Ин Мемориам 24 Март 1999  24 Март 2009

Сећање на агресију НАТО-а

Са неколико фотографија подсећамо вас на дивљачку агресију коју је 19 земаља НАТО-а, без одобрења Уједињених Нација и Савета Безбедности започело на дан, 24. марта 1999 године. Опширнији фото албум НАТО агресије, на нашем сајту можете видети у рубрици „НАТО АГРЕСИЈА НА ЈУГОСЛАВИЈУ 1999“  Нико у Србији та зверства не може заборавити а ни опростити!
 

Дан Сећања

24 Март 2009. године био је проглашен за „Дан Сећања“ јер је тога дана пре 10 година почела агресија НАТО алијансе на Савезну Републику Југославију. У целој Србији одржано је много скупова, откривено неколико спомен-обележја, положени венци и цвеће као сећање на  све погинуле у овој агресији која је трајала 78 дана. Србија неће и несме никада заборавити то дивљачко бомбардовање и уништавање једне мале земље у којој је учествовало 19 земаља НАТО-а. „Српска политика“ је као свој допринос храбрим браниоцима Отаџбине и у помен жртвама агресије за „Дан сећања“ припремила овај пригодан текст који нас на све те патње и херојства подсећа. 

Година десета

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: ”Историја се не понавља, али се итекако римује.” Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком ”операцијом Казна” (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани ”споразум” из Рамбујеа, тоном и мелодијом подсећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.

Много тога је заборављено о операцији ”Савезничка сила” (а не ”Милосрдни анђео,” као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући ”коферима кеша” дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од Другог Светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда. Зато се углавном, НАТО агресија малтене више и не спомиње. Али пошто није све могло да стане под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.

Прво и пре свега, то није била ”ваздушна кампања,” како је еуфемистички зову. ”Бомбардовање” је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и ”тежа телесна повреда оштрим предметом” описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања ”мировног плана” из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о ”хуманитарној катастрофи” и ”етничком чишћењу.”

Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о ”геноциду” који се морао зауставити ”хуманитарним” бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. ”Независна комисија за истраживање косовског рата,” на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као ”илегалну али легитимну.”

НАТО је интервенисао у корист терористичке ”Ослободилачке војске Косова,” која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:

Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?

Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.

Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе ”Масакр у Рачку,” и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака ”Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој ”дипломатији” је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.

За то време ”суд” у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти ”суд” донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!

И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају ”нормалним” прихватају мање екстреман, али ништа бољи ”да, али” став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.

Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре горела. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

Почело је

Сећање на почетак бомбардовања за које смо сви мисли да се ипак неће догодити и да ће разум охладити усијане западне главе, да ће се у задњем моменту зауставити, предложити неко договорно и разумно решење, а не нашу суштинску капитулацију и окупацију коју су нам у Рамбујеу понудили. Где сте били и шта сте радили кад је почело бомбардовање?

Тог марта 1999 сам био на одмору, на Дурмитору, на Жабљаку. Смештен у неком војном одмаралишту. Снег је био велики, преко 2 метра снега тог марта. и шетам тако увече и чудим се како се ни једно једино куче не чује да лаје. Планина је, има доста кућа где стално живе људи, па рекох имају ваљда и керове. Али је сваке ноћи било све мирно и невероватно тихо. Осим једне вечери, кад се је у локалном биоскопу одржавало гусларско вече. Одјекују гусле, певају гуслари испрекидани аплаузима бројне публике. Преко дана сунчано, а уопште ми се не скија. Свега ми је преко... очекујемо да почне бомбардовање сваког дана, али се и нешто потајно надам да ипак неће.

Бас у то предвече, кад је бомбардовање требало да почне сваког часа, лавеж са свих страна. И вукови су чини ми се завијали са околних врхова Дурмитора. мислим се, мора да се нешто спрема...и убрзо после 19 сати, официри који су се хранили у истом објекту где сам и ја одсео, само су одједном почели да устају од стола са тек сервираном вечером. Ћутке смо се руковали и официри одоше у ноћ.

Директор хотела је одмах отпустио конобарице и куварице да иду кући. Брзо замрачење целог објекта. остало је само нас неколико гостију и директор. Жене смо замолили да скувају кафу. „Наоружан“ неком метлом, изашао сам напоље да очистим снег са завејане сателитске антене, с обзиром да земаљског тв програма није било. Сметње. Рекох да барем можемо да гледамо сателит. Ведро је било, не виде се авиони, али се и даље чује бесомучан лавеж свог звериња Дурмитора. За то време директор хотела је однекле довукао сандук ручних граната, муниције и по један м70а. Да се нађе, злу не требало... Масан је, конзервиран, тешко се скида она маст. Ту је и флаша ракије, нормално. Помало чистимо, а помало и грло подмазујемо.

Нема пријема тв Црне Горе... изгледа да наша војска омета, јер нема ни пријема локалних црногорских радио станица. Директор је једва успео негде из кухиње да донесе неки стари радио апарат марке „Искра“. Музејска вредност. За антену је послужила телефонска жица, па смо тек тако успели да ухватимо радио Београд први програм. Кажу да је почело и јављају шта је бомбардовано. Дугачка ноћ... На сателиту неки мађарски тв канал емитује Кустурицин филм подземље - Ундергроунд. Сцене бомбардовања Београда ми тешко падају...- чак и у филму кога сам већ више пута гледао.

