| Преживљена земља |
|
Страна 2 |
|
Караџић одбија мировни план
26. априла
1993.
Јучер
је објављен споразум
потписан
у
Загребу
између
Изетбеговића,
Бобана, Туђмана и Оwена. Без
обзира на
његов садржај, само постојање
споразума за
неко вријеме
смањује
напетости.
Било
би веома
важно
да
он заустави
сукобе Армије
БиХ и
ХВО. Споразум,
ма какав
био,
спроводиће
се дуго
и може само на тај начин
бити
дјелотворан.
Никакав
споразум
не може дјеловати
овдје тренутно; ради се о односима
који су
потпуно поремећени
и њихова
нормализација је
дуготрајан посао. Бојим се да
се та
чињеница
не узима
озбиљно и
да се због
тога врше
погрешне
процјене,
те повлаче
недјелотворни потези. Јутрос је радио јавио да су Радован Караџић и његова "Скупштина" одбили мировни план. То није било неочекивано. Отишли су тако далеко у злочинима да нема повратка. Зато сада настоје у сукоб увући цијели свијет. Вјероватно мисле да би се некако спасили у случају опће катаклизме. Надам се да су се овај пут преварили. Или је поновно на сцени неки њихов трик. Можда чекају војну интервенцију, прва ракетирања из зрака и онда ће пристати на све. Али тада имају "оправдање" за политички пораз: "па цео свет је против нас". Такођер, њима би сада добро дошао војни пораз од свјетских снага јер би им то била основа за нови мит на коме би се одгајале будуће генерације. Јадан је тај народ коме његови прваци вјечито подваљују лажи и сваку генерацију на темељу лажних митова шаљу у смрт. 1. маја 1993. Напорна седмица је прошла. Много активности, много замора. Још није могуће институционално дјеловати ни на друштво, ни на државу. Зато сам кренуо са особном иницијативом према људима који су од утјецаја. Процијенио сам да је кључно питање информирање јавности те да се расправом о улози медија у сукобима Армије БиХ и ХВО може доспјети до расправе о држави и до одговора на питање какву БиХ жели СДА. У том смислу сам обавио разговор с Фикретом Муслимовићем, Русмиром Махмутћехајићем, Иваном Бригићем (помоћник команданта Армије за морал), те Алијом Изетбеговићем. Изнио сам им тезу да медији БиХ подгријавају рат, да сију мржњу и жељу за осветом и код Хрвата, и код Муслимана, те да су њихове информације директно у служби армијске пропаганде. Не знам да ли су се сложили са мојим оцјенама, али су прихватили примједбе о значају медија у заустављању сукоба. Послије тих разговора сусрео сам се с Муфидом Мемијом коме сам отворено рекао све моје примједбе. Да је реакција била позитивна свједочи и то да сам имао осигуран наступ на ТВ, те са Жељком Иванковићем на Радију. Оба иступа су добро примљена, нарочито онај на Радију. Хрвати у Сарајеву су мој иступ на ТВ примили с одушевљењем, чак и неки Срби. Што се тиче Муслимана, постоје различите реакције. Већина је прихватила моје примједбе Армији, власти и политици заснованој на потицању сукоба. Међутим, кругови блиски СДА су или шутљиви, или примају са резервом моје критике. У сваком случају су сви изненађени: у Сарајеву је коначно нетко рекао отворено оно о чему се није смјело говорити. СДА води погрешну политику према другима, те им је необично да нетко испада из тога клишеа. Они су пријемчиви само за оне који их подржавају безрезервно. У супротном, воле да си им отворени противник. То је политика слична свим тоталитарним партијама: или си с нама, или против нас. Ако им већ нећеш служити, боље је да си им непријатељ - то је њихов став. Међутим, ја сам наступио са позиције која је објективна и која ми омогућује да будем праведан. Говорио сам о цјелокупном догађању, од почетка рата до данас, аналитички и уз поштивање чињеница. "Херцег-Босну" нисам нападао апстрактно, негирајући је потпуно, већ анализирајући њене функције у овом рату. Тиме сам јој дао објективно мјесто које јој припада у БиХ, критикујући је са позиције хрватских интереса, критикујући њену политику и власт као поразне за Хрвате. Та критика ми је омогућила отварање простора за озбиљне примједбе Б-Х власти. Показао сам, заправо, да су се политика из Груда и из Сарајева међусобно одржавале и подгријавале, а да су народи патили и страдали. Тако сам добио прилику да отворено приговорим властима на понашању Армије БиХ и њеном стварном положају, те њеној пропаганди и медијима које је ставила у службу. Такођер, покушао сам јасно обранити Кисељак од једногодишње антипропаганде, имајући на уму да је Кисељак у томе само симбол хрватства. Боже, како ли ће све то бити примљено у унутрашњости, и да ли су то уопће гледали? Бринем за своје. Немам никаквих вијести. Телефони још не раде. Данас је 1. мај. Наше цвијеће и наш воћњак данас цвату. Да ли је радост око њих? Око моје зграде падају гранате и лете распрскавајући меци. Сједим у ходнику јер сам процијенио да је најсигурнији. Рат се шири 10. маја 1993. Од данас већ можемо користити просторије Странке у Радићевој улици бр. 4. Имамо живу телефонску линију, треба