Да би се могли опљачкати природни и привредни ресурси СФР Југославију је требало разбити. Добре зараде ће бити и на локалним ратовима које ћемо изазвати а све то ће бити и добар примјер другим земљама да се нашој доминацију и глобалном поробљавању не треба супротстављати

Агресија породице Rothschild на Југославију

Овим текстом желим читаоцима да пружим кратку рекапитулацију најзначајнијих својих запажања о узроцима и одговорностима за рат у Југославији који су углавном непознати јавности. Чиним то са идејом да бар сутра буде боље, да се кривци не траже у народима Еx Југославије јер се они налазе на сасвим другом месту.

Мој дуг Југославији

Вероватно да сваки човјек своју домовину воли, поготово ако њој лијепо живи. Тако сам ја волео Југославију. Зли људи су је напали. Морам признати, бољело је. Бранио сам је ријечима колико сам год могао, али на жалост моје ријечи нису стизале до тих утицајних људи, па нису могле помоћи.

Државе опстају ако успијевају организирати добар живот становништва. Југославија није била међу њуспешнијима, има иако се много трудила. Наиме трудила се на недовољно добар начин.

Живот у Југославији није био лош прије 1990 године. Стандард је био релативно висок. Односи између шест народа који су живјели у шест република и припадали католичкој, православној и исламској вјери су били прилично хармонични. Ти народи углавном припадају славенској скупини и углавном говоре хрватско српски језик. Постојала је разлика између богатих и сиромашних људи али она није била велика. Образовање је било бесплатно, народ је био здравствено збринут. Човјек се осјећао сигуран гдје год би пошао не само због јаке полиције него и зато што су људи у таквом окружењу били прилично доброћудни.

Југославија је била социјалистичка земља са друштвеним власништвом над средствима за производњу која је давала економску сигурност људима али та сигурност је ишла на терет слободе. Живот у Југославији је био прилично идеологизиран и бирократизиран. Социјалистички систем је штитио радна мјеста радника тако да су сва радна мјеста била привилегирана. То је стварало неодговорност у процесу производње од нивоа радника до нивоа руководиоца која је систематски штетила привреди. Та неодговорност људи је водила према уништењу Југославије. Успорена привреда се осликавала на нижој куповној моћи радника него што је имају радници у развијеним капиталистичким земљама гдје је радна одговорност боље дефинирана. Иако је доходак још увијек био већи него што га имају радници у остатку капиталистичког свијета то све заједно је доводило до незадовољства људи.

Задњи премијер Југославије Анте Марковић је нешто покушао у 1990 години поправити ствар у Југославији увођењем капитализма. Изјавио је да такве промјене природно захтијевају слободне парламентарне изборе и радио је на томе да се они проведу.

У свим републикама су се појавиле нове странке са врло амбициозним али не нарочито способним ни мудрим вођама. Нове странке у републикама су захтијевале контролу над републичким ресурсима и оптуживали су Југославију за непогодности заједничког живљења. Незадовољним народима се лако манипулирало. Новим лидерима су посао олакшале донекле различите културе и повијести југословенских народа узроковане различитим освајачима које је привлачио стратешки положај Југославије. Економска неодговорност народа нашла је своју резонанцу у политичкој неодговорности када су све републике изабрале националистичке вође. Или су их бар народи у тим републикама тако доживљавали, као у случају Србије.

Убрзо су нови лидери у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, и Македонији расписали референдуме о сецесији од Југославије а резултати су показали да већина људи тих република жели да се њихове републике одцијепе од Југославије. Срби нису жељели сецесију углавном зато што су у знатном броју живјели у готово свим републикама Југославије. Републике су креиране под контролом предсједника Тита који је у име равнотеже међу народима подијелио Србе као најбројнији народ више него друге народе.

Затим су лидери сепаратистичких република прогласили неовисност својих република од Југославије. Позивали су се на уставно право својих република у којима је писало да народи имају право на властито самоопредјељење до отцјепљења. Само тамо ништа није писало како се сецесија треба остварити.

Сецесионисте је забринуо Устав Југославије који је захтијевао да се све одлуке везане за судбину земље морају донијети концензусом представника свих народа. Како им ова ставка није одговарала досјетили су се да Југославија више не треба постојати обзиром да четри од шест република жели отцјепљње. Мислим да би већина становника Југославије подржала опстанак Југославије али становници Југославије нису били питани о судбини Југославије. Било како било, захтјев за укидање Југославије на којем су сецесионистичке републике инзистирале је био агресија на Југославију. Она је такођер ускраћивала демократско право Србима да остану у земљи коју желе. Срби су били једини народ у Југославији којему је негирано право на самоопредјељење. Сецесионисти су упорно радили на укидању Југославије, УН су их подржале у томе и Југославија је избрисана из чланства УН. Југославија је морала затражити поновни пријем у УН. На Југославији су се редали неправедни преседани.

Ја сам био против разбијања Југославије али се не бих осјећао угрожен и не бих се жестоко супротстављао томе да је до тога дошло мирним путем. Челници у републикама који су избјегавали договор о рјешењу кризе у Југославији мирним путем су имплицитно заговарали рат. Рат избацује у први план најгору врсту људи који чине најгора злодјела. Ти челници су то морали знати и зато их ја сматрам одговорним за сва злодјела која су се догодила народима Југославије.

Словенија

У љето 1991 године словенска влада је прогласила независност и пресјекла све везе са Југославијом. Поскидала је граничне симболе Југославије и објавила да Југославија више не станује тамо. Обзиром да није успостављен договор о сецесији Словеније на Југославенском нивоу тај акт је представљао агресију на Југославију. Југославенска народна армија је имала уставну обавезу да заштити територијални интегритет земље и зато је рано ујутро слиједећег дана послала тенкове ЈНА да заузму граничне прелазе Словеније према Италији, Аустрији и Мађарској. Очекивано је да ће изненађење и бука моћних мотора тенкова обавити сав посао па су послали тенкове без бојеве муниције. Али словенска територијална обрана није била изненађена и напала је ЈНА бојевом муницијом.

У то вријеме се појавила пропаганда у цијелом свијету која је оптужила српску комунистичку армију да је напала Словенију. У то вријеме војници су били припадници свих југославенских народа а случајно су готово све кључне позиције у Југославији држали Хрвати. Командант армије Кадијевић је био пола Хрват пола Србин. Овај непотребан рат је трајао десет дана. У њему је било неколико десетака жртава и то највише на страни ЈНА. Послије успоставе примирја ЈНА се комплетно повукла из Словеније.

