Дневник ратног хирурга

Др. Миодраг Лазић

Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991 - Српско Сарајево 1995. Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица" у Блажују за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

О безумљу грађанско-верског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго.Проговориће многи, освјетљавајући, из различитих углова, велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог сведочења хирурга М. Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило. Дневник М. Лазића - дневник је ужаса, али, истовремено, он је и споменик Човјеку. Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица" у Блажују за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе. У том свјетлу, задивљујућа је и бескрајна љубав хирурга М. Лазића за српски народ који је у овом времену свеколиког бешчашћа Запада доведен на руб пропасти.

У основи те љубави је и Лазићева свијест о беспримјерном чојству и јунаштву народа коме и сам припада. Дневник ратног хирурга М. Лазића је писан великим срцем човјека - борца живота. Писан је, најчешће, непосредно послије догађаја о којима говори, у условима који су тешко замисливи. Отуда, у Дневнику се налази понека неизбрушена мисао, понављане и неизбалансиране ријечи, понекад појаке ријечи ношене експлозивном емоцијом. Све је остало како је првобитно записано, без накнадних интервенција - што ово казивање чини још упечатљивијим. Због свега тога, несумњиво је да ће Лазићев Дневник бити веома читана књига, а одмицањем од догађаја о којима говори, све траженији документ о једном трагичном времену, времену зла, времену бешчашћа, а и времену неуништивог човјека. На крају, али изнад свега: Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића јесте снажан протест против безумља рата уопште.

Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Републике Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе.

Тог 4. августа почиње мојих хиљаду и двесто ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов тата потребан другој деци и њиховим мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни физички ни психички. Ипак сам издржао. Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина.

Септембар 1991, масакр усташа над српским живљем. Село Кињачка, између Сиска и Суње.

Крвава дечија тела, масакрирани старци. Девојчица, једанаест година, погођена метком у главу. И таква је лепа. Домаћи човек, ловочувар, по имену Џемо, водич усташког крвавог пира, позвао је дете по имену. Гад, коме се њен отац замерио, осветио се преко недужног детета. Девојчица изашла на прозор, и метак је погодио свој циљ. Стари Арбутина, две куће даље, изашао на двориште да види шта се дешава. Једва преживео тешке немачке ране из 1942. године, доживео још теже након скоро педесет година. И десетине масакрираних тела около. Прва слика сурове истине, а затим коридор - "пут живота".

Јуни 1992. Рањени српски борац, младић, име му никад нисам сазнао, негде код Модриче: "Докторе, Србијанац, где је Београд?" "Тамо, јуначе", показах руком у правцу Београда. "Окрени ме тамо, хоћу да умрем гледајући према Београду, тамо је сунце". Умро је после неколико тренутака... незнани јунак. Сећам се мртвих српских младића који су тог месеца пробијали "пут живота", спајали Крајину са Србијом. Умирали су поносни као Обилићи. Отварали су својим животима "пут живота" за своје у Крајини, затворене усташко-муслиманским обручем смрти. Смрт беба у бањалучком породилишту, глад деце у Крајини, нису им допуштали други избор. Борили су се као вукови, гинули као хероји. Сведок сам њиховог уласка у легенду.

Сећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат-Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико - отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечије образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина.

Киша је лила, раке су биле испуњене водом до врха. Лелек и плач мајки, сестара, деце. Најстравичнији хор у мом животу. Питао сам се зашто су српска гробља на тако неприступачним местима. Прост одговор - да их не руши и не погани непријатељ. Србину је гроб светиња, а увек је био и остао окружен непријатељима који су, поред масакрирања, скрнавили и њихове гробове. Тужна је судбина и историја мог народа - осим борбе за голи живот, мора мислити и како да заштити мртве. Српско Сарајево: јуначки Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Рајловац, Хаџићи, легендарни Неђарићи и друга места. Стотину хиљада људи, жена и деце. Борба на живот и смрт. Гранате, понекад и преко триста дневно, снајпер, пешадијске борбе прса у прса. Свакодневно. Болница мала, разрушеног пода. Нога пропада кроз дрвени патос прекривен итисоном. Под пропао од крви, литара течности живота. Душе српских бораца уграђене су у подове и зидове болнице подно Игмана, црног зида изнад нас. Децо рањена, срце је умирало за вама, децо, мала слатка створења, која одосте од гелера граната и снајпера, душа је отишла за вама! Српски борци, за сваког од вас дао бих живот да ви живите!

Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу. Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе.
"Докторе, људино, Бог па ти! "А опет, кад ми оде драг борац, дете, човек, вриснем: "Има ли те, Боже?! Постојиш ли?! Зашто ми оде борац из Неђарића баш на Божић у два ујутро?! Боже, ти се роди, зашто узе њега?! Има ли те?! Сећам се Светог Николе 1992. године - три тешка рањеника, три дечака, сва три умиру. Не можемо да им помогнемо. Зашто Свети Никола?! Моја славо! Зашто баш ти?! А онда Свети Јован '93, Свети Никола '93. и Божић '94. Победе над смрћу, радост. Отписани преживеше. Сви вичу... чудо, чудо се десило! "Ти си, докторе, Бог!" Не, не, има Бога. Дошао је, сишао на земљу, међу Србе, са свим својим апостолима. Смиловао се нашој патњи, молитвама, нашим жртвама и праведној борби. Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом.

Дневник сам почео да пишем 12. априла 1992. године. На прво ратиште, на простор Републике Српске Крајине, стигао сам 4. августа 1991. Преживео много тешких тренутака, туге, радости, умора, бола, свега онога што прати једног хирурга који ради под шаторима, по разним објектима, школама. Радило се дан и ноћ, у лошим условима, с лошим материјалом, без асистената, без стручног особља, са много рањених. Први пут сам се сретао са тако тешким повредама. Много сам радио, и, вероватно, у тим првим месецима тешког посла напунио се енергијом, снагом и жељом да оно што се дешава око мене и запишем. Од августа '91. до априла '92. водио сам ратну болницу у Двору на Уни, у коју су се сливали рањеници са целог подручја Баније и Кордуна. У то време водиле су се жестоке борбе за Глину, Петрињу, Костајницу... Та мала ратна болница била је тада једини спас за српске борце и српски народ Баније и Кордуна.

12. април 1992. године

После десетак дана боравка код своје породице у Нишу, полетео сам из Београда малим млазним авионом са дванаест путника пут Бихаћа. У авиону су били и председник Скупштине Републике Српске Крајине Миле Паспаљ и председник Општине Кореница Божанић. Летели смо на висини изнад четири хиљаде метара због могућег гађања са земље. Дуго смо летели дуж Саве. Након педесет минута, слетели смо на Војни аеродром у Бихаћу. Аеродром изузетно очуван. Видим ракетне и радарске системе. С леве стране, у правцу слетања, видим огромни планински масив. Док слећемо, у његовом подножју запажам три огромна отвора. То су отвори за подземне писте и хангари за најмодерније суперсоничне авионе. Негде високо изнад њих, такође у планинским стенама, отвори за навигацију уместо класичних контролних торњева. Савршен аеродром, један од најчувенијих и најбољих на свету. Иначе, аеродром се пружа у дужини од више десетина километара, једним делом је у Босни, а другим у Хрватској.