На CNN кењажа, слике из Авиана, узлетања авиона. Репортери глорификују алијансу. Ока нисам склопио целе ноћи, слушајући вести. Чим је свануло, попакујем ствари на брзину. Срећом да сам сипао бензина дан раније. На југопетроловој пумпи су обуставили продају. После доручка се поздрављам са директором хотела и правац Београд. Већ сам сишао са Дурмитора и пред неким мостом ме зауставља полицијска патрола која ту крај моста дежура. Пандур се смешка, види скије на крову кола. Пита ме јел имам ланце и зимску опрему. Пандурска будала. Па имам нормално рекох му. Е будале, мислим се, па како сам сишао са планине, хехехе… Рекох му ти бре ниси нормалан. Почео рат, падају бомбе, гину људи а ти ме питаш јел имам ланце. Море марш бре у п.м. будало једна, то нисам на глас рекао, али помислих…

На путу ка Београду скоро и да нема возила. има војске, прегрупишу се, све вире из шумарака зелени Тамићи и Дајчеви. Слушам радио Београд 1. Јављају да су срусили мостове преко којих сам прешао пре једно пола сата-сат. Хуље, могле су и мене да покупе и стровале у оно ладно језеро. Е нећете га говнари, стижем у Београд. Таман сам стигао, кад су засвирале сирене за ваздушну узбуну. Незнам као изгледа то бомбардовање па се мислим? Ај да сиђем у склониште, тј у подрум, јер видим да све комшије силазе доле. Али је унутра тако буђава атмосфера да сам изашао после 5 минута. Поготово кад сам видео једног комшију, високог полицијског чиновника како седи доле међу децом и зенама док му се са чела цеде потоци леденог зноја. Фуј. Не могу ја овде, идем напоље, у извиђање. Да са своја оба ока видим алијансу. Зурим тако у небо, али џаба не виде се гадови. Нашао сам и неки стари двоглед али бадава. Никако да их видим и ја ухватим на нишан.

Тако је почело!

Србија 10 година после НАТО агресије

Средимо утиске о једној малој земљи Балкана која је, неколико година после краја хладног рата, бесрамно разорена од стране оних, који још увек сматрају Исток непријатељским, оптужујући је за припрему плана агресије – то је био предмет интересовања на нашем путу. Разговарали смо са људима у Београду, Нишу и на селу. Шта се то све десило за време рата? Шта се то дешава данас? Зашто рат на крају века? Са којим циљем су бачене тоне осиромашеног уранијума? Зашто касетне бомбе?

Усред стамбених насеља још увек се налазе рушевине у центру Београда, например Министарство Одбране, које је остало у рушевинама преко пута Министарства иностраних послова, које је већ било поправљено. Још смо видели усред града Ниша куће срушене за време бомбардовања. Још увек се налазе неексплодиране касетне бомбе на крову школе. Сељаци још увек страдају од неексплодираних бомби на својим имањима. Болнице су пуне људи оболелих од канцера, и то само неколико година после рата. Према епидемиологу Наташи Лукић, из Епидемиолошког центра у Нишу, статистике показују пораст обољења. Чини се да је стопа пораста канцера на Косову још већа. Али, о томе се не говори. Да ли је ланац исхране загађен уранијумском муницијом? То је питање од највеће важности. Три покушаја да се утиче на анкетну комисију на ову тему, нису успела. Па добро, питамо се у чијем је то интересу?

Експерименти са оружјем НАТО-а
НАТО оружјем нарочито су циљано бомбардовани: инфраструктурни објекти, телевизијске станице, фабрике, електро-централе, мостови, железница и колоне избеглица. Сви наведени објекти са тачним називом и местом бомбардовања могу се наћи у публикацији ”Yugoslav Daily Survey” од 8 Јуна 1999. Чак што више да додамо и једно право еколошко пустошење, како то показује публикација Војина Јоксимовића: НАТО починио екоцид у Србији (NATO Commits Ecocide in Serbia, конференција одржана на Српском Конгресу Уједињења, Serbian Unity Congress, септембре 1999, Cleveland / Ohio ) Животна средина Срба је загађена; сви наши саговорници су то потврдили. Постоји и подједнака сагласност у потврди да су Американци испробавали нова оружја. Не постоји прихватљиво објашњење у избору места на југу Србије, која су бомбардовали муницијом са осиромашеним уранијумом у региону вододелница, где се сливови река одливају у различита мора - зашто баш та места? Кад тамо нема ни војних постројења, ни градова, ни фабрика, нема ничег што би могло на први поглед да има карактер војно или стратешки интересантног објекта.

Процењује се да је око 15 тона осиромашеног уранијума бачено у широј околини Урошевца. А одатле се реке сливају према Црном Мору и према Егејском Мору. Да ли су хтели да загаде ова мора са уранијумом или са плутонијумом? Нико не зна одговор на ову енигму. Само „партнери” НАТО-а могу дати неки одговор. Било како било остаје чињеница да на Косову млади људи умиру. На посмртним плакатима и читуљама пише увек исто „после краће и тешке болести”.Што значи „рак”.

