Страна 3

Логика подјеле се слиједи

 

30. српња 1993. Преговори се и даље одвијају логиком коју су Оwен и Столтенберг поставили у почетку. Стање успостављено силом је претпоставка за све што се овдје збива, правно стање БиХ је напуштено и поштује се једино омјер снага на терену.

 

Примјетно је да је предсједник Изетбеговић психолошки напустио тло БиХ, да ли под притиском логике преговора, или је ово стање прижељкивао и већ одавно се налази у њему. То не можемо знати.

 

Непрестано се позива на немоћ да се у војном смислу нешто учини, говори о реалном стању у коме се налазимо, увјерава нас да се морају прихватити увјети који се нуде или наставити рат - а то може завршити потпуним поразом.

 

Босна и Херцеговина нема пријатеља, иза ње нитко не стоји, наша дипломатија није учинила ништа.

 

Данас смо поново имали састанак са супредсједатељима (проширено Предсједништво) на коме смо требали одлучити. Изетбеговић је прије тога поставио дилему: или прихватити приједлог који нам је понуђен, или напустити преговоре. Ту дилему нисмо прихватили.

 

Предложили смо да се понуде на разматрање наше примједбе на споразум који нам је дат, те уколико их не уваже да се тражи засједање Управног одбора лондонске конференције.

 

Када смо послијеподне сјели с Оwеном и Столтенбергом, они су нам образложили како су наше примједбе уважене: Босна и Херцеговина је по њиховом приједлогу држава, има међународни субјективитет, неће бити етнички подијељена, људска права и слободе су гарантирани.

 

Рекао сам им, уколико је све тако, да онда више ништа нема спорно. Проблем је само у томе што нас њихов приједлог не увјерава да је све тако као што кажу и замолио сам их да нас у то увјере. Оwен је дуго говорио и настојао бити увјерљив листајући папир који је био пред њим.

 

Успркос свему, мене није успио увјерити да је у папиру експлицитно оно у што нас је увјеравао. Са тим неодређеним увјерењем састанак је нагло завршен јер се требао наставити трипартитно. С наше стране, остали су Изетбеговић и Абдић. То је трајало дуго. Иза шест сати смо се вратили у хотел. Изетбеговић и Абдић су дошли тек око 19.30 сати. Ништа нисмо знали.

 

Када је наишао Бакир (предсједников син) упитао сам га што су одлучили. Рекао је да ништа не зна, да је питао неколико пута што је резултат разговора, али није добио одговор. По његовим ријечима, предсједник сједи у соби, непомично, главу држи у шакама и гледа у под без ријечи. Тражио је једино да му пошаљу Наду Алл Ису, извјеститељицу за радио и ТВ Сарајево. Тамо се дакле нешто десило.
 

Изјава је била јасна: постигнут је начелан споразум о Босни и Херцеговини, о томе да ће она бити унија са три републике. С том одлуком треба још усклађивати карте, нацртати границе три републике, и то је предмет наставка преговора.

 

Када би та одлука зауставила рат, погибељ и етничка чишћења, без обзира на њену тежину и рушење свих илузија о БиХ, могла би се и прихватити. Али како то провести на терену? Бојим се да ће војске наставити отимати једна другој територију. Посебно сам забринут за средњу Босну.

 

Ту је стање у војничком смислу недефинирано. У најтежем положају ће се наћи мој завичај, Кисељак, Крешево, Фојница. Чујем да су их Туђман и Бобан у првој погодби жртвовали и лаке руке оставили изван тзв. хрватске републике. Покушаћу интервенирати када то буде на дневном реду.

 

Ти људи, тамо, су инструментализирани до краја, потпуно су слиједили Бобанову политику, при томе су учинили и злочине, а сада их предаје онима које им је он учинио непријатељима. Бојим се одмазде, још већег зла него што га је било. Уз то, у Крешеву и Фојници су наши самостани, то су центри католичанства и хрватства у Босни и Херцеговини.

 

Све је то сада остављено, све је препуштено неизвјесности и самовољи појединаца.

 

Назвао сам у Кисељак пријатеља и рекао му све што се спрема. Упозорио сам га да сада морају бити опрезнији него икада јер су жртвовани, те да ће се вјеројатно војничким путем рјешавати ово што је договорено.

 

Ако буду препуштени Армији могло би доћи до освете. Обећао сам му да ћу се заузети за посебан статус нашег краја и да се рјешење, ма какво буде, проведе на миран начин.

 

Суочење с илузијама

 

2. коловоз 1993. Разговори о картама су трајали пет сати (од 15 до 20 сати). Не знамо појединости. Синоћ сам шетао језером с Фикретом Абдићем и његовом екипом, па сам понешто сазнао о томе јер је он судјеловао у тим разговорима. Предмет су били детаљи: Сарајево и Брчко.