Поставља се питање зашто Словенија није затражила сецесију мирним путем? Нитко се томе не би успротивио. Ја мислим да је неки облик одговора дао Милан Кучан предсједник Словеније. Слушао сам тада вијести по цијели дан. Негдје ујутро у сред рата Кучан је затражио прекид ватре од ЈНА. Поподне се срео у Аустрији са министром вањских послова Њемачке Ханс Диетрицх Генсхером. Послије тога је изјавио да нема прекида ватре.

Хрватска

У Хрватској је ситуација била много комплекснија зато што је у њој живјело 600.000+ Срба или око 12% предратне популације Хрватске. Срби у Хрватској су уз Хрвате били констутивни народ Хрватске према Уставу републике Хрватске и они се нису жељели одцијепити од Југославије

Због тог разлога новоизабрани Сабор републике Хрватске је гласовима већине посланика одузео конститутивна права Србима у Хрватској и прогласио је Србе мањином. То би се могло назвати демократско отимање хрватске државе од Срба или демократски криминал. Послије тога Срби су прогласили дио Хрватске гдје су као већина живјели стољећима као Републику Српску Крајину. Статус те нове републике није био дефиниран али постојала је идеја да ако Хрватска остане у Југославији Српска Крајина би остала у Хрватској, а ако се Хрватска отцијепи од Југославије, Српска Крајина би се отцијепила од Хрватске и придружила Југославији.

Срби још увијек имају сјећања на усташки режим у Независној Држави Хрватској (НДХ) из другог свјетског рата који је побио стотине хиљада Срба. Нова хрватска власт се трудила показати свијету да води демократску политику али у пракси она се надовезивала на расистичку геноцидну творевину Хитлера у другом свјетском рату - НДХ. Предсједник Хрватске Фрањо Туђман је изјавио да је НДХ била вјековна тежња хрватског народа. На предизборном скупу 1990 године на препуном Тргу Републике у Загребу, предсједник Фрањо Туђман је изјавио да је поносан што му жена није Српкиња или Жидовка. Нова хрватска власт је увела новчаницу Куна која је прије тога постојала само у НДХ током другог свјетског рата. У граду Сплиту је једна улица добила име Миле Будак. То је био хрватски фашистички идеолог из другог свјетског рата који је креирао формулу по којој трећину Срба у Хрватској треба побити, трећину протјерати а трећину прекрстити на католичку религију. Србима није било тешко препознати нову хрватску власт па су се побунили.

Ја сам прије почетка рата живио у Хрватској и свједок сам збивања која су се тамо догађала. Снаге које су изгубиле други свјетски рат у Хрватској су припремале освету Југославији. Хрватска се припремала за рат шапатом између четири зида пуно прије него се о рату почело отворено говорити у медијима. Загребачки пјевач Борис Новковић је у својој популарној пјесми "Тамара" рекао: "Бит ће рата кажу сви". Хрватска није ни покушала наћи било какав компромис са хрватским Србима него је набавила оружје у Мађарској и покушала силом повратити територијални интегритет своје републике. Послије тога Крајински Срби су добили оружје од територијалне обране у склопу ЈНА и супротставили су се хрватским оружаним снагама. Почеле су борбе малог интензитета а линије раздвајања је чувала ЈНА.

У Хрватској сам радио као инспектор за заштиту од пожара при ГСУП Загреб. Једног дана уочи рата моја колегица се вратила са састанка са вишим полицијским шефом и пренијела поруку нашем одјелу у којем је било 20 инспектора - цитирам: "Ако међу вама има чланова Српске демократске странке добит ће метак у главу". Ту поруку су вјеројатно чули сви полицајци у Хрватској. Ја нисам никад био члан нити једне партије, али ово је било превише. Дао сам отказ на послу и одмах напустио Хрватску. У свом раду сам готово свакодневно комуницирао и са референтима за опћенародну обрану по подузећима у Загребу и знао сам да се припрема масовна мобилизација за рат у којем ја ни на који начин нисам желио судјеловати. И био сам у праву, врло брзо послије мог одласка из Хрватске стигао ми је позив за ратну мобилизацију. Јако пуно Срба је због тог разлога напустило Хрватску али чинили су то и неки Хрвати. Онда је мобилизацију направила и Република Српска Крајина. И јако пуно Хрвата је због тог разлога напустило Српску Крајину а учинили су то и неки Срби.

Ви сад можете помислити да је изјава моје колегице била стилска фигура. Далеко од тога. Није прошло мјесец дана мог избјеглиштва кад се на телевизији у Србији појавио човјек који је тврдио да га је помоћник министра унутрашњих послова Хрватске Милан Брезак унајмио да убије предсједника Републике Српске Крајине Милана Мартића. Као доказ послужио је снимљени телефонски разговор између њих двојице. Опозиција у Србији је прогласила тај телефонски разговор фалсификатом предсједника Србије Слободана Милошевића, али то није био фалсификат. Ја сам наиме препознао глас службенице на телефонској централи у РСУП Хрватска.

Хрватска влада је требала тешко наоружање да би могла повратити изгубљени териториј Српске Крајине а оружје се налазило у касарнама ЈНА на териториорију цијеле Хрватске. Зато је припремала напад на касарне оптужујући ЈНА за агресију и губитак територија. Напад се догодио у осмом мјесецу 1991. ХТВ је поносно извијестила како је првог дана рата пало 90% објеката ЈНА што је била истина али радило се углавном о напуштеним објектима или о објектима у којима је било мало војника ЈНА. Касарне су биле ипак претврд залогај зато што су имале тешко наоружање иако су се у њима налазили углавном регрути од осамнаест година. Послије тога ЈНА није више имала другог избора него да ослободи своју војску нападом на хрватске оружане снаге који је започео у деветом мјесецу 1991 године што је завршило уништењем Вуковара и опкољавањем Дубровника. Добро организирана свјетска пропаганда је за рат у Хрватској окривљавала Србе.

ЈНА се одувијек припремала за агресију извана и била је неспособна и неспремна за оно што је услиједило. Један војник ЈНА незадовољан начином како је вођен рат у Вуковару узео је оклопно возило и кренуо у Београд гдје је полупао неколико паркираних аутомобила да би скренуо пажњу на свој револт. Ништа му се није догодило. Неколико мјесеци касније то је исто учинио један амерички војник у Америци у мирнодопским увјетима али он је добио метак у главу без упозорења. Тако то рјешавају развијене демократске земље, тако "штите" људска права и зато у њима нема побуна.

