Страна - 3

бискуп Грегор Рожман. Драгановић, наводи даље Лофтус, «био је у центру ватиканске шпиунске мреже за више од  три деценије и у најтешњој вези са папом Пие XII и Павлом VI. Сарађивао је са западним обавештајним службама у различитим осетљивим операцијама».

v                   Стр. 76:

Врато се у Југославију1967., а на конференцији за штампу која је одржана у Сарајеву 15.11. исте године, изјавио је да се на тај корак одлучио «промишљено и слободно». Његов повратак био је део споразума између Ватикана и Броза. Постоје тајне, закључује Лофтус, «које је Тито понео у гроб».

v                   Стр. 77:

Покрет «Фоколари» према званичној верзији основала је студенткиња философије у Тренту (Италија) Силвија Лубић крајем 1943., у време када се Италија нашла под ударима савезничког бомбардовања. Није се замонашила, али је променила име у Киара, што у слободном преводу значи ведрина или бистрина. Званично покрет је у Ватикану регистрован под именом «L' Opera di Maria» (Дело Маријино).

Покрет је стекао легитимитет потврдом Рмске курије 01.05.1947. и укључен је у ширу акцију борба против атеизма.

У теолошком смислу суштина покрета своди се на «мистично тело Марјино» и на поставку «Богородичин аспект цркве претходио Петровском». Иако је приписана Киари, та идеја није њена; насала је и разрађена у римској курији као кооснова екуменског процеса.

v                   Стр. 78:

Екуменизам је друга област у којој је био ангажован покрет «Фоколари» . Папа Јован XXIII позвао је Киару на разговор и поверио јој задатак да се укључи у екуменски дијалог. Већ 1968. «Фоколари» су у заједници са немачким лутеранима формирали у близини Аусбурга «Centro Ecumenico di vita», који је постао место сусрета различитих конфесија, укључујући и муслимане, па чак и атеисте; посебна пажња посвећена је православнима. Да би се учврстили и прошири контакти са православнима на свим нивоима, основан је у Регенсбургу (Немачка) центар за културну размену са православним земљама, који је испољио изузетну активност у доба распада Источног блока и у рату против Југославије.

Седиште му је у близини Рима.

v                   Стр. 79:

Током агоније Источног блока и кризе у Југославији касних 80-тих «Фоколари» су испољили вишеструку активност.

Падом Берлинског зида покрет  «Фоколари» је проширен на све земље Источне Европе.

Септембра 1998. Киара је примила престижну награду UNESCO. Посебно признање добила је од Европског парламента «за одбрану права човека», што само по себи указује на тесне везе и утицај који Ватикан има у овим телима.

«Il cammino neocatecumenale« (Пут новог крштења) основао је у Шпанији 1964. шпански артиста Кико Аргуело, иза кога је стајао мадридски надбискуп Казиморо  Марчело. Седиште окрета премештено је у Рим 1968., али га Римска курија није прихватила.

v                   Стр. 80:

Римска курија није могла да успостави контролу, па чак ни доћи до текстова које је Аргуело компоновао, јер је овај покрет био строго тајне природе.

Још крајем 1970. Аргуело је успоставио најтешњу сарадњу са тадашњим бискупом Кракова Каролом војтилом, будућим папом. Отуда не изненађује што је покрет доживео свој процват у време понтификата папе Јована Павла II, иако је и то време Римска курија имала негативан став у односу на њега.

v                   Стр. 81:

У Римској курији дошло је до оштрог реаговања, с обзиром на то да покрет није био канонски озакоњен. Игноришући став Курије, септембра 1990. у писму Кику Аргуелу, мимо свих канона, Јован Павле II признао је покрет као «ваљан правац за формирање одраслих католика у савременом свету», што јепојачало затегнутост између папе и Курије.

«Communione e liberazione» (Заједница и ослобођење) имао је од свог конституисања изразито политички карактер. Основао га је Дон Луиђи Ђусани 1964/65., професор догматске теологије и источне теологије на Католичком универзитету у Милану.

v                   Стр. 82:

Политичка димензија организације тесно је повезана са основном мисијом цркве, тј. Евангелизацијом. Хришћанство мора бити уткано у сваки вид живота, наглашавао је Ђусани.

Покрет је прихваћен од стране Римске курије и 11.02.1982. подигнут је на ранг понтификалног удружења. Нешто касније стекао је консултативни статус при Економско-социјалном савету UN.

«La comunita di Sant Egidio» (Заједница Св. Еђидија) произишла је из дијалога, који су касних 60-тих година 20. века водиле мале скупине интелектуалаца  једном напуштеном манастиру на периферији Рима, годинама од руководсвом једне харизматичне личности, угладног професора историје на универзитету у Риму Андреа Рикардија.