само прикључити апарат и то је већ неки почетак. У овако разрушеном граду ово су добри увјети за рад. Намјештај ћемо добити од донатора. Људи ће имати, коначно, гдје навратити, имат ће мјесто за окупљање и разговор. А како се развија војно-политичка ситуација то ће нам бити веома потребно. Јучер су се у Мостару и дијелу Херцеговине продубили сукоби Армије БиХ и ХВО. Информације су непотпуне и једностране тако да је тешко знати истину. Углавном, међусобна оптуживања су ружна и депримирајућа. Људи гину на обје стране, народ поновно страда. Најгоре је у свему томе што постоји одлучност на обје стране да се иде до краја и да се оружјем разријеше политички конфликти. То, наравно, највише одговара агресорима на БиХ јер се њихови злочини тиме релативизирају пред свијетом. Војна интервенција која је била на прагу заустављена је поновно. Наставак ових сукоба доводи у питање проведбу Wенс-Оwеновог плана. Политика М. Бобана је јасна већ одавно: он не одустаје од "Херцег-Босне" јер је то најближе Туђмановој фикс идеји о обнови Приморске бановине из 1929. године. Међутим, политика коју воде Муслимани још је нејасна. Они су потписали прексиноћ прекид ватре са Србима, да би се одмах ујутро обновили сукоби на свим додирним тачкама у "Херцег-Босни". По информацијама сарајевског радија ХВО је напао; по информацијама хрватског радија Армија је напала. Међутим, то питање сада и није важно. Треба се питати што је узрок и циљ тих сукоба и зашто их нема у долини Усоре и тузланској регији? Армија је разоружала ХВО у Зеници, тамо су неки људи убијени у тој операцији, око 500 људи је затворено. Ту се Армија одлучила да стави под своју команду ХВО. У Мостару је ХВО хтио исто урадити с Армијом. То је изазвало сукоб, сада се само о њему говори, Зеницу нитко не помиње. Wенс-Оwенов план се, дакле, проводи без јединственог критерија, и проводи га сватко како му одговара и у складу са снагом којом располаже. Зато је битно да овај план проведу они који су га и донијели, те да се проводи под њиховом контролом. У противном, сукоби ће се ширити и практички онемогућити проведбу тог плана. У томе ће сватко покушати створити неку своју етничку заједницу. Што нам је чинити кад све то знамо? Прво, требало би зауставити сукобе да народ више не страда, а тиме створити бар неку могућност за политичко рјешење спорова. Свјесни смо да ће то ићи тешко, бојим се да је већ разорено оно на чему се могао градити заједнички живот. Међутим, то више и није важно: треба зауставити страдање народа. Нама су на располагању политичка средства, сви други имају оружје. Ручао сам, јучер, послије мисе, са мсгр. Пуљићем. (Држао је мису на М. двору). Био је забринут као и ја, био је огорчен на поступке Бобана и Туђмана који све нас овдје жртвују, био је депримиран. Рекао је, додуше, да поред свега што знамо и осјећамо морамо истрајати у упорности да заштитимо Хрвате у Сарајеву, и свим другим дијеловима изван Херцеговине. Договорили смо се да сви јавно иступимо у том циљу и да се одредимо према овим сукобима: он као свећеник, ја као шеф политичке странке Хрвата, Зелић као заповједник ХВО у Сарајеву. Тако смо и урадили и спасили своју савјест. Међутим, већ је постало уочљиво да нитко од Муслимана не иступа од кад су ови сукоби кренули, да се нитко не ограђује од онога што чини Армија. То је доказ да су они сви јединствени у ставу према тим сукобима, да су хомогени и да имају бескрајно повјерење у поступке својих водећих људи и Армије БиХ. То је опасно и за њих, и за нас. Првом приликом треба им то јавно рећи. Они се понашају као да их се ти сукоби не тичу, они не показују забринутост. Или су потпуно сигурни у коначни исход тих сукоба у њихову корист. А како је то могуће, како је могућ једнострани интерес у БиХ. То је лудост и крај ове државе. Можда крај и њених народа. 11. маја 1993. Сукоби у Мостару се не смирују. Размијењене су поруке Изетбеговића и Туђмана, издата наредба да се прекине борба (Изетбеговић и Бобан), Вијеће сигурности УН засједало ради тога и оптужило хрватске снаге као кривце, међутим, људи и даље гину, патње народа се продуљују. Други дан примирја у Сарајеву. Јутарње сунце измамило птичији пјев у парку поред зграде Предсједништва; до сада се у овом граду чуле само пуцњава и експлозије граната. На улицама много људи. Сви ужурбани, али и опуштени, без уобичајеног грча у ходу. У Титовој улици велики ред - кажу да се чекају цигарете. Да ли је овај град почео да живи? Да ли ће ови људи, који су у њему остали, моћи и знати живјети нормално? Срео сам Касима Бегића и питао га што је са формирањем нове муслиманске странке. Рекао ми је да сви оклијевају иако сви о томе причају и то прижељкују. Наводно, нитко неће да се прихвати руководства. Рекао сам му да је из тог националног корпуса неопходна барем још једна странка и да ХСС БиХ не може у СДА имати праве партнере. Њихова политика је