Нова хрватска власт је чинила мајсторска подметања. У љето 1991 године одјекнула је експлозија која је демолирала Банске дворе у Загребу. У том тренутку у тим дворима су се налазили предсједник Хрватске Фрањо Туђман и премијер Југославије Анте Марковић. Хрватска власт је оптужила ЈНА да је покушала атентат на демократски изабране вође. ЈНА је негирала да је имала везе са тиме. Ко ту лаже? Покушај убиства атентатом на кућу не звучи логично. У том наводном гранатирању у којем су Бански Двори демолирани нитко није ни огребан. Како је то могуће? Коме је та експлозија могла користити? Фрањо Тудјман је тим чином привукао на своју националистичку страну многе неодлучне Хрвате и приказао је по ко зна који пут ЈНА као банду убојица. Анте Марковић се послије тог атентата вратио у Београд својим наводним атентаторима. То све заједно мени говори да је експлозија у Банским дворима највјеројатније дјело Фрање Туђмана. Нешто слично се догодило и у Шибенику. Припадници хрватске војске су сами бацили мине на Шибеник како би за то оптужили Србе. Случај је добро познат готово свима у Хрватској али нитко због тога није одговарао.

У 1991 години пет чланова осигурања хрватског министра обране Гојка Шушака је у Загребу убило породицу Зец у којој је била и 14 година стара дјевојчица само зато што су били Срби. Њихове лешеве нису ни покушали сакрити него су их бацили на сметлиште. Ја мислим да су то намајерно учинили са намјером да Срби виде што им се догодило. Затим су убојице глатко све признале пред хрватским судом али су ослобођене због нерегуларне судске процедуре. Нерегуларност се састојала у томе што при испитивању окривљених није био присутан њихов адвокат. Мени то изгледа јако провидно. Нитко лако не признаје убиство ако то није дио неког тајног плана. Зато мислим да тај суд није имао намјеру казнити убојице. Случај је требао показати Србима да за њих закони у Хрватској не вриједе и да напусте Хрватску. Послије тога хрватски предсједник Фрањо Туђман је чак дао медаљу за храброст Синиши Римцу који је био један од убојица породице Зец.

Бивши уставни судац у новој Хрватској држави Вице Вукојевић је оптужен за силовање двадесетдвогодишње Муслиманке у логору Војно у Мостару 1993 године и никад није одговарао за тај чин. У Хрватској је направљена тако ружна ситуација за Србе да су двојица мојих бивших колега Срба који су самном радили у инспекторату за заштиту од пожара ГСУП-а Загреб извршили самоубојство или су приказани као да су извршили самоубојство. (укупно је било 20 инспектора)

Током рата у Хрватској ЕУ и УН су нудиле помоћ да се рат заустави. Било је успостављено много примирја али тек када је Хрватска спознала да не може побиједити ЈНА прихваћен је такозвани Cyrus Vance план. План је потписан од стране представника Југославије, Хрватске, Српске Крајине и УН. Према том плану ЈНА се повукла из Хрватске, Српска Крајина се разоружала и дошла под заштиту УН војних снага док се проблем између Срба и Хрвата не ријеши преговорима.

Кад је успостављен мир Ватикан и Њемачка су без икакве потребе извршиле тиху агресију на Југославију у јануару 1992 године, подржавајући насилну сецесију и признавајући Словенију и Хрватску као независне државе. Да ли је иза тога стајао реваншизам из другог свјетског рата када је Њемачка формирала Независну Државу Хрватску? Било како било остале државе су слиједиле њихов примјер. Тако се границе Југославије нису промијениле мирно кроз међусобне преговоре што је захтијев међународних закона (УН, Хелсиншка конвенција) и Устава СФРЈ него насилно и кроз међунароно признање илегалне сецесије.

Новонастала призната држава Хрватска није пристајала на ништа мање него на потпуну реинтеграцију Српске Крајине што Срби нису жељели прихватити. У 1995 години Хрватска влада је мобилизирала војску да заузме териториј Републике Српске Крајине иако је она била под заштитом УН. Тако нешто не би било могуће без подршке великих сила. У тренутку напада хрватске војске НАТО авиони су "грешком" уништили српске радаре. Према Cyrus Vance-oвом плану Југославија је имала обавезу заштитити Српску Крајину у случају напада Хрватске али услијед притисака извана то није учинила. Српска Крајина је имала велики пуст териториј и мање становника него што је Хрватска мобилизирала војника. Српска Крајина се није могла обранити па је комплетно српско становништво напустило Хрватску. Према српским изворима током и послије “Олује“ је убијено око двије хиљаде Срба, док је према хрватском извору убијено око 450 Срба. Највише је убијено старих људи који нису хтјели напустити своје домове а имовина Срба је спаљена. Међународни медији који су били јако забринути када је ЈНА гушила хрватску оружану побуну, су показали индиферентност када су Срби били нападнути.

Овако је изгледао највећи егзодус у Европи послије другог свјетског рата у којем 200.000 Срба, чији су преци у Хрватској живјели стољећима, напушта Српску Крајину 1995 године. Ову фотографију нисте могли видјети ни у једним свјетским информативним медијима. Зашто?

Хрватска је дефинитивно злочиначка творевина али та карактеристика није довољна да прикаже хрватску државу. Готово све државе су настале на мањим или већим злочинима али мало је таквих које су свој настанак базирале на геноциду и етничком чишћењу других народа а још мање је таквих које су у томе успјеле. Туђманова Република Хрватска је то остварила подржана од стране најмоћнијих држава свијета и од УН. Како је то могуће?

Босна и Херцеговина

Босна и Херцеговина је имала три конститутивна народа Муслимане или од 1992 службено Бошњаке, Србе и Хрвате. Са тиме у вези одлуке везане за судбину Босне и Херцеговине су се требале доносити концензусом представника сва три народа. Хрватима и Бошњацима то није одговарало па су одлучили о судбини БИХ одлучивати демократском већином. Бошњаци су жељели неовисну Босну и Херцеговину а Хрвати су сецесију од Југославије схваћали само као први корак. Други корак је требао бити сецесија од Босне и Херцеговине и прикључење Хрватској али то им још није пошло за руком. Због тако замршене ситуације договор на југославенском нивоу гдје се такви проблеми према Уставу Југославије морали рјешавати концензусом народа је био једино добро рјешење али власти у Босни и Херцеговини је рат био дражи.

