------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Ново!  -  На недавно одржаном сајму књига представљена је књига О ДОМУ И ИСКОНУ Миле Алечковић-Николић. Собзиром на висок квалитет ове књиге „Српска политика“ вам је представља кроз разговор о књизи који је вођен пре почетка сајма књига

О ДОМУ И ИСКОНУ

Овога пута у реиздању издавачке куће "Мирослав", на овогодишњем октобарском сајму књиге (26. октобар) биће представљена бриљантна књига „О ДОМУ И ИСКОНУ“ Миле Алечковић-Николић. Тим поводом, поставили смо аутору неколико питања

Мирослава Петровић:

·   Ви сте професор медицинске антропологије, психологије, али и филозофије. Ваша књига О ДОМУ И ИСКОНУ је у прошлом издању потпуно распродата, а сада се појављује и њено ново издање. Књига је писана као спој свесног и несвесног, кажите нам нешто о томе?

- Моја књига је оно што је и сам човек: и свесно и несвесно у нама у исто време, иако их ја делим на два просторна дела књиге, као што делимо леву и десну хемисферу мозга. Две хемисфере мозга повезане су жутим телом, corpus callosumom, и оне међусобно сарађују. Тек када човек изгуби контакт свог свесног са својим несвесним делом, почиње његова ментална болест, како би рекао Карл Густав Јунг, јер болест није слушати своје несвесно, него изгубити сваки контакт са њим. То је као када изгубите све поруке, савете и мудрости предака и историје у вама и останете потпуно сами онда када треба да решавате тешка животна питања, а одговор на њих даје управо прошлост и архајско у вама. Моја књига састављена је, симболично, из Hemispherium Cerebri Sinistra и Hemispherium Cerebri Dextra и тако је замишљена и симболика есеја. У првом делу књиге, есеји су научни иако су писани књижевним стилом, а у другом делу, реч је о есејима у којима су пресликани лични снови, као некакав интроспективни метод самоанализе. Ја сам управо хтела да покажем да ово може да се споји и да и ми који се бавимо људском душом, итекако анализирамо своје снове и постављамо им дијагнозе. Тек спој оба дела личности или оба дела књиге чини истинску целину живота и смисла, а моја књига је то.

·   И поред научних података и објашњења у првом делу књиге, ви пишете изузетно лирским стилом ?

- За мене нема јаза између науке и уметности. И студентима којима у оквиру психологије предајем теорије стваралаштва, ја увек кажем да чврста позитивистичка разлика између науке и уметности постоји само методолошки, у начину сазнања, али не у степену стваралаштва. Човек је или стваралац или није, и у том смислу свеједно је да ли свира виолину или ради математику. Уосталом, сви велики генији били су увек и једно и друго: и људи од науке и ума и људи од талента и креације. Узмите пример Микеланђела и Да Винчија. Где престаје наука , а где почиње уметност? Или пример Николе Тесле? Тесла је био геније у науци, али је писао и песме и преводио их. Узмите пример чувеног француског физичара, математичара и филозофа, а истовремено и изванредног песника Гастона Башлара. Само на нижим нивоима стваралаштва постоји разлика у стиловима, а на оним највишим разлике нема, уметник је увек и научник и обрнуто. То је и дефиниција тоталног стваралаштва.

Ја сам хтела да порушим мит о стриктној позитивистичкој подели на хладну науку и топлу уметност и у мојој књизи ћете најчвршће научне законитости прочитати у лирском тону. На крају крајева, иако сам из породице где је било и лекара, и математичара и инжењера (отац Милеве Марић-Ајнштајн, Милош Марић, био је брат моје баке по мајци, а и мајчина мајка била је даровита за математику), ја сам ипак, по мајци и оцу, песничко и сликарско дете. У задњем делу књиге, по један, односно два есеја посвећени су родитељима, са којима сам, кроз сан, наставила да разговарам.

Не постоји никаква препрека да научници пишу књижевним стилом, онда када саопштавају, а нису у процесу доказивања и аргументисања, као што нема никакве препреке да се уметници изражавају прецизно.

·   У вашој књизи, ви се највише бавите српским и руским народом и њиховим архетипом, а све то повезујете са садашњошћу? Имате чак и један есеј у другом делу књиге, под називом "детињство у Русији"?

- У књизи се бавим својим народом и својим архетипом. Човек мора да познаје себе да би могао да воли друге и другачије. Што се личног дела тиче, мој отац је само по једном претку био руског порекла, а цео је живот био јако везан за ту земљу. Била је то, очигледно, огромна моћ архетипа. Моје детињство везано је, такође, великим делом за Русију и то није могло да се изгуби, ни у првом објективном, ни у другом, субјективном делу књиге.