Света столица прихватила је групу и 1986. озваничила је као «Међународно удружење лаика».Манастир у коме су се сатајали обновљен је средствима италијанске владе и постао званично седиште удружења.

Приликом пријема руководећег тима удружења, 17.09.1986. , папа Јован Павле II је указао на потребу да уз рад са сиромашним, посебно са имигрантима, уследе екуменски сусрети и међурелигијски дијалог.

Поступајући у духу добијених директива, удружење је организовало 1987. сусрете у Риму, Варшави, Барију, на Малти, итд. Да се ту није расправљало о теолошким проблемима, него политичким, најбоље сведочи листа учесника, међу којима су били и генерал Јарузелски, Бутрос Гали, итд.

________________________________

[7] (Снежане Зорић примедба: који су сами наметнули словенским народима – Русима и Србима, како би се уништило православље)

v                   Стр. 83:

Организован је и сусрет хрватског надбискупа са једним српским владиком. Италијанска штампа је забележила да је државни секретар за спољне послове САД госпођа Медлин Олбрајт, приликом својих посета у Риму проводила више времена у седишту «Св. Еђидија», него у Квириналу.

Представници «Св. Еђидија» наћи ће се, «случајно» 1996.  на тлу КиМ, где су основали свиј центар. Под њиховим покровитељством председник Слободан Милошевић потписао је 01.09.1996. године Споразум са Ибрахимом Руговом, о «нормализацији» школског система. Потписници Споразума нашли су за потребно да и писмено изразе «захвалност својим заједничким пријатељима, хуманитарној заједници Св. Еђидио  за помоћ и подршку коју су дали у остварењу дијалога».

v                   Стр. 84:

Делегацију «Св. Еђидија» сачињавала су три професора Понтификалног универзитета Ватикана Вићенцо Паља, Роберто Морозо и Пауло Раго, а са југословенске стране чланови преговарачког тима били су: Ратомир Вицо, Добросав Бјелетић и Горан Перчевић. Споразум је вербално постављен «изнад било какве политичке дебате», дата му је «друштвена и хуманитарна вредност». Међутим, његова суштина је политичка, са поражавајућим последицама по Србију. Председник Милошевић одрекао се дела својих суверених прерогатива и у том Споразуму појављује се само као представник српске популације, а не грађана КиМ. Признат је, у ствари, дупли легитимитет у представљању јужне српске покрајине. «Св. Еђидио» организовао је и финансирао путовања Ибрахима Ругове за Рим, Брисел, Париз и Бон.

Папа Јован Павле II после овог «успеха» «Св. Еђидија», појачао је дипломатксе акције у  правцу Београда, где је упутио кардинала Жан Луиса Торана као свог личног изасланика, који је требало да пренесе његову жељу да успостави директан дијалог са патријархом Павлом+ и да заједно одрже «молитву за мир». До сусрета није дошло због противљења Светог архијерејског синода СПЦ.

Светска конференција за религију и мир (La Conference Mondiale des religiusnpour la paix) оформирала је Екуменски савет за босну, Хрватску и за КиМ. У Приштини је 02.03.1999., дакле нешто пре бомбардовања Србије, оджан «екуменски сусрет»

v                   Стр. 85:

До Првог конгреса католичке организације су биле структуиране вертикално тј. Повезане директно са  Св. Столицом, али без међусобног комуницирања. Кроз конгресе дошло је и до хоризонталног повезивања и организовања заједничких акција када се за то укаже потреба. Та стратегија дошла је до видног изражаја приликом разарања Источног блока. У целини католичке организације представљају само продужетак клерикалног утицаја Ватикана у секулатној сфери. Opus Dei заузима посебно место, без преседана у историји тимокатоличанства.

2. НАСТАНАК, ЦИЉЕВИ И СТРУКТУРА «OPUS DEI»

v                   Стр. 87:

Појава организације под мистериозним називом «Opus Dei» (Дело Божје) пада у време револуционарних превирања у Шпанији. Оснивач ове организације опат Хоземариа Ескрива де Балагер, врстан познавалац историје и философије, иступио је са тезом да је Римокатоличка црква као универзална, позвана да ступи на историјску позорницу, као што је то чинила и у прошлости у критичним тренуцима.

