SRPSKA POLITIKA

Преживљена земља

Преживљена Земља

Ко је, када и гдје дијелио БиХ

Пише: Др Иво Комшић

Изетбеговић Србима признао право на референдум

17. рујна 1993. (Загреб)

Јучер смо дошли у Загреб. Авион је слетио у Марибор јер стране компаније не слијећу на загребачки аеродром ради српских напада у околици Загреба. Кратко смо се задржали у Марибору, а онда колима кренули даље. Успут киша. Јесен је и овдје дошла. Мокрина и влага. А ја нисам видио ни бехар, ни листање. - Да ли ћу примијетити опадање лишћа и оголијевање дрвећа? У свијести су ми још слике мокрих стабала низ која се циједе кишни млазеви. Све обливено, све нагрижено влагом. Студена језа пробија до кости.

Данас смо имали први састанак са радним скупинама с "хрватске стране". Оне ће бити комбиниране с људима из "Херцег Босне" и Хрватске. "Херцеговци" су дошли, састанак је одржан код Гранића, на министарском нивоу. Све је имало фину форму, потребан публицитет. Гранић је показао да је Хрватској стало до проведбе потписане Декларације. Неки практични потези би морали бити одмах повучени као знак добре воље (кретање конвоја и пусштање затвореника, посебно вјерских службеника, с обје стране).

На састанку је одређена методологија рада радних скупина и динамика. Све би већ требало функционирати у сриједу. До тада се не би губило вријеме, већ би се радило оно што је могуће и што не трпи одгађање.

Изетбеговић је остао у Женеви након Силајџићевог и мог одласка у Загреб. Тек данас у току разговора добио сам шокантну вијест, коју је Силајџић потврдио - Изетбеговић се након нашег одласка сусрео с Крајишником и потписао Декларацију којом се Србима даје могућност да путем референдума одлуче о издвајању из БиХ и припајању Србији.

Сада ми је тек јасно зашто су Изетбеговић и Туђман ишли на ручак с Оwеном и Столтенбергом. Они су с њима радили нама иза леђа. Изетбеговић је радио на двије декларације - с Туђманом и с Крајишником. Бојим се да је све превара и само нови пут за подјелу БиХ.

Занимљив сусрет сам имао послије овог састанка. Анте Ковачевић и ја смо се нашли с Владом Погарчићем, Перицом Јукићем и неким представницима "Херцег Босне" у овим радним скупинама. Они дају знакове да увиђају погрешност политике која је вођена и у Посавини, и у средњој Босни, али још немају одговора на стање у коме смо се нашли. Јукић је цијело вријеме понављао исто оно што сам слушао од Бобана: како ће све бити у реду, како ће и Срби и Муслимани у овом рату на крају изгубити, и сл. Нити једног аргумента није имао за своје тврдње. Мени је признао да их је Туђман упозорио два пута (што значи да је с њима имао већ два састанка) да према мени морају имати коректан однос и да не смију секташити. - Ова чињеница ми је важна ради тога што би ми то могло олакшати цијели ангажман на провођењу Декларације и стварању претпоставки за другу фазу дјеловања. Погарчић је Ковачевићу изнио мишљење како Туђман припрема смјену Шушка и Бобана, те како је Бобан тога свјестан. Рекао је да је Бобан разочаран и да је на све реагирао тако што је пожелио да одмах оде, а не да га Туђман уклања у етапама. Шушак се свему опире, али је пристао да слуша. - Оно што Туђмана наводно забрињава јесте споразум Муслимана и Срба, који су потписали Изетбеговић и Крајишник само дан након нашег одласка из Женеве.

Уочио сам још једну појединост: Туђман им је рекао да се иде ка аутономији "Херцег Босне", али ништа више од тога. - То је ваљда у функцији тајног споразума, који је потписао с Изетбеговићем. Уколико се такве изјаве наставе значи да ће он радити на уједињењу "муслиманске" и "хрватске републике" и њиховој конфедерализацији с Хрватском. Тако ће се Србима створити простор за припајање Србији. - Што ли Изетбеговић о свему мисли? Да ли се број мојих политичких непријатеља увећава.

Споразум о подјели БиХ

Четвртак, 7. маја 1992. Синоћ је објављена вијест да су Фрањо Борас и Радован Караџић у Грацу потписали споразум о разграничењу територија њихових парадржавних творевина. Тиме су се и званично међусобно признале "Српска БиХ" и "Херцег-Босна" као "два конститутивна дијела БиХ".

Међутим, то није све: тиме је Борас, односно ХДЗ, амнестирао СДС од свих злодјела и свег тероризма који је почињен с њихове стране у БиХ, тиме је, логично, и хрватски народ изједначен с њима. ХДЗ је као "једини" и "прави" представник Хрвата у БиХ постао суучесник не само у злочинима који су извршени над Муслиманима већ и над Хрватима. Разумијем да је Борас човјек без осјећаја особне и повијесне одговорности, али не разумијем да су на то пристали његови наредбодавци из Загреба. Не могу вјеровати да су они толико кратковидни и да пристају бити крвници властитом народу. Да апсурд буде већи, цијело вријеме се заклањају иза интереса тог народа.

