<%@ Language=JavaScript %> SRPSKA POLITIKA
 
   Преживљена земља
 

Преживљена Земља

Ко је, када и гдје дијелио БиХ

Пише: Др Иво Комшић
 

Изетбеговић Србима признао право на референдум
 

17. рујна 1993. (Загреб)

 

Јучер смо дошли у Загреб. Авион је слетио у Марибор јер стране компаније не слијећу на загребачки аеродром ради српских напада у околици Загреба. Кратко смо се задржали у Марибору, а онда колима кренули даље. Успут киша. Јесен је и овдје дошла. Мокрина и влага. А ја нисам видио ни бехар, ни листање. - Да ли ћу примијетити опадање лишћа и оголијевање дрвећа? У свијести су ми још слике мокрих стабала низ која се циједе кишни млазеви. Све обливено, све нагрижено влагом. Студена језа пробија до кости.
 
Данас смо имали први састанак са радним скупинама с "хрватске стране". Оне ће бити комбиниране с људима из "Херцег Босне" и Хрватске. "Херцеговци" су дошли, састанак је одржан код Гранића, на министарском нивоу. Све је имало фину форму, потребан публицитет. Гранић је показао да је Хрватској стало до проведбе потписане Декларације. Неки практични потези би морали бити одмах повучени као знак добре воље (кретање конвоја и пусштање затвореника, посебно вјерских службеника, с обје стране).
 
На састанку је одређена методологија рада радних скупина и динамика. Све би већ требало функционирати у сриједу. До тада се не би губило вријеме, већ би се радило оно што је могуће и што не трпи одгађање.
 
Изетбеговић је остао у Женеви након Силајџићевог и мог одласка у Загреб. Тек данас у току разговора добио сам шокантну вијест, коју је Силајџић потврдио - Изетбеговић се након нашег одласка сусрео с Крајишником и потписао Декларацију којом се Србима даје могућност да путем референдума одлуче о издвајању из БиХ и припајању Србији.
 
Сада ми је тек јасно зашто су Изетбеговић и Туђман ишли на ручак с Оwеном и Столтенбергом. Они су с њима радили нама иза леђа. Изетбеговић је радио на двије декларације - с Туђманом и с Крајишником. Бојим се да је све превара и само нови пут за подјелу БиХ.
 
Занимљив сусрет сам имао послије овог састанка. Анте Ковачевић и ја смо се нашли с Владом Погарчићем, Перицом Јукићем и неким представницима "Херцег Босне" у овим радним скупинама. Они дају знакове да увиђају погрешност политике која је вођена и у Посавини, и у средњој Босни, али још немају одговора на стање у коме смо се нашли. Јукић је цијело вријеме понављао исто оно што сам слушао од Бобана: како ће све бити у реду, како ће и Срби и Муслимани у овом рату на крају изгубити, и сл. Нити једног аргумента није имао за своје тврдње. Мени је признао да их је Туђман упозорио два пута (што значи да је с њима имао већ два састанка) да према мени морају имати коректан однос и да не смију секташити. - Ова чињеница ми је важна ради тога што би ми то могло олакшати цијели ангажман на провођењу Декларације и стварању претпоставки за другу фазу дјеловања. Погарчић је Ковачевићу изнио мишљење како Туђман припрема смјену Шушка и Бобана, те како је Бобан тога свјестан. Рекао је да је Бобан разочаран и да је на све реагирао тако што је пожелио да одмах оде, а не да га Туђман уклања у етапама. Шушак се свему опире, али је пристао да слуша. - Оно што Туђмана наводно забрињава јесте споразум Муслимана и Срба, који су потписали Изетбеговић и Крајишник само дан након нашег одласка из Женеве.
 
Уочио сам још једну појединост: Туђман им је рекао да се иде ка аутономији "Херцег Босне", али ништа више од тога. - То је ваљда у функцији тајног споразума, који је потписао с Изетбеговићем. Уколико се такве изјаве наставе значи да ће он радити на уједињењу "муслиманске" и "хрватске републике" и њиховој конфедерализацији с Хрватском. Тако ће се Србима створити простор за припајање Србији. - Што ли Изетбеговић о свему мисли? Да ли се број мојих политичких непријатеља увећава.