Екрива је рано напустио свој младалачки сан да постане архитекта и определио се за теологије и права. Свештенички чин примио је 1925. За папског прелата именован је 1947. године. Исте године постао је члан Римске теолошке академије (Pontificia Accademia Teologica Romana) и саветник Конгрегације за семинаре и универзитете.

v                   Стр. 88:

Умро је у Риму 26.06.1975, а није сахрањен на гробљу, како је то уобичајено за свештена лица, него у луксузној грађевини «villa Tevere» у власништву «Opus Dei» смештеној у најлуксузнијем стамбеном насељу Рима. Папа Јован Павле II обавио је његову беатификацију, тј. Проглашење за блаженог 17. маја 1982.

Као дан оснивања организације «Opus Dei» у званичним актима наводи се 02.10.1928. Међутим, поједини католички писци смартају да се «Opus Dei» појавио тек 1940. Има основа за овај став; у периоду од 1928-1941. «Opus Dei» је прошао пут од пројекта без званичне потврде, до признања од стране цркве.

v                   Стр. 89:

Трауматизованом становништву Шпаније након грађанског рата, Ескрива је понудио идеологију «националног католичанства», која је на том подручју имала дугу традицију. Њен темељ чини јединство етницитета и католичанства, јединство религије и политичког идентитета.

            «Opus Dei» се не може сврстати ни у једну категорију претходно поменутих организација. Његова природа је особена и одиграла је различиту улогу у појединим периодима његове историје. Организација је мењала и свој правни статус, стратегију и тактику, проширивала је подручје делатности. Овде је реч о једном новом квалитету, споју политике и религије, о организацији са строго селективним чланством.

            «Opus Dei» је свесрдно подржан од генерала Франка. Против нове организације појавио се отпор унутат Римокатоличке цркве, конкретно од стране језуитског реда. Оптуживали су Ескриву да ствара «јеретичку секту» повезану са масонеријом. Сукоб је достигао врхунац када се «Opus Dei» пробио на универзитета, који су били под контролом језуита.

v                  Стр. 90:

Сукоб двеју радикалних, фундаменталистицкиг организација унутар Римокатоличке цркве, језуита и «Opus Dei», обеју лојалних Римској курији и франкистчком режиму изазвао је потрес, чије су последице и данас приметне. У католичкој литератури проблем се најчешће објашњава као спор око «демократизације». Разлике између ових двеју организација несумљиво постоје. Ескрива је преузео од Игнација Лојоле особено језуитско поимање духовности, али је унео у римокатоличко учење иновације које ће з аелиту и надолазеће време бити атрактивније. За разлику од језуита, који су продирали у најниже слојеве друштва, «Opus Dei» је оформљен као тајна, елитистичка организација. Постао је прототип «удруживања римокатоличке елите». Освојило је кључне позиције у шпанском друштву својим, пре свега, аристократским духом.

Идеолошки оквир организације Ескрива је поставио кроз 999 максима, објављених у књизи под насловом «El Camino» (Пут).

У уводном делу Ескрива позива Шпанце да се врате некадашњој величини својих «светаца, мученика и својих хероја», а у максими 525 он наглашава: «Бити добар католик значи волети своју земљу и не устукнути у тој љубави ни пред ким». Оданост Христу поставља на исти ниво са оданошћу Шпанији. У максими 905 он наводи: «Бити одан Отаџбини, значи бити одан Христу».

v                   Стр. 91:

Активност организације далеко је превазилазила религиозни оквир. «Opus Dei» је стекао значајну имовину и располагао је позамашним фондовима у разним банкама.

Ескрива је сматрао да је сазрело време да и формално-правно реши положај организације. Обратио се 14.02.1941. мадридском бискупу Leonardo Eio Y Galay с молбом да одобри «Унију побожних лаика и свештених лица преданих Богу - Pios Union «. Својим писмом од 19.03.1941., на основу канона 708 «Codex Iurus Canonici», бискуп је изашао у сусрет захтаву Ескриве, чиме је  «Opus Dei» стекао канонски признати статус.

Након напада Немачке на СССР, Ескрива је рат оснивачких сила објашњавао као крсташки поход против комунизма. На тој основи доћи ће до првих непосредних контаката руководећег тима организације «Opus Dei» и папе Пиа XII. Званична дипломатија Ватикана добила је свог историјског сапутника.

Уз одобрење Конгрегације за веру, од 11.10.1943., а на основу Декрета који је потписао бискуп Мадрида, Ескрива је основао 08.12.1943. «Свештеничко друштво светог крста» као «претежно клерикално друштво оних који живе у заједници без завета». Међутим, оснивањем друштва дошло је до нових неспоразума и заоштравања односа унутар римокатличке цркве у Шпанији. Еструх и бројни други католички писци сматрају да је оснивањем Друштва светог крста, Ескрива желео да свештенство, које припада «Opus Dei» изузме испод компетенције бискупа одређене дијецезе и стави га под своју искључиву власт.

v                   Стр. 92:

Генерал Франко свесрдно је потпомагао оснивање и делатност Свештеничког друштва, са уверењем да ће се тим путем ревитализовати религиозни живот у вишим друштвеним слојевима Шпаније.