Новоизабрана бошњачка влада је нормално хтјела владати цијелом Босном и Херцеговином али Срби и Хрвати нису пристали на то. Дошло је до мирне неформалне подјеле Босне тамо гдје су народи имали своју већину и до мањих борби за власт тамо гдје су крајеви били мјешовито настањени.

Да би се спријечио рат у Босни и Херцеговини, ЕУ је понудила приједлог рјешења кризе у БиХ у такозваном Cutillero-вом плану кантонизације БиХ (Лисабонски споразум). Представници свих народа Босне и Херцеговине су га послије дуготрајних преговора ипак прихватили потписом што је закључило мир. Послије тога је предсједник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић у разговору са америчким амбасадором у Југославији Warrenom Zimmermanom изјавио да није задовољан са планом. На то је амерички амбасадор охрабрио Алију Изетбеговића да повуче потпис са споразума што је он и учинио. Одмах послије тога су се борбе у Босни и Херцеговини наставиле али преговори у Лисабону нису прекинути.

У априлу 1992, САД и ЕУ су признале неовисност Босне и Херцеговине. Њима изгледа да није било стало да се успостави мирно рјешење. Њима није било важна чињеница да власт у Сарајеву нема контролу чак ни у цијелом Сарајеву. Њима није било важна чињеница да се 1.500.000 Срба или једна трећина укупне босанско херцеговачке популације не желе одцијепити од Југославије. Њима није била важна чињеница да су све стране у сукобу биле наоружане. Они су морали знати да то признање води у рат и они су то знали. То је била политика лоших намјера према свим народима који тамо живе. Зашто?

До признања независности Босне и Херцеговине ЈНА је нормално тамо била код куће иако је на неким дјеловима БиХ третирана као агресор. У мају мјесецу 1992 године ЈНА је договорила са бошњачком власти повлачење своје војске из касарни у Сарајеву и у Тузли које су биле на територију под бошњачком контролом. Бошњачка војска је том приликом напала возила ЈНА и мучки убила више од двије стотине младих војника и њихових старјешина. Све су забиљежиле телевизијске камере у Сарајеву (youtube – 6 дијелова – кликните 1, 2, 3, 4, 5, 6 ) и у Тузли (youtube - кликните 7 ). То су били први велики злочиини на територији Босне и Херцеговине које је међународна јавност једва забиљежила а починиоци никад нису одговарали. ЈНА ни на који начин није одговорила на те масакре иако је имала право то учинити јер је била нападнута.

Али Срби у Босни нису остали дужни. У рату не постоји могућност кажњавања криваца за учињена злодјела па за злочине појединаца испашта њихов народ. Срби су посједовали већину тешког наоружања ЈНА које се налазило у Босни и Херцеговини зато што су хрватски и бошњачки војници и официри дезертирали из ЈНА остављајући тешко наоружање Србима. Да је до разлаза дошло мирним путем сви би подијелили оружје. Имајући тешко наоружање Срби у Босни су ралативно лако заузели териториј који су сматрали својим што је послужило добро организираној свјетској пропаганди да по ко зна који пут прогласи Србе за агресоре.

УН предвођене од стране САД оптуживале су Југославију за рат у Босни и Херцеговини и позивали су Југославију да га заустави јер ће јој у супротном бити наметнуте економске санкције. Иако је Југославија сурађивала са босанским Србима она није имала моћ да им командира. Али Срби у Босни нису тада више имали значајан интерес да нападају јер су углавном остварили своје ратне циљеве. Није потребно рећи да Југославија није могла зауставити бошњачке и хрватске ратне операције који су далеко више нападали јер нису остварили своје ратне циљеве. То је и разлог зашто бошњачка власт није жељела преговарати о миру. Бошњачка власт је та која никога није пуштала из Сарајева. Бошњачкој власти је одговарала улога жртве јер она ни на који начин није трпјела. Бошњачки народ је трпио јако исто као Хрвати и Срби.

Убрзо након ултиматума догодио се масакр у Сарајеву у улици Васе Мискина гдје је експлозија убила 17 људи (Бошњака и Срба) и ранила око стотину. Сви бошњачки медији и дан данас једногласно оптужују Србе за тај покољ. Срби су негирали кривицу, а и дан данас оптужују Бошњаке да су сами подметнули експлозију да би за то били оптужени Срби. У прилог томе говори чињеница да су се телевизијске камере нашле на мјесту злочина за мање од једне минуте. Ја бих упитао бошњачку власт како је то могуће? Независна истрага никад није проведена. Истрагу је урадио КФОР и извештај упутио је УН, који се касније на волшебан начин „изгубио“. Канадски генерал Lewis Mackenzi који је учестовао у истрази у својој књизи пише да је непобитно утврђено да то била темпирана експлозија коју су извели Бошњаци. „Такве жртве не може да изазове минобацачка граната, нити су Срби са својих положаја, због околних зграда, могли да погоде то место“. Ја мислим да се цивилна експертска истрага мора урадити и истина мора сазнати јер ће у супротном заувијек остати двије верзије масакра и антагонизам између Срба и Бошњака. Ако судимо по томе ко је профитирао из тог масакра онда је одговор свакако бошњачка влада. Бошњаци су послије признања независности Босне и Херцеговине од стране САД и ЕУ изгубили интерес за преговоре о кантонизацији Босне и Херцеговине у Лисабону. Масакр у Сарајеву им је дао изговор да прекину преговоре, Срби су проглашени за зликовце, а Југославији су наметнуте економске санкције. У Босни и Херцеговини су слиједиле три године мучења свих народа јер нациналне вође нису одустајале од својих захтијева.

Сада бих рекао пар ријечи о српским злочинима. У Вуковару се налази водоторањ на којему су у току рата хрватски снајперисти убијали Србе у Борову Селу. Срби су једне ноћи 1991 године пришли до подножја водоторња и снајперисти су се нашли у клопци па су се предали. Послије тога је дошао један локални српски борац коме су снајперисти вјеројатно некога убили и побио их рафалом из аутоматске пушке. Кад је ово стигло до мене морало је стићи и до команде ЈНА али она није реагирала. Тако је настала формула по којој је касније убијено 200 хрватских рањених бораца заробљених у вуковарској болници послије пада Вуковара. ЈНА опет није реагирала а морала је јер је она командирала цијелом операцијом. Иако је ЈНА имала јаку моралну обуку, морал је у пракси опадао заједно са падом Југославије. Због нереагирања ЈНА та се формула убијања заробљеника проширила и на Босну и Херцеговину. Тако је настала велика срамота српског народа. Тако је настао покољ у Сребреници.

