Да ли смо у августу 2000-те били на корак од светског нуклеарног сукоба?

Како је потопљен Курск?

У свом тексту новинар Ивона Живковић објашњава шта се 12. августа 2000. догодило са Руском подморницом Курск али отвара и неке друге димензије овог тешког инцидента па је „Српска политика“ замоли господина Звонимира Трајковића, политичког аналитичара да овом догађају да и свој коментар.

Пише: Ивона Живковић

"Курск" је био модерна атомска подморница типа 949а "Антеy" класе, за НАТО кодираног имена Осцар ИИ. Потонуо је 12. августа 2000. у Баренцовом мору 135 км од обале, након експлозије у предњем делу подморнице где су била смештена торпеда. Као разлог експлозије западни медији су одмах навели застарело гориво којим су пуњене ракете, док је руска страна једно време шпекулисала са постојањем другог пловила са којим се "Курск" сударио идентификујући то као неку америчку подморницу.

О удесу је јавност обавештена тек 14. августа. Председник Владимир Путин се поводом ове трагедије огласио тек након седам дана.

У то време Путин је тек четири месеца био председник Русије и потапање познате подморнице, која је била понос руске Северне флоте, био је први велики инцидент са којим се као политичар суочио. Због закаснелог реаговања добио је и прве критике у домаћој јавности. Западна штампа је касније то приписала његовој неспособности да се суочи са несрећама (тероризмом, инцидентима, убиствима), односно свим оним што је заиста и обележило његов први и други председнички мандат.

Ипак, коначна истина о удесу "Курска" никада није утврђена, бар не званично. И након седам година и даље је све у претпоставкама и нејасноћама.

Сви чланови посаде "Курска" као и неки гости на подморници (за које се касније сазнало да су тамо били) погинули су. То је укупно 118 људи. Мртва уста не говоре, па су тиме нагађања о томе шта се стварно догодило и даље актуелна.

Најзанимљивију тврдњу о томе изнео је 2005. године бивши британски високи војни официр, инжењер и стручњак за торпеда, Морис Стардлинг.

Иако је и сам 2001. године за један ББЦ-ијев документарац изјавио како верује да је узрок хаварије експлозија торопеда које је "Курск" носио, он је своје мишљење након четири године променио и ову тврдњу назвао бесмислицом.

Разлог за то су два детаља која су му до тада била непозната и која су у медијима упорно прећуткивана, а могла би представљати кључ решења мистерије.

ДЕТАЉИ КОЈЕ СУ МЕДИЈИ ИЗОСТАВИЛИ

 Први детаљ је присуство неких људи на подморници који нису били чланови посаде. Курск је тада био ангажован у великој војној вежби која је, између осталог, требало да демонстрира једној високој кинеској војној делегацији дејство најновијег руског подводног крстарећег пројектила ВА-111 Схквал. Овај пројектил у стању је да путује 300 километара на сат под водом тик уз површину. Таква брзина је за амерички војни арсенал била недостижна, па је то у Пентагону изазвало велику позорност. Тим пре што су Кинези намеравали да купе овај пројектил па су кински војни експерти вероватно зато били на подморници.

ВА-111 Схквал је намењен потапању носача авиона. Уколико би Кинези дошли у посед оваквог оружија америчка војна супремација би била озбиљно нарушена. Посебно ако се има у виду да је Кина највећи економски ривал САД у овом тренутку и да САД грозничаво покушавају да контролишу све нафтне путеве ка Кини, како због самог енергента, тако и због нафтног долара.

"Курск" није био предвиђен да носи балистичке ракете, али је могао да носи управо такве супер брзе пројектиле који би лако разорили сваки носач авиона.

Зато су Американци морали што боље да "сниме" нови пројектил и прецизно измере његову брзину и разорне ефекте.

У рејон вежбе у Баренцовом мору послате су најмање две америчке подморнице: " Мемфис " и "Толедо" тип 688, класе Лос Анђелес, као и посебно опремљен брод широке палубе са специјалном мерном опремом и сензорима - Сурвеилленце Тоwед Арраy Сенсор Схип (СУРТАСС) . Био је то брод УСНС Лоyал, Вицториус класе.

Резултат је, изгледа, био судар "Толеда" и "Курска".

"Толедо" је био много мањи, али су обе подморнице претрпеле тешка оштећења. На основу анализа које су рађене касније, верује се да су се подморнице тешко "очешале" једна о другу, при чему је "Курск" тада претрпео и оштећење дуж великог дела горње стране корита. Ту је могло да настане и оштећење улазних врата коморе за спасавање која се налази у крменом делу, и коју руски спасиоци наводно нису могли да отворе.