нејасна и неискрена. Договор у Карађорђеву 23. маја 1993. (Сисак) ... У петак је у Загребу почео међународни симпозиј (политичко савјетовање) на тему: "Солидарност угрожених несрпских народа, предувјет еуропске и свјетске солидарности". Организатор је ХКДУ у сурадњи са католичким свеучилиштем у Гиессену. Импозантан скуп са много познатих имена и представницима великог броја политичких странака. (Једино никог из ХДЗ-а и званичних власти). Ја сам говорио на послијеподневној сесији. Говорио сам другачије од осталих, без илузија и са голом истином о стању у БиХ. Тема ми је била: Демократизација БиХ - претпоставка муслиманско-хрватске сурадње... Послије мог иступа проф. Биланџић је разговарао са мном у паузи, а Горшак није могао сачекати ни паузу па ми је одмах пришао и замолио да изађемо у хол. Желио је да му јасније и опширније изложим своје тезе, чак их је копирао из мог блока и у тако сировом облику однио. Биланџић ме увјеравао да је Туђман одлучан у подјели БиХ и да ће тешко одустати од те намјере. Сутрадан, у суботу, скуп је наставио с радом. Отишао сам поново тамо, срео се са фра Петром, те смо заједно обавили значајан разговор с Томцем и Биланџићем. Они су нам презентирали стање у владајућој странци (ХДЗ) у којој је постојао тихи раздор. Неслагање је углавном на линији односа спрам БиХ: на једној страни је тврда линија с Туђманом, Шушком, Вукојевићем и херцеговачким лобијем, на другој страни су Манолић, Месиц и Грегорић са својим кругом који се боре за неподијељену БиХ. Опорба је на страни ових других, али је њен проблем одговорност спрам "хрватског јединства" које је сада неопходно због међународног положаја Хрватске. Међутим, и Томац и Биланџић су већ пољуљани у увјерењу да Туђмана треба подржавати без резерве и питали су се није ли крајње вријеме да се отвори расправа у Сабору о БиХ, макар то довело до његовог расцјепа. Већ су устрашени да би даљња подршка Туђману могла Хрватску стрмоглавити. У том разговору Биланџић нам је објелоданио своје судјеловање у Карађорђеву на сусрету Туђмана и Милошевића. Он је био члан експертне групе која је имала задатак направити етничку подјелу БиХ између Хрвата и Срба. У тој групи с хрватске стране био је и Јосип Шентија, који је након тог сусрета одмах поднио оставку јер се с тим прије свега није политички слагао, а с друге стране није постојала могућност "стручног" образложења подјеле БиХ. Биланџић нас је увјеравао да је такођер иступио из те комисије, али да је она наставила радити и без њега. Ово свједочење Биланџића био је први доказ да се војни сукоби у БиХ, посебно рат Хрвата и Муслимана, одвијају по сценарију који је давно направљен и који ми је презентирао Мате Бобан још прије годину дана. Било је то оно јутро када је Скупштина РБиХ изгласала расписивање референдума о самосталности Босне и Херцеговине. То је најдраматичнија ноћ у моме животу. Након тога, потпуно исцрпљен, једва сам дочекао да идем кући у Кисељак. Мој пријатељ Пашко из Крешева, заступник ХДЗ-а, с којим сам иначе долазио заједно на сједнице, рекао ми је да ће бити у ауту поред мог факултета те да требам пожурити. Када сам изашао на плато Скупштине дочекао ме оштар и прохладан јутарњи зрак. Још се није било развиднило. Уз зграду Филозофског факултета стајао је упаљен џип мог пријатеља. Када сам ушао, на стражњем сједишту видио сам Мату Бобана. Пашко ме пожурио упозорити да Мате жели са мном разговарати. Бобана сам познавао само из виђења као члана Скупштине и клуба ХДЗ-а. Он је иначе био заступник који се није експонирао на сједницама и мислим да никада није изашао за говорницу да нешто каже. Уз то, није имао никакву значајну функцију у ХДЗ-у. Бобан није правио никакав увод. Одмах је прешао на ствар. Рекао је како је веома важно да разумијем ову ситуацију и како моја улога у њој може бити значајна. Тврдио је да сам "предсједник" инсистира на томе, мислећи на Туђмана. Према његовим ријечима, слиједе повијесни догађаји у којима би "њима" било веома важно да будем уз "њих" и да преузмем неку важну функцију. Инсистирао сам да ми објасни о којим се догађајима ради. - Ми правимо своју државу, рекао је. - Коју државу, питао сам. - Хрватску државу, одговорио је нервозно и опсовао Исуса (псовка коју не могу ни изговорити, а која је њему изгледа била поштапалица). Застао сам и окренуо се према њему на сједишту, иако је то била неудобна поза. Желио сам га гледати док говори. Његово воштано лице се једва разабирало на пригушеном унутарњем свјетлу аутомобила. Наставио је мирно. - Правимо своју државу у Босни и Херцеговини која ће бити у границама бивше Бановине. Другу половицу ће узети Срби. То је велик и важан пројекат. Требаш нам јер ти знаш како се то ради. Ти си паметан човјек. Предсједник те цијени. Ми ћемо то направити и без тебе, али је важно да будеш с нама. Да не будеш против нас. - Чекај, Мате, прекинуо сам га. Да ли