Уништавање виталних темеља
Центар за нуклеарна истраживања у Винчи је деконтаминирао неколико места око кратера бомби где је контаминација осиромашеним уранијумом била нарочито висока. Одвезено је на тоне земљишта да би се обавила деконтаминација. Стада су напасана у овом региону, све до 2001, када је постављена нека ограда. Али није могуће деконтаминирати све пољопривредне површине у Србији нити ливаде са козама, овцама и кравама. Министарство животне средине, не чини се да жури да о томе говори. Није било кредибилних информација, а најмање оних службених.

То је разумљиво, утолико боље кад се зна да сиромашна Србија, убира приходе од продаје пољопривредних производа. У Бујановцу су нас обавестили да има телади са деформитетима, међутим чини се, да за сада нема пораста деформитета те врсте код деце на југу Србије. Истина је да медицинске институције располажу подацима о деформитетима, случајевима рака и другим болестима. Све ове информације требало би да су доступне и озваничене од стране владе.

Повећање стопе оболелих од рака по завршетку рата у Босни
Становништво Хаџића, предграђа Сарајева, после бомбардовања било је избегло у Братунац у источној Босни. Лекари су открили код ових избеглица, повећану стопу обољења рака, али не и код становника Братунца. Др.Славица Јовановић, директорка болнице у Братунцу, сматра да већ има неколико година да се случајеви болести рака, три године после рата у Босни, могу довести у узрочну везу са бомбардовањем муницијом са осиромашеним уранијумом. Др. Стојан Радић, директор онколошке клинике у Нишу, открио је повећану стопу неплодности код жена после рата у Србији. Међутим он не може да потврди да је то директна последица бомбардовања југа Србије уранијумском муницијом где су оксиди и уранијумска прашина могле да уђе у ланац исхране становништва доносећи велике факторе ризика.

Радомир Ковачевић, директор Института за радиологију у Београду, изјаснио се да удисање уранијумске прашине, представља велику опасност. Према извештају УНЕП-а, Програма Уједињених Нација за животну средину за 2000 годину, говори о томе да је поред уранијума такође пронађен и плутонијум. А др. Зоран Станковић, лекар ВМА ( Војно Медицинске Академије ) у Београду, први је скренуо пажњу на канцерогене последице муниције са уранијумом. После те изјаве остао је још мало министар одбране Војске Србије јер се о томе не сме говорити. Многи лекари угледне репутације, слично су се изражавали, базирајући се на њиховим сопственим информацијама.

Осиромашени уранијум и бомбе друге врсте …
За време једног сусрета на „Факултету Заштите на раду“ у Нишу, имали смо прилику да разговарамо са професором Недељковићем. У октобру прошле године НВО Еколенд у сарадњи са Медија Центром у Нишу, организовала је трибину посвећену осиромашеном уранијуму. Др Радић и професор Недељковић информисали су о штетном утицају на здравље муниције са осиромашеним уранијумом. Али поред њих било је још и других врста бомби које су падале на Србију. Од забрањених касетних бомби (контејнера са стотинама малих бомбица) до фосфорних бомби које бацане према бугарској граници, осветљавајући усред ноћи цео регион. Да ли се тиме осветљавао простор за авионе који су долетали из Бугарске или је и у овом случају са „партнерима” НАТО требало да намири неке рачуне. Тако су се касетне бомбе нашле и на крову једне школе. Мало пре нашег доласка пронађене су на крову једне школе неексплодиране бомбе. Специјалци који су дошли из Београда уништили су их а да нико није био повређен. Ова врста оружја је карактеристична по томе да експлодира само у моменту кад неко дође у контакт са њим. А то значи да касетне бомбе могу да убију и много година после завршетка рата. Чине се напори да се ова врста оружја на међународном плану забрани.Може ли да се замисли да Американци нису забринути око здравља њихових војника у Кампу Бондстил, који се налази у веома загађеном региону на југу Србије? По свој прилици није јер већина ових војника су латино-американци и сва храна им долази из иностранства.

Године 1999 нико се у Србији није бавио проблемима са осиромашеним уранијумом. Најпре се само појавила вест о болести која је захватила италијанске, немачке и португалске војнике. У Србији је о томе први проговорио Др. Зоран Станковић са Војно Медицинске Академије (ВМА). Он је испитивао лешеве војника из рата у Босни. Сарајево је било бомбардовано током 1996. Станковић је обављао једно додатно испитивање војника. На једном одређеном месту, али резултати о томе нису никада објављени.

Стављање НВО под контролу
Наши саговорници су нас уверавали да је НАТО вршио притисак на невладине организације у Србији да се ни једна међу њима не бави животном средином и да се не интересује за питања осиромашеног уранијума. Ова врста притисака остваривала се кроз различите канале, од којих је један од најефикаснијих новац. НВО су примале новац само за „коректне” пројекте. Овај новац је долазио углавном из иностранства из Француске, Шведске, Немачке или Енглеске. Процењује се да би један пројекат, који се односи на заштиту птица био перфектан и тако би нека источна влада „проследила”наредбу и платила српске НВО. С друге стране оно што се намеће у политичком смислу је преузимање неке мале НВО од стране неке друге велике, например Регионалног Центра за Животну средину за Централну и Источну Европу чије је седиште у Сзентендре у Мађарској. Одакле долази новац од ове асоцијације, која тако настоји да привуче мале НВО? Ове друге немају ни најмању наду да ће добити неку подршку, ако се оне не подчињавају овој врсти асоцијације.