Одмах након удеса руска морнарица је известила да је њихов сонар детектор лоцирао где лежи "Курск" на дну мора, али дајући сигнал да су у питању две подморнице. Док су се Руси бавили трагањем за "Курском", друга подморница је полако нестала.

Норвешки радио аматери ухватили су тог 12. августа 2000. комуникацију америчке подморнице која је тражила дозволу да уђе хитно у неку норвешку луку због оштећења која нису спецификована.

Други детаљ је у јавност доспео тек када је олупина "Курска" извучена из мора, после пет година.

На једном снимку олупине јасно се види рупа од удара пројектила споља, при чему је на кориту направљено удубљење због деловања механичке силе. Да је експлозија била изнутра, материјал корита би био деформисан ка споља.

Правилна кружна рупа на десној страни корита подморнице за Стардлинга је типична ознака како дејствује амерички торпедо МК-48, који је направљен да глатко топи челик бродског корита захваљујући механизму на врху торпеда који сагорева бакар.

Стардлинг зато претпоставља да су се приликом судара подморница на "Курску" отвориле цеви за избацивање торпеда и тада је друга подморница "Мемфис", која је пратила оштећени "Толедо", вероватно превентивно испалила свој торпедо МК-48. У силовитој експлозији потпуно је уништен предњи део "Курска" у коме су биле смештене и бојеве главе његових торпеда.

Ови детаљи први пут су јавности приказани у француском документарном филму "Курск, подморница у узбурканим водама", Жан Мишел Кера. ББЦ је одбио да прикаже овај документарац иако је он приликом првог приказивања у Француској имао преко 4 милиона гледалаца. Разлог за неприказивање није наведен, па се претпоставља да је британска влада вршила притисак на ББЦ. У филму се јасно сугерише да су Американци торпедовали "Курск", али да је на највишем државном врху постигнут политички договор. Нагодба је, наводно, укључила отпис 12.4 милијарди долара руског дуга америчким повериоцима и нови повољнији кредит од 10 милијарди, тврди се у поменутом француском филму.

СЕНЗОРИ СУ СВЕ ЗАБЕЛЕЖИЛИ

Вода је изузетан проводник звучне енергије па се сваки догађај под водом сензорски може регистровати и на веома удаљеним местима. Тако су сеизмографи у Норвешкој одмах регистровали подводни инцидент и не знајући о чему се ради то одмах објавили.

На овом запису регистрована су два звучна догађаја: први слабији у 7.28, а други, 40 до 50 пута јачи, само два минута касније. Први догађај заправо више личи на развучено силовито стругање или млевење, а други на експолозију.

Исти тајминг догађања је касније потврђен и у Пентагону.

Руси су брзо идентификовали и другу подморницу као америчку подморницу "Мемфис". Одмах су тражили од норвешке амбасаде у Москви информације о подморници која је затражила хитно упловљавање у једну норвешку луку која уопште није и предвиђена за пристајање подморница.

КРЕЋУ ПОЛИТИЧКЕ СМИЦАЛИЦЕ

Норвешка амбасада у Москви одмах је признала да је примила захтев од америчке подморнице "Толедо" да уђе у норвешку луку, али наводно Норвежани нису знали разлог хитног упловљавања. Одмах затим су због притиска Русије признали да је у питању био захтев за поправком подморнице. Али, убрзо Норвешка мења став, опет ваљда због притиска САД, и у амбасади изјављују да су погрешно растумачили захтев, јер у норвешкој амбасади у Москви немају људе који добро говоре руски (!) па су побркали речи "поправка" и " храна". Тако је издато саопштење да је америчка подморница упловила хитно у норвешку луку само због хране(!)

Када су ваља опет притешњени сателитским снимцима где се види оштећена америчка подморница, ревидирали су свој став и признали да је у питању био захтев за поправком. Тврдили су и да су норвешки новинари упознати са штетом. Русија је, међутим, тражила од Норвешке тачан извештај о штети.

Ипак, рационалан политички дил на највишем нивоу САД и Русије читаву ову причу је релативно брзо смирио и трагедија "Курска" је престала да се помиње у медијима.

Требало је још само смирити страсти у руској армији због евентуалног сазнања да су им Американци потопили популарну атомску подморницу и убили 118 војника. Зато су ваљда у јавност полако кренуле руске измишљотине.