 

Оwен је оспорио Караџићу територије које је освојио у источној Босни (Сребреница, Горажде, Жепа...) и којима је желио трговати. Око самог Сарајева, по Абдићевој тврдњи, Оwен је дао прихватљив приједлог који тај град отвара и око којега се осигуравају прометнице, нарочито она према Високом. Бобан је тражио Јајце, Травник и Бугојно (све мјеста која је војно изгубио), а великодушно је препустио Крешево, Кисељак, Фојницу - што је ХВО још држало под контролом.

 

Јутрос је опозиција поново имала разговор са супредсједатељима. Изложили смо им своје виђење Нацрта уставног споразума и поново нагласили да у њему није експлицитно речено да је БиХ држава и да има садашњи међународни положај и субјективитет. Тај дио сам ја образлагао.

 

Покушао сам их увјерити да ми желимо позитивно окончање ових преговора и крај рата и да смо због тога и дошли на конференцију. Упозорио сам да је рашчишћавање око државног статуса БиХ значајно за даљи ток преговора јер позитивно рјешење тих проблема ствара повољну психолошку и политичку климу.

 

Скренуо сам им пажњу да би се преговори могли прекинути јер се на предсједника Изетбеговића врши велики притисак управо на тим тачкама споразума. Њихова јасноћа осигурава не само даљи ток преговора већ и ствара увјете за компромисе око неких других проблема који су мање важни. Тражио сам да супредсједатељи у споразуму ојачају државу БиХ јер ће се она налазити између Србије и Хрватске под сталном пријетњом, те да треба више разговарати о спољњим него о унутарњим границама.
 

И Оwен и Столтенберг су понављали оно што смо већ чули: да нитко не може довести у питање државност БиХ, њен међународно-правни субјективитет и чланство у УН, да нам не требају никакви правни савјетници и консултанти да би се схватило да је у споразуму све то садржано.

 

Поновно су поновили да ће централна босанска република имати најбољи положај, добити највећу помоћ, бити најразвијенија и најпожељнија за живот. Такође су рекли да БиХ као државу нитко не може довести у питање јер она има бројне пријатеље у свијету и у Вијећу сигурности УН, који то неће дозволити.

 

Послије тога смо разговарали о ситуацији коју је Оwен представио на карти. Покушао нам је објаснити распоред војних снага и глобални ток преговора око територија.

 

Сви смо негодовали на његово излагање и коментирали га у стилу: што ми овдје радимо, све је готово, идемо кући. У једном тренутку Оwен се обратио проф. Филиповићу, који је гласно протестирао и рекао да то што показује представља омјер снага, да су то нека рјешења на темељу тог омјера, те ако ми имамо неки приједлог који све то може поставити другачије - да изволимо.

 

Нараво, нитко од нас није желио прихватити реалност. Сви смо против тога да се полази с позиција освојених територија и од почетка преговора одбацујемо тај принцип. Столтенберг нас је још за столом упозорио да по том принципу ради и Армија БиХ, да и она осваја територије и има офанзиву на неким мјестима у средњој Босни док ми разговарамо.

 

Заправо, нитко од нас неће да прихвати стање успостављено силом. Када смо завршили разговоре и сјели у нашу салу, то сам рекао. Ми смо први пут озбиљно суочени с истином: војно смо поражени.

 

Ово су све конзеквенце војног пораза. Наравно, додао сам и то да је тај пораз посљедица лоше политике и одсуства сваке ратне и политичке стратегије. Казао сам гласно пред свима да нас је власт БиХ обмањивала с илузијом о помоћи која ће доћи, да ће свијет интервенирати војно или скинути ембарго на оружје. Све су то илузије које су нас скупо коштале и које су стварале лошу климу за обрану и борбу против агресора.

 

Умјесто да смо се максимално ангажирали на обрани и тражили стварне савезнике у томе, ми смо се уздали у то да ће нетко умјесто нас повлачити војне потезе и ослободити нам територију, која је често предавана без борбе. Тврдио сам да се морамо суочити с тим и с чињеницом да смо земља војно поражена у рату и којој нитко не жели више помоћи.

 

А како и би када сама себи није знала помоћи и наћи савезнике у неправедном рату. То сам говорио у љутњи и немоћи, гласно да чују сви који су били за сусједним столом, а који можда сносе и највећу кривицу за ове илузије. Сви су шутали као заливени на моје ријечи.

 

Једино је Фикрет Абдић одобравао све што сам изговарао. Послије разговора с нама требало се разговарати с Изетбеговићем. Он је послао да умјесто њега преговара Силајџић, што су супредсједатељи одбили.