Послије те вијести постаје јасан слијед догађаја од прошлог петка до данас. Наиме, у прошли петак су требали путовати у Лисабон на преговоре о БиХ Алија Изетбеговић и Ненад Кецмановић испред Предсједништва државе, те Миленко Бркић испред ХДЗ-а БиХ и Златко Лагумџија испред опозиције, јер су остали преговарачи већ били тамо. Они су требали накнадно отпутовати ради потешкоћа насталих српском окупацијом сарајевског аеродрома. Међутим, прошли петак, умјесто у Лисабон, Бркић, Борас и Крстичевић (министар у Влади РБиХ) су заједно са својим обитељима, колима европских проматрача, стигли у Кисељак, те одатле продужили у Херцеговину. У Лисабон су отпутовали само Изетбеговић и Лагумџија. Чињеница да на пут нису отишли ни Кецмановић, ни Бркић, освјетљава цијелу ситуацију: сви који нису отишли очито су имали информацију што ће се десити при повратку из Лисабона. - Значи ли то да су они у директном контакту с Караџићем и "ЈНА"?? Изетбеговић и Лагумџија нису имали информацију и зато су постали заточеници "ЈНА" на сарајевском аеродрому. Бркић, Борас и Крстичевић се нису више враћали у Сарајево, нити је било вијести о томе гдје се налазе. Тек синоћ се сазнало да је Борас у Грацу, гдје с Караџићем дијели БиХ. Сви су се они, дакле, на вријеме пребацили на "своју" територију.

Данас сам добио пуну потврду свега тога: код мене, у Кисељак, стигао је Лука Шијаковић, директор социјалног осигурања, са својим возачем и Мартин Рагуз, предсједник Врховног суда БиХ, и то уз посредовање Т.Ђ., угледног и богатог Србина из Лепенице. Т.Ђ. је наметнуо и водио занимљив разговор. Прво, рекао је да су мјере пролаза од Сарајева до Кобиљаче (према Кисељаку) појачане и да смо требали до сада извући из Сарајева сву своју родбину и пријатеље. Такођер је тврдио да је МУП "српске општине Илиџа" издао упутство да се свим Хрватима дозволи излазак из Срајева и да је то до данас требало урадити. На мој упит што је с Муслиманима, рекао је да "ни муслиманска птица не смије изаћи из Сарајева", да ће они заједно с градом бити сравњени са земљом, а они Хрвати и Срби који су остали у граду требају доживјети судбину Муслимана. (У том тренутку прво ми је на ум пао Иван Ловреновић и његова обитељ. Становали су на Грбавици). Говорио је то сладострасно као да сваку ријеч мези уз расхлађено пиво које смо пили на засјењеној тераси моје куће.

Друго, почео је образлагати тезу како Срби не доживљавају Хрвате као своје непријатеље и како овај рат није усмјерен на њих већ на Муслимане. Тврдио је како су Муслимани проблем који Срби и Хрвати морају заједнички ријешити и око чега се требају ујединити. Док је то говорио, ми остали смо се нијемо згледали.

Мучну ситуацију је прекинула моја супруга Марија. Приспјела је на тај дио разговора с тацном у рукама и испеченом кавом. Лагано је спустила тацну пред нас на стол, мало се измакла да цијели призор може обухватити једним погледом, а онда енергично и љутито почела: против кога Срби ратују у Вуковару и Дубровнику и да ли и тамо рјешавају проблем Муслимана, колико је то Муслимана било у хрватским селима од Двора на Уни до Костајнице, а зна се да је тамо седам села сравњено са земљом а становници масакрирани. Док је то говорила, поскакивала је од земље и имао сам дојам да ће га дохватити за врат. На крају му је рекла да такве приче и теорије може причати негдје друго, али не пред нама и у нашој кући.

Дијалога није било. Т.Ђ. је збуњен сркнуо своју каву и у журби отишао. Тако су све моје стрепње, које трају годину дана, потврђене: Срби ће уз помоћ Хрвата, како оних из Загреба, тако ових из

"Херцег-Босне", извршити повијесни злочин над Муслиманима и Босном. Ово и јесте, у ствари, завјера и рат против Муслимана, намјера да се овај народ натјера на опредјељење да живи у Србији или у Хрватској. У томе и јесте смисао посљедњег договора у Грацу, гдје се утврдило разграничење између Срба и Хрвата у БиХ.