ви рачунате с тим да ће у тој вашој држави бити пола Муслимана. Шта ће они рећи о томе. (У глави су ми били свјежи подаци из етничке карте БиХ коју смо у нашој странци били направили). - Којих Муслимана, питао је као да први пут чује за њих. - Ових који су се прошле године тако изјаснили на попису, одговорио сам. Од Котор Вароша до Неума њих је у структури становништва преко 40%. - То не постоји, опет је реагирао нервозно. - Како не постоји. - Лијепо, и опет је додао тешку псовку. Они ће се морати изјаснити или као Хрвати или као Срби. - А шта ако се не изјасне, упитао сам већ са стрепњом и зебњом. - Онда ћемо их побити. - Стани, Мате, прекинуо сам га. Ви ћете побити пола становништва ове земље. Знаш ли ти, Мате, да је то немогуће, да је то злочиначки пројект, и ти мене зовеш да у томе судјелујем. Говорио сам убрзано, не више као одговор, већ као оптужбу. - Ми ћемо то завршити за петнаест дана, прекинуо ме је и наставио. - Они немају ништа, нису се организирали, а ми имамо војску, имамо наоружање, имамо све. - Али то је злочин, наставио сам отимајући се већ с њим за ријечи. Ти мене зовеш да судјелујем у злочину. Нећете у томе успјети, Муслимани ће се организирати кад у то кренете и побиједит ће. Направит ћете злочин, изгубит ћете рат и бит ћете криви, говорио сам већ бијесно и без реда. Понављао сам: ти мене зовеш да судјелујем у злочину; ја сам озбиљан човјек; ја могу судјеловати само у ономе што је оствариво… - Ти си професоре луд, ти ништа не разумијеш. Ово је повијесна ситуација, поново ме прекинуо. - Ја добро разумијем, али ви не разумијете. Босна се не може подијелити без злочина. Нећете успјети и одговарат ћете једног дана за то. - Знао сам да си луд, али нисам знао да си толико луд, рекао је то не више као констатацију, већ као закључак разговора. - Вози, ја ћу у "Холидаy" на спавање. - Мате, има још нешто што ти желим рећи. Не само да нећу са вама, већ кад кренете у тај пројект, ако Муслимани буду бранили Босну и Херцеговину, ја ћу бити с њихове стране, рекао сам мирно и са сузама у очима које се срећом нису видјеле. До хотела смо дошли шутке. Он је ту изашао, а ми смо наставили за Кисељак. Ништа нисмо говорили. Занијемили смо обојица. Размијенили смо укочене погледе пред мојом кућом, гдје сам изашао. Пашко је продужио у Крешево. Нова фаза договора о подјели БиХ 6. јуни 1993. (Сисак) Јучер и прекјучер сам био у Загребу. Тамо се одржавао састанак уредника и новинара БиХ и хрватских медија. Идеја је била да се постигне договор о прекиду медијског рата и тако помогне заустављању сукоба Муслимана и Хрвата у БиХ. Наравно, састанак не може имати никакав учинак изузев што је пружио прилику свима да једни другима кажу што мисле, чак да искале бијес. Новинари су само средство у функцији политика које се воде и које се сукобљавају. Без политичког споразума нити ће престати оружани, нити вербални сукоби. Занимљиво је да су из Груда на састанак дошли: Вегар, као предстојник ХВО за информирање, Слободан Ловреновић као савјетник М. Бобана за информирање и незаобилазни С. Шагољ. Из Сарајева су били: Ж. Иванковић, као директор Б-Х ПРЕСС-а и В. Билић као шеф деска ТВ. М. Мемија, као генерални директор РТВ БиХ, наводно није могао изаћи ради прекида зрачног моста са Сарајевом, а А. Зулић, који је успио са осталима изаћи дан раније није ни учествовао у разговору. Сам по себи разговор је био интересантан јер су дописници износили не само примједбе једни другима, већ и своја искуства која су веома богата. Одсуство људи из политике и државне власти, а они нису ни позвани, открива да организатор и није имао озбиљних намјера. (За ову идеју сам чуо од П. Јурића још неки дан, а суорганизатор је била и Б-Х амбасада у Загребу). Наиме, све је ово личило на класичне комунистичке скупове који су остављали привид добре воље да се стање мијења и привид да се нешто збива. У суштини, или се жели на тим скуповима чути нечије мишљење које још није до краја познато, или се ради о најобичнијој паради која је сама себи сврха. Многи од учесника су то осјећали и покушавали исказати, увиђали су и сами да су у замци, да не могу помирити свој професионализам са својим "газдама" у гласилима, нити морал са истином. Заправо, они осјећају, а то не могу да сублимирају, да је поредак вриједности за новинара у супротности са поретком вриједности политике. (А новинарство је увијек у служби неке политике). За новинара је највиша вриједност истина, затим долазе слобода и јединство. То би требао бити његов поредак вриједности. У политици је то обратно: највиша вриједност је јединство, било страначко, сталешко, народно или државно, затим долази слобода, па тек истина. Истина чак може изостати, она се у политици може и прешутити или одгодити. У политици истина чак може бити и штетна, и то је тако од пропасти античког идеала демокрације. Господа из Груда понашали су се као