Април-мај 1992. године

- Глина Радим као једини општи хирург у гллинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ - операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око двеста хиљада становника. Прва линија фронта са усташким снагама, река Купа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до 1 час. Тешке експлозије одјекују око болнице. Рањеници су у својим креветима. Болесничке собе се, иначе, налазе на другој страни зграде, супротно од правца одакле долазе гранате, тако да су рањеници релативно безбедни. На првом спрату (а болница има два спрата), налази се Породиљско одељење. Труднице по ходницима - ослушкују. Страх... Паника. Е Ипак, имамо среће. Ниједна граната није директно погодила у зграду болнице. Једна је пала у двориште, али нико није страдао. Иначе, од 20. маја телефонске и копнене везе са Србијом су у потпуном прекиду. Велике борбе у Приједору и његовој околини. Тридесет седам погинулих српских бораца у првом дану. Више стотина муслиманских екстремиста убијено.

1. јуни 1992. године

Борбе у Босанском Новом. Гори све. Пет стотина заробљених муслиманских екстремиста, седам погинуло. Ваздушна блокада Крајине траје већ другу недељу. Задњи хеликоптер полетео је према Бањалуци пре четрнаест дана. Потпуно смо одсечени од света. С једне стране Хрватска, с друге стране блокада. 6. јуни 1992. године Лекови не полазе из Београда. Немамо струје, воде, телефонских веза, цигарета и шибица, квасца, бензина и нафте. Агрегати стали, храна се покварила. • Иначе, 13. маја доживео сам, заједно с народом Српске Крајине, најтужнији дан у животу, гледајући како Југословенска народна армија напушта део Отаџбине и део свога народа, и одлази за Србију. Шестога јуна имао сам срећу да лично доживим и видим тренутак настанка српске војске и њен полазак у битку, у пробој "пута живота", у битку за коридор до Србије. Нека им је слава. Иду да обезбеде живот свом народу. Од Глине ка Двору, и даље према Бањалуци, креће се у раним јутарњим часовима колона српске војске. На њеном челу поносно се вијори српска тробојка са четири оцила на штиту. Многе борце знам. Добри пријатељи. Многе, вероватно, више нећу видети.

За ова два месеца погинуло је петнаест бораца на глинском фронту. И једна девојка, припадник Женског батаљона, песникиња и мајка, двадесет шест година. Чувам њене две песме. Присећам се тренутка од пре месец дана и сусрета са њом на првој линији, негде између Глине и Петриње. Са својим пријатељем и колегом, нишким офталмологом, такође српским добровољцем, доктором Јовицом Мршићем, налазио сам се тог дана на положају наших бораца. Наишли смо на Женски батаљон и упознали Радојку Булат-Сврзикапа. Девојка нежног лика и дечачке главе, мајка петогодишњег сина, песникиња и борац. Са својом свеском и руским добошаром она - на бранику Српства. Једини брат на другој страни, усташкој. Можда управо на нишану једно другом. Два родитеља, две нације, две стране. Како је ово прљав рат! "Ето нама сада овог светог рата, кад пуца сестра на јединог брата!" - последњи стих једне њене песме. Сада је мртва, разнесена рафалом преко груди. Био сам на сахрани. Борим се за живот друге девојке, из истог батаљона. Милка, двадесет једна година. Погођена у трбух, црева на дванаест места оштећена. Оперисао сам је три сата. Сада је добро, извући ће се. Срећан сам.

Радим дан и ноћ, мало спавам. Чудно, али не осећам умор. Данас сам нашао две кутије цигарета - хрватске ЛобенгстонЋ, добијене од припадника Нигеријског батаљона. Носим их својим пријатељима из Двора. На положају њих триста, а две пакле цигара - богатство. Већ десет дана немамо везе са Бањалуком. Све болесне и рањене сам збрињавам. Немам анестезиолога. Један анестетичар води анестезију. Блокада је потпуна. Ипак, све очи су упрте ка мајци Србији. Верују, за дивно чудо! 8. јуни 1992. године Упад муслиманских екстремиста из Цазинске крајине на дворску општину. Убили су седам наших бораца, лукаво и безобзирно.

10. јуни 1992. године

Сахрана. Небо лије кишу да спере крв. Јаук жена и деце. Почасна паљба банијских бораца, негде високо на планини изнад Двора, под небом.

11. јуни 1992. године

Јутро, седам часова. Враћам се из Двора у Глину. Срећем Српску војску Крајине која хита у битку за коридор. Оклопни транспортери, тенкови, камиони, величанствена колона. Поздрављам их блендовањем и са три прста. Одговарају ми. Поносни и одлучни. Одлазе... Одлазе пут Дервенте и Модриче. Хиљаде њих, да отворе пут свом народу ка Србији. Срећно, јунаци! Очи целе Крајине и срца свих нас су са вама! У болници ме чека рањеник. Прострел кроз доњу вилицу "дум-дум" метком. Муслимански екстремисти из Цазинске крајине поново насрћу на Банију.

12. јуни 1992. године

Убијено је још пет припадника српске војске Двора. Враћамо им. Жестоко, и по њих болно.Четири рањена борца Српске војске Крајине. Рањени негде испред Сиска. Специјалисти за демонтирање минских поља. Тренутак непажње искусних минера. Тешке ране.

17. јуни 1992. године

Шта рећи? Четири недеље без струје и воде, без било какве везе са Србијом. Ни копном, ни ваздухом, ни телефоном. Једна цигара на десет рањеника, а и небо се сручило на ову напаћену земљу. Невиђено невреме већ два дана. Стижу рањеници чак из Дервенте у глинску болницу. Тамо је тешка борба. Има доста погинулих и рањених. Очи Крајине, очи милион Срба, уперене су у тај фронт. Српска телевизија не јавља ништа. Био сам у Петрињи, живот се у њу враћа. Видим децу на улици, играју се. А голим оком видим Сисак, усташко упориште! Видим зграде, водоторањ.

18. јуни1992.године

Доносе четири рањеника. Припадници извиђачко- диверзантске групе, прави момци. Један наш борац ухваћен и заклан, остављен. Момци га наши подигоше, али тело је било минирано. Оног тренутка када су дигли тело, дошло је до страховите експлозије. На срећу - сви живи, али ране тешке. Пуно посла.

19. јуни 1992. године

Још један тежак болесник. Тешка бубрежна инсуфицијенција. Млад човек. Задње литре нафте из болничког агрегата узимамо за санитет - да стигне до Бањалуке. А шта га тамо чека? Чујемо да дијализа не ради. Проблеми су и са исхраном рањених и болесних. И хлеб је проблем, немамо квасца, а и брашно је на измаку.

20. јуни 1992. године

Већ другу ноћ оперишем уз три петролејске лампе и танке жуте свеће добијене од цркве. Вечерас сам почео операцију у седам сати и надао сам се да ћу завршити до пола девет, док не падне мрак. Користим светло које улази кроз прозор. Журим. Ипак, не иде. Мрак пада. Операцију завршавам уз петролејску лампу, а и оне су лоше, јер уместо петролеја користимо нафту која брзо гори и дими. Ипак, пронашли смо рецепт, литар нафте - три кашике соли. Не дими и спорије гори. Операциона сала је у мраку. Цела болницаје у мраку. Град у мраку. Већ девет ноћи непрекидно ни минута струје. Физички умор не осећам, али сам психички исцрпљен, у срцу Српства, а тако далеко од Отаџбине - мајке Србије. Српска војска гради величанствену победу, продор према Србији. Сазнајемо да је остало још десет километара до пробоја "пута живота" - коридора. Београдска телевизија ни речи. У величанственој бици српске војске, равне Церу, Колубари и Кајмакчалану, српска војска гради пут своме народу ка Отаџбини, ка Београду, ка Србији. Двадесет и два часа. Поред болнице песма, девојачка и дечачка. "Саша"- назив песме. Матуранти, неуништиви. Живот, ипак, тече даље. Младићи и девојке славе зрелост, а за шест дана биће тачно година како су под оружјем и у борби. Дивна српска омладина. А тамо, у Београду, њихови вршњаци штрајкују. Не интересују ме њихови мотиви ни разлози. Само једно знам: ни један мотив нити разлог за тај штрајк у Београду не може бити вреднији од очајничке борбе овог народа за голи живот. Тужно! Залихе свега у Крајини су на измаку. Битка за коридор, за "пут живота", највећа битка у историји српског народа, улази у пресудну фазу. Имамо доста погинулих и рањених. Страховито тешко сви овде доживљавамо студентске протесте. На десетине српских младића гине свакодневно, да би осигурало голи живот за милион Срба у српским крајинама. А у Београду, граду у који су њихове очи увек упрте, лепо обучени младићи и девојке пуше скупе цигарете и организују концерте, протестујући против српске власти. А не схватају да тако одмажу свом народу у српским крајинама!