- Какво разграничење? Срби и Хрвати у приближном омјеру дијеле само Купрес (који је већ разрушен и у коме нема више ни Срба ни Хрвата), те њихово "разграничење" може бити само подјела оних територија гдје живе Муслимани. Можда је и могуће по већинском принципу раздвојити Србе и Хрвате у БиХ, али

није могуће издвојити Муслимане који су потпуно измијешани и са Србима и са Хрватима. Зато је и смишљен тај монструозни план о двојном разграничењу који ће Муслимане приморати на опредјељење за једну или другу страну. Зато је ратна игра читаво вријеме играна у Босанском Броду, око Неума и на Купресу, да би се испровоцирани сукоб проширио, створио алиби за пролаз војних снага из Србије кроз муслиманске крајеве у источној Босни с једне стране, те извршила милитаризација у долини Неретве и у средњој Босни с друге стране. Стварањем ратне психозе, ратним припремама и инцидентима, Муслимани су приморани да стану на ону страну која је војнички организиранија и која их може наоружати. Тако су прихватили стати под војну команду ХВО-а у долини Неретве, средњој Босни и Посавини, уз латентну присилу и пријетњу ратом и уз оправдање да имају заједничког непријатеља

(углавном "ЈНА"). На другој страни, десило се да су их Срби у источној Босни на бруталан начин покорили, убијајући и палећи, те формирајући своју власт у свим муслиманским крајевима.

Радикализација у средњој Босни

Понедјељак, 11. маја 1992. Немам више бојазни за Ивана: он се накако успио извући заједно са сином из зоне коју су окупирали српски терористи и смјестити се код свог рођака Дубравка. Његова супруга и мајка су остале у стану на Грбавици, али за њих нема тако велике опасности. За Ивана сам страховао јер би Тодор Дутина сигурно волио видјети га на Палама. Иван је без сумње један од највећих наших интелектуалаца и могу само замислити како би се његовој судбини наслађивали четници и што би му све урадили. Додуше, нисам сигуран да би боље прошао и са "нашима", јер је он за њих издајица и отпадник. - У оваквим приликама најтеже је људима који се придржавају својих принципа и којима је истина и правда изнад појединачне и колективне судбине.

Јучер сам био обрадован Кљуићевим вијестима да преговори с војском и поред тешкоћа напредују те да је договорено враћање оружја и опреме. Такођер обећали су ослободити путне правце од Сарајева према Зеници и Мостару. Наводно, Аксентијевић их је увјеравао да они немају намјеру ратовати за Караџића. Истина, они су већ толико за њега ратовали да више и није потребно, али би и сада било важно ослободити се авионских и артиљеријских напада.

Међутим, јавили су се одмах проблеми с Кордићем у Бусовачи: непосредно по предаји неког магацина на Каонику он је са својом војском на силу ушао у њега и окупирао га. Дошло је одмах до сукоба с ТО Зенице и Бусоваче око тог магацина, било је међусобне пуцњаве и рањених. Бојим се да ће се такве чарке и даље дешавати јер Кордић настоји потпуно преузети власт од Крешева до Травника. Он већ уводи неке своје законе о промету робе и људи на овом подручју и изазива велико незадовољство код свих становника. При томе се ослања на војну силу и страх који изазива, штитећи своје законе искључиво оружјем. Нажалост, Кордић је увукао у своју мрежу Крешево, Кисељак и Фојницу те се бојим разрјешења цијеле ситуације када Муслимани и Хрвати који желе да се заједнички боре добију оружје ТО у Травнику и Зеници. Могло би се десити да се ове опћине нађу у окружењу те да се војним сукобом разријеши однос ТО и ХВО. Бојим се, такођер, да ова мјеста због неколико екстрема, након свега, поновно понесу хипотеку коју су носили и након 1945. године. То би била велика неправда јер веома мали број људи искрено подржава ову екстремну струју. Сви остали то проматрају с великим страхом и под пријетњом наоружаних луђака. Људи попут Марка Франковића, Винка Антуновића, Јозе Боре и још неколико њихових присташа, тешко да могу без силе опстати у Кисељаку, без власти која би им била потпуно подређена и која би се заштићивала оружјем. Нормализацијом стања, они не би могли никоме погледати у очи. Они су сигурно тога свјесни и борит ће се за свој опстанак свим средствима. Зато су опасни и они и њихови сљедбеници. Без политичке силе они не могу опстати. Одговорни су за криминал, за пљачкање конвоја, малтретирања људи и трговину оружјем. Зато ће свим силама настојати избјећи свако свођење рачуна, правни поредак и

одговорност.