Сребреница је градић у источној Босни претежно настањем Бошњацима. Уједињене нације предвођене од стране САД су прогласиле тај градић заштићеном зоном. Сребреница као заштићена зона је требала бити демитализирана зона али то се никада није догодило. Сребреница је била сигурно мјесто Бошњацима из којег су припремали нападе на сусједна српска села гдје је према Српској православној цркви убијено 3287 Срба у периоду од 1992-1995 године. Србима је тих напада било доста па су у љето 1995 заузели Сребреницу. Том приликом су Срби убили 500-600 заробљених Муслимана, али 6.000. никако. До покоља је стварно дошло јер су Срби слиједили већ уходану формлу али канадски Генерал Lewis Mckenzi први комадант заштитних снага УН у Босни и Херцеговини, тврди да је број убијених Бошњака знатно мањи. Након вишегодишњег истраживања, Међународном суду у Хагу је достављен попис од нешто више од 2.000 пронађених тијела Бошњака у и око Сребренице. Тај број укључује и жртве настале у три године интензивних борби на тим просторима. Суду је такођер достављен попис од око 5.000 Бошњака који се воде као нестали. Влада републике Српске је 2004 године отворила истрагу и утврдила да је велика већина тих „несталих“ уствари промијенила имена. То је Бошњацима било неопходно јер се на првим изборима у БиХ послије Dayton-а у бирачким списковима појавило много „стрељани“ или „несталих“ Бошњака. Ако су српски лидери у БиХ Радован Караџић и Ратко Младић наредили убиства заробљених Бошњака онда је Република Српска злочиначка творевина и као таква не заслужује да опстане. Са друге стране такво наређење би било сулудо и контрапродуктивно јер су критичке очи цијелог свијета биле уперене у њих. Зато ја мислим да су ти злочини били освета локалног становништва. Истрага треба открити имена жртава и имена злочинаца, како би се престало са лицитирањем и сталног повећавањем броја жртава Сребренице

Покољ у Сребреници је послужио НАТО пакту да започне бомбардирање Срба у Босни. И зато се питам да ли је НАТО на неки начин имао своје прсте у том покољу? НАТО није престао бомбардирати Србе док Срби нису потписали мировни споразум у Dayton-у. Тако је завршио рат у Босни и Херцеговини. Dayton-ским споразумам Срби су добили признање своје Републике Српске и 49% територије Босне и Херцеговине што је више него што им је било понуђено према Cutilliro-вом плану који су прихватили прије почетка рата. Па зашто је онда вођен рат?

Србија

Економске санкције наметнуте Југославији због рата у Босни и Херцеговини су затварале погоне и довеле до колапса српску и црногорску привреду. Економске санкције су биле тежи удар на привреду него што би то могао бити рат. Комплетно је обустављен легални трговински промет преко границе Југославије и цијелокупно пословање је морало ићи шверцерским каналима. Југославија је тако почела овисити о криминалцима. Тако данас свјетски моћници уништавају непослушне државе.

Србија и Црна Гора су и послије успостављеног мира у Босни и Херцеговини 1995 године и даље остали под економским санкцијама. Зашто? Јасан одговор УН нису дале али постојале су инсинуације да је остао још нерјешен проблем са Косовом и Метохијом. Срби сматрају Косово и Метохију колијевком свог народа и своје културе. Ту се налазе готово сви српски средњовјековни манастири док трагова албанске старе културе нема. То Србима говори да су они старосједиоци Косова и Метохије и да оно припада њима.

Проблеми у Југославији су започели још осамдесетих година на Косову и Метохији. Према Уставу Косово и Метохије од 1974 који је креирао предсједник Југославије Јосип Броз Тито, покрајина Косово и Метохија је формално била у Србији али је имала иста права у Југославији као и република Србија или понекад чак и већа. Покрајина Косово и Метохија је самостално доносила све одлуке а Србија је у неким питањима морала успоставити конценсус са покрајинама за доношење одлука. Косово и Метохија је била врло неразвијена покрајина у коју се слијевала велика новчана помоћ из цијеле Југославије. Унаточ томе комунистичко руководсто покрајине није било успјешно у покретању развоја привреде. Тако је Косово и Метохија постало бунар без дна а бољитак се није могао нигдје видјети. Таквим стањем је била незадовољна цијела Југославија укључујући и народ Косова и Метохије. То је довело до развоја националистичког покрета на Косову и Метохији који је тежио независности покрајине. Пут према независности се у то вријеме базирао на високом наталитету Албанаца. Са друге стране Срби су напуштали Косово и Метохију било зато што су добијали од Албанаца добре откупне цијене за своја имања, било зато што су се осјећали угрожени у покрајини гдје су Албанци 1990 године догурали готово до 90% становништва. Прије другог свјетског рата било је више Срба него Албанца на Косову.

Југославија није одустајала од своје независне политике без обзира на санкције УН. Покушавала је са Албанцима на Косову и Метохији успоставити неки облик договора о заједничкој будућности али послије распада Југославије Албанци нису пристајали на ништа мање од потпуне самосталности што Србија није могла прихватити. Онда су негдје 1996 године Албанци на Косову и Метохији почели добијати оружје, основали су Ослободилачку војску Косова и почели убијати српске полицајце. У 1998 години америчка влада је поставила Ослободилачку војску Косова на листу терористичких организација. Али бивши канадски амбасадор у Југославији James Bissett је лијепо примијетио да “амерички рат против тероризма” није захватио ОВК. Почетком 1999 године нетко је мјештане села Рачак, јаког упоришта Ослободилаћке војске Косова, наговорио да нападну јединице југославенске специјалне полиције. Услиједио је масакр у којем је погинуло 45 Албанаца. Ти људи су били жртвовани јер се они ни на који начин нису могли борити против изузетно опремљене и увјежбане југословенске специјалне полиције. Тај период је прилично добро приказан у докуметарној емисији коју можете видјети на youtube1 и youtube2.

Тих 45 мртвих Албанских бораца ОВК песвучених у цивиле, послужило је НАТО пакту да објави ултиматум Југославији по којем је Југославија практично морала прихватити окупацију НАТО снага. Зашто на примјер НАТО није дао ултиматум Босни и Херцеговини када је бошњачка војска направила покољ над 200 младих војника ЈНА који су се повлачили из Тузле? Југославија је одбила ултиматум НАТО пакта у Rambouilletu а то је значило да ће бити нападнута.