27. јуни 1992. године

Све је исто. Рањених има свакодневно. По мрклом мраку обилазим болесничке собе са петролејком у руци. Нерасположен сам. Држи нас још битка за српски коридор. Београд ништа не јавља. Данас је Бањалучка телевизија јавила о првом сусрету Крајишника са борцима Семберије. Да ли је то, напокон, пут до Србије пробијен?

28. јуни 1992. године

- Видовдан Невероватан дан! Српска војска Крајине пробила је пут за Србију. На најужем делу пет километара ширине. Велико славље српских бораца. Пуцање у ваздух, весеље, сузе, радост. Српска војска Крајине поклонила је свом народу највећу битку у историји. Поклонила "пут живота". Зарекли се да ће то урадити до Видовдана - и урадили су. Осветили су Косово и Јасеновац. Поклонили српском народу још један Видовдан, после косовског. Хвала стотинама погинулих српских бораца! Београдски Видовдан нећу ни да спомињем. Јер, док се овде слави велика српска победа против усташких кољача, Муратових потомака и српских изрода, вође демонстрација се извињавају за српске мине и изједначавају жртве невиних и палих за слободу са жртвама злотвора. Борбе су и даље жестоке. Наше снаге иду незадрживо ка Сави. Непријатељ бежи главом без обзира

1. јули 1992. године

Ноћас сам у 22 сата оперисао уз две батеријске лампе и петролејку. Борац, двадесет две године. Нагазна мина. Рањен на простору Цазинске крајине. Једна нога истргнута испод колена, друга сва искидана и пуна блата, али ће, највероватније, бити спашена. Усне искидане, лице исечено, језик исечен.

Са момцима извиђачко-диверзантске групе одлазим за Добој. Велики град у српским рукама. У болници - четири стотине наших рањених бораца. Ради шест хирурга. Град је пуст. Радње не раде. На улицама много војске. Право ратно стање. Знамо да се непријатељ спрема да нападне овај град, али спремно га чекамо. Модрича. Са петорицом пријатеља цео дан тражим нашу базу. Пред мрак, налазимо их на четири стотине метара од усташког упоришта, званог Добар-кула. Радујемо се сусрету, али у тишини јер непријатељ је близу. Доле испод нас је Босна, а преко пута, уз њену другу обалује коридор - "пут живота". Тује и сам улаз у Модричу. Гледам двогледом: застао конвој наших камиона и цистерни који је пошао према Београду. Не схватам зашто стоје. То што видим ја виде и усташе са исте даљине, само више улево од мене. У једном тренутку покушавају да гађају конвој, али наши из Модриче жестоко одговарају и ућуткују их. Око 21 сат конвој одлази. Тишина. Знам даје сутра ујутру, у шест сати, напад крајишких јединица на Добар-кулу, која још увек контролише коридор. Јутро. Целу ноћ пада киша.

Тихи полазак. Одлазе ми најбољи пријатељи, њих седамнаест. Ја се, са тројицом, спуштамна обалуБосне ипреко импровизованог понтонског моста. Наша артиљерија из Модриче почиње напад на Добар-кулу. Они одговарају. Мине падају око нас. Пројурила је и маљутка негде у близини. А онда креће наша пешадија, прекаљени борци Крајине. Победа! Вије се српска застава на Кули. Рафали радости. Сада је пут, напокон, безбедан. Моји пријатељи одлазе даље за Оџак, Брод, на Саву. Освојили смо "пут живота". Много нас је погинуло. У само једном дану величанственог Видовдана, а тужног сата, погинуло је седам храбрих Костајничана и двадесет троје рањено. Српски борци за коридор биће слављени као нови косовски јунаци. Конвоји пуни хране и друге робе полазе полако из Србије и крећу ка Крајини. Народ их дочекује сузама, цвећем, раширених руку. У овој величанственој бици за коридор, за "пут живота", учествовало је више од деведесет хиљада српских бораца. Никада у својој историји, ни у једној бици, није било више српских бораца. Али значај овог коридора за крајине, за Бањалуку, јесте - живот! Без њега, живота нема.

12. јули 1992. године

Повратак кући у Ниш. Контрола српских војника на сваких десетак километара. Пролазим преко Вучјака. Одатле је чувени одред "Вукова са Вучјака". Лудо храбри момци легендарног команданта Вељка Миланковића. На десетак километара испред Добоја улазим у колону наших тенкова. Одлазе у Добој. После неколико дана сазнао сам разлог њиховог одласка. Муслиманске снаге су покушале да нападну овај град, али су сачекане и уништене. Нема више издаје. Све је добро организовано. Ово је српска војска. Модрича је пуст град, доста разрушен. Сазнајем да су наше снаге данас ушле у Оџак. Срели смо конвој камиона који иде пут Крајине. Враћају живот српском народу. За њима конвој од двадесетак аутобуса "Ласте" из Београда. Враћају жене и децу из Србије после два месеца потпуне блокаде. Следеће место - Брчко. Пуст град. Није много порушен. Људи нема. Од Брчког пут води двадесетак километара дуж саме обале Саве. С друге стране обале је "лијепа њихова", само којих педесет метара. Бијељина. Слободан и жив град. Продавнице поред пута са воћем и соковима. Важе сви динари, и стари и нови југословенски, и нови Српске Републике. Кузмин, територија Републике Србије - гранични прелаз. Контрола докумената кратко траје. Нема никаквих рампи. После три месеца, опет на тлу Србије. Радујем се, јер се враћам у Србију, тугујем, јер напуштам српске крајине. Београд. Кафане пуне, пића хладна. Деца лижу сладолед. Излози пуни. Видим новине на киосцима. Људи пуше праве цигарете. Као да сам пао са неба. Два месеца боравка у Нишу, након повратка из Крајине, прошла су као руком однесена. Крајем августа и почетком септембра 1992. године добио сам позив Министарства здравља Републике Српске - молбу да на месец дана дођем у Бањалуку, а одатле у Мркоњић-Град, где се формира болница, да им помогнем неко време. Касније сам схватио, то је била битка за Јајце и за тај део Републике Српске. Одговорио сам да ћу доћи и, негде око 15. септембра, кренуо у Београд. Тамо су ме људи из Министарства здравља обавестили да су формирали хируршку екипу за Мркоњић-Град, али да им је хитно потребан хирург за Сарајево, за Пале. Замолише ме да кренем тамо и краће време помогнем српском народу и српским борцима. Прихватио сам. Кренуо сам за Пале на месец дана, а видећете, остао сам пуне три године.