Споразум о подјели БиХ
 
Четвртак, 7. маја 1992. Синоћ је објављена вијест да су Фрањо Борас и Радован Караџић у Грацу потписали споразум о разграничењу територија њихових парадржавних творевина. Тиме су се и званично међусобно признале "Српска БиХ" и "Херцег-Босна" као "два конститутивна дијела БиХ".
 
Међутим, то није све: тиме је Борас, односно ХДЗ, амнестирао СДС од свих злодјела и свег тероризма који је почињен с њихове стране у БиХ, тиме је, логично, и хрватски народ изједначен с њима. ХДЗ је као "једини" и "прави" представник Хрвата у БиХ постао суучесник не само у злочинима који су извршени над Муслиманима већ и над Хрватима. Разумијем да је Борас човјек без осјећаја особне и повијесне одговорности, али не разумијем да су на то пристали његови наредбодавци из Загреба. Не могу вјеровати да су они толико кратковидни и да пристају бити крвници властитом народу. Да апсурд буде већи, цијело вријеме се заклањају иза интереса тог народа.
 
Послије те вијести постаје јасан слијед догађаја од прошлог петка до данас. Наиме, у прошли петак су требали путовати у Лисабон на преговоре о БиХ Алија Изетбеговић и Ненад Кецмановић испред Предсједништва државе, те Миленко Бркић испред ХДЗ-а БиХ и Златко Лагумџија испред опозиције, јер су остали преговарачи већ били тамо. Они су требали накнадно отпутовати ради потешкоћа насталих српском окупацијом сарајевског аеродрома. Међутим, прошли петак, умјесто у Лисабон, Бркић, Борас и Крстичевић (министар у Влади РБиХ) су заједно са својим обитељима, колима европских проматрача, стигли у Кисељак, те одатле продужили у Херцеговину. У Лисабон су отпутовали само Изетбеговић и Лагумџија. Чињеница да на пут нису отишли ни Кецмановић, ни Бркић, освјетљава цијелу ситуацију: сви који нису отишли очито су имали информацију што ће се десити при повратку из Лисабона. - Значи ли то да су они у директном контакту с Караџићем и "ЈНА"?? Изетбеговић и Лагумџија нису имали информацију и зато су постали заточеници "ЈНА" на сарајевском аеродрому. Бркић, Борас и Крстичевић се нису више враћали у Сарајево, нити је било вијести о томе гдје се налазе. Тек синоћ се сазнало да је Борас у Грацу, гдје с Караџићем дијели БиХ. Сви су се они, дакле, на вријеме пребацили на "своју" територију.
 
Данас сам добио пуну потврду свега тога: код мене, у Кисељак, стигао је Лука Шијаковић, директор социјалног осигурања, са својим возачем и Мартин Рагуз, предсједник Врховног суда БиХ, и то уз посредовање Т.Ђ., угледног и богатог Србина из Лепенице. Т.Ђ. је наметнуо и водио занимљив разговор. Прво, рекао је да су мјере пролаза од Сарајева до Кобиљаче (према Кисељаку) појачане и да смо требали до сада извући из Сарајева сву своју родбину и пријатеље. Такођер је тврдио да је МУП "српске општине Илиџа" издао упутство да се свим Хрватима дозволи излазак из Срајева и да је то до данас требало урадити. На мој упит што је с Муслиманима, рекао је да "ни муслиманска птица не смије изаћи из Сарајева", да ће они заједно с градом бити сравњени са земљом, а они Хрвати и Срби који су остали у граду требају доживјети судбину Муслимана. (У том тренутку прво ми је на ум пао Иван Ловреновић и његова обитељ. Становали су на Грбавици). Говорио је то сладострасно као да сваку ријеч мези уз расхлађено пиво које смо пили на засјењеној тераси моје куће.
 
Друго, почео је образлагати тезу како Срби не доживљавају Хрвате као своје непријатеље и како овај рат није усмјерен на њих већ на Муслимане. Тврдио је како су Муслимани проблем који Срби и Хрвати морају заједнички ријешити и око чега се требају ујединити. Док је то говорио, ми остали смо се нијемо згледали.
 
Мучну ситуацију је прекинула моја супруга Марија. Приспјела је на тај дио разговора с тацном у рукама и испеченом кавом. Лагано је спустила тацну пред нас на стол, мало се измакла да цијели призор може обухватити једним погледом, а онда енергично и љутито почела: против кога Срби ратују у Вуковару и Дубровнику и да ли и тамо рјешавају проблем Муслимана, колико је то Муслимана било у хрватским селима од Двора на Уни до Костајнице, а зна се да је тамо седам села сравњено са земљом а становници масакрирани. Док је то говорила, поскакивала је од земље и имао сам дојам да ће га дохватити за врат. На крају му је рекла да такве приче и теорије може причати негдје друго, али не пред нама и у нашој кући.
 
