с обе стране Дрине. Недуго затим на српска насеља су се сручили бомбардери и крстареће ракете.

Незадовољство Сребреничана
О животу у Сребреници током рата, од маја 1992, а поготово од 17. априла 1993. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од странаца који су долазили и боравили у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами Сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.

Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потрепштина, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби. Није морало тако да буде. У пролеће 1993. Сребреницу је напустило око 12.000 особа.