Јучер сам сазнао још једну занимљиву чињеницу: зором ме звао Пашко из Крешева и тражио да посредујем код "муслиманске стране" како би се хитно одржао заједнички састанак у Загребу. Позив је из Загреба био с "највишег мјеста", а посредован је преко Бркића. С обзиром да је он "негдје на мору" (склонио се прије бомбардирања Сарајева), звао је Пашку да му некако оствари контакт са Сарајевом и да евентуално "муслиманску делегацију" пребаци негдје у Херцеговину. Пашко је успио добити Р. Махмутчехајића и саопћити му то, а како му се овај више није јавио молио ме за посредовање. Ступио сам некако у везу с Русмиром, међутим, он је био веома јасан: никакви преговори с Туђманом нису могући јер он с Милошевићем и Караџићем, преко својих трабаната, и у овој тешкој ситуацији, дијелили БиХ, преговара са зликовцима и ратним злочинцима. По Русмировом мишљењу, никакав разговор није потребан, Туђман може ријешти све проблеме једноставно, да стварно призна БиХ, а не само вербално, те нека нареди Бобану и његовој војсци да се ставе под команду ТО БиХ и осталих републичких органа. Пренио сам то Пашки и дао му број телефона на који господа из Загреба могу добити Русмира. - Један детаљ је у цијелој овој причи занимљив: Туђман жели преговоре с Муслиманима у строгој дискрецији, да то не зна ни Бобан, али ни Кљуић, ни Јерко Доко као министар обране. Јасно ми је зашто избјегава ову двојицу; "хрватска страна" је за њега само она коју он одреди (одавно је узео монопол на хрватство). Али, зашто избјегава Бобана? Да ли је и он своје "одрадио" па је постао сметња, или је Туђман у веома доброј комуникацији са "српском страном" која сигурно располаже тачним информацијама о току преговора Сарајева са "ЈНА". Уколико има те инфорамције, сигурно се побојао муслиманске снаге која ће добијањем оружја постати вјеројатно најмоћнија у БиХ. Тиме пада његова стратегија: југославенска војска му неће више утјеривати својим авионима и артиљеријом Муслимане у крило, те ће Бобан и Кордић постати безначајни. Да ли ће заиста војска исправити грешку коју је Алија Изетбеговић сам направио, и то у посљедњем тренутку за Муслимане. - Гдје ли ће се у тој ситуацији скрасити Бобан, Кордић, Борас и остали?

Кисељачка блокада Сарајева

Петак, 15. маја 1992. Након два тешка и напорна дана, неко тромо примирје. Јучер је у Сарајеву био пакао.

То је дан који ће црним словима бити уписан у хисторију овог града, дан када су бомбардирани сви значајнији објекти, када су изгорјеле цијеле зграде, када су разрушени домови људи, када се гинуло јуришајући на тенкове, тешке митраљезе и топове.

Још ноћу, са сриједе на четвртак, почело је бјесомучно разарање града, да би се протегло на цијели јучерашњи дан.

Снаге ТО Сарајева су послијеподне прешле у контраофанзиву, ослободиле велики дио града, велики дио Илиџе. Детаље тих борби могли смо гледати и у директном преносу на ТВ. Слике страшне, потресне, невјеројатне.

Послијеподне вршен је велики притисак из Сарајева да се Кисељак, Високо, Крешево и остала мјеста из околице Сарајева укључе у борбу. Имао сам разговор с начелником опћине и предсједником ХВО Јозом Бором на ту тему. Он је заступао став да се не смије дозволити увлачење Кисељака у рат и да за тим нема никакве потребе.

По његовом мишљењу то је само стратегија Муслимана који на сваки начин желе Кисељак увући у сукоб. Он уопће није свјестан (или је веома свјестан) коју стратешку улогу има Кисељак за сукобе у Сарајеву и његово ослобађање. Упозорио сам га на одговорност коју он и Кризни штаб преузимају када блокирају пролаз кроз Кисељак оним снагама које желе помоћи Сарајеву.

Он је увјерен да својом политиком чува мир у Кисељаку, а ради се у ствари о томе да српској страни рат овдје још није потребан. Када се за то укаже потреба, агресор ће рат наметнути одмах и то је само питање редослиједа. Уколико југовојска и четници заузму Сарајево, њихова сљедећа станица је сигурно Кисељак.

Не знам како ће тада, у једној промијењеној ситуацији, локални властодршци чувати свој подли мир. Ипак, мислим, ради се о договору Караџића и Бобана недавно у Гразу и о његовом стриктном поштивању. Границе кисељачке опћине би требале бити и границе двију држава, а кисељачка власт има вјеројатно задатак очувати мир на тој граници; Муслимани ће се силом приморати да прихвате једну од те двије државе.

Зато су јучер снагама ТО из Травника, Зенице, Фојнице, Високог и Кисељака постављене непрелазне барикаде на путу ка Сарајеву, и то усред чаршије. На те јединице снаге ХВО Кисељака потегле су сво расположиво оружје и зауставиле их. Спор је трајао цијело послијеподне, док је из Сарајева вршен стални притисак да се ови пропусте. Мене су непрестано звали Кљуић и Доко да учиним што могу. Срећом, завршило се без сукоба.

Недавно сам био у Грудама. С фра Божом Борићем ишао сам по помоћ за "Царитас" која је стигла из иноземства. Довезли смо осам великих камиона различите робе и намирница.

Нажалост, због блокаде путова нисмо у могућности то развести до оних коме је потребно. У Грудама сам се, након тешког и заморног претовара робе са шлепера на наше камионе, срео с Миланом Ловрићем, бившим предсједником опћине Читлук.

У односу на наш посљедњи сусрет примјетно је да је промијенио став. Сад је већ критичан према поступцима које је и сам чинио, а које и даље чине у западној Херцеговини. Они једноставно нису научили да живе с другима и да за друге имају разумијевање. Уз то, ништа не знају о Муслиманима.