 

Силајџић као министар нема никакав легитимитет за преговоре, а тај потез предсједника супредсједатељи су оцијенили као покушај разводњавања преговора.

 

 

Раздор у Предсједништву

 

4. коловоз 1993. Јучерашњи дан је био напоран и пун изненађења. Одмах за доручком почела је расправа о привременом обустављању активности у Предсједништву Ласића, Бораса и Акмаџића, о чему су нас обавијестили писмено. Разлог је офанзива Армије БиХ на Бугојно, Г. Вакуф и село Дољане (Јабланица) у коме је масакрирано, према вијестима, око 30 цивила.

 

Одмах послије доручка иницирао сам приопћење опозиције о проблему офанзиве Армије према ХВО и Хрватима у средњој Босни и Јабланици. Да нису пристали на то заказао бих сам конференцију за тисак, рекао што мислим и напустио Женеву. Како су они пристали, приопћење је већ око подне предано новинарима (и у енглеској и у хрватској верзији).

 

У 15 сати заказана је сједница Предсједништва. Харис Силајџић је покушао до тада створити климу о неопходности промјене преговарачког тима, умотавајући то у потребу стварања нове организације преговарачког наступа, која би била учинковита и на нови начин искористила све расположиве људе. Бојим се да је суштина ствари у томе да се чланови Предсједништва повуку и да се формира једна потпуно нова група за преговоре која би се у свако доба (а и све што би договорила) могла дезавуирати јер нема ни легалитет, ни легитимитет. На проширеном састанку Предсједништва, Силајџић је кренуо одмах с том идејом. Пошто сам то очекивао добро сам се спремио за састанак. Он је чак приопћење опорбе о нападима Армије на ХВО покушао искористити за своју тезу: навео га је као примјер нејединства наше делегације које нам у овом тренутку веома штети. Зато је инзистирао на

промјени преговарачког тима, да то више не буду чланови Предсједништва већ нека јединствена екипа која ће се срчано и безрезервно борити за своје идеје - наше идеје. - Једино је остало нејасно тко ће идеје обликовати и чије ће интересе исказивати.

 

Ја сам чекао расправу о формирању новог преговарачког тима и утврђивање нове платформе за преговоре, како је то тражио Силајџић. (Као да та платформа није постојала и као да смо тек почели преговоре, а не потрошили већ осам дана). Тиме што сам рекао хтио сам дати до знања да нитко неће моћи манипулирати ни нашом преговарачком делегацијом, ни Предсједништвом, ни преговорима, ни информацијама које су овдје одлучујуће. Рекао сам да нитко својим двоструким критеријем не може наш дигнитет доводити у питање, не може нас срамотити и бламирати. Не може један критериј

постојати за "српску армију", а други за нашу. Ако инзистирамо на принципу, ако прекидамо преговоре (а то је дан раније урађено) ради Младићеве офанзиве на Бјелашницу, онда ни Армија БиХ, којом командује Предсједништво, не може имати нападна дјеловања према ХВО и хрватском народу. Рекао сам да се од нас крију информације и да ми ради тога пред супредсједатељима испадамо смијешни. Док се ми боримо да сачувамо ову државу, Армија те државе напада у Бугојну, Г. Вакуфу, Јабланици и другим мјестима, прогони Хрвате, врши масакре над цивилима.

 

Образложио сам тезу да без Хрвата у средњој Босни неће моћи опстати никаква "Босанска република". Тражио сам да се с тим прекине, да се прекине с лажима о томе што се дешава између Армије и ХВО. Као примјер обмана и лажи навео сам извјештаје о ситуацији у Фојници, Крешеву и Кисељаку. Рекао сам да точно знам како су ти сукоби почели, да је Армија напала и Фојницу и Крешево без икаквог разлога и да су све информације о томе које су нам сервирали биле лажне. Ако ми не вјерују, понудио сам им документ о нападу и припреми артиљерије за то још из трећег мјесеца, кад сукоба у средњој Босни уопће није било.