Међуетничке напетости вештачки се одржавају
Наши пријатељи Срби уверавали су нас да је неискрено тврдити да је талас избеглица са Косова био подстрекиван од стране Срба. Насупрот, таквих тврдњи једино тачно је да су америчка бомбардовања то изазвала. Под Титом није било ни проблема, ни напетости међу различитим етнитетима. Касније је под утицајем разних обавештајних служби великих земаља то вештачки изазвано. Са економске тачке гледишта, ситуација је била добра све до почетка деведесетих, али задњих петнаест година била је економска катастрофа. Људи су обучени сиромашно, цене су порасле, незапосленост је достигла врхунац, а социјална сигурност више не постоји. Наши саговорници су уверени да није био потребан рат да би се Милошевић сменио. Милошевић је био амерички човек а многи сумњају да је био и агент ЦИА. Допустио је да се развије криминал и корупција у полицији. Данас је то једна супериорна корумпирана класа која влада Србијом. Зашто овај рат против Југославије? Према нашим саговорницима, то је био само први корак запада ка огромним природним ресурсима Русије.

Наши саговорници су нас импресионирали могућим разлозима за овај рат. У ствари рат је покренут противу Србије и тешко је у први мах за то наћи праве разлоге. Али Срби имају интересантно објашњење за рат. Према њима САД су желеле да рат отпочне у Европи. Рат противу Ирака се разликује. Европа је у стању да се економски обнови за двадесетак година после рата, а то нису устању ни Ирак, ни Иран, ни Авганистан. Овај аспект, као мотив за ратне „несташлуке“, елиминише све алузије о „етничким напетостима”, као разлозима за рат. Људи знају врло добро разлоге за овај рат и кажу требало нас је разрушити, испробати нова оружја како дејствују у Европским условима… Били смо жива лабораторија за испитивање. Економски прегазити кажу. Разорити а затим обавити, отвара многе послове за велике компаније. Америчка телевизијска станица Fox News може да се гледа широм бивше Југославије. Данас град Ниш има десетак приватних телевизијских станица, али ни једна не може да добије националну фреквенцију, које су намењене само Београду и јаким страним ТВ кућама.

На крају остају неколико питања:
•Ко ће помоћи српском становништву?
•Ко ће финансијски помоћи препуне болнице?
•Како да се развије пољопривреда, од које зависе многе породице?
•Постоји ли уопште техника која омогућује да се избегне загађивач попут осиромашеног уранијума и плутонијума?
Ово путовање нас је веома импресионирало. Савест нам не допушта да затварамо очи.

Аутор: Dr. Barbara Hug, новинарка Zeit-Fragen- a,

Хенри Кисинџер: Споразум у Рамбујеу био је провокација

ЛОНДОН - Услови постављени Србији за споразум у Рамбујеу јасно су показали да не постоји воља да се дође до решења прихватљивог за све стране, а бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер тачно је рекао да је овај споразум заправо био „провокација, изговор за почетак бомбардовања“, пише лондонски Гардијан.

У чланку „Годишњица у Србији је правовремена опомена“, Ијан Бенкрофт сматра да је исти случај био и са преговорима о коначном статусу Косова, јер су „шансе за компромис и конструктивна решења биле угрожене због брисања разлике између међународног закона и политике, на основу дискурса јединствености и прибегавања једностраности у међународним питањима“. „Интервенција НАТО на Косову 1999. године представљала је и неуспех дипломатске воље и намере“, сматра Бенкрофт, један од оснивача организације „Трансконфликт“, која анализира сукобе на западном Балкану.

Док је интервенција НАТО оправдавана као хуманитарна, она је само појачала кризу на Косову и претворила је у праву хуманитарну катастрофу, а сада је општепознато да се велики део етничког чишћења и ратних злочина догодио након почетка кампање, каже аутор.

Стога је, према његовом мишљењу, „стављање наводно хуманитарних и безбедносних мотива у службу политичких и привредних циљева у великој мери ослабило схватање ‘одговорности да се пружи заштита’, јер се појавила сумња у погледу крајњег циља такве интервенције“.

Др. Леонид Ивашов, генерал-пуковник у пензији

Черномирдин издао и Русију и Србију

• У преговорима за окончање НАТО бомбардовања Черномирдин је игнорисао инструкције Москве и приклонио се Американцима верујући да ће му они помоћи да наследи Јељцина, тврди Ивашов

Генерал-пуковник у пензији Леонид Ивашов, доктор историјских наука и потпредседник Академије геополитичких наука, био је од 1996. до 2001. године начелник Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије. У том својству, био је и члан руске делегације предвођене премијером Виктором Черномирдином, која је заједно са Мартијем Ахтисаријем покушавала крајем маја и почетком јуна 1999. године, да у преговорима са челницима НАТО пронађе прихватљиво решење за окончање бомбардовања Југославије и конфликта на Косову. Ивашов је учествовао и у свим консултацијама и преговорима са америчким колегама о војним детаљима мировног споразума.