Ту сам, такођер, на велико изненађење моје, али и њихово, срео Тому Крстичевића и Пашку. Схватио сам да су доле и остали који су напустили Сарајево, укључујући и Бркића (кога нисам срео).

Ловрић је имао велику жељу да се сретнем с Бобаном, што се на моју велику радост није десило. Овај је инсистирао на томе, а ја никако нисам знао што бих му рекао и како бих издржао да му не кажем што мислим. Такођер, у позадини мисли прижељкивао сам да он уопће не сазна да сам ту.

Очито је да су доле сви у некој велико стрци и гужви. На основу разговора и дојмова чини се да они нешто спремају. Размишљајући путем о свему закључио сам да не може бити ништа друго до проглашења ХЗ "Херцег Босне" у парадржавну творевину.

Јер зашто би доле било цијело руководство ХДЗ, члан Предсједништва и сви остали људи из власти. Вјеројатно ће по договору с Караџићем одговорити на његову "Српску БиХ" и у своју државицу укључити "муслиманске крајеве". - Можда због тога и нису дали пролаз снагама ТО кроз Кисељак; можда се то проглашење деси сутра или прекосутра. Тада већ постаје извјестан оружани сукоб с Муслиманима.

Такођер, постаје јасно зашто је Бркић провео два-три дана у средњој Босни, путујући од Крешева до Бусоваче. Морао је обављати неки важан задатак јер познајући га, он не би лако напустио свој мир и комфор. - Пашко ми ништа о томе није рекао, а сигуран сам да све зна. Но, нека им је сретно, али без мене.

Почетак рата у средњој Босни

Седми аугуста 1992. Дан који сам провео безбрижно, могао бих рећи и радосно, као ријетко који у посљедње вријеме, завршио се тужно, крваво и трагично.

Десило се оно што одавно виси у зраку: сукобиле су се снаге ХВО и ТО, падале су гранате, користило се пјешадијско оружје и према непровјереним вијестима има лакше и теже рањених.

Већ два-три дана расла је тензија, то се примјећивало по великом броју наоружаних људи на улицама,

по постављеним митраљезима у граду гдје до сада нису били, по новим барикадама. Праве разлоге за то не знам, чујем само нагађања, али није смио постојати никакав разлог за то.

Све до сада сам имао наде и вјеровао у могућност БиХ. Од данас ја сам поражен човјек. БиХ остаје дефинитивно моја "затворена земља", и то много више у пренесеном него у дословном смислу. Од данас је она могућа само као моје сјећање или чежња, она остаје затворена у моје срце и моје мисли као неостварена љубав.

Могу о њој маштати, могу туговати, могу лијегати и устајати с мишљу на њу, али са пуном свијешћу да је више нема. С тим треба живјети и то је моја судбина. О томе морам шутјети и трпити.

Двадесет девети септембра 1992. Јучер сам се вратио из Новог Шехера. Фра Иванов брат је убијен у селу Желећа код Жепча. Возио сам фра Ивана и његову мајку. Путовање с болом и опасношћу. Код Желеће смо скренули с главног пута и ишли макадамом, ноћу, без свјетла. На нас је пуцао снајпер, али нас није погодио.

Велика жалост у обитељи, у Новом Шехеру и Жепчу, гдје је Мирослав Перван био заповједник полиције. Погинуо је ратник, борац из Вуковара, Новске, Брода, Окучана, Пакраца, Купреса. Храбри момак који је имао само 25 година.

Дубину рата не можемо измјерити без смрти најближих. Бол покојникове мајке и његове браће, фра Ивана и Жарка, је мјера овога рата. У тренуцима пуног разбора фра Иван ми је непрестано понављао: Иво, ми смо у рату, у правом рату. А брат му је погинуо због своје лаковјерности која је и била темељ његове неустрашивости.

Након безазленог и непотребног сукоба Муслимана и Хрвата у Жепчу око тога да ли ће и ХДЗ-овска застава бити на јарболу на пункту код Желеће (која је српско село), четници су у суботу на недјељу дигли у зрак мост на Босни. Сутрадан, након мисе и након што је жену и невјесту одвезао кући,

Мирослав се упутио у Желећу да утврди разлоге те диверзије. Кажу да је у то село увијек долазио слободно, да су га Срби примали са повјерењем као поштена и коректна човјека.

Истина, у суботу, он је био тај који је смирио страсти у инциденту око заставе јер је уживао поштовање код Муслимана, а Хрвати су га иначе слушали. Чим је дошао у село, из најближе куће убијен је снајпером у главу и с њим његов пратилац. Убио га је човјек из Желеће, његов комшија, такорећи.

Све што се даље догађало тешко је и препричати и свједочити. Прво, та дубока бол, та туга која је као магла, густа, јесенска, притисла Нови Шехер.

Јецаји и нарицање над мртвим младићем измијешани са пуцњавом из пјешадијског оружја са околних брда и подмуклим детонацијама тешких топова које су долазиле од Маглаја. У повратку, истим путем, гори село Желећа. Био сам свједок када су борци ХВО у понедјељак ујутро тамо одлазили.