Уосталом, наш заједнички архетип је словенски и источно-хришћански архетип, и мене је занимала његова вековна психологија, као и разлика између нас и наше западно-хришћанске браће. Данас тежимо уједињеном свету, али огромне психолошке разлике су заиста постојале. Што боље их човек упозна, то му је лакше да схвати неке појаве које се протежу до дана данашњих. Ја сам пратила те разлике од времена расцепа двају цркава и покушала да их објасним. Архетип у ствари чини нагомилано генетско и културолошко наслеђе, односно пртљаг који се преноси кроз генерације на генерацију, а јавља се у различитим облицима, и индивидуалног, али посебно колективног несвесног доживљавања, кроз људско понашање, и то посебно, понављано понашање. Оно може да се понавља у различитим временима и у различитим облицима, али увек носи овај првобитни печат и мотив, као што га, рецимо, кроз све људске буне, револуције, жеље да се промени свет и сл…, носи најстарији хришћански (и још пре хришћански) Архетип Спаса. Покушала сам да анализирам шта је оно најопштије у том наслеђу, а шта бисмо ми Срби могли да сматрамо специфичним наслеђем наше традиције.

·   Један сте од ретких аутора који психолошке појмове прати од почетака Хришћанства, објашњавајући психологију словенске и источно-хришћанске традиције. О вашој књизи у њеном првом издању говорио је професор Владета Јеротић рекавши за њу да је то "лепа књига једне праве Хришћанке", док је велика дама наше славјанофилске и словенске мисли, професор Мила Стојнић, о књизи говорила као о "епохалној" у споју науке о души и дуге словенске традиције?

- Другачије се не могу схватити појмови о људској души. У књизи анализирам страх у нашој традицији, кукавичлук, храброст, агресију, потискивање, кривицу, стид, јунаштво, понос, част, покајање, жртвовање, и све друге појмове који нам објашњавају и човека и колектив.

Шта је у нашој традицији очувано из матријархалног доба? Шта је психолошки донео патријархат? Зашто се прва психотерапија развија у словенској и источно-хришћанској традицији? Зашто "бродови лудака" постоје само у западном хришћанству? Какав је однос наше цивилизације према менталној болести и лудилу? Како је побеђен страх у српској традицији? Како два различита хришћанска плућна крила одговарају на питање смисла људског живота? Шта нас од свега тога прати до данас?, то су питања која постављам.

Како говорити о страху, а не сетити се Немесија из 4. века? Како говорити о агресији и депресији, а не сетити се Јована Лествичника из 6. века? Како говорити о психотерапеутима, а не сетити се руских "Стареца" из 14. века? Данас у медицини, психологији и филозофији једнако, студенти уче само англосаксонске школе и правце . Другим речима, не знају ништа. Читава психотерапија настала је у идеји Источне цркве, а као наука јавиће се тек крајем осамнаестог века у Француској. Фројд долази тек у 19. веку. Као што видите, много је воде под мостом протекло док се није јавила школа "психоанализе". Али, далеко пре ње, једна друга психо-анализа је већ одавно постојала. Ми немамо право да заборавимо наше претке који су први одлучили да ментално болесне људе треба лечити по манастирима, у временима док су их западни Хришћани бацали на бродове лудака, потапали, вешали и спаљивали. У то време по храмовима наше традиције, бујала је мистика, прва архи-психологија и прва, архи-психотерапија. По читавом свету држала сам предавања о овоме, износећи ,пре свега чињенице. На крају, наравно, морала сам да напишем књигу.

·   Корице ваше књиге исцртане су платнима на уљу вашега покојног оца ?

- Да, желела сам да његова рука негде на мом тексту остане. Вечни мотив коња припитомљених први пут у степама централне Азије, ратних и револуционарних превирања и борби, као и куполице руских цркава налазе се на свим његовим платнима, а ово једно мало платно у виду корица, само је увод у моју реч. Знате да уметници имају само руку која после њих остаје у глувоћи васионе. И децу...која их се сећају. Ја се сећам читаве очеве патње. Један сан у субјективном делу књиге посвећен је његовој сестри искасапљеној у Јасеновцу.

·   Последњи есеј ваше књиге пишете Милеви Марић, кажем "пишете", јер он није омаж, него јој се у тексту баш обраћате?

- Једне ноћи, у сну, Милеву сам случајно питала: Зашто си синовима дала тако компликована имена, Едуард и Алберт, када су могли да се зову нашим једноставним српским именима: Милутин и Драгутин? Тај сан сам касније просто преточила у есеј. Из есеја је даље "истекла" песма. У првом, објективном делу књиге пишем о женском принципу у словенској и источно-хришћанској традицији кроз психологију и историју, а други, субјективни део књиге завршила сам овим есејом, јер је Милева била оличење српске матријархалне традиције, упркос подређеном животу који је водила. Ја сам желела да рехабилитујем њен дух српске мајке и словенске богиње, која је само новим шифрованим писмом писала једно ново "Словољубве".

·   Критичари су приказ ваше књиге етнопсихолошких есеја О ДОМУ И ИСКОНУ завршили речима: "На сва ова  питања, као и на то где је место жене у српској традицији, одговор нам даје ова изузетна књига дубине и смисла једне од најумнијих Српкиња данашњице" То се односи на вас?

- Време ће показати да ли сам вредела, ко сам и да ли ћу трајати. Ја само идем једним путем, упорно идем тим путем. Али, он је још врло дуг. Ми све до краја не знамо ко смо, шта смо, и да ли ћемо постати бесмртни...