ЗАШТО РУСИ ИЗМИШЉАЈУ?

Једна таква лажно контруисана прича је објављена у Немачкој, а пренео је и британски Индепендент Неwс. То је, наводно, прича извесног Сергеја Жикова, бившег подморничара, који је изјавио да је "Курск" потопљен пројектилом који је грешком испаљен са руске крстарице "Петар Велики", која је такође 12. августа учествовала на вежби.

"Петар Велики" је на вежби имао улогу "непријатеља" и подморница је очекивала напад са тог брода.
"Петар Велики" је испалио пет противподморничких пројектила на "Курск", али су након истраге пронађена само четири (!?)"Чини се да је 'Курск' погођен са оним недостајућим пројектилом", изјавио је Жиков агенцији Интерфаx. Курск је затим покушао да изрони на површину, али је ударио у дно "Петра Великог".

Тврдња Жикова је идентична извештају Берлинер Зеитунг-а, који је објавио да је трагом руског Федералног безбедносног сервиса (бивши КГБ) закључено да је "Курск" потопљен ударом "Гранит" пројектила који је испаљен са "Петра Великог".

Дакле, скована је и "тајна " верзија за оне знатижељнике у Русији који у званичне извештаје своје владе не верују, па се информишу у страним медијима где као из рукава "цуре" подаци из ФСБ. (Данас са Интернетом службе за дезинформисање морају да лажу на све стране и на свим интелектуалним нивоима).

Берлинер Зеитунг пише да је пројектил "Гранит" путовао чак 12 миља под водом пре него што је експлодирао у близини "Курска". Како је онда "Курск" приликом израњања могао да удари о овај брод (како тврди Жиков) ако је био удаљен 12 миља? И конструкција као да се приликом вежбе гађа стварно, иако се само врши навођење ракете, изгледа да је промакло маштовитим дезинформаторима.
Други руски официри демантовали су да је то могло тако да се деси, али и даље немају објашњења за стварни разлог потапања "Курска".

ДА ЛИ СУ СВИ МОРНАРИ МОРАЛИ ДА УМРУ?

Наравно, да су бар неки руски морнари спасени они би изнели праву истину, а то је да је САД извршила тежак инцидент и безразложно потапање руске атомске подморнице и убијање 118 руских војника.

Да ли су зато чланови посаде са "Курска" који су преживели експлозију намерно остављени да умру како се истина никада не би сазнала? За ову тврдњу нема доказа. Бар за сада.

Чињеница је, ипак, да су сви светски медији данима извештавали о безуспешним напорима руских спасилаца (који су се показали прилично неспособни) да допру до евентуално преживелих морнара са подморнице. Час је било јако узбуркано море, па нису могли да отворе врата подморнице, онда је војни врх био упоран у одбијању да прихвати страну помоћ... И дани су пролазили.

Председник Путин је у то време био на одмору у Сочију и тек након пет дана од трагедије одлучио је да одмор прекине. Онда је још четири дана чекао док није отпутовао у Мурманск одакле је подморница испловила.

Тајно се састао са члановима породица настрадалих морнара и том приликом им се извинио што није реаговао брже, наглашавајући да он ту и није могао ништа учинити.

Најзад је прихваћено да норвешки спасиоци одраде посао отварања врата подморнице и они су то очас посла успешно одрадили. Сви чланови поседе "Курска" тада су већ били мртви.

Кремљ је касније званично потврдио да заправо нико од чланова посаде и није преживео првобитну експлозију. Звуци куцања изнутра које су чули руски спасиоци који су одмах дошли на место несреће, и што су светски медији пренели, заправо су били звуци аутоматске машине (!). Али, истина је изгледа била другачија.

ДРАМАТИЧНА БОРБА ПРЕЖИВЕЛИХ?

Капетан поручник Димитри Колешников са још 23 преживела морнара налазио се у деветом одељку коморе за спасавање. Сатима након експлозије они су чекали у мраку у леденој води која им је била до појаса, да буду спасени. Он је наводно успео само то да запише на парчету папира које му је нађено у џепу. Страни медији, али и неки руски, о овом папирићу су доста нагађали.

Колико је њихова борба за преживљавањем била јака и каква се драма под водом одвијала доказ су биле многе употребљене хемијских касете напуњене калијум супериоксидом како би се апсорбовао угљен -диоксид из ваздуха и хемијски ослободио кисеоник који би им омогућио дужи опстанак у потонулој олупини.