 

Нитко није ни тражио документацију, нитко није имао никакве примједбе на оно што сам говорио. Био је тајац. Присутни су се гледали, Силајџић углавном гледао испред себе, Изетбеговић такођер. У једном тренутку, Силајџић је изашао и убрзо се вратио на сједницу. Послије њега, након десетак минута ушао је Бакир Изетбеговић, нешто шапнуо М. Ћеману, а онда су обојица изашли. Убрзо се Ћеман враћа са вијешћу да на Тешањ траје велика артиљеријско-пјешадијска офанзива, да се бацају "луне", те да су код неких убијених четника пронађене исказнице 110. ХВО бригаде. (Послије састанка неки чланови Предсједништва су ми рекли да је то чест начин добивања информација док трају сједнице Предсједништва). Такођер сам се успротивио формирању било каквог преговарачког тима и потврдио став наше странке из Сарајева, који је у писменој форми Предсједништво добило. Напротив, инзистирао сам да се отклоне разлози ради којих су три члана Предсједништва обуставили свој рад у том тијелу, да се они врате и рад настави. Ту сам имао подршку и Абдића и Лазовића и Пејановића. Закључено је да се изда наредба о томе да Армија БиХ прекине офанзивна дјеловања према ХВО-у, те да ће
 

команданти који то не проведу бити смијењени. Такођер смо закључили да једна делегација оде на разговоре са М. Бобаном и покуша приближити хрватске и муслиманске ставове о свим спорним питањима. У делегацији су: Абдић, Пејановић и ја. Састанак је уговорен за 20 сати.

 

Разговарали смо отворено о ономе ради чега смо дошли. Пејановић је образлагао потребу да се три члана Предсједништва укључе поновно у рад тог тијела, о томе колико је важно у овим преговорима имати легитимитет итд. Бобан је показивао да то разумије, обећао да ће с њима разговарати (као тобоже он с њиховим ставом нема ништа), али је инзистирао да се њихови захтјеви испуне и прекине офанзива Армије БиХ у средњој Босни.

 

Показивао је и велику дозу нервозе. У тренуцима је падао у ватру ради неважних ствари. То доказује његову несигурност. Нарочит анимозитет је испољио према Изетбеговићу, тврдећи да тај све опструира, да се никада не држи договора, да је с њим разговарао преко стотину сати, потписао десетине споразума, али да их овај никада није проводио. Оптужује га да је на њега покушао атентат када је он долазио хеликоптером у Сарајево, послије споразума у Међугорју. Поразе ХВО у средњој Босни правда тиме да је ХВО нападнут "изнутра" а не извана, да он нигдје није изгубио битку на фронту. - Он још није свјестан да је главну битку изгубио: ону политичку.

 

Озваничење етничког принципа подјеле

 

15. коловоз 1993. Трећи дан мировања у Женеви.

 

Док ми преговорима настојимо постићи мир, Женева слави свој празник. На обали језера постављени луна-парк бљешти на свјетлу и узноси се у вриску дјеце. Све траје до касно у ноћ. Славе становници Женеве, и то углавном они обојене коже.

 

У петак послијеподне одржана је кратка сједница Предсједништва. Изетбеговић је прочитао поруку супредсједатеља у једној реченици. Сиже је да се преговори одгађају до понедјељка послијеподне, док српска војска не напусти Игман и Бјела-шницу.

 

Абдић је искористио прилику и предложио да се “слободни” дани не изгубе те да се преговара са Бобаном. Ја сам додао да догађаји на Игману немају никакав утицај на сукобе Армије и ХВО, да се ти сукоби шире, да се ствара неповјерење у заједнички живот. Имао сам податке о тешком стању у средњој Босни и дијеловима Херцеговине (које сам то јутро добио од надбискупа Пуљића).

 

Изетбеговићева реакција је била неочекивано оштра, иако садржајно предвидива. Рекао је да с Бобаном не жели разговарати јер су им позиције толико удаљене да се не могу приближити. По његовом мишљењу, Бобан тражи муслиманске крајеве које му он ни у којем случају не може препустити (Г. Вакуф, Бугојно, Јајце, Травник, и сл.).

 

Други разлог је што не жели водити ни с ким званичне разговоре док Младић не напусти с војском Игман и Бјела-шницу. Изрекао је то мирно и одлучно, с додатком да нема преговора, па макар “сви поцркали”.  (Ово “сви” односило се на све који овај мир једва чекају).

 

Тада се у разговор укључио Ласић, који је Изетбеговић еве аргументе о “муслиманским крајевима” до краја релативизирао. Изложио је податке о томе да много више Хрвата остаје у Какњу него што је разлика у броју између Муслимана и Хрвата у Бугојну. Такођер је изнио податак да је с Добретић има Јајце већински “хрватски град”. Изетбеговићева примједба је била у правцу да је он понудио недјељив простор Туђману и Бобану од мора до Саве; уколико то не прихватају, онда је једини могући принцип подјеле - етнички. Тај принцип је, наравно, више био аргумент за Ласићеву тезу о томе да се може извршити разграничење између “Републике Босне” и “Херцег-Босне”, него што је био против.
 