• Прошло је десет година од НАТО бомбардовања СРЈ. Како оцењујете резултат?
- Резолуција 1244 испуњена је само у корист Албанаца, док су српски интереси потпуно игнорисани. После толико времена видимо да је ово продужетак агресије. НАТО врши моћан притисак на српску владу како би увукла српски народ у ову бандитску организацију.

• Српски генерали који су бранили Косово осуђени су у Хагу за злочински подухват.
- То је амнестија за НАТО који је бомбардовао Србију и који ће бомбардовати друге независне државе. Хашки трибунал је показао да је НАТО генералима и политичарима све дозвољено. Српски генерали и мој добар пријатељ Драгољуб Ојданић оптужени су за то што су се супротставили агресији и бранили своју отаџбину.

• Били сте члан делегације коју је водио бивши руски премијер Виктор Черномирдин у преговорима о прекиду бомбардовања и решењу кризе на Косову. Многи мисле да је званична Москва тада издала Србију?
- Руска војна делегација је, као и Србија, преварена. Черномирдин је неочекивано променио своје понашање и одустао од позиције Русије. Инсистирао сам да се преговори прекину и затражио да се вратимо у Москву, јер Черномирдин није испунио упутства председника Јељцина. То је био договор између Американаца, Ахтисарија и Черномирдина. Док је Ахтисари играо само пасивну улогу, Черномирдин је водио главну реч. Он је изневерио интересе српског народа, али и руске државне интересе.

• На који начин је изневерио?
- У почетку је испољавао одређену принципијелност и поштовао све инструкције које смо добили од Министарства одбране, Министарства иностраних послова и председника Јељцина. А онда су он и његово блиско окружење почели да коригују договорене ставове. О томе сам одмах обавестио Москву. Јељцин је тим поводом упутио телеграм Черномирдину и тражио да се његове инструкције строго поштују. Међутим, Черномирдин се није на то освртао.

• Како је смео да игнорише председника Русије?
- Черномирдин је гајио наду да ће уз америчку помоћ наследити Бориса Јељцина. Због тога је и могао да изда и Србију и Русију.

• Значи, сматрате Черномирдина издајицом?
- Сматрам га издајицом, јер није смео да превари интересе своје државе и интересе пријатеља. Он се приклонио Американцима и Ахтисарију, који су напали Србију, а то се не опрашта. Русија је могла да иступи из преговора и да се супротстави америчким ставовима, али није то учинила. Нисмо урадили оно што смо били дужни да урадимо. Русија није искористила своје легитимно право у систему међународних односа.

• Јавност мало зна на који начин се током НАТО бомбардовања огледала војна помоћ Русије?
- Помоћ је била политичка, морална и војно-техничка. Осим тога смо одржавали консултације, односно руски специјалисти су помагали и обучавали наше српске колеге. Истина је, да је српским оружаним снагама била потребна помоћ и то техничке природе. Међутим, ја овде говорим пре свега о политичкој подршци и дипломатским напорима, и на том пољу је, по мом мишљењу, Русија могла да учини знатно више.

Помогли колико смо могли

• Зашто Србија није добила обећани одбрамбени ракетни систем С300?
- Био је то веома кратак период када се Србија налазила ван ембарга, од 11. фебруара 1998. године до почетка фебруара 1999. Руска влада је тада тражила да Србија плати бар део финансијских трошкова, јер је и сама Русија била у тешком финансијском положају. Али, док су трајали преговори тај период је прошао...Ми војници и генерали смо помагали нашим српским колегама колико је то било могуће. Али, да је рат трајао још две недеље, ситуација би се вероватно променила.

• Знате ли судбину остатака америчког бомбардера Ф117А? Наводно су мотор и још неки делови транспортовани у Русију?
- Вероватно је то истина, ми морамо да проучавамо технике нашег непријатеља.

·   Забрањен сусрет са Ојданићем

- Многи не знају да сам у Хагу требао да будем сведок одбране и генералу Ојданићу. Када сам стигао у Хаг да сведочим у процесу против Слободана Милошевића, тражио сам да видим Ојданића. Међутим, у Трибуналу су ми саопштили да је генерал болестан и да не може да ме прими. Међутим, касније, на сахрани господина Милошевића, Ојданић ми је рекао да ме је тада чекао у Хагу, али су њему рекли да ја не желим да се видим са њим, подсећа Ивашов.

Руски специјалци преузели Слатину

Док је НАТО бомбардовање још трајало руски специјалци су се инфилтрирали на Космет са тачно одређеним циљевима. На аеродрому "Слатина" 1999. руски специјалци били су две недеље пре него што је у Приштину стигла колона руских мировних снага из Босне и Херцеговине по завршетку НАТО бомбардовања, јавио је руски државни ТВ канал "Русија", позивајући се на изјаву председника руске републике Ингушетије Јунуса-бек Јевкурова.

У синоћњој емисији "Недељне вести" наводи се да је Јевкуров, тада био 38-годишњи мајор специјалне јединице Главне обавештајне управе Генералштаба руских Оружаних снага и командир одреда, којем је у условима најстроже тајности крајем маја из Москве стигла наредба - узети под контролу стратешки објекат, аеродром у Приштини.

