Napadačke strategije odbrane i anatomija medijskog rata

Proizvodnja falš istorije

Ovaj tekst je deo ogleda „Veštačka istorija” italijanskog novinara i grofice Džin Toski Maracani Viskonti, objavljen u knjizi „Koridor”, na srpskom jeziku u izdanju Zavoda za udžbenike, Beograd, 2006.

Piše: Džin Toski Maracani Viskonti

U ime svetske supremacije može se opravdati bilo kakva akcija i pretvoriti u pozitivnu činjenicu. Međunarodne sfere moći pretvaraju zločin u strategiju dok marketinške agencije pakuju smirujuća objašnjenja. To nije više problem etike, nego leksike. Bilo koji narod bi mogao, od danas do sutra, da promeni ime od prijatelja u neprijatelja i da pretrpi ono što se desilo u Iraku, na Balkanu i u Avganistanu

Svakome iole pametnom odavno je jasno: ko je fabrikovao laži tokom rata u ruševinama Jugoslavije, kako i za čiji novac je to činio, kako je to korišćeno da bi se napravilo pokriće za pokretanje ubilačkih „kaznenih ekspedicija Novog Poretka”, kakve su dalekosežne posledice svega toga po istoriju kao nauku, po međunarodno i pravo uopšte, po javni i lični moral. Po ekologiju i životnu sredinu, po civilizacijske kodekse i ljudska prava, po poimanje bazičnih pojmova ugrađenih u same temelje ljudskosti (pojmova poput istine, pravde, slobode, lepote, duše...). Onima s boljim osećajem za istoriju i vreme jasno je, takođe, da je ovo čovečanstvo upravo kroz te događaje stupilo u jednu sasvim novu epohu, suštinski drukčiju od svih dosad, čije perspektive, uprkos usiljenom antropološkom optimizmu, ne nude razloge za spokoj

Intenzivni razvoj telekomunikacija poslednjih godina stvorio je tako brz i neposredan sistem informacija da se svaki događaj može prenositi direktno na ekranima, hiljadama milja daleko od mesta događaja, ali je istovremeno nastao i problem kontrole i korišćenja takvih slika.
Današnji način života, usmeren na rad i takmičenje u velikoj samoći, načinio je telezavisnike od najvećeg dela zapadnog stanovništva. Svet se vraća kući, odmah pali televizor i pušta slike da protiču, bez razmišljanja. Takav način života je stvorio veoma plodnu masu korisnika, prijemčivu za pasivnu, jednosmernu komunikaciju.
Američki lingvista Noam Čomski, u eseju „Potrebna iluzija”, objašnjava da je u demokratskom sistemu neophodno uveriti javnost da su preduzete akcije pravedne i opravdane. Otud izuzetan značaj slike i sofisticirane komunikacije, pomoću kojih se stvara „potrebna iluzija” i zadobija saglasnost.

To je, nesumnjivo, ključ za čitanje mnogih medijskih događaja nastalih od 1999. godine do danas, posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, koji su omogućili SAD planetarnu hegemoniju.
Geopolitičko preuređivanje sveta podstaklo je da se stvore najnapredniji sistemi pomoću kojih se kod javnog mnenja grade pojednostavljene slike i kao stvarnost prikazuje ono što je u skladu sa unapred isprojektovanim političkim potrebama. Te političke potrebe, ako bi se prikazale onakvima kakve jesu, mogle bi da budu nepopularne ili u suprotnosti sa etikom i međunarodnim pravom, što bi imalo veoma negativne efekte.

Anglosaksonski mentalitet onih što su u SAD uvek držali poluge vlasti nameće neophodnost da se bilo kakva akcija uvek izvodi uz prenaglašeno „poštovanje” licemernog protestantskog morala. Ako za to nema osnova i opravdanja, izmišlja se.
Nije slučajno što je britanski diplomata lord Artur Ponsonbi (1871-1946), prema istraživanju italijansko-belgijskog istoričara An Moreli, formulisao principe ratne propagande zasnovane na četiri ključne tačke:

Ta pravila su uspešno primenjivana tokom rata u Golfskom zalivu, u Bosni, protiv Jugoslavije, u Avganistanu i u Iraku!

NESREĆA KAO MEDIJSKO-POLITIČKA ROBA
Dakle, uznošenje delovanja štićenih zemalja i osuda onih što su imali nesreću da se nađu na pogrešnom strategijskom putu, da bi se dokazalo da ono što se događa teče uz puno poštovanje morala, štaviše radi spasa onih što su predstavljeni kao žrtve.
Klasičan primer za to je pozicija medija u pogledu pobede talibanskih fundamentalista u Avganistanu, koje su SAD u početku štitile. U ovom slučaju, užasno pogubljenje šefova oborene protivničke vlade — Nadžibulah je tučen do smrti, njegov brat je obešen, a zatim su obojica bila danima izložena pogledu svetine — ispričano je kao suva hronika, bez komentara. Nije bilo zgađenih protesta protiv varvarizma talibana u primeni Kurana, niti protiv uloge priplodnih kobila i robinja, na koju primoravaju žene. Tek posle 11. septembra 2001. godine i uništenja njujorških kula, naređenje za napad na Avganistan, već ranije potpisano, pretvara se u „borbu protiv terorizma” i protiv „okrutnosti talibana prema ženama i stanovništvu koje se primorava da sledi najstrožija pravila Kurana”.

Iskrcavanje marinaca u Mogadišu, pod svetlostima reflektora i uz prisustvo telekamera, uz blagoslov predsednika Buša, kome je isticao mandat — iskrcavanje radi učešća u operaciji „Restore hope”, koja je brzo propala — dalji je pokazatelj medijske scenografije i potvrda značaja televizijske komunikacije u nastojanju da se pozitivno prikažu akcije koje drugačije ne bi bilo moguće opravdati.
Glad od koje je patilo stanovništvo na Rogu Afrike bila je ista kao u Darfuru, u Sudanu. Ali, stanovnike Darfura CNN nije predstavljao slikama ispijenih lica dece u gro planovima, pa glad Sudanaca nije ni postojala, jer se geopolitički interesi u tom času nisu bavili tim područjem. Tamo i tada, dakle, nisu bile potrebne humanitarne intervencije. U praksi, glad i epidemije postoje samo ako su prikazani na ekranima i snimljeni telekamerama, samo ako iza humanitarne operacije postoje interesi neke multinacionalne kompanije. U slučaju operacije u Somaliji, interes su imale četiri naftne kompanije koje su kupile prava na bušotine u jednom delu te zemlje.²

NAJCINIČNIJI TIP RATA U ISTORIJI
Razvijena je vešta tehnika da se proizvede montirana istorija! Kao posledica toga, rođen je i novi način vođenja rata. Ciničan, nemoralan, veoma vešt da uplete i ubedi milione ljudi: to se zove medijski rat.
Gospodari te nove vrste rata su stručnjaci za komunikaciju i sliku, usko povezani sa političkim moćnicima. Proizvode jednu vrstu komunikacije sofisticiranije u odnosu na klasičnu državnu propagandu. Dobijajući velika finansijska sredstva, instrumentalizuju istu tananu psihologiju kao što je ona koju koriste propagandne agencije da bi uspešno lansirale na tržište neki proizvod.

Njihovo oružje su kompjuteri, stolovi za montažu, vrlo ažurni adresar, odlična poznanstva na najvećim televizijama, u novinama, sa političarima i vladinim lobijima. Operateri te nove metodologije su „agencije”, a njihovi glavni klijenti su one države, vlade, političke partije za koje je odlučeno da igraju preciznu partiju na međunarodnoj šahovskoj tabli. Operativna tehnika se sastoji u stvaranju imidža klijenta i njegove odbrane raznim napadačkim strategijama, među kojima je i ona da se koriste informacije nepovoljne po protivnika i onda kada nisu proverene, ali koje sigurno ostavljaju utisak na javno mnenje, i koje se poturaju novinskim agencijama. Kada galama koju su proizveli novine i tendenciozno izmontirani televizijski snimci počne da se stišava, iznosi se nova priča koja treba da ponovo razgori samilost ili zgražanje.

Posledice su katastrofalne. Prava priroda drame se izobličuje, bez ikakve zabrinutosti za stanovništvo umešano protiv svoje volje u tu sofisticiranu igru. Primer za to je različito vrednovanje okrutnosti tri strane u Bosni i njihovih građanskih sukoba — a, onako kako je to viđeno u ratu između muslimana i Hrvata u Mostaru i između samih muslimana u Bihaću. Još je komplikovanija stvar sa Kosovom, ali uspešna, jer se zasnivala na protivnicima koje su već osudili politički izbor velikih sila i ranija prikazivanja situacije.