Али напасти независну земљу која не напада друге земље, против повеље УН је империјалистички криминал. Зато је НАТО правдао агресију на Југославију оптужбом о српском покољу чак до 100.000 Албанаца и протјеривањем чак до 700.000 Албанаца са Косова. Али нису могли приложити доказе за те оптужбе јер ништа од тога није била истина. Агресија је проведена искључиво бомбардирањем тако да је НАТО у својој првој мисији постао терористичка организација. Агресија је трајала 78 дана. Убијено је 504 цивила и 417 војника и учињена огромна материјална штета Југославији. Људи и данас умиру као посљедица зрачења од бомби обогаћених ураном које је НАТО пакт бацао на Југославију. Рат је завршен мировном резолуцијом 1244 УН по којима се југославенска војска повукла са Косова. Управу над Косовом је преузела УН, заштиту становника Косова одржава НАТО, а будући статус Косова би се требао одредити преговорима Срба и Албанаца поштујући интегритет Југославије. Али то се није остварило. НАТО није заштитио преостале Србе на Косову. Бивши канадски амбасадор у Југославији James Bissett тврди да је послије одласка југославенске војске око 2.000 Срба убијено на Косову а остали су побјегли. Није ли Косово злочиначка творевина о којој цијели свијет шути? Као круна свега, САД и већина чланица ЕУ су недавно признале независност Косова.

Југославији и даље нису скинуте економске санкције УН. Па гдје је остао проблем? Проблем је био предсједник Југославије Слободан Милошевић јер је као прокламирани кривац за сво зло у Југославији морао пасти. Свјетским владарима је пошло за руком да скине Слободана Милошевића са власти 2000 године када су расписани избори у Србији. Након готово десет година патњи којима је српски народ био изложен, Срби су посустали и дали више гласова предсједнику Демократске странке Србије Војиславу Коштуници него Слободану Милошевићу. Али Војислав Коштуница није добио више од 50% гласова у првом кругу па је требао бити одржан други круг гласања. Опозиција у Србији је прогласила такав изборни резултат преваром и помогнута свјетским владарима подигла је револуцију у Србији. Да су отишли у други круг Војислав Коштуница би легално побиједио на демократским изборима. Али свјетски владари су жељели крв у Србији. То им није пошло за руком понајвише зато што то Слободан Милошевић није хтио. Суткиња Милена Арежина је била непосредан свједок тих збивања у Србији и лијепо их је приказала у својој књизи Ноћ преваре дан издаје. Ја сам је прочитао у једном даху и топло је препоручам.

Слободан Милошевић је насилно смијењен, затим ухапшен и испоручен Међународном суду у Хагу све противно Уставу Југославије. Одмах ћу рећи да је Слободан Милошевић био прилично арогантан предсједник што засигурно није одлика мудрог политичара али он није починио никакав злочин. У Међународном суду у Хагу није бранио себе него своју земљу и то је радио толико успјешно да је због тога тамо систематски убијан. Нису имали никакав доказ за кривицу Слободана Милошевића па су га четири године малтретирали споредним ратним догађајима у Југославији. Слободан Милошевић је био срчани болесник и сваки лијечник може потврдити да је тако дуг стрес на суду за њега био опасан по живот. Пред саму смрт свакодневно је вапио да добије помоћ независног лијечника али је одбијен од стране суда што је резултирало инфарктом од којега је умро.

На крају, уз енормну свестрану интервенцију свјетских моћника, на власт у Југославији и Србији су дошли послушници свјетских империјалиста. Тако је на крају Југославија капитулирала. Тек тада је стигао мир. Тек тада су санкције УН Југославији укинуте. Али Југославија се показала тако неуспјешна творевина да није могла опстати па је 2003 године потпуно укинута. Тако је моја домовина избрисана са карте свијета.

Агресија породице Rothschid

Све ово што сам до сада написао се може једноставно провјерити. Како то да нитко у свијету то није јавно приказао? Постављао сам себи једноставна питања:

Тко то има моћ да диктира у свијету што ће медији објавити?

Тко то има моћ да неправедно оцрни цијели један народ?

Тко то има моћ да наметне неправедне економске санкције једном народу?

Тко то има моћ да избрише оснивача УН из чланства УН?

Тко то има моћ да убија људе у међународној институцији правде?

Тко то има моћ да натјера лидере најразвијенијих земаља свијета да чине злочине?

Овако велики опсег јединствене јаке моћи која укључује економију, војну силу, медије и политичаре која је кориштена у нападу на Југославију говори да постоји јака кохезиона сила која их обједињује. Након дуготрајног проучавања увидио сам да свијетом влада породица Rothschild са својим партнерима. Своје налазе сам приказао у чланку Да ли је Антикрист стигао? Моја запажања спадају у теорију завјере али нисам ли приложио довољно доказа да завјера ипак постоји?

Породица Rothshild је примарно банкарска капиталистичка породица која је прва организирала своје пословања по цијелом свијету. Они нису могли сами водити све послове па су запошљавали агенте експерте да воде њихове компаније. Да би се ти агенти више трудили зарадити новац они добијају мали удио у власништву и постају партнери. Rothschild-и су стварали читаву хијерархијску структуру својих партнера кроз 18, 19 и 20 стољеће а то раде и данас. Неки ту структуру зову масони а неки иллуминати. Са временом је породица Rothschild научила да је за њу добро скривати своје богатство иза својих партнера тако да њихова моћ расте док они остају непримјетни. У периоду од готово 300 година породица Rothschild је са својим партнерима могла купити пола свијета а да то нитко не зна. Тако је Породица Rothschild изградила моћ већу него што су је имали највећи императори у повијести човјечанства али они владају свијетом потпуно непримјетно. Како су невидљиви они не могу бити позвани на одговорност када чине зло по свијету. Породица Rothschild је са својим партнерима остварила пуну контролу над свим главним медијима у западном свијету. Агенти породице Rothschild не жале новац за преузимање медија јер контролом медија формирају јавно мијење а послије тога могу радити практично што год желе. Државне медије породица Rothschild-и не може откупити али свеједно остварује контролу над њима преко влада које ставља под своју контролу. На тај начин су остварили пропаганду у цијелом свијету окренуту против Југославије. Једнострано извјештавање у цијелом свијету о рату у Југославији мени је довољан доказ да постоји организација која контролира медије свијета. Према подацима које сам прикупио, контролу над том организацијом не може имати нитко други осим породице Rothschild са својим партнерима.