"Било нас је 18. То је било потпуно довољно. Заузели смо позиције. Све смо заузели. Међутим, тако, да нико не примети да смо заузели, односно да је све било под контролом", рекао је Јевкуров, пренела је данас ТВ "Русија" на својој интернет-страници. Јевкуров је навео да је операција била планирана месец дана, јер се "ситуација заоштравала, кренуле су гласине да могу доћи Американци, Енглези". Према његовим речима, било је велико изненађење "скоро шок" за војску НАТО када су их у Приштини дочекали припадници десантних снага Русије и "укопани војници спремни на одбрану". Он и припадници јединице су се "различито и по потреби" представљали током задатка, а са њим су била "два, три човека" који су знали језик.

Јевкуров је рекао да је после био позван код председника Русије "тајно, не сасвим отворено, не јавно", а да је тадашњи председник Борис Јељцин био "наравно, задовољан". "Рекао је 'Свака част! Хвала!'. Споро, тврдо, али са радошћу", рекао је Јевкуров. Према његовим речима, неки детаљи операције до сада носе ознаку "тајно". На питање да ли је то био подвиг, председник Ингушетије је рекао да је то "уобичајен посао", али ТВ "Русија" додаје да је за њега Јевкуров добио звање "Херој Русије".

У ноћи између 10. и 11. јуна 1999. године са усхићењем и сузама радосницама, букетима цвећа, као своје, после бесконачних бомбардовања, на крају снаге и нерава, локални Срби дочекивали су руске војнике, са надом да ће се тај кошмар завршити, навела је руска ТВ, истичући да је то био изазов НАТО-у и да се Москва појавила у критичном тренутку, када су њене позиције о Косову Американци и савезници у НАТО покушавали потпуно да игноришу. "Али главно, што је успела да оствари група Јевкурова у том кризном моменту је колико је живота спашено. То нико није бројао", навела је руска државна ТВ.

Џон Пилџер о бомбардовању

Током протекле недеље ББЦ се осврнуо на операцију НАТО-а против Савезне Републике Југославије 1999. године, у настојању да сазна које поуке и последице и какве недоумице и дебате су произашле из те војне акције.

ББЦ Лондон - Џон Пилџер је публициста и документариста чије је остварење "Рат против демократије" прошле године награђен једном од најпрестижнијих награда у свету - "One world" ("Један свет"). Као левичар и антиглобалиста, Пилџер - који тренутно борави у Аустралији, где се спрема за нови документаристички пројекат - без оклевања каже да је рат против СРЈ био "нелегалан и супротан одредбама међународног права":

"Претпоставка на којој се напад заснивао је била лажна. Разговори, који су претходили тој војној кампањи и које је водила амерички државни секретар Медлин Олбрајт са члановима српске владе и представницима косовских Албанаца у Француској, били су клопка. Србима је дата понуда коју су морали да одбију. Речено им је - нећемо бомбардовати вашу земљу ако нам дате да је окупирамо и променимо економски ситем у њој. Мислим да је то био један он најшокантнијих ултиматума у модерној историји", каже Пилџер за ББЦ.

На Косову - грађански рат
Џон Пилџер подсећа и да су, у време преговора у Рамбујеу, британски шеф дипломатије Робин Кук и Клинтонова администрација Ослободилачку војску Косова и даље звали терористичком организацијом.

"Ја не покушавам да кажем да Албанци на Косову нису имали разлога за притужбе на рачун Милошевићеве власти. Наравно да су га имали, али су им пружене и бројне прилике да дођу до неке врсте договора пре него што је НАТО напао. Цела епизода мени изгледа као једна велика превара", каже он. За Пилџера, Југославија је била последња европска земља која је одржала висок степен политичке и привредне независности од великих сила и током и после Хладног рата.

Намерна штета инфраструктури
Он сматра да је таква независност сметала Европској унији, а посебно Немачкој, и у том светлу посматра чињеницу да су се на мети НАТО-а нашли бројни привредни објекти у Србији.

"Чињеница је да су привреда и уништење индустријске инфраструктуре били фокус бомбардовања. Уништена је једна од највећих фабрика аутомобила у Европи. Велика материјална штета која је нанета индустрији даје тежину аргументу да је прави циљ напада био да се уништи земља која је била у раскораку са већ договореном економском будућношћу Европе."

Он сматра да су модерни ратови нека врста "лабораторија за тестирање оружја", које се на основу стеченог искуства даље усавршава.

Број жртава вишеструко мањи
Саговорник ББЦ-ја сматра да је за њега једна од упечатљивих последица рата на Косову чињеница да број жртава није био ни приближан апокалиптичним бројкама које су наводили високи званичници у Лондону и Вашингтону, а које су некада ишле и до пола милиона мртвих. Он додаје да је један од најважнијих разлога за рат против СРЈ била редефиниција улоге НАТО-а после Хладног рата, како би то постала заједничка евро-америчка војска са новом међународном улогом. У том смислу, он истиче да би рат на Косову требало видети и као "генералну пробу" за војну акцију у Авганистану.

БЕОГРАД, 24. март 2009. - Полагање венаца на споменик у Абердаревој улици настрадалим радницима Радио Телевизије Србије у НАТО бомбардовању СРЈ 1999. године

ЧАЧАК, 24. март 2009. - У центру Чачка данас је откривен споменик поводом десетогодишњице НАТО бомбрадовања СРЈ 1999 године.