NEŽNI REČNIK SUROVOG RATA
Velike agencije, kao „Hill & Knowlton” koju je angažovala kraljevska porodica iz Kuvajta, delovale su se tokom Zalivskog rata 1991. i postigle veliki uspeh proizvodnjom šok-vesti.³ Vešto su ublažile sliku klijenta kao žrtve, a istakle perfidnost Sadama Huseina, koji je prvo bio saveznik, pa zatim neprijatelj.⁴ Irački lider, u sporu oko nafte koju su Kuvajćani ispumpavali iz iračkih podzemnih nalazišta, nije se usudio da pošalje nijednog vojnika u Kuvajt, dok prethodno nije tražio i dobio poluzvanični pristanak SAD. Taj pristanak je osporen čim su iračke trupe prešle granice Kuvajta, a osporavanje je bilo iskorišćeno da se opravda rat u Golfskom zalivu i instaliraju jake američke baze u Kuvajt i Saudijsku Arabiju.

Ništa nije pomoglo pismo objavljeno na celoj stranici „Herald Tribjuna” koje su 1990. uputili američki Iračani. Devet godina kasnije istu sudbinu je doživela plaćena stranica u „Vašington Postu” koju je objavila srpska dijaspora u SAD. Američki Srbi su molili predsednika Klintona da razmisli o bombardovanju, o kojem se pričalo, što je moglo da dovede do tragičnog sukoba.

Agencije „McCann & Erickson” i „J. Walter Thompson” su sarađivale sa CIA-om u raznim prilikama. Veštini tih agencija se duguju termini koji beskrupulozne ratne operacije predstavljaju gotovo gospodstvenim, uz minimalizaciju civilnih gubitaka: „inteligentne bombe” (da se stvori ubeđenje o hirurškoj preciznosti bombardovanja); „kolateralna šteta” (kada inteligentne bombe kiksiraju); „humanitarni rat” ili „akcija međunarodne policije” (da se uveri da eventualno prolivanje krvi ima visoko pozitivni cilj). To je način da se koncipira sterilni rat, lišen „znoja, suza i krvi”.⁵

Američki državni sekretar, Kolin Pauel je smatrao, dok je još bio general u vreme Zalivskog rata, da informativni sistemi unutar oružanih snaga ne treba da se smatraju pratećim servisom, već pravim pravcatim oružjem. Oni i jesu takvi.
Televizije i štampa odgovaraju sa entuzijazmom na smišljene podsticaje operatera komunikacije, često zaboravljajući profesionalnu obavezu da bi postigli senzaciju i dobili reklamu od onih koji tako obezbeđuju saučesništvo sredstava komunikacije.
Za vreme bombardovanja Jugoslavije, general Pjer Mari Galoa mi je pokazao čitave stranice reklama velikih američkih kompanija u najvećim francuskim listovima i časopisima. To iznenadno i redovno prisustvo američkih marki u medijima, u tom periodu, bilo je neuobičajeno i moglo se povezati sa potrebom da se postigne autocenzura od strane direkcija novina, čime se i novinarima vrlo jasno nameće „politically correct” ponašanje.

PLAĆENI DA SE NE BAVE MORALOM
Jedna od poznatih agencija „Ruder & Finn Global Public Affairs” bila je angažovana na početku jugoslovenskog sukoba od strane Hrvatske (avgust 1991 – jun 1992), zatim od strane muslimana iz Bosne i Hercegovine (maj 1992 – decembar 1992) i najzad od strane „Republike Kosova”⁶ (od oktobra 1992). I više puta je radila. Pričalo se da je prvo ponudila svoje usluge srpskoj vladi, ali da je Slobodan Milošević to odbio, ne ceneći korist od „pablik rilejšna”. Kasnije, pošto je shvatio grešku, stupio je u kontakt sa agencijom „Lowe-Bell” iz Londona, poznatom po tome što je brinula o imidžu Margaret Tačer, ali je bilo suviše kasno da bi se postigao neki značajniji rezultat.⁷

Džems Harf, ondašnji direktor agencije „Ruder & Finn Global Public Affairs”, danas predsednik analogne firme, u jednom intervjuu francuskom novinaru Žaku Merlinou,⁸ koji ovaj prenosi u svojoj knjizi, govoreći o klijentima iz Jugoslavije, o strategiji i postignutim uspesima, rekao je:
„Između 2. i 5. avgusta 1992, ‘Njujork Njuzdej’ je objavio vest o logorima. Uhvatili smo tu vest u letu i odmah smo kontaktirali tri velike jevrejske organizacije: ‘B'nai B'rith Anti-Defamation league’, ‘American Committee’ i ‘American Jewish Congress’ (...) Ulazak u igru jevrejskih organizacija na strani Bosanaca bila je izvanredno pokeraški odigrana karta. Istovremeno smo mogli da uporedimo Srbe, u očima javnog mnenja, sa nacistima (...) Naš posao nije da proverimo informacije (...) Naš zanat je da rasejemo poželjne informacije, da učinimo da što brže cirkulišu da bismo postigli da se teze povoljne za našu stvar prve pojave (...). Kada je informacija dobra za nas, moramo odmah da je usidrimo u javno mnenje, jer mi dobro znamo da se prva vest računa. Demantiji nemaju nikakvu efikasnost. (...) Mi smo profesionalci. Imamo posao koji treba da se obavi i mi ga obavljamo. Mi nismo plaćeni da se bavimo moralom. A i kada se on dovede u pitanje, nama je savest mirna. Jer, ako vi nameravate da dokažete da su Srbi jadne žrtve, samo pokušajte i bićete usamljeni...”

SLUČAJ MARKALE, PRIMER ZA NOVE UDžBENIKE
Malo je novinara, i to usamljenih, pokušalo da do kraja proveri vesti i to sa iznenađujućim ishodima. Još 1992. mnogi su bili zatečeni razlikom između činjenica iz televizijskih dnevnika i stvarnosti na terenu. Često bi onaj što je imao veze sa članovima NATO dobijao direktne vesti o događajima koje su bile u potpunoj suprotnosti sa onim što su objavljivali međunarodni mediji.

Takav slučaj je sa Bernarom Volkerom, iz „Telefransa 1”. Posle masakra na pijaci na Markale u Sarajevu, 5. februara 1994, koji je bio pokriće za ultimatum Srbima dat od strane UN-a i za najavu zapadne oružane akcije, televizijski reporter je dobio „tajnu” informaciju od jedne osobe koja se nalazila visoko u vrhu vlasti. Dva dana posle isteka ultimatuma, 11. februara 1994, Volker je ispričao u televizijskom dnevniku, na osnovu sigurnog izvora, da je masakr izazvala jedna haubica iz koje je ispaljen hitac sa muslimanskog položaja. Precizirao je da je vest uneta u izveštaj koji je dat lordu Ovenu i predsedništvu Saveta Evrope, koje je, sa svoje strane, to poslalo ministrima inostranih poslova EU. Dan kasnije UN i francuska vlada su to zbunjeno demantovali. Po zvaničnoj verziji, poruka je predstavljala vest beogradske novinske agencije TANJUG i preneta je bez ograda. Saznaće se da je TANJUG-ova vest poslata dan posle zvanične. A Volker je bio prinuđen, zbog intervencije koju je izvršio „Conseil Superieur Audovisuel”, da se ispravi navodeći zvanične izvore, iako je prethodno više puta potvrdio da su izvor i verodostojnost njegove informacije bili nesumnjivi. Uostalom, te njegove informacije su objavljene i u emisiji engleske televizije koju je vodio Miša Gleni.⁹ I po njegovim izvorima je granata iz minobacača što je pala na tržnicu u Sarajevu, 5. februara 1994, bila ispaljena sa muslimanskih linija. Protiv Bernara Volkera i TF1 podnela je prijavu jedna privatna asocijacija „Carton Jaune”.¹⁰

POUČNO KAŽNjAVANjE SUVIŠE ISTINOLjUBIVIH
Novinarka Milena Gabaneli¹¹ je klasičan primer onoga što se početkom devedesetih moglo dogoditi objektivnom reporteru u Italiji ako bi se neko suprotstavljao zvaničnim verzijama, naročito onima plasiranim na televiziji. Gabaneli je bila novinar „free lance” i sarađivala je sa RAI 2, radeći za program „Mikser” Đovanija Minolija. Minoli je zatražio od Gabanelijeve 14. novembra 1991. da ode u Beograd i „vidi o čemu se zapravo radi”. Novinarka je prihvatila, imajući u vidu svoje ozbiljno iskustvo iz Vijetnama, Kambodže, Gaze i Nagorno Karabaha.
U Beogradu je zaustavlja lokalna birokratija koja teži da spreči štampu da ode u ratne zone. Dakle, ona se snalazi i odlazi u jedan kafić u kome su regrutovani dobrovoljci. Susreće čuvenog Arkana i on je vodi, bez dozvola ili drugih birokratskih zavrzlama, u Istočnu Slavoniju (Krajinu), gde je u toku bitka za Vukovar. Tu prisustvuje žestokim sukobima, vidi da zajedno pristižu izbeglice i Srbi i Hrvati, u jednim ambulantnim kolima obezglavljeno telo, u bolnicama ranjene i mučene. Dobila je vest o masakru nad decom u Borovu Selu i otišla je na lice mesta da to snimi, u pratnji paramilitaraca. Iza jednog zida je videla mala tela, ali besni bitka i ona je ugurana u jedno blindirano vozilo i udaljena. Dan kasnije mala tela su nestala. Zatim intervjuiše jednu hrvatsku zarobljenicu, koja je optužena da je sa svojim verenikom ubila deset Srba, zato što ju je njen župnik Borislav Petrović, tokom mise, podsticao da ubija Srbe čim bude izbio rat.