засебна делегација и тако су наступали. Интересантно је било да су на крају пристали (чак тражили) да им трошкове боравка у Загребу сноси Б-Х влада, односно Амбасада, те су радо отишли на вечеру коју је ова новинарима и учесницима скупа из БиХ организирала. Нисам отишао тамо, нисам имао воље поновно бити са тим људима без морала и части. Важно ми је да сам се срео са Ж. Иванковићем. Упознао сам га са мојим активностима овдје и даљим намјерама. Од њега сам добио информације о активностима ХСС БиХ у Сарајеву. Они су већ формирали градску организацију и сада шире активности на опћине. Срео сам се и са М. Пејићем, који је члан нашег Главног одбора, а који је привремено у Загребу са обитељи. Дао сам му материјале и упуте о томе што би све требало радити за странку овдје у Загребу. Радо је то прихватио. Разговарали смо дуго о повратку наших људи у БиХ, посебно у Сарајево. Сложио се са мном да нам је то први посао, да се морамо добро организирати, осигурати све животне увјете за повратак. Прво треба враћати интелектуалце јер ће за њима доћи и обични наш човјек. Треба код људи створити осјећај сигурности, посвједочити им могућност живота у Сарајеву. 17. јуни 1993. (Чапљина) Штампа, радио и ТВ су данас и вечерас опширно извијестили о јучерашњим разговорима у Женеви. Туђман је на конференцији за тисак у Загребу покушао објаснити своје понашање на тим састанцима, упињући се да прикрије нервозу и свој завјеренички однос према Муслиманима. Прозирно је покушавао приказати се као праведник, вербално штитећи права Муслимана у БиХ. А свако прозирно настојање постаје одвратно. Не чудим се уопће што Муслимани и даље нападају Хрвате у средњој Босни (тамо гдје су јачи), што нас пале и прогоне, уколико су нас доживљавали кроз Туђманове иступе. Резултат женевских преговора је напуштање Wенс-Оwеновог плана и договор Туђмана и Милошевића (по тко зна који пут) о подјели БиХ на три етничке државице, која би се подјела прикрила наводном конфедерацијом међу њима и повластицама које би Срби и Хрвати дали Муслиманима. Агонија Муслимана се, дакле, наставља, рат се продужује, а уз Муслимане страдат ће велики број Хрвата који су судбински за њих везани. Туђман коначно открива право лице: за неких 200 тисућа Хрвата Херцеговине, жртвовао је пола милијуна Хрвата у Босни и Посавини, и још небројено много Муслимана. Он показује да вјерује Милошевићу и споразуму који је с њим постигао. Међутим, још увијек су све карте на столу. Још нису искушани сви могући савези у овом рату. Туђман ни у примисли нема могућност муслиманско-српског савеза који би потпуно докрајчио Хрвате у БиХ и који би Хрватску бацио на кољена. Он заборавља да је борба за БиХ борба за политичко савезништво са Муслиманима. Сигуран сам да Милошевић то зна. Уосталом, колико је савез са Милошевићем могућ показат ће сутрашњи референдум Срба у тзв. СРК. Уколико га овај заустави, значи да се договор поштује, уколико не, Туђман ће бити још једном намагарчен, а Срби ће створити "Западну Србију". Уз помоћ Муслимана могу остварити територијални континуитет са Србијом, а Срби Муслиманима могу помоћи у заузимању долине Неретве и изласку у луку Плоче. Све политичке опције још су у игри. Оно што је сигурно испало из игре то је БиХ. Те државе више нема нити има изгледа да ће је бити. Свијет је одиграо своју срамну улогу: уништио је једну државу и два народа. Лавовски дио посла у томе урадила је службена Хрватска. Хрватска и Хрвати постаће дио срамне повијести Еуропе, а њихов цинизам и вјероломство могло би се сручити и на њих. Познато је да сватко трпи по нужности своје слободе. Туђман је одабрао тај пут за себе, за Хрватску и Хрвате и тешко свима нама кад се ова повијест буде исписивала. Једина свијетла тачка хрватства у овим тренуцима јесте Католичка црква у Босни и неколицина интелектуалаца. Црква је сачувала и своју моралну вертикалу и свој политички принцип. Надбискуп Пуљић спашава част Хрвата, данас је обишао крајеве у којима су сукоби ХВО и Армије БиХ и он ће имати праву информацију о свему. Његов суд ће бити једини мјеродаван. Извјештаји тиска и осталих медија у Хрватској, засновани на свједочењу Шагоља, чији неморал није више карактерна црта већ занимање, не само да су невјеродостојни и непоуздани већ најчешће хушкачки. Из свега тога произилази само патња народа, егзодус и злочини. Надам се да ће се једнога дана истина знати и да ће сви који су ово стање произвели бити именовани. Одговарати сигурно неће јер су се злочинци успјели договорити да би своје злочине релативизирали. Једино што ми није јасно јесте понашање Хрвата из Вуковара и осталих дијелова Хрватске гдје су им Милошевићеви четници направили незапамћене злочине: немају никаквог односа према овом договору Туђмана и Милошевића. Дијелећи БиХ, жртва и крвник су се изједначили и постали обојица крвници на жртвовању трећег. Хоће ли бити довољно правде