МЕРДАРЕ, 24. март 2009. - Ратни војни ветерани и грађани, свећама и цвећем, одали су пошту настрадалима у НАТО бомбардовању СРЈ 1999, на привременој административној линији сада окупираног Космета

Припадници Косовских полицијских снага (КПС), УНМИК-а и ЕУЛЕX-а на административној линији код Мердара пратили су одавање поште настрадалим у НАТО бомбардовању СРЈ 1999. Ако УНМИК и ЕУЛЕX незнају шта то Срби раде, Албанци добро знају зашто то Срби раде

БЕОГРАД, 24. март 2009. – Многи грађани положили су венце на спомен-обележје војницима Војске Србије погинулим бранећи отаџбину од НАТО агресора

БЕОГРАД, 24. март 2009. – Министар за рад и социјалну политику Расим Љајић полаже венац у Ташмајданском парку на спомен-обележје настрадалој деци у НАТО агресији 1999.

БЕОГРАД - БАТАЈНИЦА, 24. март 2009. – У име жена и мајки Београда на споменик трогодишње Милице Ракић, настрадале 1999 од НАТО пројектила, на батајничком гробљу положила је венац и цвеће одборница скупштине града Београда.

На згради Министарства Унутрашњих Послова откривена је спомен-плоча настрадалим припадницима полиције у НАТО агресији на СР Југославије 1999. године

У свим храмовима Српске Православне Цркве грађани Србије су палили свеће у знак сећања и за душу погинулих у НАТО агресији 1999 године

Косовска Митровица 24. марта 2009. - Сиренама за ваздушну опасност, у Косовској Митровици је нешто пре поднева почело обележавање десет година од НАТО бомбардовања СР Југославије, а више хиљада грађана учествује у "Маршу мира" који је кренуо од главног моста на Ибру у северном делу Митровице до суседног Звечана. Због обележавања десете годишњице НАТО бомбардовања у северном делу Косовске Митровице изузетно је појачано присуство припадника Косовске полицијске службе (КПС), Еулекс полиције и војника Кфора.

За слободу и достојанство Србије

У Београду на Тргу Републике, 24 марта 2009 године одржан је митинг који је симболично почео у 19,45 сати када су пре десет година почели и први удари НАТО авијације по циљевима у тадашњој СР Југославији. И поред кишовитог и хладног времена на митингу се окупило око 15.000 људи, међу којима неколико стотина противника НАТО агресије и пријатеља Србије из Грчке, Русије, Немачке, Аустрије, Швајцарске, Француске, Италије, Велике Британије, Ирске, Данске.

На достојанственом и лепо организованом митингу говорило је двадесетак угледних личности из иностранства и Србије. „Српска политика“ вам кроз серију фотографија са овог митинга жели представити укупни амбијент и неке од говорника јер су се у „нашим“ поданичким медијима могло чути само о неким безначајним покушајима групице инструираних провокатора и њиховом покушају да овај достојанствени и по учесницима угледни митинг на било који начин оскрнаве.

На митингу су говорили истакнути Гости из инострани:

Саопштење за штампу "Народног покрета Србије" поводом митинга 24. марта 2009 године

Под слоганима “За слободу и достојанство Србије”, “НАТО – марш из Србије”, “Србија-Русија, не треба нам Унија”, “Србија је свет – свет против НАТО” и “Наша највећа обавеза – саборност!”, одржан је 24. марта на Тргу Републике у Београду народни протестни митинг поводом 10 година од НАТО агресије.

На митингу је учествовало око 15.000 људи, међу којима неколико стотина противника НАТО агресије и пријатеља Србије из Грчке, Русије, Немачке, Аустрије, Швајцарске, Француске, Италије, Велике Британије, Ирске, Данске, Канаде, САД и других земаља, као и бројни представници Дијаспоре.

Митинг је симболично започео у 19,45 када су 1999 године и прве бомбе пале на Србију интонирањем српске и руске химне, као и благословом митрополита Амфилохија, који је пренео архимандрит Николај.

На митингу су говорили истакнути инострани гости:

·   Леонид Ивашов - Генерал-пуковник, човек који је 1999. учинио све што је било у његовој моћи да Русија војно помогне Србији, потпредседник Академије геополитичких проблема

·   Ремзи Кларк - Један од најславнијих светских бораца за правду, оснивач Међународног акционог центра, некадашњи државни тужилац и министар правде САД, добитник награде УН за људска права

·   Сергеј Бабурин - Потпредседник 4. Државне Думе Руске Федерације, један од најславнијих руских и српских родољуба, ректор Трговинско-економског универзитета

·   Константин Затулин - Члан руководства Јединствене Русије, потпредседник комитета Државне Думе за питања ЗНД и везе са сународницима у расејању, велики пријатељ Србије

·   Мик Колинс - Амерички филмски уметник и публициста који живи у Паризу и оданде нам доноси видео поруку генерала Пјер-Мари Галоа

·   Тифен Диксон - Адвокат из Квебека, један од најстручнијих и најдоследнијих критичара Хашког трибунала

·   Максим Мишченко - Посланик Јединствене Русије, председник организације Млада Русија

·   Велко Влканов - Председник Бугарског комитета за људска права и Бугарског савета за мир, вишегодишњи посланик и професор универзитета

·   Танасис Пафилис - Члан Европског парламента из Грчке, генерални секретар Светског савета за мир

·   Мишел Косудовски - Професор економије на Универзитету у Отави, руководилац Центра за истраживање глобализације, аутор славног дела „Глобализација сиромаштва“

·   Мишел Колон - Познати белгијски публициста и активиста, аутор више аналитичких књига о „Новом светском поретку“ и агресији на Југославију

·   Клаус Хартман - потпредседник светског и председник немачког Савеза слободних мислилаца

·   Џун Кели - представница ирске организације “Народ против рата”.