Gabaneli je 21. novembra na aerodromu pročitala Rojtersovu vest o masakru. U toku emisije „Mikser”, 2. decembra 1991. godine, koja ima naslov „Na srpskoj strani”, novinarka je ispričala priču o svom putovanju i pokazala izmontirane intervjue. Od tog trenutka je krenula na nju i na Minolija čitava oluja pretnji i pogrda. Prohrvatske asocijacije i „Odbor za Hrvatsku” profesora Vitorija Meneuinija vode protestnu kampanju kod direktora i predsednika RAI. Ne zadovoljavaju se time, pa ulažu interpelaciju Parlamentarnoj komisiji za nadzor. Garant za izdavaštvo, Đuzepe Santinijelo, naređuje ispravku, 13. januara 1992, Koncesionaru za radio-televizijske usluge. „Odbor za Hrvatsku” optužio ju je za laž, tvrdi da župnik Petrović ne postoji, da su masakrirana deca hrvatska i da je zarobljenica mučena. Sveta sveštenička kongregacija izjavljuje da ima jednog sveštenika sa tim imenom, ali pobožnog i daleko od fanatizma ili nacionalizma. Najzad, esnaf novinara njenog regiona ju je pozvao i predsednik, Luka Goldoni, uputio joj je „opomenu”.

Već pomenuti Žak Merlino, pomoćnik šefa redakcije „Telefrans 2”, posle Temišvara i Zalivskog rata, primetio je ista pojednostavljenja i preterivanja u sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Njegovo istraživanje, čiji su rezultati objavljeni u rečenoj knjizi, baca svetlost na isporuke oružja Hrvatima i muslimanima upućene iz Austrije, Nemačke, Švajcarske i Vatikana, otkriva laži o silovanjima i istinu o atentatu na red ljudi koji su čekali hleb u ulici Vase Miskina u Sarajevu.¹² Ondašnji predsednik TF2 i TF3, Žan Pjer Elkabaš smenjuje ga i postavlja na mesto specijalnog izveštača, bez ikakvog objašnjenja, dok su neke nedefinisane humanitarne organizacije za Bosnu demonstrirale ispred „Telefransa 2” uz povike: „Merlino, Merlino, narod će ti odrati kožu!”

NEPROVERLjIVE INFORMACIJE KAO TEHNIKA
I zaista, ako bi bilo koji novinar pokušao da ispriča istinu koja nije u skladu sa tekućom politikom, imao je veoma ozbiljne probleme. U najboljem slučaju bio bi izolovan, ako ne i demonizovan.
Napadi i pretnje snašli su i ciriški nedeljnik „Die Weltwoche” posle objavljivanja, 20. januara 1994, skraćene verzije jednog članka Pitera Bruka koji je objavljen u američkom časopisu „Foreign Affairs”, u decembru 1993. Autor je iznosio površnost novinara koji ne proveravaju informacije da bi imali senzaciju. Posebno je napao dvojicu dobitnika „Pulicerove nagrade”, Roja Gutmana i Džona Berna, zbog neodgovornog načina na koji su preneli senzacionalne vesti o srpskim „logorima smrti” i o „sistematskim silovanjima” u Bosni — a te iste slike i članke je preneo i „Time Magazine” 20. juna 1994. godine.

Roj Gutman (Roy Gutman) je bio poznat po tome što je, kao i mnogi drugi, pisao svoje članke o Bosni iz Zagreba, u Hrvatskoj. Gutman je dobio telefonom informacije o logorima za zarobljenike u Omarskoj i na Manjači od jednog engleskog najamnika. Nije proveravao stvarno stanje, nije tražio da se o tome povede istraga, nije tražio da se ista takva istraga povede i o hrvatskim i muslimanskim zarobljeničkim logorima.
Martin Letmajer, novinar „TV Štern”, radio je za više međunarodnih televizijskih mreža kao ratni izveštač iz ruševina Jugoslavije. Primetio je nepreciznosti i brojne pukotine u zvaničnim medijskim verzijama i zato je započeo istraživanje. U „Die Weltwoche” je 10. marta 1994. objavio jedno svoje svedočenje pod naslovom „Mi smo jednostavno verovali, zaista ne postavljajući sebi pitanja”. Otkrio je, između ostalog, kako su neke slavne kolege, prva među njima Aleksandra Štiglmajer, radile sa informacijama o mračnim problemima, kao što su „ratna silovanja”, bez izvora koji se mogu proveriti ili iz nepostojećih izvora. I u ovom slučaju napad švajcarske štampe je bio surov.
Od oktobra 1992. godine, pošto je opalo interesovanje javnosti za masakr u „redu za hleb” u Sarajevu i za „srpske koncentracione logore”, počela je nova kampanja sa vestima o silovanju muslimanki i Hrvatica u Bosni od strane Srba. Prvi je optužbe izneo ministar inostranih poslova bosanskih muslimana Haris Silajdžić, na mirovnim pregovorima u Ženevi. Brojke su bile krajnje neumerene, a priča je neprestano proširivana novim svedočanstvima i groznim detaljima, koji nikada nisu stvarno dokazani. Zamisao je bila genijalna, jer je uticala na segment javnosti izuzetno osetljiv na takvo pitanje, na žene i sve međunarodne ženske organizacije.

HLADNI POGODAK U SRCE ŽENSKE PUBLIKE
Pošto sam bila u Beogradu u decembru 1992. godine, započela sam malo istraživanje da bih shvatila da li su silovanja u Bosni trpele isključivo muslimanke i Hrvatice, kao što je objavljivano, ili su silovane žene uopšte. Potresna stvarnost otvorila se preda mnom kada sam posetila psihijatrijsku bolnicu „Laza Lazarević”, gde sam našla četiri jadnice u stanju teškog šoka. Lekarski izveštaji su zabeležili da je kroz to odeljenje prošlo mnogo žena u sličnom stanju. Devojke, vrlo mlade, iz Sarajeva, iz Vukovara, iz Brčkog. U ova dva poslednja grada vođene su ulične borbe više od mesec dana. Svima su u izveštajima navedena ozbiljna patološka stanja prouzrokovana činjenicom da ne žele da prihvate sećanje na ono što su danima preživljavale i trpele.

Najdirljiviji susret je bio, imajući u vidu prisebnost osobe, sa Jelom, mladom bolničarkom iz Brčkog. U januaru 1992, dok se vraćala kući sa odmora u Nemačkoj, kod tetke, njen autobus su zaustavili Hrvati u Slavonskom Brodu. Odvedena je u jednu sportsku halu pretvorenu u zatvor, a potom u jedan muslimanski logor u Bosanskom Brodu, gde je istrpela sve moguće zloupotrebe i bila iskorišćavana kao prostitutka za vojnike koji su se nalazili na dopustu sa fronta. Bila je u šestomesečnoj trudnoći kada je razmenjena sa ostalim zarobljenicima, u avgustu. U Beogradu, pošto su medicinske vlasti zbog prevelikog rizika odbile da joj izvrše abortus, rodila je u oktobru dete koje je dala na usvajanje. Naš razgovor su diskretno snimili, uz njen pristanak, Milan Horvatin — kamerman ubijen u Mogadišu, zajedno sa novinarkom Ilarijom Alpi, par meseci kasnije — i Serđo Ćanćani sa RAI 3. Ne sećam se da sam ikada videla tu reportažu na televiziji.
    Moj članak pod naslovom „Jela i ostale” objavljen je u „Il Manifestu”, 17. februara 1993, što je bilo zrno peska u pustinji, u odnosu na tendenciju u svim italijanskim medijima.
„Korijere dela Sera” je objavio, 20. marta 1996, Jelinu priču pod naslovom „Mi Srbi, žrtve nasilja”.