Преломну тачку у историји организације «Opus Dei» представља 1946. година, тада је од националне организације прерасла у интернационалну. Пун значај трансформације ове организације доћи ће до изражаја тек избором краковског бискупа војтиле за папу. Дотадашња званична квалификација «Opus Dei» као националне «Opus Dei unicum habet domicilium nationale»-напуштена је; уместо тога Ескрива излази са дефиницијом по којој је Opus Dei «израстао из универзалне димензије Римокатоличке цркве».

Ескрива је успоставио најтешње везе са папом Пием XII и стекао титулу «monsignor». Крајем 1946., централна канцеларија «Opus Dei», са свим особљем, пресељена је у Рим. Супротно својим проповедима о великим хришћанским врлинама као што су скромност, уздржаност итд., Ескрива је сместио седиште организације и своју личну резиденцију у луксузну вилу која ће носити назив «Eskriva-Villa Tevere», а која се налази у елитној четврти Рима, и нешто касније подизање организације на степен понтификалне институције, није случајност.Ескрива није крио своје планетарне амбиције; наступао је отворено у бескомпромисној борби за победу римокатолицизма у свету.

У годинама после Другог св. Рата, Ватикан је био стециште политичке емиграције из источноевропских земаља и из земаља Сила осовине. «Opus Dei» се без тешкоћа укључио у рад са емиграцијом.

v                   Стр. 93:

Масовна емиграција, највећим делом у очајничком положају, идеално јепослужила Ескриви за нјегову делатност, али и као одскочна даска за трансформацију «Opus Dei». С обзиром на активност која му је била поверена у Риму, претендовао је на посебан статус. Папа Пие XII пружио му је у том погледу пуну подршку.

Света столица издала је 02.02.1947. Апостолску конституцију под називом «Provida Mater Ecclesia» и чл. 1 одобрила стварање «секуларне институције свештеника и лаика, са циљем да се подигне хришћанска перфекција и потпуно вршење апостолата, да се исповеда јеванђеоска мудрост у секуларном животу». Након тога Конгрегација за веру изала је 24.02.1947. «Decretum laudis» (Похвални декрет).којим је успоставила Свештеничко друштво светог крста и «Opus Dei», краће названо «Opus Dei». Тим актом, који није прошао без унутрашњих борби у крилу Римске курије, сједињено је Свештеничко друштво и «Opus Dei» и оформљена је прва понтификална секуларна институција.

Ескрива се тиме није задовољио; желео је специјалан стату за «Opus Dei». Папа је, на основу препоруке 12 кардинала и 26 надбискупа, декретом «Primum inter Institute Saecularia» дао канонску потврду за «Opus Dei» 16.06.1950., али јеорганизација остала под контролом Конгрегације за веру.

v                   Стр. 94:

Конгрегација за веру и сам папа Пие XII  били су одлучно против публиковања документације која се односи на «Opus Dei».

Организација «Opus Dei» обавијена је мистеријом, а «Отац» је претворен у фетиш.

Положај организације у оквиру цркве за Ескриву није формално питање, него стање духа.

v                   Стр. 95:

Чланови «Opus Dei» служе Богу, не као колектив, него као појединци. Тиме се објашњава строга контрола над члановима и сурово кажњавање уколико се одступи од «светих правила».

Ка и сва тајна друштва и «Opus Dei» има неколико категорија чланова. Првобитно су биле 3 категорије: нумерарији, облатес и супернумерарији. Уставом из 1950. уведена је четврта категорија коопераната, сарадника или само пријатеља. Први, најужи круг су нумерариј који имају највиши ранг. То могу постати само врхунски интелектуалци са универзитетским дипломама, било да је реч и сештеним лицима или лаицима. Разврстани су у секције, зависно од професионалне оријентације. Лаици-нумерарији су нежење и означавају се бојевима. Нумерарији живе у домовима, животом хришћанске породице, потпуно су предани «апостолском раду, уз даље обављање професионалног посла». Од њих се очекује да поседују «изузетну културу душе, како у погледу верских обавеза, тако и у црквеним и световним дисциплинама».

v                   Стр. 96:

Нумерарији су предодређени за посебне, највише дужности управљања друштвом, али то чине иза сцене. Они чине нешто мање од 20% од укупог броја чланова.