20. септембар 1992. године

Болница "Коран" Пале - ратна болница. Стигао сам хеликоптером из Београда. Пале - центар, Телевизија, Радио, Влада, Председништво. Сигурност. Болница ,добро опремљена. Оперишем.
Одлазим на Илиџу, на другу страну Сарајева. Слепо црево. Са свих страна су "они", само један пут слободан - северним ободом Сарајева. Њиве, потоци, путељци, четири сата путовања. Овим језивим путем, названим "српска магистрала" (хумор својствен нашем човеку и у најтежим ситуацијама) путују рањеници са "најжешћег" дела сарајевског фронта до првог хирурга и спаса. Четири до пет сати ужаса. Путују камионом, санитетским, који прима пет до шест рањеника. Ко се једном возио том "стодесетком", зна какоје тешко и најздравијем, на асфалту, а камоли рањенику по рупама, њивама и клизиштима. А кад падне снег, пролаза нема. Од пет рањених, два умиру, три преживе. Преживели су у тешком шоку, на граници живота. Рањеници долазе из пет сарајевских општина: Илиџе, Неђарића, Хаџића, Вогошће, Рајловца и Илијаша. Други пут за живот нису имали. На Илиџи имају болницу, али немају општег хирурга. Са инструментарком и једним колегом одлазим на Илиџу, у неизвесност, и, сигурно, најопаснији део босанског ратишта. Болница поред Илиџе, један километар од Врела Босне, на самој падини Игмана, ратна болница "Жица". Леп објекат, али на чистини, осамсто-деветсто метара ваздушне линије од њихових положаја. С једне стране Игман, с друге - Отес. Игман, свуда око и иза нас. Одатле се муслимани спремају на пробој према Сарајеву. Ми смо им, буквално, на путу.

26. новембар 1992. године

Јуче сам био на Илиџи и грешком пошао према Бутмиру, који "они" држе. Мало је фалило да одем на непријатељску територију. Иначе, овде оперишем готово све, изузев главе. Једини "радим" трбух и грудни кош. До сада, око тридесет тешких операција и више од сто рањених. Водим и постоперативну интензивну негу. Пре два дана овде је била докторка Браун из Међународног комесаријата за помоћ, и када је видела Интензивну негу, број рањеника, тешко оперисане, питала ме је да ли је могуће да сам све то сам оперисао. Када сам одговорио позитивно, рекла је да мора да сам или фантастичан хирург, или луд човек. Пре пола сата гађани смо тешким гранатама. Седам их је пало у круг од сто метара око нас. Није пријатно. Иначе, имамо доста рањених и погинулих. Болница и ја, као једини хирург за грудни кош и трбух, покривамо огроман простор, који је, уједно, и најжешћа линија сукоба на сарајевско- романијском ратишту, која чини осамдесет одсто целокупног ратишта. Много радим. Физички сам способан, психички се држим. За сада имамо материјала за рад. Како ће бити даље - не знам. Комплетну болницу, лекове, опрему, инструменте, храну, добијамо од Француза. Веровали или не, али је истина. Из Србије, из Југословенског црвеног крста помоћ уопште не стиже. Да није припадника Француског батаљона, француских "Лекара без граница" и њихових новинара, болнице не би било.

27. новембар 1992. године

Поновно гранатирање Илиџе. Двадесет пет рањених, четири тешко. Оперишем младића од двадесет година - руптура десног бубрега, танка црева на више места искидана, повреда кичме, крвари. Елез Желивоје, 1969. године рођен, са Илиџе. Мислим да ће преживети. Радим од подне до један сат ујутру.

28. новембар 1992. године

Данас до 12 сати пет рањених. Оперишем младића са повредом трбуха. Трећи брат Симића. Пре два месеца два брата Симића такође оперисана. Овај јетра и желудац. Биће све у реду. После тога, у мом животу најтежа операција. Пет сати очаја. Јеврић Драган, 1958. годиште, Илијаш. Искидани главни крвни судови ноге. Немам вештачку протезу за премоштавање артерије и вене. Да ли само због тога сећи у куку ногу младом човеку?! У задњем моменту проналазимо једну протезу, али је она много већег промера него што треба. Успевам да преспојим крвне судове. Ујутро, нога топла и пулс опипљив.

30. новембар 1992. године

Неколико рањеника без операције. Данас сам био у Штабу Батаљона Пејтон, на Илиџи, око 18 сати. Видим светла, као ауто-пут код наплатне рампе Наис (то је улаз у Ниш из Београда). Светла су на тристо-четиристо метара од мене. Питам шта је то. Писта сарајевског аеродрома Бутмир. Пуца на све стране. .Воде се велике борбе у Отесу, насељу под њиховом контролом. Иначе, то је део Илиџе. Враћам се у болницу и припремам се за сутра. Биће жестоко, осећам. Учествују две наше бригаде, тенкови и сва остала сила. Ипак, сви су били сигурни да ће сутра део Илиџе, звани Отес, бити наш. Градска борба, зграде, улице. Добили смо информацију да непријатељ може употребити бојне отрове. Наши немају гас-маске. Свако вече замрачујемо прозоре болнице. Са њихових положаја види се наша болница. Тај фамозни Отес, на који сутра крећу наши борци, налази се око хиљаду метара од наше болнице. Видим голим оком њихове зграде. Заиста сам на првој линији. Размишљам о страху, али стварно га не осећам. Отупео сам потпуно.

Три дана пакла. Више десетина наших рањених. десетине погинулих. Јуриши наших снага на Отес и Сокоље. Њихови страховити контраудари по Илиџи вишецевним бацачима ракета и минобацачима. Већ три дана и ноћи оперишем без престанка. Имали смо срећу и ја и рањеници што је на неколико дана непосредно пре напада дошао пуковник Борковац, велики хирург и човек. Дошао је са Пала да помогне. Радимо без престанка у две сале. Оперишемо борце, али и децу, жене, старце, рањене за време гранатирања Илиџе, Хаџића, Рајловца, Илијаша. Ево само неких имена рањених: Трифуновић Зоран, 1970, Васић Миодраг, 1969, Русов Ђурица, 1969, Милановић Срђан, Андрић Бранка, 1964, Шиљ Невенка, 1939, Кљајић Слободан, Говедарица Радован, 1953, Лаловић Вид, Буха Душан, Џебо Стојан, 1924, Мијатовић Радојка. Све су то тешки рањеници, пристигли у једном до два дана. Све операције трајале су по два-три сата, изузетно тешке и компликоване. У шоку имам две цурице, од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој скоро ампутирала ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба била је код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спашава ме једна сестра из Интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: "Мама, мама!" Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу. Канонаде трају непрекидно већ три дана. Долећу меци и на нашу зграду. Замало не страда дечак, зовемо га Капетан, који стерилише хируршку опрему у дворишту болнице. Са Игмана сипају гранате по нама. Наши неустрашиво враћају, уз велике жртве, али њихове су десет пута веће. Пуни су ровови њихових лешева.

4. децембар 1992. године

Свануло је. Чудно затишје. Навикнеш се на канонаду, а онда тишина. Она више плаши. Седам је сати. Као да се земља отворила. Пакао почиње. Морал наших бораца је изузетан. Борба за сваку кућу. Око нас гори. У сали смо од 10 ујутро до 21 увече, непрекидно. Пет операција. Око дванаест почињу да падају тешке гранате на педесет до сто метара око нас. Нема страха. Оперишемо и ћутимо. У 16 сати видим ужарене кугле наше артиљерије које лете ка Игману. Покушавамо да ућуткамо њихове минобацаче. Више стотина мина по Илиџи. Гори Игман, гори Илиџа. Њихова смртоносна гнезда су заћутала. Ово је прави рат. Сад је око 21 сат. Баш у ово време донесен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба. Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим телом. Био је прави командант. На левом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне. Исте оне које је делио деци пре пет-шест дана, када је долазио у посету болници. Да ли и он има негде своју децу? Жао ми је команданта и великог борца Зорана Боровине. Тешко ми је и као човеку и као хирургу. Невероватно тешко. Али осећам велику срећу што помажем свом народу, поносан сам што сам део ове велике српске борбе.