Како смо сви инзистирали да се разговори с Бобаном обаве и барем ту покуша постићи споразум и зауставе сукоби, Изетбеговић је невољко пристао.  Додао је да тај разговор треба бити незваничан и неформалан, те под увјетом да Бобан остаје у Женеви.  Уколико је наумио отпутовати, нека иде и нек не остаје ради разговора. Посредник је био Абдић који је Изетбеговића лишио бриге с информацијом - Бобан путује авионом кући. Ту вијест је Изетбеговић примио с олакшањем.

 

Овај кратки састанак, који је трајао свега десетак минута, био је до сада најсадржајнији и открио је више него сви дани заједно потрошени у Женеви.  Чини ми се да су све намјере откривене. Недвосмислено је да би Изетбеговићу споразум с Караџићем добро дошао јер овај има војску којој се тешко супротставити.

 

Зато је вјеројатно и остварен контакт изван званичних преговора с Караџи-ћем. (У четвртак навечер су се сигурно састали).  Зулфикарпашић и Филиповић су ту вечер звали све нас на вечеру у 21 сат. Наслутио сам да се нешто припрема и избјегао тај позив. У хотелу сам нашао поруку од Бобана да се састанемо иза 22 сата.  Пошто сам имао времена, прошетао сам са Здравком Ђуричићем поред језера, појели кобасице и попили пиво. У 22.15 дошли смо пред хотел “Пресидент”.

 

У улици, која је била у мраку, испред хотела, у једном ауту је сједио Изетбеговић са сином Бакиром. У тренутку кад смо дошли до улаза у хотел, који је иначе веома добро освијетљен, пристигли су неки аути. Ја сам од вратара тражио да ми позове таxи да бих отишао на разговор с Бобаном, те док сам то обавио, из пристиглих аута изашли су чувари Караџића. (Здравко је потврдио да се ради о његовим људима). Један мерцедес је мало продужио и склонио се са свјетла и стао. У њему се јасно видјела дебела глава Караџића. Мој таxи је пристигао, ушао сам у њега и он је продужио. Прошли смо поред Караџићевог аута, његови чувари су ме пропратили упадљиво гледајући куда одлазим.

 

Здравко ми је послије потврдио да су оба аута, и Изетбеговићев и Караџићев, један иза другог одмах отишли испред хотела у истом смјеру).  Што се тиче односа према Хрватима, Изетбеговић има јасан план

- Армијом БиХ заузети сву средњу Босну и онај дио долине Неретве који је могућ е. Он жели силом исцртати границе између “Републике Босне” и “Херцег-Босне”. - То је коначно јасно. Уколико, пак, Бобан жели споразум, мора пристати на етничку подјелу по попису из 1991. године.

 

То је за Хрвате неповољно и Изетбеговић зна да Бобан неће на то пристати. Пред јавношћу се, међутим, оградио од свега: понудом јединствене територије са Хрватима дао је до знања да не жели етничку подјелу БиХ. Ако до ње дође он мисли да за то није крив. Уз то, он пред јавношћу пере руке од “муслиманске државе” коју ће добити.  Али, ствари изгледају овдје, из близине, сасвим другачије. Изетбеговић би желио, сада сам увјерен, муслиманску републику у БиХ, само да му је други направе. Зато он стално поставља увјете, зато одуговлачи преговоре и не жели учинити ништа одлучно да се

сукоби Армије БиХ и ХВО зауставе.

 

У свему томе нејасну игру играју Зулфикарпашић и дио наше делегације из опозиције који с једне стране припремају аранжмане с Караџићем, с друге стране, дижу прашину око преговора и тако врше притисак на Изетбеговића да све одуговлачи. Бојим се да је све то смишљено још у Сарајеву и да је зато Изетбеговић инзистирао да у Женеву дође опозиција.  Он је знао да ће она вршити притисак на њега да не прихвати преговоре о подјели БиХ, а то њему дође као оправдање за постављање увјета преговарања.

 

За то вријеме сви раде на томе да се с Караџићем зауставе сукоби, а Армија БиХ уцртава карту према Хрватима.

 

Споразум о Сарајеву
 

18. коловоз 1993. Разговори су настављени у понедјељак послијеподне и трајали готово до 22 сата. На опће изненађење, било је много лакше разговарати него раније. Супредсједатељи су разговарали истовремено са све три стране.

 

Око Сарајева је постигнут, забрињавајуће лако, споразум. Сви су пристали да тај град добије привремено рјешење, да буде под контролом УН (дистрикт), да се изврши демилитаризација и град отвори.

 

Формирана је комисија која ће радити на споразуму за Сарајево и разрадити опће принципе (Филиповић, Ласић, Крајишник). Српска страна је тражила да опћина Пале не улази у зону града Сарајева, као раније.

 

Са Ласићем сам договрио да он покуша додати градској зони опћине Кисељак и Крешево јер процјењујем да би нам то боље одговарало од рјешења на које је Бобан већ пристао.