Чуо сам њихове разговоре и ријечи које су размјењивали са својим заповједницима. Ријечи осветничке, тешке и поразне, подједнако и за оне на које су се односиле и за оне који су их изговарали.

Ово је вријеме зла, вријеме пакла у коме су сви. Пакао је свуда око нас и у свим људима, у људским душама. Ови људи ће у том паклу, на муци властите савјести, изгорити, они га неће моћи превладати.

Јутрос вијест на Радио Сарајеву: снаге ТО освојиле село Желећу. Медији и даље задржавају моћ да производе "стварност".

Туђманова обмана

29. октобра 1992. године. Вечерас је ТВ објавила одговор предсједника Туђмана Алији Изетбеговићу. Нити је писмо Изетбеговића, нити је одговор Туђмана имао особни карактер.

Ради се о међудржавним односима и односима два народа. Туђман је у свом одговору нагласио да се Хрватска заједница "Херцег-Босна" организирала као конститутивна јединица Босне и Херцеговине, независне и међународно признате државе (коју је признала и Хрватска и именовала чак и свог амбасадора у њој), да је Хрватско вијеће обране организирало Хрвате на тлу БиХ за обрану од

српске агресије, те да муслиманске снаге не могу користити оружје против ХВО и оптуживати Хрватску за те сукобе све док је у Хрватској око пола милијуна Муслимана - избјеглица и док добивају помоћ преко Хрватске. Тежиште одговора је било на томе да је ХВО заштитило и територију "Херцег-Босне" и Хрвате на тој територији од четника те да четничка нога ту није крочила.

На крају ТВ дневника водитељ је видно узбуђен и потресен саопћио вијест радио-аматера из Јајца:

"Јајце је пало. Овај град више не постоји."

Послије Купреса, Дервенте, Босанског Брода и цијеле Посавине пао је још један град који су браниле снаге ХВО. Пало је Јајце, најхрватскији град у Босни и Херцеговини, град хрватске повијести и културе, сједиште босанских краљева.

30. октобра 1992. Три велике лажи непрестано се лансирају у Босну и Херцеговину из Хрватске, и у томе су нарочито упорна нека хрватска средства информирања. Те лажи је синоћ на ТВ изговорио и предсједник Туђман, и то тако хладнокрвно, тако увјерљиво, да на његовом лицу није било ни трунке грижње савјести. Преко његових танких усана, изразито стиснутих и побјеглих удесно, на воштаном лицу сакривеном наочалима, лаж је клизила лежерно, помало тријумфално, као да се ради о највећој истини.

Прво, лаж је да је Хрватско вијеће обране заштитило хрватски народ и да је та војна (паравојна) формација спријечила четнике да кроче у зону његове одговорности. Што год су четници напали са циљем да то освоје (а они су нападали и без тог циља, само да би уништили, заплашили или потјерали становништво), они су и освојили. Тако је ХВО изгубио Купрес, Дервенту, Бос. Брод, цијелу Посавину, Ступ код Сарајева, Јајце. Обрањена је само долина Неретве и Столац, али то није обранио ХВО, већ Хрватска војска којом је командирао генерал Бобетко.

Друго, лаж је да је "Хрватска Заједница Херцег-Босна" облик самоорганизирања хрватског народа на подручју западне Херцеговине и средње Босне. Она није ни политичка, ни друштвена, ни војна заједница већ територијална, и њене границе сежу само дотле докле је интерес Републике Хрватске, а не Хрвата у БиХ. ХВО као војна организација те заједнице нити је наоружала Хрвате, нити их је организирала за обрану. То је учинила Хрватска држава и људи из Хрватске који су послани у БиХ. Они су искључиво наоружавали територију за коју су заинтересирани и докле мисле да се може убудуће протезати држава Хрватска. Они нису наоружавали Хрвате као народ за чију су судбину заинтересирани. Тако Хрвати у Сарајеву нису добили оружје, Хрвати у Јајцу, Новом Шехеру, Какњу, Живиницама, итд. Сви ти Хрвати су у овом рату и у оваквој политици жртвовани. Чак кад су их четници нападали, нитко се није превише узбуђивао, нити су добивали неку знатнију помоћ. Херцеговци су у сукоб с Муслиманима у

Прозору послали оклопне снаге, а на Ступу нису ни покушали. На обрану Јајца из опћина Средње Босне слало се по педесет до стотину војника с пјешадијским наоружањем.

И трећа велика лаж је да "Херцег-Босна" признаје државу Босну и Херцеговину. Напротив, ова

"Заједница" од свог формирања, много прије рата, ради на разградњи БиХ, и то по националном принципу. Она само номинално признаје БиХ као државу, због свијета, а стварно ради све да би та држава пропала и да би се подијелила. Функционери "Херцег-Босне" не признају легалне институције државе БиХ, врше отворену пропаганду против ње и представника власти који су на легалан и демократски начин изабрани. ХВО је већ давно извршио војни пуч у тој заједници и свугдје је успостављена војна власт. Сви цивилни органи власти су потпуно уклоњени.

