Страна - 6

v                   Стр. 142:

Папа Јован Павле II  продужио је са тактиком балансирања. Он је улогу цркве дефинисао као сервис који нуди помоћ свима.

2. ИСТОЧНА ПОЛИТИКА ВАТИКАНА

v                   Стр. 143:

Од поделе хришћанске цркве на Источну и Западну 1054. године па до данас, постоји у политици Ватикана континуитет, у смислу настојања да под своју доминацију стави све хришћанске цркве; мењали су се само облици борбе, стратегија и тактика.

Србија је била први зид отпора католичком продору на Исток, што је повремено, од немањићког доба до стварања Југославије имало драматичан исход.

Источна политика Ватикана у XX веку прошла је кроз 3 (три) јасно распознатљиве фазе.

У првој, која је окончана смрћу папе Пиа XII 1958., тежиште је било на борби против комунизма.

Папа Јован XXIII , насупрот томе, отворио је пут конструктивној дипломатској пракси.  Инаугурисао је политику дијалога с комунистима и тиме успоставио директан контакт са државним руководством источноевропских земаља. Био је подстакнут страхотама рата који су повеле САД против Вијетнама.

v                   Стр. 144:

Сматрао је да стратегија бескомпромисне конфронтације Пиа XII није прихватљива са еклезиолошког становишта; то није пут којим се Христ може представити свету. По његовим речима, подела интересних сфера, утврђеа на састанку у Јалти, је реалност о којој се мора водитирачуна, као и о чињеници да обе суперсиле, САД и СССР, поседују нуклеарно оружје. Према томе, по његовом схватању, постојеће стање намеће императивну потребу да сви актери на међународној сцени, укључујући и Ватикан, уложе максималне напоре да се избегне рат.

Света столица се дистанцирала од идеологије једног и другог блока, настојећи да своју политичку активност постави у оквир традиционалних дипломатских односа.

Архитекта новог курса био је кардинал Агостино Казароли, секретар Савета за јавне односе цркве. Папа Јован Павле II имановао га је 1979. за државног секретара. Прозван је касније «ватикански Кисинџер».

v                   Стр. 145:

Он је сачинио план успостављања дипломатких односа са источноевропским земљама. Приближио се најпре Југославији, која је прекинула дипломатске односе са Ватиканом 17.12.1952., у знак протеста због грубог мешања Св. Столице у унутрашње ствари земље.

Преговори су отпочели 1964., вођени су пуне две године и успешно завршени потписивањем Протокола у Београду 25.06.1966.[1]. Влада СФРЈ гарантовала је овим актом Римокатоличкој цркви у Југославији «слободу вршења верских послова и верске слободе». «Влада СФРЈ» додаје се у овом акту «уважава компетенцију Св. Столице у вршењу њене јурисдикције над Римокатоличком црквом у Југославији у спиритуалним питањима и питањима црквеног и верског карактера, уколико нису противна унутрашњем поретку СФРЈ». Протокол гарантује бискупима у Југославији могућност одржавања контаката са Св. Столицом, под условом да мају искључиво верски и црквени карактер. Св. Столица, са своје стране, признала је друштвено-економски систем Југославије, и обавезала се да ће делатност католичког свештенства остати строго у црквено-верском кругу. Изричито помињање геноцида је, међутим, изостављено, а уместо тога усвојена је једна општа формулација о осуди «политичког терора или сличних облика насиља, ма од кога били помињани».

Ватикан је током преговора био у сталном контакту са врхом Римокатоличке цркве у Хрватској, који је категорики захтевао да се избегне помињање геноцида, па чак и осуда тероризма. Када је нацрт Протокола већ био завршен и у текст ипак унета одредба о осуди тероризма, у Рим је изненада допутовао загребачки надбискуп Фрањо Шепер 25.05.1966. како би убедио папу да се та формулација избаци. Папа није прихватио сугестију уз образложење да се тим путем отклања сумња о недозвољеној делатности католичког свештенства. Став католичке цркве у Хрватској је разумљив; одржавала је најтешњи контакт са екстремном хрватском емиграцијом, која је у то време изводила низ терористичких аката против дипломатских представника Југославије у Вашингтону, Отави, Њујорку, Паризу, Сиднеју, Бриселу итд. Са друге стране, у име лажног «братства и јединства» Брозов естаблишмент водио је још од 1945. политику прикривања геноцида и мрачне стране хрватске историје. Слично су поступили и бивши савезници на Западу. Велика Британија је још 1948. упутила телеграм строго поверљиве природе свим земљама Комонвелта, захтевајући обустављање истраге и прогона ратних злочинаца. Према наводима Лофтуса британска обавештајна служба одржавала је «тесне везе са подземном усташком мрежом,  чак и после убиства краља Александра у Марсељу, 1934.

v                   Стр. 146:

Повратак ратног злочинца Крунослава Драганића у земљу и његов неометан рад  у Сарајеву до краја живота, према Лофтусу, «био је део софистицираног споразума између Тита и Ватикана».