 

Јучер ујутро се појавио Филиповић са Зулфикарпашићем и Дураковићем. Они су већ имали свој став око свега: Филиповић пристаје да ради у комисији за Сарајево уколико Сарајево не улази у глобални план конституције трију република.

 

Он, иначе, не жели судјеловати у "етничкој подјели државе". Они се и даље понашају као да је у БиХ све нормално па се сада покушава пронаћи само ново уставно уређење.

 

Након јучерашњег засједања комисије, Филиповић је написао писмо предсједнику Изетбеговићу у коме га обавјештава да више у томе не може судјеловати. Присуствовао сам послије тога њиховом разговору.

 

Изетбеговић га је брзо разоружао и тражио од њега да понуди нешто боље од прекида споразума и наставка рата. Кад год се Филиповић спусти на тло реалности, остаје без ријечи. Иначе, сав његов напор се збива у апстрахирању реалности (можда се она само тако може поднијети).

 

Изетбеговић га увјерава да босанска делегација не смије прекинути преговоре и да из њих мора извући максимум. - Изволите, извуците максимум за Сарајево, додао је доста нервозно, чак љутито. - Филиповић је даље прихватио разговор о рјешењима за Сарајево као да се прије тога ништа није збивало.

 

У једној од пауза Изетбеговић ме позвао на кратак разговор. Замолио ме да утичем на опозицију да буде конструктивна на овим преговорима и да му не одмаже. Њена активност, по његовим ријечима, се своди на писање неких писама и исказивања незадовољства с оним што он ради.

 

Тада ми је показао два писма, доста оштра и са нетачно изнесеним чињеницама, са погрешним процјенама и оцјенама, оба написана у име "уједињене опозиције", на једном сам потписан и ја, на другом не. Тај потпис је, јасно се види, фалсификован, а ја писма раније нисам ни видио. То је дјело Зулфикарпашића и осталих. (У току дана сам дознао, из разговора са ХСС-ом, да су оба писма

послана у Загреб).

 

Изетбеговићу сам објаснио да не могу на њих утјецати, а да писма са мном немају никакве везе. Рекао сам му да је очито да се моји циљеви и њихови на овој конференцији разликују: ја желим да се постигне мир и да људи престану умирати, а за њих то нисам сигуран.

 

Јучер су разговори ишли доста теже него прекјучер. Било је јасно да је споразум око Сарајева био диктиран војном пријетњом НАТО-а.

 

Сва друга подручја - Брчко, Мостар, источна Босна, Крајина - све је ишло тешко. Комисија за Сарајево није прихватила приједлог да се зона града шири, па је судбина Кисељака и Крешева и даље неизвјесна.
 

Филиповић је потпуно одступио од приједлога опозиције да се власт у Сарајеву конституира на принципу паритета и заложио се за пропорцију (што Муслиманима најбоље одговара). Чак је и Предсједништво имало закључак о паритету власти за Сарајево, али то се брзо заборавља.

 

Ја сам у једној паузи инзистирао код Столтенберга да се омогући транспорт рањених и болесних из

Кисељака и Нове Биле, а он је обећао да ће све учинити. Била је то прилика за договор јер су ту били сви

(Изетбеговић, Бобан…).

 

Испаштање кривице

 

25. коловоз 1993. (Сарајево) Након седам дана сам у Сарајеву. Преговори у Женеви су се завршили неочекивано брзо: супредсједатељи су понудили "пакет" за споразум о миру, дали нам свима паузу до 30.8.1993. и очекују да се поновно, са готовим рјешењем, нађемо у Женеви. "Пакет" је компромис свих захтјева који су изнесени, оно најспорније - мапе, ријешено је по њиховој магичној формули: пропорцији. За Муслимане је предвиђено, како сам и претпоставио, око 30% територије, за Хрвате око 20%, а за Србе око 50%. Корекција је могућа само у односу 50% и 20%. Јасно је да је сваки еквивалент и квантитативни критериј за БиХ неправедан јер је ова заједница почивала на квалитету. Али, наша реалност је сада другачија и од ње се кренуло. Многи то неће да прихвате, неће да се помире с тиме. И мени самом то тешко пада. Међутим, постоји реалност, постоји наша судбина коју не можемо прекорачити.

 

Када смо у Женеви сједили заједно у једном тренутку Изетбеговић је рекао: што сам ја богу крив да све ово подносим? Можда он није био свјестан што је изговорио. Ја јесам. Одмах сам му одговорио: предсједниче, мора да сте због нечег криви; немојте ме погрешно разумјети, о Вама имам такво мишљење да Вам ово могу рећи. - Он је шутио фараонском мудрушћу. Гледао је у мене нетремице. Поглед му ни тада није био тужан. Додао сам: овај рат и не разумијем као рат већ као испаштање кривице. Ми смо изван милости и мора да је нека велика кривица на нама док толико испаштамо. Ништа није рекао. Очито да смо се разумјели. Другоме то и не бих могао рећи.