Када би власници највећих свјетских банака и корпорација као што су Rockefeller, Morgan, Goldberg, Wartburg, Goldman, итд. (који такођер крију своју моћ) били независни од породице Rothschild тада би се они, према такмичарској природи подузетника у капитализму, морали међусобно сукобљавати али тога нема. Нетко би од ривала породице Rothschild морао јавно објавити истину о рату у Југославији али то се није догодило. То мени говори да су старе богате породице изградиле међусобно партнерство како би лакше контролирале свјетско тржиште. Породица Rothschild је водећа породица тог удружења зато што је организирано наступила на свјетском тржишту сто или више година прије наведених партнера. На крају бих рекао да се овдје ради о конспирацији. Вођа свјетске конспирације не може бити на примјер David глава породице Rockefeller зато што је јако експониран. Он јавно говори предсједницима САД што треба да раде. Конспиративни вођа мора бити нетко ко се уопће не појављује у јавности као што је то глава породице Rothschild.

Његово име је Jacob Rothschild и најпознатији је по љубави према умјетнинама.

Породица Rotschild преко својих агената помаже изборне кампање утјецајним политичарима у свијету и зато су политичари прилично послушни. Али немају политичари ни много избора. Свако ко не слиједи политику која одговара Rothschild-има може бити јако оцрњен преко медија јавног информирања чиме лако долази у питање негова каријера. Сјећам се на примјер врло разумног предсједника САД Jimmy Cartera којег су медији прогласили за једног од најнеспособнијих америчких предсједника свих времена и тако је завршила његова каријера. Слободан Милошевић није био довољно свјестан колико су му непријатељи моћни, жестоко се супротстављао па је лоше завршио. Али људи размислите мало; све, баш све информације које имате о Слободану Милошевићу сте добили од људи који су га нападали. Није ли то застрашујуће? Бивши канадски амбасадор у Југославији James Bissett тврди да су оптужбе против Слободана Милошевића чиста фантазија. Али има још горе од тога, James Bissett тврди да Међународни суд у Хагу финанцира приватни капитал Georga Sorosa. То значи да су Слободану Милошевићу судили исти људи који су га нападали.

Југославија је осам година пружала отпор свјетским моћницима па су свјетски моћници изгубили стрпљење. Кад су довољно оцрнили Југославију преко својих медија, породица Rothschild је захтијевала од свјетских политичара да учине нешто "у име правде". Та "правда" се у почетку базирала на осуђивању Југославије и на илегалном признавању независности сецесионистичких република. Релативно лако је прошао и захтјев за наметањем економских санкција УН Југославији. Послије тога лидерима западних земаља је достављен захтијев за оружани напад на Југославију. Ту су Руси у Савјету сигурности УН ипак ставили вето. Напасти независну земљу без сугласности УН је био криминал. Зато тај захтијев ипак није могао лако проћи. Формално агресију на Југославију је покренуо предсједник САД Bill Clinton. Он се нормално упорно супротстављао да почини криминал али да ли се сјећате како дуго је трајала пријетња за његов опозив са предсједничког положаја зато што је лагао под заклетвом у случају Monika Lewinsky? Ја мислим да је то била уцјена. Случај Lewinsky је потпуно заборављен оног тренутка кад је Bill Clinton донио одлуку да изврши оружану агресију на Југославију.

Треба рећи да нису све чланице НАТО пакта бомбардирале Југославију. То су одбиле Норвешка и Грчка. Свака им част. Сви предсједници држава или влада који су се придружили предсједнику Clinton-у у агресији на Југославију су такођер криминалци. Како је то могуће? Једноставно, породица Rothschild је кроз стољећа градила завјеру против човјечанства у којој се незнање, лаж, глупост, неморал, страх и корупција узгајају а затим владају. Драги читаоци све, баш све информације о рату у Југославији ви сте добијали од истих људи који су извршили агресију на Југославију. Није ли то стравична чињеница?

Породица Rothschild није порушила Југославију зато да би југословенском народу дала демократска права. То свакако није. Она је рушила Југославију да би лакше могла загосподарити народима бивше Југославије. Преко свог агента "доброчинитеља" за источну Европу Georga Sorosa и његовог "отвореног друштва" породица Rothschild је давала донације опозицији комунистичкој партији која је била на власти у Југославији. Та опозиција је углавном сама по себи имала интерес да руши Југославију па се донатори нису ни морали пуно мијешати у њихова дјеловања. Али постојала је координација. Можда нисте примијетили али деструкције су чекале у реду једна иза друге: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Косово и Метохија.

Али можда ипак има неке више правде. Јесте ли примијетили да су главни домаћи рушитељи Југославије: Јанез Дрновшек, Фрањо Туђман, Гојко Шушак, Алија Изетбеговић и Ибрахим Ругова умрли од рака. Случајност? Провјерите колико националних лидера умире од рака у било којој држави у свијету па ће вам постати јасно колика је то случајност. Са тиме у вези да се ја зовем Јанез Јанша, Милан Кучан, Стјепан Месић, Владимир Шекс, Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хашим Тачи или тако некако провјеравао бих своје здравствено стање мало чешће.

Сви споменути политичари су потпуно јединствени у жељи да се њихове новонастале државе учлане у ЕУ. Народи нису ни приближно толико јединствени. Зашто су се ти политичари свим силама борили да изађу из једне државе да би јурили у другу? Што је још чудније нема велике организацијске разлике између Југославије и ЕУ. Њима је све то небитно. Њима је једино битно да буду што више у позитивном центру пажње јер им то даје моћ. Они знају да то могу остварити само придржавајући се начела које велике силе проповиједају. Ти људи су заинтересирани само за голу власт и остварили су је преко тијела мртвих људи.

Породица Rothschild није порушила Југославију ни да би препустила југословенске компаније слободном тржишту. Њихови агенти су паралелно насртали на Југославију изнутра. Ко су ти агенти? То су новонастали власници компанија у свим републикама бивше Југославије. Прво су насрнули на медије зато што са њима контролирају јавно мијење. Сада које год новине да читате на подручју бивше Југославије ви читате новине под контролом породице Rothschild или новине које слиједе политику породице Rothschild зато што не знају што би друго.

Сви новонастали тајкуни који су из ничега направили велико богатство су агенти или партнери породице Rothschild иако то вјеројатно и сами не знају зато што контактирају са нижим агентима породице Rothschild. Они имају на располагању огромне суме новца за инвестиције у све што обећева добро пословање и добијају приоритет куповине свега што вриједи уз помоћ домаћих политичара које су Rothschild -ови агенти поткупили. Чак и ако су ти тајкуни били успјешни пословни људи у социјалистичкој Југославији, њима се нудила докапитализација са великом свотом новца и пословне везе коју они нису могли одбити. Понеки ситни лопов се могао самостално обогатити у периоду пљачке друштвеног власништва али велики лопови не могу дуго опстати без подршке породице Rothschild. Породица Rothschild са својим партнерима као хоботница држи под контролом све значајне путеве привреде тако да лако могу избацити из игре некооперативне подузетнике. Тако је проведена колонизација свих република бивше Југославије.