UPOTREBNA VREDNOST MASOVNIH GROBNICA
Uska saradnja između agencije za komunikaciju i vlade „klijenta” stvorila je operativnu tehniku, često smrtonosnu, usmerenu na to da se postignu prednosti pred neku međunarodnu konferenciju, ili da se izdejstvuje pokriće za neki vojni napad koji bi mogao da bude osuđen u Savetu bezbednosti UN, uz posledični gubitak imidža.
Šeme se ponavljaju. Počinje se kampanjom diskreditacije. Serijom sramnih „otkrića” o ponašanju protivničke strane pokreće se štampa, tako da se stvori negativna predrasuda koja se duboko usađuje u kolektivnu svest. Vesti su često iskonstruisane ili tumačene prema potrebama naručioca.
Opsada Goražda je jedan od primera. Predstavljeno kao miran i otvoren grad, Goražde su muslimani zapravo bili pretvorili u tvrđavu sa fabrikama hemijskog oružja i velikim arsenalima. Ono što je nazivano mučkim srpskim napadima bio je odgovor na provokativna muslimanska granatiranja pred nezainteresovanim očima UNPROFOR-a.
Često su korišćeni prošli događaji, koji su čuvani za određenu priliku. To je slučaj sa poznatim masovnim grobnicama u Srebrenici, u kojima se nalazi „na hiljade” tela. U stvari, posebna istraživanja nikada nisu obavljena do kraja, zbog nedostatka novca i zbog velikog odbijanja vlade SAD da se bavi ekshumacijom bez Haškog tribunala.¹³ Tokom 1998. godine, gospođa Takako Ugaja, iz japanske ambasade u Jugoslaviji, izvršila je pedantnu istragu o Srebrenici, za potrebe svoje vlade. Zaključila je da je brojka od navodnih deset hiljada muslimana koje su streljali Srbi mogla mirno i razumno da se svede na brojku od 100.¹⁴ Pitanje masovnih grobnica često vaskrsava neposredno pre nekog važnog događaja ili nekog značajnog hapšenja.

TEHNIKA BOMBARDOVANjA SLIKAMA
Pošto se neka vest lansira, ispravke ili demantiji nemaju odjeka. Uobičajeno delovanje na ubeđivanju podstiče kod javnosti duboku mržnju prema objektu komunikacije. U mržnju se zapada, jer tu primalac idealno identifikuje sve svoje svakodnevne frustracije, pa zato blagosilja oružane intervencije, bombe, ne misleći racionalno na objektivne uzroke problema i na sudbinu umešanog stanovništva, na muškarce, žene, decu, porodice.

U Bosni je tehnika bombardovanja slikama uspešno primenjena od samog početka rata. Na početku sukoba, 1992, nešto pre mirovne konferencije u Londonu, u avgustu mesecu, osećala se potreba da i Srbi, koji su pobeđivali na svim frontovima, dobiju malo prilike da se čuje njihova reč. Tada, u roku od tri meseca, pomoću televizijskih slika, skoro u direktnom prenosu, i pomoću bujica reči po novinama, javnosti je predočavana eksplozija granate u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, što je dovelo do odluke Saveta bezbednosti UN da primeni oštre sankcije protiv Srba.
    Potom se zavrtela priča o sahrani dva muslimanska deteta koja su bila žrtve incidenta sa srpskom patrolom koja je zaustavila autobus što je trebalo da ih evakuiše. Neki snajperisti su pucali na roditelje koji su plakali za vreme ukopa i pogodili jednu babu. Podrazumevalo se da su Srbi. Ali, na hrvatskoj televiziji je prikazan deo istog filma CNN-a, koji nikada nije viđen na zapadu, u kome je novinar intervjuisao jednog muslimanskog vojnika. Ovaj mu je na lošem engleskom jeziku objašnjavao gde da ide narednog dana da bi načinio zanimljive snimke. Odmah iza toga je išla scena ranjavanja. U tom svetlu, lako je bilo shvatiti da su muslimani sve to inscenirali.¹⁵

Pozabavimo se i zarobljeničkim logorima oko Banjaluke.

Miris praha i petrola

 „Njujork Tajms” od 22. avgusta 1992. je napisao: „Obaveštajne službe SAD su udvostručile napore, ali nisu našle nikakve dokaze o sistematskim masakrima nad hrvatskim i muslimanskim zarobljenicima u srpskim logorima.”¹⁶
Taj članak je izašao neposredno pošto je u Trnopolju jedna ekipa engleske televizije snimila nekoliko muslimana iza bodljikave žice, pomoću čega je isfabrikovana vest o novim koncentracionim logorima. Slika muslimana koji je bio kost i koža obišla je svet i podignuta na nivo simbola, kako bi se predstavilo postojanje novih nacista na kraju veka i njihovih konc-logora. U stvari, bio je to izbeglički logor u kojem su se ljudi slobodno kretali. Ekipa britanske televizije ITN stajala je u ograđeni prostor za alat i snimala kroz bodljikavu žicu stvarajući utisak da su ljudi iza žice zarobljenici. Tomas Dajčman, nemački novinar, otišao je na lice mesta i otkrio da ono nikada nije bilo ograđivano, a od svedoka je saznao kako je snimana pomenuta scena.

Njegove članke su objavili austrijski dnevnik „Der Standard” i švajcarski nedeljnik „Die Wektwoche”, 10. januara 1997. Objavljivanje je izazvalo buru protesta i polemika, do te mere da je direktor švajcarskog nedeljnika Hanspetar Born napustio redakciju 1998. godine. Nemački mesečnik „Novo” je objavio članak 15. januara 1997. i odmah je morao da organizuje konferenciju za štampu da bi opovrgao optužbe za manipulisanje vestima. Mnogo buke je izazvalo objavljivanje teksta od strane holandskog nedeljnika „De Groeweahsterdammer”, 22. januara 1997. Britanski mesečnik „LM” („Living Marxism”) tužen je od strane TV ITN i doživeo je suđenje. Peni Maršal, autorka emisije, pravdala je svoj postupak tvrdeći da je mislila da je reč o koncentracionim logorima, a ne o logorima za istrebljivanje. Alan Litl iz Radio BBC-ija smatra da je njena najveća briga trebalo da bude da se logor ne opiše kao koncentracioni, jer ljudi tu nisu bili zatvoreni, pogotovu ne neograničeno, i ne da bi bili ubijeni.¹⁷
Uprkos dokazima odbrane, sud je odbio da uvrsti u dokazne predmete jednu video kasetu, snimljenu dok je engleska ekipa snimala, na kojoj se jasno vidi da je televizijska kamera bila unutar prostora ograđenog bodljikavom žicom. Štaviše, osuđuje časopis da plati ogromnu kaznu. „LM” je na taj način primoran da obustavi dalje izlaženje i objavi bankrotstvo.

UŽAS ISPIRANjA MOZGOVA
U januaru 1993. godine, organizacija „Lekari bez granica”, uz podršku svog osnivača Bernara Kušnera, u to vreme francuskog ministra zdravlja, kasnije direktora UNMIK-a na Kosovu, planirala je medijsku kampanju (plakati, radio džinglovi i televizijski nastupi) s budžetom od milion i po franaka, uz saradnju agencije „Saachi & Saachi”. Veliki panoi koji su prekrili Pariz prikazivali su upravo sliku mršavog čoveka s onu stranu bodljikave žice, a u jednom uglu stražaru u nacističkom logoru sa natpisom: „Zar vas zarobljenički logor, u kome se vrše etnička čišćenja, ne podseća na nešto?” Na drugom plakatu je bila slika Hitlera, pored koga je bio Milošević. Upoređenje je bilo jednostavno i efikasno.