7. децембар 1992. године

Још траје пакао. Прекјуче дванаест операција, јуче четрнаест. Нисам имао времена ни реч да напишем. Ни сна ни спавања четрдесет сати. Јуче педесет рањених, осам мртвих. До сада, више од тристо педесет рањених и педесет мртвих. Зову ме у пријемну амбуланту. Тројица јако крваре. Ноге. Излазим из сале. Један већ мртав. Од друге двојице једног могу узети, другог осуђујем на смрт. Или, можда бих могао да кажем: једнога спашавам, а опет, остаје ми у срцу, у мислима, да сам другога осудио на смрт. Бирам млађега. Тада нисам знао ни ко је, ни шта је, ни одакле је. Његово име је Баткаљ Александар, 1968. годиште, добровољац из Београда. Клинички већ мртав. Уз хитну реанимацију, срце поново ради. Морам ампутирати ногу у натколеници. Ипак, спашен је. Жив! Све то радим за двадесетак минута и трчим до другога. Касно је! Мртав је! Моје годиште, 1955, Илиџанац. Сав сам у крви. Гаће натопљене крвљу, чарапе такође, кломпе се распале. Ово се речима не може објаснити! Стојим поред прозора Интензивне неге и чекам да урадим једну дренажу груднога коша. На моје очи, на педесет метара од прозора, директан погодак гранате са Игмана у најближу кућу. Прште црепови, руши се део крова. Ово је пакао рата! Около Бејрут! Унутар зидова крв, лелек и јаук рањених, а тела мртвих склањају. Отес је слободан, наш! Победа!

Радим у крви, паклу и тузи, али и радости живота. Поносан сам на ову болницу и све њене раднике, али до лудила уморан. Туга, бол, радост. Све заједно, лудило. Јучерашњи дан - нестваран дан. Седам операција - три мртва. Борац мојих година, разнесена оба бубрега и кичма. Снајпер. Ја оперишем, он живи. Завршавам операцију. Умире након сат времена. Страховито искрварио - нисмо имали крви. Испред операционе сале чекају његова деца - син седамнаест година, кћи тринаест. Ја са њима. Саопштавам да је отац умро. Плачу. Бол у грудима, сузе. Лепа жена, 1956. годиште. Тешка рана у пределу горњег дела кичме. Интубирамо је. Покушавамо да је реанимирамо. Желимо да живи. Умире. Девојчица, девојка, лепа као слика, петнаест година, погођена у главу гелером. Мозак по мајици и фармеркама. Сутра јој је шеснаести рођендан. Нема спаса, умире. Отац плаче, кука, трчи око кревета мртве кћери. Како све то издржати?! Не могу више! Одлазим у своју собу и повраћам, душу да исповратим. Јово, човек из обезбеђења, улази и моли ме да свратим до његове куће, да на тренутак заборавим све ово. Заборавити - никада! Ја сам мртав, а ово око мене је, вероватно, пакао.

13. децембар 1992.године

-15 сати Више од петнаест тешких граната ппало је на нас. Једна само двадесет метара од мог прозора. Чудноје колико смо сви мирни и како радимо док падају гранате са Игмана.

16. децембар 1992. године

Борбе за Жуч још трају. Изгледа да смо део територије вратили, али они, ипак, држе највишу коту, коту 850. Контролишу пут за Пале. Имамо жртава. Ако нешто хитно морамо да транспортујемо за Пале и Србију, можемо само преко аеродрома који контролише УНПРОФОР. Он одобрава прелаз преко аеродромске писте, али то је крајње опасно. Пуцају снајперима по незаштићеном санитету.

18. децембар 1992.

Био је то крвав дан. Више од пет стотина тешких граната пало је по Илиџи и Блажују, седам стотина по целом нашем фронту. А онда су кренули пешадијским нападима на Хаџиће, и са Игмана на наше. Одбили смо их уз жртве. У операциону салу сам ушао у шест, а изашао у 23 сата. Шест тешких торако-абдоминалних операција заредом. Четири борца, од којих једна храбра девојка. Самарџић Радослав, 1970. годиште, из Вогошће - тешке повреде стомака. Какућа Радован, 1955. годиште, Семизовац - тешке повреде стомака и јетре. Росуљаш Ново, 1968. годиште, Илијаш - тешка повреда стомака и Радовановић Сања, само двадесет четири године, српски борац са Жучи, девојка из Вогошће, експлозивна рана трбуха - пола десног бубрега је смрскано у трбуху, пола је испало напоље, кроз велику рану. Дебела и танка црева су искидана на више места. Делови два кичмена пршљена одваљени, велико крварење поред кичме, смрскана бедрена кост са десне стране. Радио сам је два сата, брзо. Крварење је заустављено, технички све урађено, она стабилна. Чак и разговарамо после операције. Биће добро. Ово ми је награда за све муке. Један млади живот поклоњен. Кажем јој: "Сад је јутро, два сата. Почео је 19. децембар 1992. године. Данас је Свети Никола. То је моја слава, а, Сања, од данас, то је и твоја слава." Тачно после годину дана, у моју собу у болници ушла је једна млада, лепа девојка. Насмешила се. Нисам је препознао: "Докторе, Сања." Донела мије слику, акварел, на поклон. Сама је насликала за време рехабилитације у Србији. Данас та слика виси на зиду моје радне собе у Нишу.

19. децембар 1992. године

Само неколико сати одмора. Од 11 сати сам у сали, у 18 сам изашао. Више од седам сати. Две тешке повреде. И даље нападају пешадијски. Они су ту, на само километар иза и око нас. Туку нас тешким митраљезима. Операције никад теже. Повреде све разноврсније, разарања све већа. Употребљавају распрскавајуће метке. Црева на више од двадесет места искидана и избушена, бубрези и јетра, кости карлице, велика крварења. Мокар до коже од крви и садржаја црева. Јуче сам завршио операцију тако што сам са себе скинуо и мантил и рукавице. Оперисао сам голим рукама.

20. децембар 1992. године

Јутрос је мирно, али то не мирише на добро. Јуче су Срби овде славили Светога Николу и сахрањивали своје мртве синове.

31. децембар 1992. године

Срећна Нова година! Година! Иронија! Гадост! Дванаесторо деце је рањено у Хаџићима. Троје сам оперисао. Велике повреде. Кад видим рањено дете, умирем. Данас сам умро дванаест пута. Очекујемо напад на нас. Велику офанзиву, како је муслимани најављују. Има их двадесет хиљада на Игману. А нећемо се дати! Задња два дана пало је више од двеста граната по нама. Па онда реци - "Срећна Нова година''

2. јануар 1993. године

Трећа календарска година како сам на ратиштима. Јуче ујутру, 1. јануара, у 7 сати, оперисао сам једног рањеног борца. Трбух. Све је остало исто. Очекујемо напад. Снег је жестоко нападао. Можда је то и добро, да покаже трагове звери.