28. јануара 1993. Данас се сукоб између Хрвата и Муслимана у Бусовачи шири, постаје жешћи и трагичнији. Укључује се све већи број војника, све разорнија техника, напетости се појачавају, неповјерење расте. Вечерас пристижу вијести о мртвима из Кисељака. Данас је цивилна полиција у Кисељаку разоружала своје колеге полицајце Муслимане. - Потпупно погрешан потез. То повећава неповјерење, ствара нове непријатеље умјесто да чинимо све да од тих људи створимо пријатеље. Уосталом, данас нитко никог не може разоружати: сватко може набавити оружје иза првог ћошка. И поред опћег моралног расапа и поред зла које влада људима, морамо настојати да их придобијемо повјерењем и добротом. Овај сукоб је трагична судбина и једних и других: ми Хрвати смо у Средњој Босни окружени Муслиманима и на бојном пољу не можемо изборити свој статус; Муслимани у сукобу са Хрватима Босне потпуно губе јер само уз њихов пристанак могу имати и своју државу - БиХ је могућа само као заједничка држава. Све и да побиједе у рату, да војнички освоје сву ову територију, држава коју би створили без пристанка Хрвата нема никакву перспективу. Та мала, племенска држава била би окружена непријатељима који би је кад-тад прогутали. Изгледа да они који вуку конце овог сукоба с муслиманске стране о томе не воде рачуна. Ово је заиста рат фанатика, авантуриста, трговаца и фаталиста. То су људи без памети, који нису способни ни за какву процјену не само будућности него и онога што им се збива пред очима. Они нису способни за анализе, за логичне и рационалне закључке. Зато нам сво догађање и изгледа бесмислено, без праве сврхе, као авантура. Они који би били способни за то, они су онемогућени.

Што могу учинити ја, који Муслимане никад нисам доживљавао као непријатеље, имао сам разумијевање за њихово страдање у оба рата и знам да нам они нису били непријатељи. - Вијести говоре да Муслимани напредују са својим снагама преко Бусоваче ка Кисељаку. Што човјек да уради: дужност нам је да се бранимо, а немам никакве воље за то, осјећам кривицу низашто, знам да је сваки метак који се испали убијање и онога тко пуца. Боже, увучени смо у рат који не желимо, у њему можемо убијати или бити убијени. - Не знам што је теже. Нека нам је бог на помоћи!

Формирање ХСС БиХ

18. априла 1993. Недјеља је. Мали Ускрс. Прошле године сам на данашњи дан дошао кући у Кисељак, из Сарајева, и тамо остао. Нисам се више могао вратити у Сарајево јер је град био блокиран. Данас сам поновно у Сарајеву. Дошао сам на само неколико дана, а ево, мој повратак је потпуно неизвјестан. Тко зна кад ћу одавде моћи отићи, и да ли ћу уопће отићи. Јутрос рано, пред зору, пробудио ме телефон. Марија ме звала и обавијестила да морају ићи у склониште. Ништа ми више није рекла. Послије тога су телефонске везе са Кисељаком прекинуте.

Звао сам Пашку у Крешеву (он има инсталиран сателитски телефон). Разговарали смо већ два пута. Рекао ми је да гранате са положаја Армије БиХ падају и по Крешеву. Такођер, детонације се чују и из Кисељака. Сада је цијела средња Босна захваћена сукобом, од Крешева и Кисељака до Зенице, те од Зенице до Јабланице. И више није важно тко је крив; битно је да у овим сукобима пропада свака идеја о Босни, сви планови о мировном рјешењу. То је коначно страдање Муслимана и Хрвата, сада увјетовано међусобним сукобом.

Знао сам за то, слутио сам да ће се то десити. Зато сам прихватио позив људи из Сарајева, те провинцијала фра Петра и свећеничких кругова блиских надбискупу Пуљићу да уђем у опкољени град и да стварањем нове странке покушамо то спријечити.

Оснивачка скупштина је одржана успјешно. Људи су већ били припремљени за то. У Сарајеву сам затекао добро организирану групу која се окупљала на Маријин двору код дон Луке и на богословији у просторијама "Напретка". Неке од њих сам познавао раније, али површно и успутно, неке сам срео први пут. Били су невјероватно солидарни, повезани бригом једних за друге, али ношени неким непримјереним ентузијазмом за ове прилике и надом да ће се све превладати. Вјероватно су то расположење и енергија произлазили из њихове повезаности несрећом кроз коју је Сарајево пролазило и они с њим. Они су своју судбину хтјели институционализирати, учинили је снагом и властитом енергијом. Окосница су били "Напредак", Провинцијалат и Бискупија. Ја као придошлица и неупућен у сарајевске прилике задивљен сам једнодушношћу ових институција и људи који се око њих сакупљају. Свака од ових институција има људе који им дају особеност и снагу.