Antisrpsko delovanje je predviđalo i televizijske intervencije. Na TF2 — na kojoj je istaknuti novinar Kušnerova žena Kristina Ohran — tokom večernjih panel-diskusija, posle prijatnog ćaskanja sa poznatim ličnostima, neizostavno je postavljano pitanje šta gosti misle o srpskim koncentracionim logorima i silovanjima u Bosni. Očekivani odgovori su ostavljali veliki utisak na javnost, jer kako bi inače bilo moguće ne složiti se sa nekom slavnom ličnošću?
Kampanja je ostvarena pre početka konferencije u Ženevi tog istog meseca.
Nikome nije palo na um da ekipa novinara koja je „otkrila” čuvene logore nije imala teškoće od strane srpskih vlasti da dobije dozvolu za obilazak, dok istovremeno nijedan reporter nije mogao da vidi i snimi hrvatske i muslimanske logore, kao što je bio ozloglašeni logor u Lori (bivša kasarna savezne vojske u Splitu), logor u Tarčinu i druge logore oko Sarajeva, ili onaj divljački logor u Čapljini, u Hercegovini, gde su Hrvati držali muslimane.
Ispiranje mozgova je uspelo da ulije takav užas javnog mnenja u odnosu na Srbe da je stvoren problem: Srbi koji su već godinama imali boravište u evropskim zemljama osećali su se nelagodno, na njih je gledano loše, kao da imaju lepru.

STVARNOST JE OKRENUTA TUMBE
Bernar Anri Levi (Bernar Anri Levi) — „novi filozof” koji je stao na stranu bosanskih muslimana, autor jednog propagandnog dokumentarnog filma o Sarajevu — predvodio je, bez prepreka, napad na Jugoslovenski kulturni centar u Parizu, sa grupom svojih sledbenika, među kojima je bila i glumica Marina Vladi, gošća „talk-show” na TF2, januara 1993. godine. Suprotstavila mu se, sama, direktor Centra Neda Gluščević; policija koja je štitila zgradu je bila prividno nezainteresovana.

I u drugim evropskim zemljama je medijska manipulacija o jugoslovenskoj krizi postizala pun uspeh. Bilo kakva svirepost je odmah pripisivana Srbima. Veštački stvorena priča je prodrla duboko u svest čak i mnogih intelektualaca ili profesionalaca u poslu. Italijanski nedeljnik „Espreso”, u svom završnom broju na kraju godine, kad objavljuje najznačajnije fotografije nastale tokom godine na izmaku, prikazivao je jednu fotografiju koju je, nešto ranije, objavio „Il Korijere dela Sera”. Video se nasmejani mudžahedin, u klasičnoj beloj orijentalnoj odori, kako drži za kosu odsečenu glavu čoveka. Glava je pripadala Srbinu Blagoju Blagojeviću.¹⁸ Potpis slike iz „Il Korijere dela Sera” je korektno objašnjavao da je reč o muslimanskom dobrovoljcu koji drži odsečenu glavu Srbina, ali je nedeljnik „Espreso” napisao potpuno suprotnu stvar, iako je bilo očigledno, prema licu i odeći gerilca, da on nije mogao da bude Srbin. Na isti način su mnoge slike objavila druga sredstva informisanja, iskrivljujući stvarnost u korist muslimana. To je bio uspeh za agencija za komunikaciju koje su angažovane u sukobu!

Međutim, krajem 1995. godine, nešto je počelo da se menja.

Nova bomba je eksplodirala na pijaci Markale, u Sarajevu, 28. avgusta 1995. Usledio je već viđeni scenario. Ali, situacija je bila nejasna Butrosu Butrosu Galiju, generalnom sekretaru UN, pa je tražio dodatna razjašnjenja.
Tokom jedne rasprave na „France-Inter” „novi filozof”, Bernar Anri Levi nazvao je Butrosa Galija kriminalcem, zbog njegovog „oklevanja” da bombarduje srpske položaje.

„NIKADA VIŠE NE LAGATI O BOSNI”
Žan Danijel, ugledni direktor „Nouvel Observateur-a”, intelektualac naklonjen u sukobu muslimanskom etnosu, objavio je uvodnik pod naslovom „Ne lagati nikada više o Bosni”. Žan Danijel je napisao u svom članku:
„(...) Bio sam ubeđen (priznajem da sam želeo da to budem) da su Srbi ubice. Ta greška je poticala iz Karadžićevog i Mladićevog ponašanja. Potvrda će doći kasnije. Ali, zar nije trebalo izvršiti proveru? Zato što je tražio vreme da to učini, Butros Gali je nazvan ratnim zločincem. Baš sam to čuo u utorak ujutru na „France-Inter”. Iako je Bernar Anri Levi bio izvrstan najvećim delom vremena, generalni sekretar UN je imao veoma olakšavajuće okolnosti. Sećam se prvog atentata na glavnoj pijaci, onog što je izazvao prva NATO bombardovanja. Danas moram ovo da kažem. Eduard Baladur, Fransoa Leotar, Alen Žipe i dva vrlo ‘odgovorna’ generala, kojima neću da otkrijem imena, rekli su mi da su uvereni da su mnoge Francuze, vojnike UN, ubijene ili ranjene u Bosni, ubili snajperisti bosanskih muslimana. I granata iz haubice ispaljena na glavnu pijacu bila je bosanska! Nije valjda da su napravili masakr u svojim redovima! — pitao sam užasnut. — Da — odgovorio mi je ministar, bez oklevanja — ali su naterali NATO da prestane da okleva. Baladur i Alen Žipe su mislili da je Izetbegović bio ‘provokator’ u toj prilici. Miteran je otišao još dalje, dao je za pravo provokaciji bosanskog predsednika. Uostalom, niko nije sumnjao da kiša granata, što je tokom dve godine padala na Sarajevo, nije srpska. Kako su mogli Bosanci da ne pokušaju da internacionalizuju sukob, ako im je to preporučivano sa svih strana?”

Žan Danijel, koji zaslužuje divljenje što je izneo takve istine na račun onih koje je podržavao, pokazuje istovremeno koliko je isfabrikovana slika bila duboko usađena u svest javnosti.

AMERIČKI PREDRATNI DEKRET SMRTI
U oktobru 1995. godine izašla je u Njujorku knjiga „Bosnia Tragedy”¹⁹ Sare Flaunders, člana International Action Centre koji je 1991. osnovao bivši ministar pravde SAD Remzi Klark.
Još od prvih stranica počinje da se popunjava mozaik u kome su ranije falili glavni kamenčići. Razjašnjeni su stavovi i odgovornost Nemačke, Austrije i Vatikana. Shvataju se slabost i zavisnost Evrope.

Na prvim stranicama knjige „Bosnia Tragedy” čita se:

„U godini koja je prethodila raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, 5. novembra 1990, Kongres Sjedinjenih Država je odobrio zakon 101-513 o izdvajanju za inostrane operacije u 1991. godini. Bio je to dekret smrti. (...) Jedan deo zakona 101-513 je predviđao da iznenada i bez prethodnog upozorenja sva pomoć, trgovina ili bilo koji zajam Sjedinjenih Država Jugoslaviji mogu biti blokirani u roku od šest meseci. Naređivao je odvojene izbore u šest republika koje su činile Jugoslaviju, zahtevajući da oni podležu odobrenju Stejt departmenta u vezi sa izbornim procedurama i rezultatima, pre nego što se nastavi pomoć odvojenim republikama. Osim toga, zakon je tražio da personal SAD bude angažovan u svim finansijskim institucijama, kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, da bi se ojačala ova politika zatvaranja kredita i pozajmica. Postojala je i završna odredba. Samo one snage koje Departman Sjedinjenih Država bude definisao kao „demokratske“ imaće pristup fondovima. To je značilo da će novac priticati svim malim nacionalističkim partijama u regionu koji je finansijski pridavljen i doveden u iznenadnu krizu zbog presecanja pristupa tim fondovima. Rezultat je bio očekivan. Razoran. (...) Zakon je doveo Saveznu vladu u krizu, ona nije bila u stanju da plati ogromne kamate na inostrane dugove, niti da organizuje nabavku sirovina za industriju. Poverenje je doživelo kolaps i optužbe su stizale sa svih strana.

U to doba nije bilo građanskog rata. SAD nisu imale javni spor sa Jugoslavijom. (...) Svetska pažnja je bila usmerena na međunarodnu koaliciju koju je Buš organizovao da bi uništio Irak (...).
Šta je stajalo iza uništavajućeg zakona usmerenog na Jugoslaviju, kada su i sami američki političari predviđali da će iznenadne teškoće dovesti do građanskog rata? Kolapsom Sovjetskog Saveza, veliki angažman SAD je bio usmeren na to da se krene u agresivni pohod prekrajanja Evrope. Jugoslavija nije više bila potrebna kao tampon zona između NATO i Varšavskog pakta. Ujedinjena i jaka Evropa je bila nepoželjna. Vašingtonski političari su i jedno i drugo smatrali ostacima hladnog rata (...). Zakon iz 1990. godine za inostrane operacije predviđao je i razne mere davljenja raznih nacija kojima je dodeljena neprijateljska uloga, kao što su Angola, Kambodža, Kuba, Iran, Irak, Libija, Koreja i Vijetnam... A kada su SAD počele tako odlučnu akciju protiv Jugoslavije, 1990. godine, evropske sile su se teško uzdržavale od učešća u rasturanju države na svojim granicama. Zakon o inostranim operacijama je bio snažna poruka evropskim silama: Jugoslavija i celi balkanski region Evrope opet su otvoreni za osvajanje. Same nikada ne bi smele ni da se maknu. U toj situaciji nisu smele ni da ostanu van akcije. (...)”