Коришћење ових касете је, међутим, био и узрок њихове смрти, јер је неко од морнара изгледа случајно довео касету у контакт са морском водом, при чему је дошло до хемијске реакције која је изазвала пламени бљесак. Трагови ватре нађени се на зидовима коморе. Званична истрага показала је да су неки морнари и овај пожар успели да преживе тако што су се загњуривали под воду.

Ватра је, међутим, сагорела преостале количине кисеоника и они су се коначно угушили.

УЗРОК ПОТОНУЋА НЕ ПОМИЊАТИ!

Чини се да би читав случај око подморнице "Курск" најрадије желели да забораве и САД и Русија.

Можда је разлог управо у томе што би се откривањем истине о удесу "Курска" и Американци и Руси (као и читав свет) запитали где је граница у којој политички лидери одлучују да уђу у ратни сукоб, прекину дипломатске и економске односе, или једноставно пређу преко тешког инцидента договором и финансијским поравнањем?

Како објаснити грађанима, а посебно војницима у САД и Русији да неки ситни оружани инциденти постају повод за велике ратове, а неки много озбиљнији са пуно жртава, сагласношћу обе стране бивају заташкани?

Шта је цена око које вреди увести државу у ратни сукоб, када се и преко најтежих инцидента може мирно прећи уз сасвим рационалну политичку нагодбу? Како су САД и Русија тако велики непријатељи, када лепо могу да се и након тешког инцидента помире и нагоде. И наставе да тргују.

Да ли политички лидери уопште сами о томе одлучују?

Необично срдачан и ванпротоколаран сусрет на највишем руско - америчком нивоу, седам година након убиства 118 војника на "Курску". Да ли цвеће, пољупци и држање за обе руке уопште приличи онима који одлучују о животу и смрти стотина милиона људи широм света? Мени то не делује озбиљно. Осим ако и једна и друга страна нису само "симпатичне" марионете за приказивање у медијима, док стварне политичке одлуке доноси моћна глобална властела ИЗА ЗАВЕСЕ.

Ивона Живновић

хттп://www.ивоназивковиц.нет/КУРСК.хтм

Коментар Звонимира Трајковића за сајт „Српска политика“

Подморница Курск је потопљена!

О потапању подморнице „Курск“ у светској штампи као и у војно-аналитичким круговима је већ доста тога написано а доста тога можете наћи и на многим сајтовима. И данас има прилично различитих мишљења али само у делу западне пропагандне штампе, док је војним аналитичарима сасвим јасно шта се у ствари десило.

Ја нисам експерт за војна већ политичка питања, али овакви инциденти имају врло озбиљне политичке реперкусије. С тога бих се ограничио на оно што је мени познато из трагедије подморнице Курск, коментаришући више политички него војно-технички аспек. Текст Иване Живковић писан је на бази већ објављених претежно западних података, и са њим се углавном могу сложити, осим самог закључка који оптужујуће говори о председнику Путину, као и о наводном одбијање Русије да спасе своје морнаре како се не би сазнале тачне информације шта се стварно догодило са руском атомском подморницом.

На данашњем степену развијености технике све се може утврдити и без директних сведочења поготову ако се могу извући делови пострадале подморнице. У оваквој несрећи која се мерила секундама само сведочење посаде и морнара може бити интересантно само у домену шта је непосредно претходило несрећи. Иначе после тако снажне ланчане експлозије која је потпуно разнела Курск није могло бити преживелих па ни њиховог сведочења. То је уједно и објашњење зашто Руси нису прихватили понуђену помоћ Запада у спасавању посаде, јер би се таква „помоћ“ завршила евентуалним уклањањем доказа о торпедовању подморнице Курск.

Поред тога Руси су у тој зони изводили војну вежбу у којој увек поред подморница учествују и бродови. Са једног од командних брода се прати извођење вежбе, док се са других бродова мере ефекти коришћеног оружја у овом случају новог типа брзог торпеда, кога су Американци у свом радном називу назвали „подводни крстарећи пројектил ВА-111 Схквал“ У тексту се и спомиње да је "Петар Велики" био у зони маневара представљајући наводну мету што није тачно, већ је он био командни брод са кога је страна кинеска делегација требала да посматрала кретање торпеда (пројектила ВА-111 Схквал). Мета у целој операцији је био један понтон кога су руски бродови довукли а који је постављен на 10 км удаљености одакле је са Курска требало бити испаљено торпедо. При том је Кинеска делегација требала да види шетајућу путању торпеда, прецизност поготка и време за које ће торпедо прећи тих 10 км непосредно испод површине воде. Поред кинеских стручњака на „Петару Великом“ неколико стручњака било је и у самом Курск-у као би се касније сви параметри могли упоредити.