и довољно истинољубивих људи који ће о томе пронијети глас по свијету. Сарајевска конфузија 20. српањ 1993. Конфузно и недефинирано политичко стање се наставља. Изетбеговић још не зна, и поред позитивне одлуке Предсједништва од неки дан, да ли ће државна делегација ићи на преговоре у Женеву. Тек синоћ је дата наредба о прекиду сукоба Армије БиХ и ХВО на којој смо инзистирали (прво надбискуп и провинцијал, затим ја на састанку с Предсједништвом БиХ прије три дана, затим нас тројица на састанку с Изетбеговићем и Делићем). У међувремену се остварује оно што сам предвидио: на терену се војном силом настоји створити позиција за преговоре. Фојница је заузета и већ су емитирана свједочанства УНПРОФОР-а о томе шта су тамо затекли када су јучер успјели ући у тај градић, који је донедавно живио потпуно мирно, готово идилично. Извјештаје званичника УНПРОФОР-а, Армија, Радио и ТВ Сарајево су потпуно изокренули у свом пропагандистичком стилу. За све се оптужује ХВО Фојнице. Поуздано знам да је Фојница нападнута од стране Армије и то послије потписивања са ХВО докумената о неутралности тог градића. Становништво је бјежало пред провалом армијских снага које су дивљачки упале у град и околна села. Крешево и Кисељак се такођер и даље нападају. Уколико би пробили обрану, Армија би тамо направила масакр. Систематски је развијана мржња против Кисељака пуну годину дана. Имам осјећај, а многи су ми то непосредно потврдили, да нема Муслимана који не би желио да се Кисељак сравни са земљом. Марија ми је успјела јавити преко Сиска да је јучер пала једна граната поред куће (у воћњак), али на сву срећу нитко није страдао, иако су дјеца била вани. Петар-Јан је и даље на првој линији обране према армијским снагама које нападају из правца Високог. Узалудно покушавам пронаћи начин да их евакуирам из тог пакла. Сарајево и даље живи своју агонију. Људи су на измаку снага, духовно сломљени, без наде и охрабрења. Сви трагови веселости ишчезли су са њихових лица. Бриге и психолошка исцрпљеност учинила их је старијима него што јесу. Тужне колоне ових дана се крећу по улицама, вукући на колицима бидоне и бурад за воду. Ходају за водом као за изгубљеном срећом. Многи се повијају под гроздовима канистера који на њима висе. Градом је завладала шутња. Људи се поздрављају погледом. Бијелим и дугим погледом. Сватко у очима другог настоји открити наду. А онда гануто пролазе једни поред других, поправе конопац на рамену на коме виси десетак канистера с водом, оборе главу, стегну лице и срце. Нитко да их охрабри, да их утјеши. Политика се затворила у зграду Предсједништва и они који се њом баве тешко да примјећују што се около збива. У тој згради се праве кадровске комбинације, људи се боре да задрже своје функције, праве се сплетке и политичке игре. Врше се стално смјене на одговорним функцијама. Предсједништво РБиХ је пред одлуком: прихватити наставак рата или приједлог о конфедерализацији. И једно и друго је капитулација, само што између то двоје постоји временски помак и различит број жртава. Заправо, без помоћи свијета агресор се не може војнички поразити. Свијет, међутим, не жели војно уплитање у сукоб. Тако присуствујемо својеврсном апсурду: агресор је морално-политички поражен и осуђен, али му се војна освајања признају. То је тај свијет у коме живимо. Предсједништво нема треће могућности која би укључивала и сатисфакцију за претрпљену агресију. Босна и Херцеговина је пред уништењем и Муслимани су пред уништењем. У агонији у коју су доведени изабрали су погрешан излаз: ушли су у сукоб с Хрватима у средњој Босни тражећи себи животни простор. Тако ће и тај дио Хрвата повући за собом у понор. То, наравно, не амнестира хрватске фашисте од злочина које су направили. Они данас ликују јер су, наводно, натјерали Муслимане да "открију" своје праве намјере у Босни и Херцеговини. А Муслимани су јадни и уништени, од агресора физички, од властите погрешне политике - политички, јер није знала добити праве сураднике у овом рату. Сада ће страдати у узајамном сукобу са Хрватима и то ће бити крај и једних и других у највећем дијелу БиХ. Муслимане је оставио свијет, Хрвате је продао Туђман преко Бобана. Када би барем то схватили и зауставили међусобне сукобе. То се, међутим, чини немогућим у овој фази. Наредба Предсједништва о обустави борби је без стварног учинка. Она је издата да би умирила њихову савјест и изашла у сусрет нашим захтјевима. Немоћан сам. Не знам што чинити. Траже да идем у Женеву у склопу државне делегације. Како отићи док се напада средња Босна, док гранате падају око моје куће. Чиме оправдати тај одлазак док и сам страхујем за живот мојих најмилијих. Гдје је у свему томе моја Босна, она од Саве до Неума, она с којом лијежем и устајем. Како је обранити од зликоваца који по њој харају и од европских лицемјера који јој спремају неки нови крој. Када бих је могао ставити