Укратко о разлозима разбијања Југославије

Југославија је била земља са најразвијенијом социјалистичком привредом у свијету. Породица Ротхсцхилд се трудила показати да резултати социјализма не могу бити добри и у томе је успјела. Рат који су Ротхсцхилди координирали је уништвао оно што су народи Југославије градили генерацијама и заједнички посједовали. Ратом су попуцале пословне везе између република, смањило се тржиште, сманила се и зарада тако да су подузећа губила вриједност па су јефтино продавана партнерима породице Rothschild.

Али зашто су баш Срби били криви? Кад породица Rothschild чини зло она треба некога да буде крив. Који би народ могао бити погоднији породици Rothschild од Срба који су на слободним изборима једини изабрали социјалисте у цијелој источној Европи? Они су морали зато добити специјалну лекцију. Али свакако најгоре за Југославију је било то што је водила независну политику, што Слободан Милошевић није дозволио брзу и неконтролирану транзицију према капитализму, што није дозволио да се друштвене компаније продају у бесцјење Rothschild -има. Због тога је Слободан Милошевић морао пасти.

Да су свјетске силе биле неутралне, рата у Југославији не би било или би трајао знатно краће али то није било у њиховом интересу. Нису они помагали слабије стране у рату из љубави нити због осјећаја правде већ су се трудили учинили мизеран живот свим народима Југославије на што дуљи период. Кад су на крају свјетске силе наметнуле мир сви народи, осим разумљиво Срба, су их прогласили за своје спаситеље. Сви ти народи су у ствари захвални својим злотворима, крвницима, мучитељима, лоповима иако то не знају. Сада су ти народи сретни да имају било какав посао, сретни су да могу радити за малу надницу. Неки су сретни чак и да могу зарадити новац ратовањем за туђе интересе. То је управо оно што капитализам Rothschild -а треба и што је успио остварити на територији Југославије.

Најстравична је чињеница да данас постоји потпуно невидљива сила која може чинити зло цијелој једној земљи, уништити је, опљачкати и поробити а да нитко о томе ништа не зна.

***

Овај чланак има велику ману у томе што не може доказати директну везу између породице Rothschild и уништења Југославије. Породица Rothschild се не појављује у јавности, не даје изјаве, не оставља видљиве писане трагове па ју је тешко демаскирати. Ја мислим да би се породица Rothschild могла лако повезати са ратом у Југославији да се проведе истрага у Међународном суду правде у Хагу против бившег предсједника САД Billa Clintona због криминалне агресије на Југославију. Али ех, америчка влада не признаје надлежност тог суда за своје грађане. Није ли тај суд због тога већ од свог самог почетка неправедан? Може ли истрагу против свог предсједника покренути неки амерички суд? Теоретски може али Американци су готово без престанка у агресијама на друге земље и никада ни један предсједник због тога није позван на одговорност. Овај наш свијет нема добру обрану од зла а поготово не од оваквог зла. Зато и живимо у деструктивним временима.

Ипак једно кратко јавно појављивање које се догодило прије четири године на имању Ротхсцхилда у Енглеској може показати колику моћ има породица Ротхсцхилд. Ради се о слиједећој фотографији на којој су снимљени са лијева на десно Warren Buffet тренутачно “најбогатији“ човјек свијета, гувернер Цалифорније Arnold Schwarzenegger и лорд Jacob Rothschild.

Ова фотографија је снимљена вјеројатно са намјером да импресионира руског предсједника Владимира Путина са којим се Jacob Rothschild у то вријеме сукобио око руске нафтне компаније Yukos. Али касније је Jacob Rothschild увидио да је објављивање ове фотографије велика погрешка јер је њега повученог љубитеља умјетнина и цвијећа приказала као врло утјецајну особу у свијету. Ја мислим да се Jacob Rothschild потрудио задржати статус скромног филантропа на тај начин што је покушао приказати тај састанак као састанак филантропа.

То би лако могао бити главни разлог зашто је Warren Buffet, тренутно проглашен за најбогатијег човјека свијета, одлучио поклонити 85% свог богатства или око 50 милијарди долара у хуманитарне сврхе фондацији Billa Gatesa већинског власника компаније Мицрософт. Тај сценариј би био могућ само у случају да тих 50 милијарди долара у ствари припада породици Rothschild. Мени то изгледа као јако јако вјеројатан сценариј. Тако се може закључити да породица Rothschild својим партнерима почетницима даје 15 посто провизије. Да ли ће тих 50 милијарди долара стварно отићи у хуманитарне сврхе или се ту ради о представи за народ иза које стоји неки корисан договор за све укључене стране остаје да се види. У најмању руку мислим да Мицрософт више неће имати проблема са својим монополним статусом у САД.

Ја вјерујем да се иза сиједог углађеног наизглед доброћудног чикице на слици десно крије тако велика моћ да се мало шта на свјетском нивоу може догодити без његове сугласности. Какве су његове намјере откривам гледајући CNN и BBC. Ја наравно не вјерујем у пропаганду тих медија али ипак их гледам јер они непогрешиво показују гдје ће се појавити нова криза у свијету. Како неће знати кад су у служби креатора тих криза! Породица Rothschild има своје прсте директно или индиректно у готово сваком глобалном друштвеном злу и то зло се послије спушта до људи. Недавно сам у емисији "Out of gas" на CNN-у стекао дојам да та медијаска кућа припрема људе за опцију настанка трећег свјетског рата који би узроковала несташица нафте. Rothschild фамилија и њени партнери могу покренути трећи свјетски рат и ако они процијене да је то за њих најбоља опција они ће то и учинити.

***

Ако вам овај чланак изгледа увјерљив препоручите га пријатељима. Што више људи буде упућено у зло које фамилија Rothschild са својим партнерима чини то ће се они мање усудити радити зло јер их једног дана нетко може позвати на одговорност за то што чине. То је и сврха овог чланка. Ја се борим за то да се моји потомци и друштво у цјелини једног дана престану плашити за своју будућност, да имају добар, здрав и радостан живот. За то се исплати мало рискирати.

Александар Шаровић

Oktobar 2008.