Да би пружио, ипак, задовољење Каптолу, на иницијативу бечког надбискупа Франца Кенига, Шепер је премештен у Рима и поверен му је један од најзначајнијих ресора Римске курије: Конгрегација за веру. Шепер је преузео дужност само 3 (три) дана пре доласка премијера СФРЈ Мике Шпиљака, 08.06.1968., у званичну посету Ватикану. Дипломатски односи успостављени су 1970., а следеће године уследила је званична посета Броза Ватикану; примио га је папа Павле VI. Разговори су вођени најпре «у четири ока», а тек потом придружили су им се чланови делегације.

Уз помоћ председника Хришћанско-демократске странке Италије Алда Мора, водио је разговоре са генералним секретаром Комунистичке партије Италије Енриком Берлингуером, а у тајну посету примио секретара Комунистичке партије Пољске гјерека. Насупрот овим конспиративним сусретима званична посета Николаја Чаушеска 26.06.1973., у штампи је праћена бројним коментарима.

Погледи римске курије били су усмерени ка Москви.

v                   Стр. 147:

Приликом посете UN папа Павле VI састао се са министром спољних послова СССР Громиком, а већ 27.04.1966., примио га је у ватканској резиденцији. Посета је квалификована као «приватна». Прву званичну посету учинио је председник президијума СССР Николај Подгорниј 30.01.1967. андреј Громико био је чест гост Ватикана. У својим мемоарима вишински наводи да је иницијатива увек долазила од стране Ватикана, што потврђују и ватикански извори. Међутим, не сме се испустити из вида чињеница да је после Стаљинове смрти, талас идеолошких корекција захватио Кремљ. Није се крила жеља да се нормализују односи са свим институционализованим религијама.

На линији еквидистанце према боковима, папа Павле VI примио је септембра 1970. председника САД Никсона, а новембра исте године поново Громика у званичној посети.

Ватикан ће се начи и међу учесницима КЕБС, али само у својству посматрача.

Избором пољског надбискупа Карола војтиле за папу отпочела је трећа фаза источне политике, са прецизно дефинисаним циљевима и једном новом стратегијом. Источна политика Јована XXIII  и Павла VI била је политика малих, обазривих  корака. Насупрот томе, Јован ПАвле II од првих дана свог понтификата прелази у отворену офанзиву.

v                   Стр. 148:

Капетан пољске армије Ричард Куклински, са слжбом у генералштаб, снабдевао је САД поверљивим информацијама, поред осталог и о стању у пољској цркви.

Са друге стране, и Москва је имала своје људе и пратила је делатност Војтиле. Била је непријатно изненађена избором Војтиле за папу. ЦК КП СССР  одобрио је 13.11.1979. план акције као одговор на нову политику Ватикана према социјалистичким земљама.  План је израдила експертска група, у којој је, поред осталих, био и директор КГБ Јуриј Андропов, који ће нешто касније наследити Брежњева[2], као и генералнисекретар ТАСС Леонид Замјатин. Коначни текст редиговала је и потписала деветочлана група којој је на челу био Леонид Брежњев, а у којој је био и Михаил ГОрбачов. План је предвиђао мобилизацију и појачану пропагандну делатност у крајевима настањениом католицима и грко-католицима, посебно Литванији, Летонији, Украјини и Белорусији. КГБ је наређено да борбу против нове ватиканске политике подигне на квалитативно виши теоријски ниво, уз истовремено разобличавање личности папе Јована Павла II , о коме је ова служба имала обилате и веома компромитујуће податке. ЦК обратио се и Академији наука, апелујући да обрати већу пажњу на идејне поставке и рад верских оргнизација и појача научно проучавање атеизма.

Папа је још као надбискуп и духовни вођа покрета «Солидарност» поставио темељне стратешке одреднице борбе против СССР.

Пољска влада и Римокатоличка црква у тој земљи ушле су у фазу сарадње, која је кулминирла избором Војтиле за папау и његовом првом посетом Варшави у својству «Pontifex maximus”.

v                   Стр. 149:

Москва је била непријатно изненађена; желела је нормализацију односа са Ватиканом, али је, знајући за његову претходну активност, у његовом избору видела реалну стратешку опасност по цео Источни блок. Леонид Брежњев, у телефонском разговору са премијером Гјереком, захтевао је да се осујети посета папе Варшави «јер то може изазвати многе невоље». На Гјереково одбијање да прихвати овај предлог, Брежњев је љутито завршио разговор речима: «Радите шта хоћете, али ћете Ви и ваша партија касније зажалити због тога».