У име слободарске и родољубиве Србије, на митингу су иступили:

·   Генерал Спасоје Смиљанић - Командант РВ и ПВО за време НАТО агресије 1999.

·   Академик Михајло Марковић - Највећи савремени српски филозоф

·   Василије Гаљак - Вођа српског отпора на северу Косова и Метохије

·   Зоран Тмушић – „Мајор Скадар“ - Припадник полиције који је бранио Косово и Метохију и који наставља да их речју и делом, брани данас

·   Владимир Кршљанин - Председник Народног покрета Србије

·   проф. др Веселин Ђуретић - Наш познати историчар

·   проф. др Мила Алечковић-Николић – Професор психологије на неколико универзитета у Француској

·   проф. др Ђорђе Благојевић – Редовни професор машинског факултета у Београду и шеф катедре војног машинства

·   Борис Братина - Београђанин, асистент на Приштинском универзитету, генерални секретар Народног покрета Србије

·   Миша Вацић - Портпарол Српског народног покрета 1389

·   Ненад Вукићевић - Уредник сајта Српски националисти и вођа Младих националиста

На митингу су још говорили Бранислав Југовић, Вишња Братина, шеф каменолома у “Колубари” инж. Сузана Лазаревић, представници организација “Браниоци отаџбине” Стеван Ђуровић, Равногорски покрет Срђан Срећковић), генерални секретар СНП “Светозар Милетић” Зоран Контић,

·   Посебне прилоге митингу дали су наши велики уметници Ивана Жигон и Љуба Манасијевић.

Својим порукама о народној и државној саборности, слободи и достојанству Србије, вечној пошти херојима и жртвама, братству Србије и Русије, солидарности слободног света са Србијом, као и најоштријом осудом НАТО, ЕУ, Хашког трибунала, влада САД и Велике Британије, њихових злочина, окупације Космета и улоге у савременој Србији, митинг је допринео самопоштовању и достојанству савремене Србије и тако постао најзначајнија и једина аутентична масовна општенародна манифестација одржана поводом трагичне десетогодишњице НАТО агресије.

Митинг је организовао Народни покрет Србије уз помоћ СНП 1389 и удружења Слобода и подршку бројних родољубивих удружења и организација. Организатори се захваљују свима који су помогли одржавање митинга показујући тиме своју људскост, част и непобедиви слободарски и светосавски дух.

Организатори се захваљују и оним владајућим круговима и слугама тајних служби НАТО-а који су све чинили да спрече или покваре одржавање овог митинга, а кад у томе нису успели, навели су групу “Образ” и још неке нестабилне младе људе на ексцесе. Када су учесници и обезбеђење митинга ове младиће удаљили са Трга Републике, њихове сукобе са полицијом на улицама далеко од митинга, поменути кругови и слуге су злоупотребили да медијима наложе да тим ексцесима дају велики публицитет, а садржају и карактеру митинга готово никакав! Њима на срамоту, а нама на част!

Ово није био митинг ни десничара ни левичара, већ родољуба и бораца за слободу. Митинг поносног народа уједињене, слободне Србије.

У име организационог одбора митинга

Председник „Народног покрета Србије“

Владимир Кршљанин

Леонид Ивашов - Генерал-пуковник, човек који је 1999. учинио све што је било у његовој моћи да Русија војно помогне Србији, потпредседник Академије геополитичких проблема

Ремзи Кларк - Један од најславнијих светских бораца за правду, оснивач Међународног акционог центра, некадашњи државни тужилац и министар правде САД, добитник награде УН за људска права

Сергеј Бабурин - Потпредседник 4. Државне Думе Руске Федерације, један од најславнијих руских и српских родољуба, ректор Трговинско-економског универзитета

Константин Затулин - Члан руководства Јединствене Русије, потпредседник комитета Државне Думе за питања ЗНД и везе са сународницима у расејању, велики пријатељ Србије

Тифен Диксон - Адвокат из Квебека, један од најстручнијих и најдоследнијих критичара Хашког трибунала

Проф. др Мила Алечковић-Николић – Професор психологије на неколико универзитета у Француској

Ненад Вукићевић - Уредник сајта Српски националисти
и вођа Младих националиста

Владимир Кршљанин - Председник Народног покрета Србије


Ивана Жигон - Велика драмска уметница и симбол српско-руског братства

Мик Колинс - Амерички филмски уметник и публициста који живи у Паризу и оданде нам доноси видео поруку генерала Пјер-Мари Галоа

Генерал Спасоје Смиљанић - Командант РВ и ПВО за време НАТО агресије 1999.

Академик Михајло Марковић
- Највећи савремени српски филозоф

Василије Гаљак - Вођа српског отпора на северу
Косова и Метохије