KORISNE LAŽI MORAL PODMETANjA
Vrhovni žalbeni sud u Parizu je, 29. novembra 1995. godine, IX aula, IX sekcija, objavio presudu o slučaju TF1 — Bernar Volker, u vezi sa čuvenom vešću o muslimanskoj haubici na tržnici u Sarajevu, objavljenom u 20 sati 11. februara 1994. godine. Osudio je televiziju „Carton Jaune” i njenog predsednika Mišela Patrujoa da plati veliku odštetu novinaru i televizijskoj mreži.
Osim tri lista — „Le Monde”, „Libération” i „Nouvel Observateur” - presudu je na sraman način prećutao veliki deo štampe, koji više voli da usredsredi pažnju na problem nametnut nekom privatnom organizmu, a izbegava da se bavi onim, mnogo ozbiljnijim, problemom moguće medijske manipulacije u kojoj su oni sami poslužili kao sredstvo.
Ali, šta je pomoglo Volkeru da pobedi na suđenju u Francuskoj koja je bila toliko neprijateljski raspoložena protiv Srba? U kratkom razmaku izašle su dve važne knjige: „Godina pozdrava”, koju je potpisao Lor Adler, i „Balkanska odiseja” lorda Dejvida Ovena, kopredsednika Mirovne konferencije u Ženevi i koautora podele Bosne po Vens-Ovenovom planu.
U prvoj predsednik Miteran priča, na strani 175, govoreći o bosanskim muslimanima: „... Tačno je, ono što pokušavaju od početka je internacionalizacija, pa ako je potrebno i sa provokacijama. Ali, teže je sada nego u 1914. godini pronaći nadvojvodu (...) Pre neki dan mi je gospodin Butros Gali rekao da je siguran da je granata na tržnici u Sarajevu bosanska provokacija...”
Lord Dejvid Oven je potvrdio priču o bosanskoj haubici na Markalama na stranicama 260/261:

„U utorak, 8. februara (...). Delegacija bosanske vlade koja je morala da pregovara nije uopšte došla na aerodrom u Sarajevu radi pregovora. Izvešteno je da je general Majkl Rouz sav besan otišao u bosansko predsedništvo da ubedi predsednika Izetbegovića i njegovog vojnog komandanta generala Delića da prisustvuju. Bliski saradnici generala Rouza nikada nisu skrivali da je on rekao vođama bosanskih muslimana, tokom susreta, da je upravo primio tehničke informacije koje su pokazivale da minobacačka granata nije stigla iz zone koju kontrolišu Srbi, već sa muslimanskih položaja. Da je ta informacija bila na raspolaganju, proizišao bi drugačiji ishod iz susreta sa NATO-om, a ako bi Izetbegović pokušao da zamrzne pregovore UN u očekivanju NATO-a, on, general Rouz, bio bi primoran da saopšti početne nalaze UN istrage. Ako se vladina grupa za pregovore ne bi pojavila na aerodromu u sredu, 9. februara, on će organizovati konferenciju za štampu. Sam general Rouz je bio vrlo oprezan u pogledu onoga što se desilo tokom njegovog susreta, ali znam da je u utorak poslao izveštaj u kome je saopštio da postoji mogućnost da je granata ispaljena sa položaja bosanske vojske i istraga se nastavljala. Pored toga, jedan dokazani balistički stručnjak u Zagrebu je proučio mapu mogućih putanja koju su napravili istraživači UN iz Sarajeva i smatrao je da je ugao pod kojim je minobacač pogodio krov kioska na tržnici pokazivao da se mesto sa koga je ispaljen hitac nalazilo, najverovatnije, na 1100/2000 metara od mesta udara, a ne na 2000/3000 metara. To je ukazivalo na to da je minobacačka granata ispaljena sa jednog položaja bosanske vojske!”

SIGURNI STEREOTIPI I NEPRIHVATLjIVE ISTINE
Volker je u intervjuu rekao: svet nije toliko uznemirilo to što nisu Srbi ispalili granatu, već više to da se radilo o vesti koja je išla protiv uobičajenog mišljenja. Pokušaj da se ispriča neka stvarnost izazivala je iritaciju, jer je narušavala izgrađenu i sigurnu sliku, pa su „istinite činjenice” koje su bile suprotne opštem mišljenju bile loše prihvatane. To je bio optimalni rezultat medijske kampanje.
Holivud je proizveo stotine filmova u kojima su generacije gledalaca aplaudirale dolasku Sedmog konjičkog puka koji je spasavao „naše” opkoljene od strane Indijanaca. Danas znamo da je, od rata za nezavisnost i od Engleza, do 1900. godine, ubijeno na milione Indijanaca. Bili su prevareni ugovorima koji nisu poštovani, otrovani viskijem, prevareni od strane državnih agenata, pa su morali da se brane od uništenja svoje rase. Indijanci su usporavali ekonomsku ekspanziju prema istoku, dakle morali su biti uklonjeni.

Sistem nije mnogo izmenjen. Za isti cilj radi kojeg je tokom jednog veka uništen jedan narod, a preživeli zatvoreni u prašnjave rezervate sa malo hrane i bez lekova, danas se koriste sankcije. Zanimljivo je da su osuđeni narodi koji imaju neki svoj nezavisni profil i koji odbijaju da prihvate američki liberalistički sistem.
Radi prikrivanja očiglednih kršenja prava koja će se desiti tokom bombardovanja Jugoslavije i kasnije okupacije Kosova, sa jedinim pravim ciljem — da se uspostavi NATO protektorat — SAD i Atlantski savez su usvojili scenarije dostojne loših filmova.
Jeziva scenografija grobnice u Račku trebalo je da posluži za početak operacija na Kosovu. Kada su finski, beloruski i jugoslovenski patolozi konstatovali da su ljudi poginuli u borbi, a da je unakazivanje izvršeno kasnije, bilo je očigledno da nije bilo reči o egzekuciji, a još manje o mučenjima. U takvoj situaciji funkcioneri OEBS-a nisu objavili izveštaje, da bi omogućili da krene medijska kampanja i da bi se ubrzali rokovi za NATO intervenciju.
U Rambujeu američki državni sekretar Madlen Olbrajt nije mogla da dozvoli rizik da se postigne mirovni sporazum, pa je zato zanemarila UN zahtevajući da kontrolu sporazuma vrši NATO.² 

REŽIJA IZNENADNE KATASTROFE
U intervjuu „Limesu”, juna 2000. godine, načelnik srpskog Generalštaba general Nebojša Pavković, govoreći o ratnoj tehnici koju je primenjivala njegova armija, tvrdio je: „Glavni cilj te strategije bio je da se agresori odvrate od rata. To je bio naš cilj u zadnjim ratnim zbivanjima. Nismo želeli da dođe do sukoba sa NATO. Bili smo uvereni da se rat može izbeći i da se problem može rešiti političkim sredstvima. Slali smo takve poruke predstavnicima NATO sve do dana agresije. To bi bilo najbolje rešenje za nas, za NATO i za Albance. Međutim, šefovi NATO pakta su već programirali i želeli rat, misleći da će nas brzo poraziti i baciti na kolena. (...) Terorističke snage nisu nikada toliko brojne i jake da im se mora odgovoriti oružanom silom. Da je međunarodna zajednica bila raspoložena da se terorizam iskoreni, kao prošlih godina, takozvana OVK ne bi bila ni formirana, niti bi se transformisala u klasičnu terorističku organizaciju kakva je nastala 1998. godine. Terorizam na Kosovu je postojao od 1945. godine. Neke akcije su se desile 1968, 1971, 1981. i 1991, a kulminacija je nastala 1998. godine. Ni krajem ove decenije nismo potcenili terorističke snage. Bila bi dovoljna policija da brani Kosovo da se nisu umešali međunarodni faktori koji su, zbog svojih interesa, uveli u tragediju čitav jedan narod. Teroristi nisu imali sledbenike među Šiptarima sve dok ih nisu primorali na lojalnost. Deo Šiptara je mobilisan silom. Sa te tačke gledišta, mi smo mogli da kontrolišemo teroriste sve do 1999. godine i da suzbijemo njihove akcije samo policijom. Kada su teroristi pojačali svoje aktivnosti i mi smo morali, kao odgovorna država, da pojačamo upotrebu naših snaga da bismo štitili stanovništvo. Kao što je poznato, optuženi smo za prekomernu upotrebu sile od strane onih koji su angažovali 19 zemalja protiv SRJ. Dakle, bili smo prinuđeni, kako vi kažete, na svođenje krajnjih računa, jer mogli smo da eliminišemo terorizam, čak i samo ga neutralizujući, da se nisu umešale druge zemlje koje su nameravale da ostvare svoje interese preko terorista (...)”.