7. јануар 1993. године

Христос се роди! Немам ни времена ни стрпљења да пишем. На десетине рањених и мртвих за задња три-четири дана. Десетак тешких операција: Антељ Миливоје, 1960. годиште, Хаџићи, повреде великих крвних судова десне ноге. Ждрале Милорад, 1964. годиште, Раковица. Лемез Драгиша, 1957. годиште, Рајловац. Обојица тешке повреде трбуха. Пајић Боро, Илијаш, 1960. годиште, тешка повреда трбуха и крвних судова ноге. Лазић Станимир, 1966. годиште, Раковица, повреда грудног коша. Серафијан Новица, 1950, Раковица, повреде трбуха. Више од двадесет четири повреде танких црева. Столица Павле, 1958, Раковица, повреда трбуха. Аџић Душан, 1923, Вогошћа, повреда трбуха. Бјелош Душан, 1931, Илијаш, повреда грудног коша. Петровић Радован из Хаџића, повреда стомака. Лазић Миле, 1949, Рајловац, повреда трбуха. Успели су да нам пробију линију на неким местима, али накратко. Данас су наши узвратили. У јаком контранападу вратили су ровове на Велој. Четрдесет њихових лешева у снегу. Углавном, белосветски џихад-ратници.

1. јануар 1993. године

Пуно је посла ових дана. Не пишем. Данашњи дан почињем речју - снајпер. Један сантиметар сам био од смрти, сигурне. Само један сантиметар ниже, и погодак у моју слепоочницу. Спасао ме је рам на десним вратима голфа, на путу Илиџа-Вогошћа-Пале. Метак није успео да пробије дупли лим. Пошто ми је у том тренутку глава била наслоњена баш на то место, био сам само контузован. Да је ишао један сантиметар ниже, био бих без пола лобање. Три сата лежимо у блату, под кишом метака из неколико снајпера. Кола испред и иза нас. Не померамо се. Туку по нама немилице. Гуме на аутима избушене. Пуцају стакла на колима. Један метак ми је прошао кроз џеп панталона, у којем је била вунена капа, и прогорео је, направивши две рупе на њој. Запаљиви меци. На крају, претрчавање брисаног простора од педесет до шездесет метара. Није пријатно. Чувам зрно намењено мени.

Да ли је то Бог послао по мене? Оперишем у осам сати ујутро, а онда, изненада, неколико граната директно по нама. Мислим да смо погођени. Ипак, све је у реду. Нема повређених. Бог чува своје Србе. Петоро рањене деце, из Илијаша. Двоје оперишем: трбух, вилица, шака. Један је као мој син. Туга. Мала деца рањена гранатама. Дечак из Илијаша, Крсмановић Велибор, 1980, као мој син, личи на њега: трбух, вилица, шаке. Други, Малиновић Радослав, 1978, из Хаџића, експлозивне повреде лица и стомака. Обојицу оперишем. Туга, мала деца рањена гранатама. Тежи ми је овај дан него сви други скупа. Мислим на моју Нину и Пеђу. И ово су нечији Пеђа и Нина. Морам да их спасем! Један је доста искрварио. Двадесет три је сата, Интензивна нега. Милујем плаву косицу. Деца повраћају. Остали су живи. Све ће бити у реду. Поред њих лежи мала Тања од седам година, из Илијаша, и плаче. Мали Веле, паметан како то само дете може да буде, теши је: "Не плачи Тања, проћи ће, тако мора бити." А Тања зове: "Докторе мој лијепи!" Људи моји, па они су одрасли у телу детета!

24. јануар 1993. године

Седамнаест сати, сумрак. У санитетско возило или, боље речено, камион "сто десет", пакујем "моје" троје деце. Буквално их пакујем, као сардинице. Тања, Веле, Радослав. Тања ме љуби и милује по коси: "Докторе мој лијепи, не остављај ме!" Веле паметно ћути и само намигну. У носилима на спрат, увезани појасевима да не испадну, јер пут није пут, већ поток и њива. Са стране висе везане кесе са дреновима и сонде. Одлазе под заштитом мрака, једином заштитом од снајпера и граната на путу до Пала и сигурности. Морам их послати. Претрпани смо. Ових дана се очекују жестоке борбе на том делу где је пут и он може бити непролазан на дуже време, а то значи у потпуном обручу, а деци је потребна специфична нега на некој од дечјих хируршких клиника.

28. јануар 1993. године

Јуче и данас се воде жестоке борбе. Жуч, Сокоље, Рајловац... Осам је наших мртвих бораца. Шест тешких операција. Мијатовић Момчило, 1968. годиште, Рајловац. Тешка повреда карлице и унутрашњих органа, велико крварење, изузетно тешка операција. Умро је пола сата након операције. Драшковић Горан, 1966, Рајловац, повреда грудног коша. Дурић Нико, 1938, Илијаш, тешка повреда трбуха. Пут за Пале, и наш једини излаз, затворен је! 29. јануар 1993. године Пут је враћен, уз жртве, али ослободили смо га и одбацили непријатеља. Поново имамо везу са светом.

30. јануар 1993. године

Азићи, део илиџанске општине који су држали муслимани. У жестоком контранападу ослобађамо га. Један борац је мртав, више рањених. Једна тешка операција грудног коша. Берибака Миро, 1964. годиште, са Илиџе; грудни кош разваљен распрскавајућим метком, плућа искидана, висе ван грудног коша. Спашавам га. Операција траје два сата, изузетно тешка, али жив је. Да је стигао петнаест минута касније, био би мртав. Али, погинула су два моја добра друга, а један је тешко рањен. Новинари. Најхрабрији. Ишли су заједно са нашим борцима и снимали битку. Лудо храбри. Овде бити, то је већ храброст. Ићи у битку, у прве редове, са камером и речима, да директно пишеш историју, то је лудо храбро. Погинули су од гранате. Моји драги другови, новинар Радио-Илиџе Милош Вуловић, и сниматељ, сарадник ТВ Нови Сад, Жика. Сви смо га тако звали. Нека им је слава. Сви тугујемо за њима. Троје мале деце осталоје без очева. Мој друг, новинар ТВ Нови Сад, Владо Вукашиновић тешко је рањен. Одмах сам га оперисао. Живот му није у опасности. Пребацујем га на Пале, а одатле хеликоптером на Војномедицинску академију.

3. фебруар 1993. године

Повратак у Србију, у Ниш. Одлазак деци, породици. После пет месеци. Ноћ, вожња без светла. На истом месту где су и раније пуцали на нас, поново су нас чули док смо гурали заглибљена кола, и пуцали по нама. Погодили су само задњи браник и лим. Рупа од метка. Србија, зворнички мост, после пет месеци. На Илиџу се враћам за две недеље. Не остављам своје пријатеље, ни народ! Не остављам Републику Српску!

22. март 1993. године БР Илиџа.

Пролеће је отпочело гранатама и хаубицама. Хаубица и даље укопава Србе, равна српску земљу и плаши. Илиџу већ четири-пет дана интензивно гранатирају. Има погинулих. Стравичност рата је свакодневица овде. Вратио сам се на Илиџу пре месец дана. У Нишу сам био петнаестак дана. Данас први пут пишем. Пре седам дана овде су се водиле жестоке борбе. Још траје битка за Илиџу, Рајловац, Хаџиће, Илијаш, Вогошћу, Сокоље. Ту су, да нам помогну, специјалне јединице из Добоја, Билеће, Требиња, Бијељине. Жестоке борбе, гори земља. Гледамо са прозора болнице. Видимо експлозије, дим, чују се јаке детонације. Сокоље, јако муслиманско утврђење, одакле нас свакодневно гађају. Тамо су људи пацови, који дочекују сваки наш пешадијски напад. Укопани дубоко под земљом, у траншејама, иду испод кућа, преживљавају артиљерију, а онда излазе на површину као пацови. Око 11 часова, поново жестоке борбе. У болницу довозе рањене. Нису успели да се докопају првих муслиманских траншеја. Један од рањених је са презименом Братић. Мислим да је из Требиња. Отац четири девојчице. Стиже и део наше тенковске посаде, рањени. Један младић без пола трбушног зида. Маљутка је прошла кроз транспортер и спржила му трбушни део. Име му је Домазет Немања, са Илиџе. Оперишем га, све је у реду. У исто време узвраћамо на муслиманске нападе у пределу Ступског брда. То је за нас капија Сарајева, за њих једини излаз и пробој блокаде.