 

Ја, нажалост, и знам гдје је та кривица коју испаштамо. Нисам о томе желио говорити. Било би болно и тешко. Сигурно је само то: нису само други криви, кривица је и на нама. Ми је можемо прикрити пред другима, не можемо пред собом. Изетбеговић може сакрити своју кривицу пред цијелим свијетом, не може пред собом. Он то веома добро зна. Мени је тешко јер то знам и ја. Волио бих да то не знам. И ово сазнање је мора. И он зна да ја знам. Зато се и разумијемо.

 

Добили смо мировни пакет и дошли у Сарајево. Када је наше Предсједништво у петак, 21.8.1993. године, изашло из сале за преговоре, са јасним упутама да цијели пројекат требају прихватити или одбити, и да је то посљедња шанса за мир, пришао сам Изетбеговићу и питао га: да ли сте задовољни и с чиме идемо у Сарајево? Он ми је као одговор понудио информацију за новинаре. Рекао сам му да ме то не занима, желим одговор на питање: да ли ћемо на Скупштини БиХ препоручити да се "пакет" усвоји или не. Он ми је рекао да ћемо о томе донијети одлуку у Сарајеву, да ће прво бити извршене консултације у ужем кругу, а затим донесена одлука на Скупштини РБиХ.

 

Илустративно је то да је он послије Женеве, ту вечер, отпутовао у Беч, а сви остали су тек сутрадан, у суботу, отишли у Загреб, да би се у недјељу путовало за Сарајево. У Бечу је сједиште земаља ОПЕК- а. Боже, тко су праве газде БиХ, тко су главни консултанти бе-ха власти, тко су њени финанцијери?

 

Пропаганда Радија и ТВ Сарајева упућује на то да би Скупштина БиХ могла одбити понуђени мировни план. Због тога сам прекјучер био код Изетбеговића и питао га с чим он иде на Скупштину, с каквим приједлогом. Рекао ми је да ће тражити од Скупштине да нити прихвати, нити одбије план већ да овласти делегацију да настави преговоре и настоји изборити нешто повољнији положај средишње републике.
 

Било ми је јасно да је он у начелу све прихватио и да је незадовољан са мапама. Међутим, с тим су незадовољни и остали. Ја сам тежиште ставио на заустављање сукоба у средњој Босни и упозорио сам га да офанзива Армије БиХ на Крешево, Кисељак и Фојницу може срушити не само БиХ већ и сваку

"средишњу републику". Био сам изричит да се границе између "Херцег-Босне" и "Босне" не смију исцртати силом и оружјем јер се у том случају никада неће моћи прекорачити. По обичају, све ми је одобравао. Тражио сам да се Армија одмах заустави и он је преда мном звао команданта Делића и тражио да му се он јави (добио је информацију да је он негдје на подручју Високог). Потом је звао Шибера и рекао му да је офанзива Арамије БиХ на Фојницу, Крешево и Кисељак бесмислена јер је то подручје ријешено Женевским споразумом. Проблем је, међутим, у томе што он тако лако све то прима да изгледа неувјерљиво. Тако се лако заузео за то што сам говорио да ме довео у сумњу.

Када сам одлазио од њега и поновио му да ради мене заустави ту офанзиву, ако нема никакав други разлог, он ме загрлио и одговорио: учинит ћу то не само ради тебе, већ и ради Босне.

 

Изашао сам. Тај дан је пало највише граната на Крешево. Гранате су падале на центар града, на насељени дио. Многи људи су рањени, међу њима и једна дјевојчица. Не знам да ли се то десило прије или послије овог разговора.

 

Немам информација што се збивало јучер. Надам се да ћу то сазнати.

 

Јучер и данас сам имао низ важних сусрета. Прво код надбискупа Пуљића, затим у ХВО-у, затим вечерас, на Богословији. Тема иста: да ли ићи на Скупштину БиХ или не. Оцјена већине је да се иде. Једино ХДЗ и ХВО Сарајева оклијевају и од одлучног одбијања сада су прешли у фазу преиспитивања својих одлука. Сви остали су за одлазак, за јасне говоре, за препознатљиве ријечи и недвосмислено исказан став што желимо у будућности. Углавном, политика Туђмана и Бобана, која је видљива на понуђеној карти из Женеве је осуђена. (Наравно, не од ХДЗ-а и ХВО-а, који то не смију наглас рећи, а сви знамо што мисле).