Прво смо морали ријешити какву странку желимо. Било је више опција. Једни су заговарали неку либералну партију по узору на хрватске либерале, други неку грађанску са социјално-демократским програмом, трећи су предлагали странку са хрватским предзнаком без обзира на програм. То питање смо брзо ријешили. Заговарао сам хрватску странку и правдао то потребом стварања алтернативе ХДЗ-у БиХ; уколико се желимо супротставити хадезеовској политици подјеле Босне и Херцеговине, уколико желимо одузети ХДЗ-у политички монопол над хрватским народом у БиХ, уколико желимо бити неки политички фактор и скренуту на себе пажњу домаће и свјетске јавности, онда требамо бити хрватска странка. Кад смо прихватили тај принцип лако смо се сложили око мог приједлога да то буде ХСС - странка велике традиције, великог броја присташа у БиХ у вријеме кад је дјеловала, странка часне прошлости и антифашистичког опредјељења.

Радили смо брзо и непрестано. Иштук, Слишко и Јозо су преузели обавезу израдити Статут, Жељко, Илија и ја смо преузели Програм. Остали су обављали организационо-техничке припреме - дворана, позивнице, медији, изборни листићи и остало.

Дани су пролијетали неухватљивом брзином. У опћем метежу, апатији и безизлазу ми смо били оаза оптимизма, срчаности и наде. Сви смо безрезервно вјеровали у то што радимо и вјеровали у успјех. Створена је таква атмосфера међу нама, а и око нас, као да ће само формирање странке аутоматски измијенити ситуацију у којој се налазимо и отворити сигуран пут ка миру.

Оснивачку скупштину смо планирали други дан Ускрса, 12. априла. Иако је то био дан који се светкује, процјењивали смо да нема више времена за чекање, да се наредна недјеља не може чекати јер хрватско-муслимански сукоб само што није плануо. - За ту ситуацију морали смо имати странку и могућност за организирано политичко дјеловање.

Оснивачка скупштина је била не само свечаност него и светковина. Дворана Камерног театра препуна људи, свечано обучених, озарених лица, раширених погледа. Многи нису могли сјести па се натискали у пролазу и у холу испред дворане. На средини позорнице радни стол, освијетљен неком нејаком свјетлошћу, на зиду у позадини знак странке - црвено-бијела поља стилизирана у криж, у средини златни љиљан, симбол кршћанства и заштитни знак Котроманића. Ту су и неке ТВ камере и много трепћућих фотоапарата. Мени нелагодно, сви усмјерени на мене, нисам на то навикао, врпољим се у тјескоби, не знам како да се намјестим.

Након мог уводног излагања говори, они садржајни и они поздравни. Највише одуљио проф. Милошевић испред "Напретка", говор несадржајан, изван контекста и досадан. (Фрањо Топић није дошао, иако је у свему судјеловао). Други су садржајни, политични и јасни. Дон Лука се зажарио у лицу и говори о значају овог чина, пун ентузијазма и наде. Фра Љубо изашао насред дворане, издуљио се у свом хабиту и мало нагео напријед као да хоће полетјети. Објашњава зашто је овдје и зашто подржава овај чин. Исповиједа своју муку које се жели ослободити. - Ако итко одавде оде у пакао, онда ћу то ја. Ја сам оснивао ХДЗ и пропагирао их. Морам свој гријех искупити ако је то уопће могуће. Ово је прилика за то

- говорио је покајнички, али достојанствено и храбро.

На крају изненађење. У бифеу испред дворане часне сестре приредиле малу закуску. Нитко то није очекивао. Радиле су самозатојно, донијеле што су имале и што је остало од Ускрса. - Сузне радосне очи код свих.

Оснивање странке међу Хрватима у Сарајеву, а како чујемо и у дијеловима средње Босне, дочекано је с одушевљењем и олакшањем. Једино из Кисељака доспијевају негативне реакције и неповјерење. (Марија коначно не може више крити гдје се налазим). Није ни чудо, они су потпуно инструментализирани политиком из Груда, чији завршни чин траје јутрос у Кисељаку. Њихова политика је била политика присиле или у крајњем случају пресељење народа. Народ ће се освијестити и схватити о чему се ради кад страда. Носиоци те политике се грчевито боре за свој опстанак и учинит ће све да докажу како су невини, како се присила морала употребљавати као средство политике, и нажалост, гранате са положаја Армије БиХ дају им аргументе.

Несретан сам и очајан. Хрвати ће страшно страдати у средњој Босни и платити својим главама погрешну политику свог вођства. С друге стране, муслиманско руководство се упињало из све снаге да код Муслимана развије мржњу према Хрватима. Зато су кориштена средства информирања из Сарајева, те неки екстремни кругови СДА (нпр. у Зеници и Високом).

Што се тиче догађаја у Зеници синоћ је Армија напала цивиле Хрвате, чак су употријебљени тенкови. Ноћас је, кажу (?), у зрак дигнут Хрватски дом у Зеници. Сукоби се настављају данас. Руши се све што је хрватско.

Наставак на страни 2

Штампа