Храбри Илиџанци се боре и полако напредују, кућу по кућу, ка чувеној Хладњачи, месту одакле снајпер гађа по илиџанским улицама и доноси смрт грађанима. Са Игмана гађају, кажу, неким новим оружјем. Јаке детонације. Гранате које лете са Игмана падају на асфалт. Не на земљу, него на асфалт. Доносе смрт цивилном становништву. Пет мртвих цивила. Велика разарања. Ово су жестоке борбе. Доносе Драга Милановића, 1963. годиште, Илијаш. Тешка експлозивна повреда, шок, повреде дијафрагме, плућа, слезине, бубрега, великих крвних судова. Хитна операција, боримо се за његов живот. Умро је петнаест минута након операције. Кљајић. Драган, 1943, Рајловац, повреда трбуха, оперисан, добар. Иликић Жељко, 1965. годиште, страховите повреде трбуха, повреда слезине, бубрега, панкреаса, дебелог црева, желуца. Да ли ће остати жив? Тешка операција. Преживео је. Транспортован за Београд. Дамјановић Сретко, 1934, Рајловац, тешка повреда груднога коша, јетре, плућа. Поповић Богдан, 1933, повреда груднога коша. Копић Слободан, 1956, повреда груднога коша. Кандић Вукосав, 1938, Аеродромско насеље, повреда стомака и дебелог црева. Кљајић Бранислав, 1967, Илиџа, тешка повреда стомака и јетре. Рончевић Радивоје, 1970, Хаџићи, повреда грудног коша. Мијатовић Ана, 1949, Илијаш, повреда стомака с повредом дебелог црева. Суртов Драгоје, 1947, Насеље аеродром, тешка повреда стомака, три пута оперисан за пет дана. Борба за његов живот, и наша и његова. Остао је жив. Чудо, остао је жив! Због великог броја рањених и малих капацитета болнице, уз помоћ Француског батаљона, њиховим транспортним санитетима пацијенти се пребацују на Пале. Одатле одлазе на Војномедицинску академију, Ургентни центар у Београду и друге болнице. Непосредно пред полазак, у Интензивној нези, пацијент је премештен са кревета на носила. У присуству француског лекара, два официра и два-три војника, морао сам да радим ургентну торакоцентезу, са троакар-дренажом. Специјалним троакаром, шиљком, пробија се грудни кош и поставља дрен, да би се крв из грудног коша извадила како би се омогућило нормално дисање. Тоје страховито болно, и за очијезиво. Нормално, то сам морао да радим наживо, без анестезије. Ни речи, ни гримаса бола, а лудачки боли. Када су Французи питали пацијента како је, како то издржи, показао им је палац и рекао ОК. Прави српски борац, јунак! И иначе, Легија странаца са ознакама УН, која се у овом тренутку налази на овом делу сарајевског ратишта, доста нам помаже. Својим транспортерима они преко аеродрома пребацују наше рањенике, и тиме се пут до Пала са четири скраћује на мање од једног сата.

Пут до Пала, до хеликоптера, до спаса! Београд, Војномедицинска академија, Ургентни центар, друге болнице. Без Француза ми преко писте не можемо, јер муслимани контролишу тај део снајперима, минобацачима. Налазе се са обе стране писте, на двесто-тристо метара, тако да наш санитет не може да прође. Французи нам то чине кад год их позовемо. Пријатељи без икаквих обавеза, барем за сада. Упознао сам Бранка, легионара. Рођен је у Тивту, живео тамо четрнаест година. Сада има тридесет. Са седамнаест година је пришао Легији и никад више није био код своје куће, у свом граду. Сестру од тада није видео, мајку први пут пре годину дана, у Италији, и није је препознао. Говори неким чудним црногорским акцентом, али француски савршено. Помаже нам колико може. Понекад нам набави хране, лекова. Крв није вода. Много је људи, прича, сећања... Рат је. Слика за сликом се веома брзо мења, и што се не запише - брзо се заборавља. Оно што је било страшно, дубоко трагично, брзо бледи пред новом трагедијом, новим разарањем, пред смрћу, која је свакодневица. Поново стижу рањени борци. Припадник Специјалне јединице из Добоја Драган Ђукић - гелер кроз грудни кош, пробијено плућно крило крвари. Гелер је прошао кроз грудни кош и пробио руку. Хитна дренажа грудног коша. Вадимо крв, скоро два литра. Успостављено дисање. Младић је спашен. Гледам га и повезујем наше судбине. Дошао је из Добоја да помогне српском народу у Српском Сарајеву, да обузда муслимански фундаментализам, џихад-ратнике. Ја сам дошао из Ниша да лечим рањене борце.

Свакодневно по неколико рањених. То постаје уобичајено. Илиџу и даље бесомучно гранатирају 

25. март 1993. године

Дванаест часова, примирје, или договорени прекид ватре. Наступило је тачно у 12 сати, а у 12,30 доносе четири момка. Четири дечака, рањена гранатом. Један теже, три лакше. Долазе из Хаџића. Непријатељ је само тридесет минута поштовао примирје, а онда послао гранату. Једног дечака претворио у инвалида, тројицу лакше ранио. Петнаест сати. Београдски дневник јавља: "Примирје се поштује." Извештач из Сарајева, са Пала, такође јавља: "Примирје се поштује. Нема ниједног испаљеног метка на сарајевском ратишту." А шта је са мајком која плаче поред рањеног сина са истргнутом шаком?! Шта је то?! Је ли то један метак. Тај метак је толико велик да примирја нема. Једна мајка плаче, један дечак је остао инвалид, а сви јављају: "Примирје се поштује. Ниједан метак није испаљен."

28. март 1993. године

Жесток напад на Аеродромско насеље. Успели су да пробију део наших линија. Имамо рањених. Нико у животној опасности. Ово пишем због једне занимљивости. Можда да приближим сву жестину и необичност рата који хара на овом простору. Муслимани су пробили нашу линију тако што су заузели један улаз у згради која их има десет. И нису заузели цео улаз, него једну половину - врата и део улаза са дворишта. Наши држе другу половину са улице. Жестоке борбе за један улаз. Ручни бацачи, бомбе, митраљези. Ово више није рат дела земље против другог дела, града против града, куће против куће, улице против улице - ово је рат "половине улаза против друге половине улаза". Наши су у жестоком контранападу успели да поврате првобитне положаје, и да загосподаре у свих десет улаза и делом улице. Непријатељ се повукао у суседну зграду, читавих пет-шест метара далеко.

Фронт је поново успостављен. Линија раздвајања такође. Налазимо се на безбедној даљини од пет до седам метара. Толика је линија раздвајања на многим деловима илиџанског ратишта. Око улаза је остало петнаест лешева џихад-ратника. Данас ми је у посети био капетан Лемон. Капетан једне од елитних јединица Легије странаца. Прави је пријатељ. Помаже нам, дружи се са нама. Чули смо да га муслимани зову ''четник". Такви као што је он дају нам наду да цео свет није против нас, да ће истина победити. Он је поштен, реалан човек, прави војник, изванредног карактера. Долази и помаже колико може. Вероватно је осетио на чијој су страни истина и правда. Једног дана нам донесе поморанџе, другог дана лекове. Једном је дао крв. Јуче је снег падао четрдесет осам сати непрекидно. Крај је марта, а оволики снег?! Ја овакав никад нисам видео. Сада је најтеже нашим борцима у рововима. Транспорт је потпуно немогућ, кретање отежано и ограничено.