Уобичајене подморничке „ратне игре“

Приликом свих маневара (вежби), нарочито поморских снага, сасвим је уобичајено да противничка страна покушава да се „ушуња“ што ближе како би снимила карактеристичне „шумове“ противничких подморница. Под те „шумове“ подразумева се рад мотора, шум пропелера….све до самог борбеног позиционирања и начина маневрисања подморнице. Некад се таква „ушуњавања“ завршавају и сасвим блиским сусретима тих подводних грдосија. Таквих „блиских сусрета“ било је и у прошлости јако много али су се обе стране трудиле да ипак све остане само на томе.

Сличне „ратне игре“ између суперсила изводе се и у ваздушном простору где ратни авиони пресрећу једни дуге. Изведу по неки претећи борбени маневар или лете тик један уз другог, али се све заврши без пуцања, а некад и поздравима. „Блиски сусрети“ су најчешћи са стратешким бомбардерима и њиховом пратњом јер су они на 24-часовном борбеном дежурству летећи у такозваном слободном ваздушном простору над морима и океанима.

У овом случају у Баренцовом мору десило се по свој прилици нешто непредвиђено. Пошто су Американци имали добре информације о каквој вежби поморских снага Русије је реч, био је велики изазов да се све то „сними“ из непосредне близине. Посебан задатак Американаца је био да прикупе што више параметара о новом супер брзом руском торпеду (пројектилу). Пошто је торпедо требало да се прикаже кинеским војним стручњацима није искључено да су Американци у тој демонстрацији желели да омету Руску подморницу Курск. Из свих ових разлога су у Баренцово море на северу Норвешке упутили специјалне бродове за „снимање“ али и две своје моћне атомске подморнице из класе „ЛОС АНГЕЛЕС (ССН 688)“. То су биле подморнице Толедо (ССН 769) и Мемпхис (ССН 691) Према неким доста сигурним изворима „Толедо“ је добио и задатак да изазове лакши судар (гребање) са Курск–ом, јер тежи судар не би могла да поднесе та подморница с обзиром на величину и тежину Курск-а. Судар (гребање) подморница је требало изазвати у предњем делу где се налазе торпедне цеви што би омело Курск да обави задатак јер после таквог „гребања“ нико не би ризиковао испаљивање торпеда док се детаљно не утврди степен оштећења на Курск-у. Комплетни маневри, па и демонстрација торпеда би пропали, и све би било одложени за неко дуже време јер се маневри таквог типа не понављају често. Питање је како би на све те околности реаговали Кинези, па би продаја убојитог оружја Кини била одложена или чак можда до ње не би ни дошло.

Међутим тако осетљиво и рискантно маневрисање грдосијама не иде увек по плану, тако да је дошло до озбиљнијег судара две подморнице. Посада Курск-а је била изненађена и реаговала је, јер се осетила нападнута. Да ли је покушала да се неким маневром ослободи нападача или је припремала узвратни ударац знају само директни актери догађаја и команде обеју страна. Руска која је водила комплетне маневре и Америчка која је испровоцирала инцидент. С обзиром да је Америчка подморница „Толедо“ била знатно оштећена и да не би могла да поднесе даља оштећења које би јој могао нанети знатно већи и масивнији Курск у акцију ступа друга Америчка подморница „Мемпхис“ која торпедује већ оштећени Курск, што се на снимку у тексту госпође Живковић јасно види. Пошто су подморнице у било којој мисији увек наоружане (ради евентуалне одбране) долази до серије експлозија торпеда и осталог наоружања у унутрашњости Курск-а која потпуно разара подморницу све до командног центра. Таква експлозија је за сваку подморницу фатална и не постоји готово никаква могућност да неко од посаде преживи. Тим пре што Курск није био у борбеној мисији где се могао очекивати напад и где би све борбене припреме биле подигнуте на највиши степен.

Из доле презентираних фотографија после вађења Курск-а, то се недвосмислено може закључити. Курск је готово преполовљен све до командног центра који се налази испод уздигнутог, перископског дела подморнице. Логично је да се главна и помоћна „врата“ за евакуацију никако нису могла отворити јер је цела подморница доживела такав велики степен деформације да би се она могла нормално да функционишу.