Дијалога није било. Т.Ђ. је збуњен сркнуо своју каву и у журби отишао. Тако су све моје стрепње, које трају годину дана, потврђене: Срби ће уз помоћ Хрвата, како оних из Загреба, тако ових из
"Херцег-Босне", извршити повијесни злочин над Муслиманима и Босном. Ово и јесте, у ствари, завјера и рат против Муслимана, намјера да се овај народ натјера на опредјељење да живи у Србији или у Хрватској. У томе и јесте смисао посљедњег договора у Грацу, гдје се утврдило разграничење између Срба и Хрвата у БиХ.
 
- Какво разграничење? Срби и Хрвати у приближном омјеру дијеле само Купрес (који је већ разрушен и у коме нема више ни Срба ни Хрвата), те њихово "разграничење" може бити само подјела оних територија гдје живе Муслимани. Можда је и могуће по већинском принципу раздвојити Србе и Хрвате у БиХ, али
није могуће издвојити Муслимане који су потпуно измијешани и са Србима и са Хрватима. Зато је и смишљен тај монструозни план о двојном разграничењу који ће Муслимане приморати на опредјељење за једну или другу страну. Зато је ратна игра читаво вријеме играна у Босанском Броду, око Неума и на Купресу, да би се испровоцирани сукоб проширио, створио алиби за пролаз војних снага из Србије кроз муслиманске крајеве у источној Босни с једне стране, те извршила милитаризација у долини Неретве и у средњој Босни с друге стране. Стварањем ратне психозе, ратним припремама и инцидентима, Муслимани су приморани да стану на ону страну која је војнички организиранија и која их може наоружати. Тако су прихватили стати под војну команду ХВО-а у долини Неретве, средњој Босни и Посавини, уз латентну присилу и пријетњу ратом и уз оправдање да имају заједничког непријатеља
(углавном "ЈНА"). На другој страни, десило се да су их Срби у источној Босни на бруталан начин покорили, убијајући и палећи, те формирајући своју власт у свим муслиманским крајевима.

Радикализација у средњој Босни
 
Понедјељак, 11. маја 1992. Немам више бојазни за Ивана: он се накако успио извући заједно са сином из зоне коју су окупирали српски терористи и смјестити се код свог рођака Дубравка. Његова супруга и мајка су остале у стану на Грбавици, али за њих нема тако велике опасности. За Ивана сам страховао јер би Тодор Дутина сигурно волио видјети га на Палама. Иван је без сумње један од највећих наших интелектуалаца и могу само замислити како би се његовој судбини наслађивали четници и што би му све урадили. Додуше, нисам сигуран да би боље прошао и са "нашима", јер је он за њих издајица и отпадник. - У оваквим приликама најтеже је људима који се придржавају својих принципа и којима је истина и правда изнад појединачне и колективне судбине.
 
Јучер сам био обрадован Кљуићевим вијестима да преговори с војском и поред тешкоћа напредују те да је договорено враћање оружја и опреме. Такођер обећали су ослободити путне правце од Сарајева према Зеници и Мостару. Наводно, Аксентијевић их је увјеравао да они немају намјеру ратовати за Караџића. Истина, они су већ толико за њега ратовали да више и није потребно, али би и сада било важно ослободити се авионских и артиљеријских напада.
 
Међутим, јавили су се одмах проблеми с Кордићем у Бусовачи: непосредно по предаји неког магацина на Каонику он је са својом војском на силу ушао у њега и окупирао га. Дошло је одмах до сукоба с ТО Зенице и Бусоваче око тог магацина, било је међусобне пуцњаве и рањених. Бојим се да ће се такве чарке и даље дешавати јер Кордић настоји потпуно преузети власт од Крешева до Травника. Он већ уводи неке своје законе о промету робе и људи на овом подручју и изазива велико незадовољство код свих становника. При томе се ослања на војну силу и страх који изазива, штитећи своје законе искључиво оружјем. Нажалост, Кордић је увукао у своју мрежу Крешево, Кисељак и Фојницу те се бојим разрјешења цијеле ситуације