„Uprkos našim naporima da izbegnemo rat, sve je učinjeno da se on izazove, s idejom da se Jugoslavija potčini za dva ili tri dana, aktivirajući maksimalno OVK da nanosi gubitke vojsci, jugoslovenskim građanima i da se država baci na kolena. (...)
Dogodila se besmislica. Mediji su prikazali posledicu bombardovanja kao uzrok koji je izazvao to bombardovanje i služio kao izgovor za njegovo produženje. Nismo imali nikakav razlog da proterujemo stanovništvo. Operacija „gvozdena potkovica” nije postojala, niti je bilo drugih operacija u toku. Istorija će to pokazati. OVK nije mogla da osvoji i stavi pod kontrolu najveći deo teritorije, kao što je bilo predviđeno, prema scenariju napisanom van Jugoslavije. Služili su se drugim sistemima, preko Volkerove misije i susreta u Rambujeu, da postignu cilj i kontrolišu celi region. Koristeći priliku što je kriza već izazvana, NATO je nastojao da potvrdi svoju moć pre proslave svoje pedesete godišnjice. (...) U tom periodu nije bilo izbeglica, a još manje humanitarne katastrofe.
Pošto ni taj scenario nije uspeo, OVK je pretrpela teške gubitke i posle pet ili šest dana iznenada se preselila u Albaniju vodeći sa sobom albansko stanovništvo, što je očigledno unapred pripremana operacija. Najveći deo novinara iz medija koja je Zapad kontrolisao i instrumentalizovao čekali su šiptarsko stanovništvo koje je krenulo sa Kosova i Metohije ka Republici Albaniji, na liticama Prokletija. I to pokazuje da je scenario lažne humanitarne katastrofe bio unapred pripremljen. Prištinski korpus jugoslovenske vojske je poslao proglas kojim je pozivao stanovništvo da se vrati na ognjišta garantujući mu maksimalnu bezbednost (...)”.

TOLERANTNI AGRESORI
Zatim je general Pavković nastavio u intervjuu:
„Teroristi su počeli da beže u strahu i besu, a zatim da delaju nasumice, čak i protiv albanskog stanovništva, da bi povećali strah u oblasti. Stanovništvo je bilo zaista uplašeno. Videlo je da je rat počeo NATO bombardovanjem. I medijska kampanja je pomagala bekstvu naroda čiji se strah povećavao iz dana u dan. Nije se radilo o deportaciji. Svet je jednostavno bežao od opasnosti, najviše zbog bombi i raketa NATO pakta. NATO avijacija je delovala na najbrutalniji način po civilnim ciljevima, odnosno po gradovima Kosova i Metohije, ubijajući stanovništvo. Posebno su gađani Priština, Prizren, Peć, Uroševac i drugi gradovi. Nema mesta na Kosovu i Metohiji koje nisu bombardovali ubijajući civile. Sa stanovništvom su bežali i pripadnici OVK. Nismo ih terali i nismo hteli to da radimo. Jednostavno smo ih pustili da idu. Nije se radilo o prisilnoj intervenciji. Bežali su. NATO je izmislio etničko čišćenje da bi opravdao agresiju. Ubedili su teroriste da organizuju odlazak. Neke su na silu izbacivali iz kuća, slali ih u Makedoniju i u Albaniju, a zatim ih tajno vraćali.”

Tvrđenja generala Pavkovića će potvrditi izveštaji OEBS-a koji su dati sa zakašnjenjem. Albansko stanovništvo primorano da se skloni u Albaniju nalazilo se teško poniženo od strane albanske policije, koja je pljačkala izbeglice prilikom dolaska, ili je bilo primorano da plaća čitava mala bogatstva da bi imalo krov nad glavom, ako nije htelo da propada u blatu izbegličkih logora koji su bili neorganizovani, uprkos naporima dobrovoljaca.
Uprkos tome što su visoki krugovi NATO pakta grmeli protiv Vlade u Beogradu, Stejt department je bio primoran da se obrati Rusiji i Kini radi pregovora.
Grupa G-8 se složila o planu prema kojem je bilo odobreno ono što je bilo odbijeno u Rambujeu: samo Kosovo je prelazilo pod protektorat NATO pakta, dok je Srbija i dalje ostajala suverena.

OVAKO ILI ONAKO, PRE ILI KASNIJE
Potvrda svemu jeste izjava generala Pavkovića u intervjuu „Limesu”: „A što se tiče našeg povratka na Kosovo, vratićemo se iz više razloga: 1) Rezolucijom 1244 i Vojno-tehničkim sporazumom iz Kumanova predviđeno je da se vrati deo jugoslovenskih oružanih snaga. 2) Snage KFOR-a, koje se po osnovu pomenute rezolucije nalaze na Kosovu i Metohiji, nesposobne su da zavedu red na Kosovu. Žao mi je mojih kolega, generala NATO pakta, jer nisu znali sa kakvim problemima će da se susretnu na Kosovu. Kada budu videli na šta su sve spremni albanski teroristi, oni sami će predložiti svojim šefovima da se povuku sa Kosova. Ako im visoke komande ne budu poklonile pažnju, biće mnogo žrtava. 3) Istorijski aspekt: mi nikada nismo izgubili Kosovo i Metohiju, niti ćemo ga izgubiti. Kosovo i Metohija nije samo deo teritorije Srbije, već duhovni i kulturni izvor srpskog naroda. (...) Dakle, u saradnji sa međunarodnim snagama i Ujedinjenim nacijama, mi ćemo se vratiti na Kosovo i Metohiju. Ovako ili onako, pre ili kasnije (...)”.

Mnoge od tih tačaka još nisu ostvarene, ni posle toliko vremena. Po ulasku KFOR-a na Kosovo, u junu 1999, izostalo je pravo na preživljavanje srpskih građana i ostalih „nealbanskih” etnosa. U ovom slučaju je bila poželjnija medijska ćutnja da se ne bi otkrilo prećutno saučesništvo u krvavim „osvetama” i „čišćenjima” koje je izvršila OVK, čak i protiv Albanaca koji su bili protiv nje, bilo zato što su pripadali neprijateljskim fisovima, bilo zato što su se suprotstavljali nametnutim malverzacijama.

U intervjuu „Limesu”, general Pavković je još rekao:

„Humanitarna katastrofa koju je izazvala agresija na Jugoslaviju se nastavlja i produbljuje se. Sa Kosova i Metohije je, u zadnjih 10 meseci, pobeglo 250.000–300.000 Srba i drugih nealbanaca. Ubijeno je oko 1.000 ljudi. Humanitarna pomoć uopšte ne stiže ili ne stiže blagovremeno. Stanje nije onakvo kakvo ga predstavljaju zapadni mediji (...)”

Radi opravdavanja „osvete” koju je vršila OVK, bez NATO suprotstavljanja, počelo je da se priča o zajedničkim grobnicama, kao u Bosni. Prva „procena” broja albanskih žrtava se kretala oko 100.000. Upravnik u ime UN, Bernar Kušner, sveo je to na oko 11.000, što mrtvih, što nestalih, u skladu sa onim što je, po njemu, utvrdio Haški tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji (ali ga je ovaj ubrzo demantovao).

NEPRIJATNI MANjAK U BROJU ŽRTAVA
Pošto je bila proklamovana potreba da se interveniše pomoću „humanitarnog rata” da bi se zaustavio „genocid” na osnovu velikih pretpostavljenih brojki, nedostatak tih primarnih razloga bi mogao da izazove vrlo delikatan politički problem. Kao što i u Iraku nije bilo prvobitnog izgovora za rat: nije bilo moguće naći oružje za masovno uništenje...
Od avgusta 1999, ekipa od 62 eksperta, među kojima su bili istražni organi, laboratorijski analitičari i sudski lekari, radila je po nalogu AFIP-a (Armed Forces Institute of Pathology). Ljudi iz FBI tragali su u zonama pod kontrolom britanskog i kanadskog KFOR-a i našli samo 120 leševa u grupama od po dva ili tri, koji su verovatno bili ubijeni u periodu mart-april.