на длан ходио бих по свијету као просјак и молио за њу. Како је сачувати тако крхку и нејаку када је уз њу само љубав, а против ње оружје и моћ. И што могу учинити ја са мојим сном у овој суровој стварности. Што могу моје идеје повезане као паучина наспрам дивљих свиња које пролазе кроз њих и кидају их. Ипак, нема предаје. У овом безизлазу мора бити спас. Никада се до краја не остварује оно што људи замисле. Мора постојати неко зрнце изван њиховог утјецаја, треба заваљати то зрнце као грудвицу снијега и стрпљиво га гурати испред себе. Женевски лавиринт Дан 27. српња 1993. (Гéнéве). Јучер смо стигли у Женеву, одсјели смо у хотелу "Пресидент". У Загребу, на аеродрому, сарајевској делегацији придружили су се Борас и Акмаџић. Синоћ ме Ласић позвао у своју собу на разговор. Тамо сам затекао Бораса и Акмаџића. Без увода, директно, Акмаџић је констатирао, као да се ради о готовој ствари, да морамо дјеловати јединствено. Рекао сам мирно, остављајући могућност за разговор, да то желим и да то морају бити конкретна питања, а не никако неко неодређено и апстрактно јединство. Желио сам их увјерити да ми морамо учинити све да се сачувају два кључна интереса у договору који слиједи: прво, то је интерес Хрвата у БиХ, друго, то је Хрватска као држава. Упозорио сам да ту постоје велика разилажења око рјешења која могу сачувати та два интереса. Акмаџић и Борас су покушали увјерити ме да се то остварује тзв. српско-хрватским споразумом, што сам оспоравао не само ја већ и Ласић. (Ласићево истрајавање у томе ме пријатно изненадило, што доказује да се он држи договора који смо постигли у Сарајеву код надбискупа Пуљића). Увјеравао сам их да конфедерализацијом БиХ највише губе Хрвати. Таквим споразумом Срби добивају своју државу коју ће ујединити са Книнском Крајином и са Србијом; Муслимани добивају такођер своју државу. И из једне и из друге, Хрвати ће морати одлазити уколико се не осигурају њихова људска и грађанска права институционално, на нивоу државе БиХ. У обрани својих ставова Борас и Акмаџић су открили да пристају и даље на политику етничког чишћења, само што оно треба бити у форми мирног и "добровољног" пресељавања. Њима треба споразум само због тога, њима треба мир да би се довршили у другачијој атмосфери и без насиља процеси које су отворили. Оштро сам реагирао на то и тврдио да се народ не жели пресељавати и да нитко нема право стварати увјете за то и споразуме који би то омогућавали. (Аргументе цркве нисам још хтио износити јер бих их узалуд потрошио). Ласић их је покушавао увјерити да 10 провинција Венс-Оwеновог плана нису више реална основа територијалне конституције државе и да Муслимани на то неће пристати. Војске су на терену заузеле силом оно што политика није могла, а чињенице показују да ХВО свугдје губи битке и да хрватски народ узалуд страда. Ласић је то доказивао врло жућљиво. Њихови одговори су били веома глупи и политички катастрофални, у стилу: уколико не пристану ми ћемо пустити четнике да заузму и Бугојно и долину Усоре. Остало ми је само да резигнирано констатирам да то неће бити "узимање" градова и територије само од Муслимана, већ и од Хрвата, на што нису имали одговор. Послије тога дискусија је кренула на другу страну, о самом приједлогу Предсједништва РБиХ. Ја сам им изнио став ХСС-а иза кога ћу стајати. Тада су већ били кооперативнији, са доста слагања са мојим идејама. Тврдио сам да је за Хрвате најбоља варијанта да се остане код "савезне државе", а да се савезне јединице формирају тако што ће се њихове провинције повезати институционално, а не територијално-федерална форма. Уколико се настави са територијалним повезивањем, рат ће се наставити и Хрвати у БиХ ће га изгубити. Са мојим оцјенама и приједлозима су се декларативно сложили. (Вјеројатно док то не провјере код Бобана). Увјети да се мој приједлог реализира су: 1. враћање окупираних територија; 2. враћање прогнаних и избјеглих на своја огњишта. Сложили су се и с тим. У 10 сати, јутрос, имали смо састанак са Предсједништвом РБиХ. Већ је стигао и Фикрет Абдић и прикључио се састанку. Одмах на почетку избиле су варнице око процедура које су овдје суштинске: ко ће с ким преговарати, која је улога Предсједништва, а која странака. Након жући и напуштања састанка (М. Филиповић), договорено је да се Предсједништво без представника странака састане данас и расправи своје унутрашње проблеме и покуша доћи до сугласности око приједлога који је основа за разговор, а који је направљен у Сарајеву без Бораса, Акмаџића и Абдића. (Додуше, они су основу тог приједлога утврдили у Загребу, 11. овог мјесеца). Што се тиче преговора са другим државама (Хрватска и Србија), у њима треба судјеловати цијело Предсједништво. Са супредсједатељима треба разговарати у проширеном саставу (и представници странака), а са представницима ХДЗ-а и СДС- а треба разговарати комплетно Предсједништво