Реаговање Русије и председника Путина
Госпођа Живковић у свом тексту отвара једну чисто новинарску дилему. Зашто је јавност о удесу Курск-а обавештена тек два дана касније и зашто се председник Путин огласио тек након седам дана од тог кобног 12. августа 2000. Разумљива ми је новинарска знатижеља и ужурбаност да се тако значајна вест што пре објави. Но то брже никада не би објавила ни једна озбиљна држава, а поједине никада без обзира на велики број жртава. Требало је прво размотрити све аспекте тако тешког инцидента, шта се тачно догодило, а који је достизао размере зачетка ратног сукоба. И то не неког локалног већ сукоба две најмоћније војне силе света.

Посебно председник Путин, пре него што би ишта рекао, морао је имати све тачне информације о инциденту, процене даљег развоја догађаја, као и одлуку највиших државних органа како реаговати…. Прогутати врло горку пилулу и прихватити извињење друге стране, објавити да су Американци испровоцирали тежак инцидент и потопили Курск, или узвратити ударац са нејасним даљим исходом где ни обострани нуклеарни удар не би био искључен.

За многе, па и део руске јавности и штампе Путина је закаснело реаговао. Ја немам такво мишљење јер знам шта би сваки озбиљан председник у таквом случају претходно морао да уради. Тих седам дана Путину је управо требало да све ове горе наведене ствари обави, јер се Свет тих дана налазио на ивици нуклеарног сукоба.

Без обзира на суву бахатост америчке политике и њене војне силе као ударне песнице те бахатости, САД нису имале намеру да потопе Курск. Њихов циљ је био да омету маневре, али се ствари понекад не одвијају баш по вашим плановима. То је у тих седам дана јасно утврђено и Американци су притиснути необоривим доказима признали кривицу за инцидент. Осим тога Русија је од САД добила најдубље извињење и чврсто обећање да ће Русију максимално обештетити. Сва обештећења су увек у новцу јер се изгубљени животи ничим не могу вратити.

Госпођа Живковић наводи да је нагодба укључила отпис 12,4 милијарди долара руског дуга америчким повериоцима и нови повољнији кредит од 10 милијарди, што је тачно. Мени једино смета реч „нагодба“ јер је ова реч прилично груба, и прикладније би било рећи обештећење. Сама сума од 12,4 милијарде долара је скоро шест пута већа од вредности Курск-а што јасно говори да су Американци прибегли тако великом обештећењу управо због погибије 118 чланова посаде.

Кад све сагледамо, Русија и Путин су реаговали разумно и онако како је Русија у том моменту једино могла реаговати. Треба бити реалан и рећи да Русија 2000-те није била у стању на било какав узвратни ударац, а отвара се и питање какав би то ударац могао бити. Донета је једина могућа одлука да се о томе не таласа превише, да се породице настрадалих збрину и максимално обештете, као и да се од САД поред новчаног обештећења извуку и неке за ширу јавност мање познате повољности.

Пријатељство Буша и Путина

Свако да би Американци читав случај око подморнице "Курск" најрадије желели да забораве, како то на води госпођа Живковић, али им Руси то никада неће заборавити. То што Буш и Путин, један о другоме говоре као о пријатељу то је само спољна фасада за ширу јавност. Суштина тих односа је знатно другачија која чак и не зависи много само од њих. Односи државника, поготову великих сила, могу бити „пријатељски“ али то пријатељство се никао не може поредити са оним што пријатељство међу обичним грађанима подразумева.

Односи међу државницима су једна цела лепеза од пријатељских па све до непријатељских али чак и ти непријатељски односи их не спутавају да међусобно разговарају и решавају проблеме. С тога сва та „срдачност“ има једну сасвим другу димензију и она је усмерену ка јавности. Када разгори почну и када се новинари удаље срдачности углавном нема и онда су главне водиље интереси земаља које они представљају.

С тога, она задња фотографија и коментар госпође Живковић, је у оваквом тексту сувишан.

О трагедији Курск-а је готово све познато, али ће се о томе и даље писати. Појављиваће се разни текстови, сходно политичким турбуленцијама, или емотивним па понекад и личним осећањима, као и о свим већим трагедијама у свету. Биће чак и нових „открића“ јер све што се држи у оквирима државне тајне увек побуђује знатижељу. Али званично шта се догодило са Курск-ом остаће под печатом државне тајне и у Русији и у САД. Они који таквим документима имају приступ, знају шта се догодило, али су обавезни да то јавно не износе.