Haški tribunal je tražio i intervencije evropskih ekipa.

„El Pais” je 23. septembra 1999. godine objavio izveštaj španske ekipe. Španski lekari su pošli na zadatak sa opremom za autopsiju 2.000 leševa, a našli su 187 tela ekshumiranih iz pojedinačnih grobnica. Šef španske medicinske ekipe, dr Huan Lopez Palafoks, izjavio je da, prema onome što su njegovi ljudi mogli da konstatuju, „u bivšoj Jugoslaviji su nesumnjivo počinjeni strašni zločini, ali kao posledica rata”.

U jami Ljubenić, pored Peći, u italijanskoj zoni, gde se pričalo da je zakopano 350 leševa, nađeno je samo sedam tela. U Đakovici, u francuskoj zoni, u Pustom Selu, Klini i Kraljanu, iako su mnogi svedoci garantovali postojanje zajedničkih grobnica sa stotinama leševa, nije nađeno nijedno telo. Još je vanrednija priča o jami u Izbici (masakr koji se nalazio u optužnici haškog tužilaštva protiv Slobodana Miloševića). Ekrani celog sveta su prikazali tajne snimke jednog Albanca u selu Izbica na kojima se videlo 130 ubijenih ljudi. To se desilo malo pre nego što je jugoslovenski predsednik optužen. Nijedno telo u toj zoni nije pronađeno.²³
Haški tribunal je precizirao da u čuvenim oknima Trepče nije pronađeno nijedno telo, iako se pričalo da je tamo skriveno 700 tela.
Konačna brojka kosovskih žrtava, koju su potvrdili stručnjaci Haškog tribunala, manja je od 2.000 mrtvih. Britanski laburistički poslanik Alisa Mahon, predsednik Odbora za Balkan, izjavila je da te smrti, iako tragične, ne opravdavaju vojnu akciju NATO. Konstatujući da je preko 1.500 civila ubijeno u bombardovanjima, kaže, mora se postaviti pitanje da li je intervencija bila opravdana.²⁴

Nadležni su izjavili da rezultat ekshumacija ne odgovara dramatičnim pričama izbeglica, očito naučenim, koje su prenosili zapadni portparoli tokom sukoba.²⁵

RAT KAO PROIZVOD: PONUDA I POTRAŽNjA
Jedna stvar je bila sigurna: intervencijom na Balkanu, SAD i NATO su legalizovali nelegalnost. Džejmi Šej, portparol NATO-a, u jednom intervjuu datom listu „Il Korijere dela Sera”, 23. marta 2000, godinu dana posle bombardovanja, rekao je da je „rat proizvod koji je teško prodati”. Ranijero La Vale,²⁶ u svom nastupu 24. marta 2000, u Beogradu, na skupu koji je organizovao Institut za međunarodnu politiku i privredu, pod naslovom „Ukinuto pravo: Zašto rat ne može da živi sa pravom”, tvrdio je da je „Šejova izjava posvećivala rat kao proizvod globalnog sveta. Dakle, on nije fatalnost, nužnost, nesreća, on je proizvod i pošto se proizvede mora i da se proda.”

La Vale je osporavao još jednu izjavu Džejmija Šeja u kojoj je ovaj tvrdio da je „uvek izjavljivao istinu, da će rat na Kosovu biti prvi sukob u istoriji čovečanstva u kojem je sa naše strane poštovano međunarodno pravo”, odnosno sa strane SAD i NATO. A, u stvari, SAD i NATO su prekršili sve sporazume potpisane od kraja Drugog svetskog rata do danas: počev od četiri ženevske konvencije i njihovih protokola, pa sve do Povelje UN i Povelje samog Atlantskog pakta!

Član 35 Prvog dodatnog protokola Ženevske konvencije kaže: „pravo na izbor metoda i sredstava rata nije neograničeno”, „zabranjena je upotreba oružja, projektila i supstanci, kao i metoda ili sredstava rata koji mogu da izazovu nepotrebna zla i patnju”, „zabranjeno je korišćenje ratnih sredstava stvorenih da izazovu ili od kojih se može očekivati da mogu da proizvedu velike, trajne i teške štete po prirodnu okolinu”.

Ovaj član je naveliko kršen upotrebom grafitnih bombi za blokadu električne energije, kasetnih bombi koje su masovno ubijale i osakaćivale civilno stanovništvo, zatim bombardovanjem rafinerija i hemijskih postrojenja, što je prouzrokovalo izlivanje otrovnih tečnosti u Dunav i druge vodene tokove. Najveću štetu su naneli projektili sa osiromašenim uranijumom, takozvani D.U. 

BOGATI HUMANIZAM I SIROMAŠNI URANIJUM
Oružje sa osiromašenim uranijumom prvi put se pojavilo u Zalivskom ratu. Izlaganje dejstvu D.U. je imalo tragične posledice po Iračane, ali i po američke vojnike zahvaćene „zalivskim sindromom”. Mnogim američkim i iračkim vojnicima rodila su deca sa teškim deformitetima, kao i drugim anomalijama.
Danas se zna da kontaminacija može da prouzrokuje leukemiju, tumore, čudna oboljenja kože i ostale nepoznate sindrome, kao i promenu gena.
Svaka „tomahavk” raketa opremljena sa D.U. može da izazove 1620 tumora limfnih žlezda ili pluća, a takav je veliki broj američkih raketa lansiranih na Kosovo i celu Srbiju. Trideset i jedna hiljada takvih projektila bačena je na Jugoslaviju tokom sto naleta američkih lovaca „tanderbolt” A-10, opremljenih i mitraljezima koji mogu da ispale 3.900 hitaca u minutu, od kojih je jedan od pet projektila sadržavao 300 grama D.U., prema onome što je izjavio general Vald 7. maja 1999.

Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, u jednom pismu generalnom sekretaru UN Kofiju Ananu, 7. februara 2000, potvrdio je te podatke.²⁷
Evropska Unija je bila opravdano zabrinuta i zbunjena, jer su se javljali razni slučajevi vojnika, povratnika sa Kosova, koji su se razboleli u Francuskoj, Nemačkoj i ostalim zemljama. Italija je posebno registrovala smrt od leukemije vojnika, počev od septembra i oktobra 1999, tri meseca posle ulaska italijanskog KFOR-a u zonu Peći.
Izgleda da je, prema jednoj mapi koju su načinili visoki komandanti NATO-a, najviše bombardovana zona koja od Kosovske Mitrovice ide ka Crnoj Gori, od Peći sve do Đakovice i Prizrena. To su zone u kojima su kontigenti Francuza, Italijana, Španaca, Portugalaca i Nemaca ²⁸.

GEOPOLITKA ZLOČINA
Danas izgleda jasno, uprkos radu ekipa stručnjaka za komunikaciju, da je „humanitarni rat” bio reklamna poruka. SAD su htele bazu na Kosovu — zove se „Bondsteel Camp”, u čast jednog palog borca u Vijetnamu — da bi kontrolisale ono što se nekada zvalo „put svile”, a danas je to put droge i nafte. Sa Kosova je lakše stići do Crnog mora i svih planiranih naftovoda, da bi se nafta iz bivših turkofonih sovjetskih republika transportovala do Mediterana. Najvažniji naftovodi će proći kroz Tursku, a zatim će stići u Evropu preko Bugarske, Makedonije i Kosova.
„Posle svega SAD bi mogle da imaju interes da odseku ovaj deo Evrope, jer u tom trenutku mi nećemo više biti konkurentni i ova zona će biti veliko tržište za nas, samim time izvor zarade. Verovatno će izbiti mnogi regionalni etnički sukobi i biće potrebno zapadno prisustvo, za dugi niz godina. Verujem da je to pravi cilj koji stoji iza svih tih operacija”, tvrdio je general Pjer Mari Galoa.²⁹
U ime svetske supremacije može se opravdati bilo kakva akcija i pretvoriti u pozitivnu činjenicu. Međunarodne sfere moći pretvaraju zločin u strategiju. Marketinške agencije pakuju smirujuća objašnjenja. To nije više problem etike, već leksike. Bilo koji narod bi mogao, od danas do sutra, da promeni ime od prijatelja u neprijatelja i da pretrpi ono što se desilo u Iraku, na Balkanu i u Avganistanu.

Jedina pozitivna činjenica u toj očajnoj panorami jeste ubrzavanje protoka informacija. Nekada su tako ozbiljne informacije bile dostupne tek pedeset godina posle događaja, a danas nam se daju još za vreme događanja. Nije li to možda prirodna reakcija antitela u organizmu koji proizvodi veštačku istoriju?
_________________________________________________