 

Сутра ћемо одржати још низ разговора, поново се састати са надбискупом Пуљићем и одлучити што ће тко тамо говорити и којим редослиједом иступити. Нема премишљања: морамо преузети одговорност за судбину 300.000 Хрвата који остају у Босни да живе са муслиманском већином, уколико се држава подијели. Ми се тога не бојимо, али се бојимо сметњи које нам други могу направити. Нажалост, ови други су "наши".

 

За и против подјеле БиХ

 

29. коловоз 1993. Коначно, гужва је прошла. Скупштина БиХ се завршила синоћ касно, и то са затвореном сједницом. Два дана расправа, различитих и неуједначених, од оних које позивају на рат (без покрића), до оних које, готово молећиво, траже мир.

 

Много је било перипетија око саме одлуке да ли ићи или не на засједање Скупштине. Дан пред почетак појавио се Миро Ласић са наводним позивом од Бобана да надбискуп Пуљић и ја дођемо у Херцеговину на засједање ХДЗ-овске скупштине.

 

Био сам склон отићи на ту скупштину јер се она одржавала у суботу (могло се стићи). Међутим, кад сам отишао код надбискупа он ми је показао позив који је добио радио-пакетом преко ХВО Сарајево: био је то позив на "свечано" проглашење "Републике Херцег-Босне", што Ласић није рекао. Надбискуп је с огорчењем одбио позив и рекао Ласићу да од туге не би могао бити доле. - Ја му се више нисам јављао и остао сам у Сарајеву.

 

Ми смо се прецизно договорили око наступа наших људи на Скупштини БиХ (боље рећи њеном остатку). Дан прије тога провјерили смо садржај тих иступа и потпуно се усугласили око тога да ћемо бити против подјеле државе. Углавном, на списку се нашло десетак говорника, Хрвата. То је било важно јер смо знали да ће Ласић иступити са ријечима које ће Хрвате дисквалифицирати не само у Скупштини, већ и у будућој "средишњој републици" која је извјесна. Бобан му је то наложио и очито све Хрвате изван "његове" републике жртвовао.

 

Тако је и било. На срећу да смо се добро припремили и у прецизно утврђеном реду наступа неутрализирали његов скандалозни иступ (с Лазовићем сам договорио редослијед којим ће нас прозвати за говорницу). Говор свих нас је био препознатљив, залагали смо се за мир, рационалан приступ мировном плану који се може прихватити само ако ће окончати рат. Говорили смо смирено, достојанствено, али и критички према муслиманском екстремизму. Јасно смо дали до знања да не желимо напустити не само "средишњу републику" него нити један педаљ своје земље.

 

Темељна теза нам је била да су све наводне републике наше. Зачинио је надбискуп са својим одмјереним и јасним говором о томе, који смо нас двојица то јутро дорађивали у његовом уреду. Када је завршио, дата је пауза. Излазећи у гужви у хол хотела, чуо сам иза леђа нечији гласан коментар: нема ништа од подјеле, црква је против.

 

Коначно смо изрекли своје опредјељење да стојимо уз хрватски народ без обзира на намјере "Херцег-Босне", да преузимамо одговорност за њега и да ћемо се тако понашати.

 

Синоћ се засједање завршило затвореном сједницом оног дијела посланика који су били присутни, а који нису били кворум за пуноважно одлучивање. Сједница је имала савјетодавни карактер. Углавном, све је познато. Изетбеговић се изјаснио за веома мале промјене "женевског пакета", он ће покушати поправити уставни аранжман кад је у питању статус државе и гаранције за повратак прогнаних, затим за два-три процента територије у источној и западној Босни. Утисак је да је он донио одлуку потписати овај мировни пакет уколико ће се њиме етнички подијелити Босна и Херцеговина.

 

Из иступа неких посланика из средње Босне стекао сам дојам да ће се у тој регији рат наставити, да ће они ићи на освајање још неких територија или оних подручја која нису до краја дефинирана. То ће бити велики проблем и не знам сам како у томе подручју зауставити рат.

 

У том смислу сам разговарао са Халиловићем. Он је пристао да се данас сретнемо и то питање размотримо. Рекао сам му да више нема основа за рат јер се договором могу ријешити сва спорна питања. Разграничење на картама је прецизно када је у питању средња Босна, а статус Кисељака, Крешева и Фојнице јасан. Он се сложио са мном, међутим данас се нисмо успјели срести, јер је он очито био на сједници СДА која се цијели дан одржава и због чега није било ни сједнице Предсједништва. Тако у овом тренутку не знам (а нитко други такођер) тко иде у Женеву, каква делегација: да ли државна или муслиманска.
 

Наставак на страни  4