Женама нумераријима додељују се само помоћни послови. Жене су у сваком погледу дискриминисане и највише на шта могу претендовати је пожај секретарице.

Друга група чланаова «Opus Dei» звана «облатес», имају готово истоветне обавезе као и чланови из прве групе, али не живе у заједничким домовима, него остају у својим породицама и само повремено долазе на састанке у центре, где поред осталог похађају студије из филозофије и теологије. Они који остају нежењени могу примити свештенички чин, али ни тада не прекидају свој професионални рад, него стичу назив «радник свештеник». Они чине нешто више од 20% од укупног броја чланова.

Трећи групу чине супернумерарији, описани као придружени или допунси чланови. И они се морају придржавати  режима који генерално важи за све чланове, али су само делимично укључени у рад обавештени о њему, а припадају тзв. «припремним центрима». Чланови из ове групе чине око половину укупног чланства.

«Кооперанти» или «пријатељи» чине четвртину; они не улазе у круг чланова, чак не морају ни бити католици. Као то стоји записано у интерним правилима организације, њима се пружа могућност «да са члановимаподеле духовно богатство удружења». Укључују се најпре у социјално-хуманитарни рад, а затим се постепено поље њихове активности проширује у сферу политике. Тум путем придобијају се «природни савезници» у обављању посебних задатака. Број «коопераната» и «пријатеља» данас је десетоструко већи од чланова, што значи да се тај број приближава цифри од 1 милион.

v                   Стр. 97:

Чланови организације «Opus Dei» дужни су да посвете посебну пажњу лицима која испољавају непријатељски став према римокатоличанству, посебно према атеистима.

v                   Стр. 98:

Појединикатоличкиписцинаводе да пријем у чланство има уговорни карактер и да се заснива на пуној аутономији воље.

Поступак укључења у чланство остварује се кроз 3 етапе: прва «припремна» отпочиње по одобрењу регионалног предводника «Opus Dei», који се назива «супериор». Кандидат се ставља на пробни рад. Друга етапа траје 5 година, у њој се кандидат укључује у чланство и преузима обавезе у одређено време. Кроз обе фазе врши се строга индоктринација, иали како каже Кармен Тапиа «ломи се душа члана... Члан постаје прост робот у рукама организације». Уколико кандидат, по оцени супериора, постигне задовољавајуће стање «дзха», подноси малбу за коначан пријем у чланство, штп подразумева преузимање доживотне обавезе служења организацији[1]. У трећој фази («Fidelitas») члан улази у уски круг нумерарија.

За регрутовање члановаизграђен је веома прецизан поступак. Школе, студентски домови, културни центри итд. Које финансира или само помаже «Opus Dei», нејчешће су места где се одабиру кандидати. У новије време, укључени су и избеглички логори.[2]. Регрутују се, по правилу, млади људи. Устав ове организације захтева да кандидат који се доживотно ангажује не буде млађи од 23 године. У пракси је стање другачије. Како то наводе бивше «нумерарије», регрутују се и малолетна деца у пубертету, потпуно несвесна и неспремна за оно на што се обавезују.

Чим пријема у чланство праћен је верским ритуалом, али и ритуалом који се сусреће у неким другим тајним световним организацијама. Нпр. , члан који је последњи примљен у чланство носи црвену светиљку, коју симболично предаје новом члану. Кандидат затим полаже заклетву.  [3]. Индоктринација се врши постепено, обазриво.

Придобијање кандидата врши се позивањем у домове организације, који су данас раширени на свим континентима, кроз заједничку  молитву, организовање разних приредаба на еухаристичким скуповима итд.

_______________________________

v                   Стр. 99:

Зависно од интересе и узраста кандидата, организују се путовања, излети, учење страних језика, а у новије време и курсеви за овладавање компјутерима. Једном речју све што може интересовати младе људе.

Приступање у чланство обавијено је најстрожом конспиративношћу, о чему се не смеју обавестити, чак ни родитељи.

Духовни живот свих чланова строго је контролисан.

Пут уздизања свих чланова «хришћанског савршенства» је строго контролисан и под снажним психолошким притиском. Контрола иде до забране читања одређених дела. Међу више од 100 забрањених књига налазе се нпр. Имена Платона, Софола, Брехта, Пастернака итд.

v                   Стр. 100:

Молитва почиње падањем ничице, љубљењем пода, уз изговарање речи «Serviam», што значи служићу. Заједничка молитва, како констатује Кармен Тапиа, темељи се на «фантазији и имагинацији», а све то, сасвим природно води у фанатизам. Међутим, по речима Ескриве,

  стране: 1 2 3 4 5 6 7 8

  Штампа