31. март 1993. године

Рањеник са Добриње. Погођен снајпером. Танка црева на више места искидана, дебела црева, јетра такође. Много је искрварио, али још је жив. Боримо се за његов живот. Два сата после операције добро је, прича, стабилан је. То су наше победе. У 16 часова са истог места у Добрињи - други хитац дежурног снајперисте. Овог пута тачно у срце. Борац је донесен мртав. Јутрос рано оперисао сам девојчицу од четири године. Тешко запаљење слепог црева. Закаснила је, перфорација, акутни абдомен. Испирам трбух, чистим, биће добро. И то је судбина. Два-три дана дете боли стомак, али нема аутомобила да је превезе до болнице. Станује негде у брду према Илијашу. Тешко је доћи и до ове болнице, која је буквално на првој линији. А како тек доћи до неке регуларне болнице у Београду? Мало би људи преживело. Јуче ми је долазила мала Тања из Подлугова, после тешке операције, после илеостоме, извађеног танког црева кроз стомак. Била је у Београду, у Центру за мајку и дете. Вратила се здрава, поправила се. Љубим је, а она се привила уз мене као уз оца. Дао сам јој сок, компот од кајсија, то што сам имао код себе. Мислим да смо конзерву компота добили од Француског батаљона. Видим у њеним очима радост и љубав. Најтужније очи на свету сада се поново смеју. Прича ми да је у болници у Београду за 8. март насликала три цртежа, и да ју је чика доктор похвалио. Каже да је узео цртеже за изложбу у холу болнице. Питам је шта је било на тим сликама, шта је цртала, а она каже овако: "Прво сам нацртала честитку на којој је била моја мајка, затим сам нацртала три цртежа. Први цртеж, то је био велики, велики хеликоптер." Тим хеликоптером она је отишла са Пала за Београд. Сама. Најусамљеније дете на свету. Мала се надала да ће се таквим хеликоптером вратити кући. А то је, вероватно, желела највише на свету. На другом цртежу - кућа која гори, а на трећем - деца која се играју у природи. Ето вам, дечији психолози и психијатри! Ето вам теме. И видите како деца живе, и да ли су то уопште деца? Питам се само где сте?! Требало би да овде помажете деци. Званично примирје траје већ три-четири дана, али га стално крше. У њега нико не верује. Знамо да се муслимани групишу и гомилају на Игману.

Шеснаест часова. Још једно дете. Драган Лазаревић, девет година, из Подлугова. Погођен метком у стомак док се играо испред своје куће. А морао се играти иза куће, јер он у кућу улази кроз прозор. Дете се заборавило, изашло напред, на врата. С једне стране сигуран си од зидова, док си већ на другој страни мета непријатељског снајпера. Суровост рата, и још једно дечје лице. Разнесен трбух, танка црева, дебела црева, бубрег. Дуга и компликована операција. Дечко бистар, да бистрији не може бити. Препаметан. Лежи на столу и чека да га успавамо за операцију. Гледа аспиратор и пита: "Чему служи ово чудо?" Оперисао сам га. Шок соба. Буди се, зове ме: "Докторе!" Питам га како је. Тражи ми воде. Кажем му: "Не може, Драгане, воде. Кад ти је стомак оперисан, вода не сме да се пије. Јеси ли читао некад оне романе о партизанима, о дечацима Мирку и Славку? Знаш кад кажу, погођен у стомак, не сме да пије воду." Гледа он мене, и мртав-хладан каже: "Какав си ти то човјек кад ми ни воде не даш? Кад би ти дошао код мене у Илијаш, ја бих ти дао све." Ћутим, тужно. Овај рат не заобилази децу. Страдају свакодневно. Али не заобилази ни "будале". Ево, тројица, напили се и бацали бомбе. Сами себе ранили. Парадокс рата. Јуче је овде обележена годишњица устанка српског народа Илиџе против исламског фундаментализма. На тај дан погођена је беба. Имала је само три месеца. Погођена у својој колевци. Рањена кроз прозор. Залутали метак. То је борац од три месеца. Првоборац. Метак је прошао кроз обе ноге, а да ниједној није оштетио кост. У овом рату и на овој територији више нису сигурне ни бебе у колицима. Моји прозори су замрачени. Размишљам - када буде мир, и када одем одавде, вероватно ћу се тешко навикавати на први сумрак, на то да стално има струје и да не морам прилазити прозору да спустим ролетне и навучем тамне завесе.

18. април 1993. године

Муслимани су нападали, а наши изводили жесток противнапад. До 14 часова све је било у реду, а онда, четири рањена. Сви рањени у пределу карлице. Наши борци су одбили напад. Линија није померена, јер иза ње нема друге. Иза те линије су Хаџићи и српска села, иза те линије живе њихове породице, и зато се мора бранити, по цену живота!

19. април 1993. године

Од гранате у Отесу страдало је четворо деце. Једно мртво. Мали Синиша Миливојевић, 1982. годиште. Одвратног ли рата, где нам децу доносе рањену, где нам мртву децу доносе, где су деца мета за одрасле! Одвратног ли рата!

26. мај 1993. године

Никад нећу заборавити дан и ноћ 26. маја. Увек сам писао одмах, под утиском догађаја. Сада нисам имао снаге. Нисам могао. Дан смрти. Време примирја. Телевизија и радио ћуте. Наше снаге нападнуте у рано јутро, лепо и сунчано, са Игмана. Жестоке борбе прса у прса. А онда, наш контранапад ка брду Ступник, доминантној коти изнад Хаџића. За дванаест минута заузели смо циљ, брдо Ступник. Брза и лака победа, али уз губитке. Опијени срећом што су потукли надмоћног непријатеља, наши борци понашали су се у том тренутку сувише слободно и непажљиво. Ослобођено неколико наших људи који су ту, на том простору, као заробљеници, копали ровове за муслимане. Изузетан успех. А затим - тренутак непажње. Муслимани се убацују у нашу везу. Мотороле праве дезинформације. "Балијама" стиже појачање и помоћ. Мртви и рањени. Операција за операцијом. Оперишем тројицу. Све младићи од двадесет до двадесет две године. Први пут ми умиру пацијенти после операције. Тешке повреде карлице и крвних судова. Већ искрварили кад су примљени. Родитељи и сестре испред Операционе сале плачу. Надају се. Кажем, наде нема. Умиру. Плач и лелек. Дан смрти, пораза и туге. Не поновило се, ако има Бога! Од тог дана никаквог примирја нема. Дан за даном рањени и мртви. Знамо да су на њиховој страни огромне жртве, али мени, као хирургу, као Србину, као родољубу, патриоти, није важно и не интересује ме колико је њихових погинуло. Ја видим наше мртве дечаке, наше убогаљене борце, наше страдале цивиле. Видим ужас овога рата.

31. мај 1993. године

Случајно, данас је мој рођендан. Крвав и луд дан. Гранате лете од раног јутра. Илиџа, Рајловац, Хаџићи, жестоке борбе. Телевизија такозване Босне и Херцеговине јавља и приказује крваве слике. На Илиџи мртво двоје деце. Београдски дневник јавља о једном од најкрвавијих и најтежих дана на сарајевском ратишту. Истог дана из Илијаша доносе дечака од седамнаест година. "Паштета". Нога разнесена изнад колена. Пошао на купање у своју реку, где је знао сваки камен, сваку гранчицу, а није знао да ту има "паштета", нехуманог оружја које у тренутку може откинути ногу. Довозе храброг начелника МУП-а Брану Мијатовића, из Хаџића. - Рањен на Игману, у жестокој борби против муслимана. Сам је пузао с