као колективни шеф државе и у те разговоре требају бити укључени и представници опорбе. Када се дошло до каквог-таквог споразума око тога (након сат и пол расправе) дошла је вијест да супредсједатељи (лорд Оwен и Столтенберг) желе разговарати у 15 сати са Предсједништвом, а у 16.30 са представницима опорбених странака. Тако је барем једна дилема разријешена. Тада је Бартоломео (представник америчке администрације на преговорима) тражио сусрет с Изетбеговићем, састанак је због тога прекинут, а послије тога, пошто је остало времена до 15 сати, Предсједништво је наставило сједницу без нас и то око приједлога платформе коју жели понудити за постизање споразума. Ми, представници опорбе, зажељели смо им да усугласе ставове, да тај папир из Сарајева, односно Загреба, јединствено понуде као темељ преговора. Тада смо изашли. Оwен-Столтенбергов план подјеле БиХ 28. српња 1993. Јучер, послијеподне, разговарали смо са Оwеном и Столтенбергом. Послије њиховог разговора с Предсједништвом БиХ хтјели су чути мишљење опорбе. Разговарао је Филиповић, Дураковић и ја. Свак је имао свој став о будућем устројству БиХ. Али, били смо јединствени у мишљењу да БиХ не треба етнички дијелити јер ће то значити наставак рата. Ја сам говорио о томе да се морају поштивати принципи који ће омогућити повратак прогнаних и који ће склонити војске са територија које су силом присвојене. Покушао сам супресједатеље увјерити да износим мишљење већине Хрвата из БиХ, те став Католичке цркве која ће се супротставити сваком облику пресељења народа. Супресједатељи су нас уљудно саслушали. Столтенберг је биљежио понешто у свој блок, док се Лорд Оwен потпуно досађивао: зијевао, брисао наочале, вртио их у руци и иначе одавао дојам незаинтересираног проматрача. Из свега што су они нама рекли произилази да су дошли на ову конференцију са концептом подјеле државе на три дијела. Стално су се позивали на реално стање, на оно што су учиниле војске на терену. Оwен је о томе говорио као о готовој ствари, "остало је само да се Муслимани убиједе у то". У том смислу је говорио да ће "муслиманска република" бити довољно велика да може примити све Муслимане, да ће добити излаз на море и на Саву, да ће имати највећу подршку у свијету, добити највећу материјалну помоћ, имати најјачу валуту и сл. Ја сам му на крају поставио питање да ли ће те републике које заговара имати хомогену територију. Одговорио је да је то најтеже питање, те да је очито да Цазинска Крајина и Посавина остају одвојене од својих "матица". Било је сасвим очито из тога одговора да они имају јасан концепт о подјели БиХ на три државице. Јутрос су разговори настављени. Прво је Предсједништво разговарало с Туђманом и Бобаном, око подне с Милошевићем, Караџићем и Булатовићем. Ујутро ме пробудио Ласић. Тражио је да дође код мене у собу. Пренио ми је мишљење Туђмана и Бобана с којима је разговарао синоћ. Рекао ми је да су њихови ставови катастрофални: они желе своју државу у БиХ, само са што већим границама. Хтјели би три провинције по Венс-Оwеновом плану провести у државу. При томе је Бобан био много тврђи од Туђмана, а чак је тврдио да са Муслиманима ништа не жели дијелити. Ласић је био збуњен и испрепадан. Тражио је да о томе упознам надбискупа Пуљића у Сарајеву. Журно и крадомице одшуљао се из моје собе. Одмах сам звао Сарајево и добио преко сателита надбискупа. Упознао сам га са оним што ми је рекао Ласић. Он је тражио да се држимо договора који смо код њега постигли пред одлазак у Женеву. Такођер, инзистирао је на сљедећим ставовима: - Рјешење до кога се дође мора искључити даљње сукобе и етничка чишћења. - Црква неће пристати ни на какво пресељење народа. - На нивоу државе БиХ мора постојати институција за заштиту људских и грађанских права. - Сарајево треба бити еxтериторијалан и отворен град. Ово сам исписао на један папирић и доставио Ласићу у паузи између састанка са "хрватском" и "муслиманском делегацијом". (Надбискуп Пуљић је обећао да ће послати посебан телеграм). "Хрватска делегација" је у разговорима углавном поновила оно што ми је Ласић јутрос рекао. "Србијанска делегација" је отишла још даље: они желе своју државу у БиХ која би обухватила 50% територије. Хрватима остављају 24%, а Муслиманима 26% од укупне територије БиХ. На њихове приједлоге реагирао је Ласић тек онда када су рекли да су са Бобаном договорили да права Срба у Мостару предају Хрватима, а Бобан за узврат предаје права Хрвата Србима у Сарајеву. Тако су дефинитивно признали да имају с Бобаном завршену трговину у којој смо ми, Хрвати средње Босне, продани. Послијеподне Изетбеговић наставља разговоре утроје, с Туђманом и Милошевићем. Цијела ситуација је мучна. По понашању супресједатеља свијет је одлучио подијелити БиХ. Никога више није брига што ће бити са онима који ће бити мањине. Нама остаје очајање и стрепња за животе наших најмилијих.
|
|
|