Гјерек је отишао у Москву, Праг и Будимпешту да би «умирио духове». Вредно је забележиода је папа након пријема позива, у време када је вођена жестока полемика између Москве и Варшаве, поново примио министра иностраних послова СССР Громика, 24.01.1979. Разговор је вођен на руском језику и трајао је пуна 2 сата, а присуствовао му је кардинал Казароли и совјетски амбасадор у Риму.

И поред противљења Москве, папа је посетио Пољску (02-10.06.). Говор папе на «Скверу слободе» пред милионским аудиторијумом означио је почетак преокрета, не само у Пољској, него и у читавој Источној Европи.

Папу је пратила група из најужег круга «Opus Dei», која је иза сцене артикулисала политички процес у Пољској. По тврђењу Хачинсона «архитекта» продора «Opus Dei» у Источну Европу био је шпански амбасадор у Бечу Лауреано Лопез Родо.

По овратку у Рим папа Јован Павле II примио је директора CIA  Вилијама Кејсија, дубоко оданог католика и члана милитантних католичких организација. Кејси је снабдео папу свим значајним информациама о стању у Источној Европи. Пренео му је и поруку Белел куће да Пољска представља приоритет америчке политике.

v                   Стр. 150:

Москва је била запрепашћена спектакуларним дочеком папе у Пољској.

Несумљиво да је папа и након устоличења на папски трон, остао лидер покрета отпора. Међутим, било би погрешно игнорисати остале актере. Саветник за националну безбедност председника Џимија Картера, Збигњев Бжежински одржавао је сталан контакт са папаом и обавештавао га о «прикривеним» операцијама које изводи CIA по одобрењу председника Картера. Бжежињски је захтевао од папе да преко бискупа у Западној Европи изврши притисак на владе у циљу изолације СССР, уколико запрети Пољској.

Политбиро КП СССР оценио је ситуацију као критичну. Директор КГБ Јуриј Андропов изразио је мишљење да пољско руководство не схвата у потпуности тежину ситуације. По схватању министра одбране Јустинова, стекли су се сви услови да се уведе ванредно стање. Министар спољних послова Громико је додао: «Не смемо изгубити Пољску ! СССР је изгубио 600.000 војника и официра у борбама за ослобођење Пољске од нациста.... Мислим да Пољацима треба упутити оштру и јавну поруку». На крају је узео реч Горбачов, који је заузео став да су Пољаци «у дефанзивној позицији, али је не могу дуго одржати – то се може окончати њиховим смењивањем».[3].

v                   Стр. 151:

Да би се осујетила војна интервенција СССР, две истоветне поруке упућене су из Вашингтона Москви и Ватикану. Папа је преко кардинала Казаролија скренуо пажњу Кремљу да је стање у Пољској строго унутрашња ствар. Вашингтон је без устезања обавестио Москву да ће бити суочена са тоталном економском, политичком и културном изолацијом, у случају војне интервенције. Да би се стишала нагло погоршана ситуација, политбиро КП СССР упутио је специјалног емисара у Ватикан, Вадима Загладина, са поруком папи да до војне интервенције неће доћи.

Међутим, ванредно стање у Пољској је уведено и Декларација о томе је објављена 13.12.1981., само 2 дана након саопштења главнокомадујућег Варшавског пакта Виктора Куликова којом је обавестио генерала Јарузелског да СССР неће интервенисати «ни под којим условима». Јарузелски је касније изјавио да је то учињено «под притиском Москве». Уследила су хапшења чланова «Солидарност», али и поачана подземна активност.

САД, као одговор на увођење ванредног стања, наметнуле су Пољској и СССР, економске санкције уз истовремену финансијску помоћ покрету «Солидарност» у износу од 50 милиона долара.

И поред увођења ванредног стања црква није прекидала везе са Јарузелским.

До првог сусрета представника двају центара моћи, световног и духовног, Регана и папе дошло је 27.06.1982 у ватиканским одајама. За Регана централно питање је било извући Пољску из Источног блока, па је одмах у том смислу понудио «Светом оцу»финансијску помоћ за илегалну активност у Пољској. Папа се топло захвалио, рекавши да је «свака помоћ добро дошла, али и да Ватикан има сопствена средства и канале помоћи пољској ствари». Папа је овог пута пошао корак даље, поставио је питање будућности Европе. Поновио је оно што је већ раније истицао у својим говорима, о вештачкој подели Европе на Јалти, што је по њему даље неодрживо. Реган се сложио да је Јалта била «велика грешка». По Папи било би апсолутно неприхватљиво враћање на Версајски мировни споразум, против кога се Ватикан борио. Био је то истински, историјски састанак на коме је прекројена карта Европе, чије ће трагичне последице доћи до изражаја почетком '90-тих година XX века. Српски народ био је прва жртва ове игре.

Судећи по потоњем развоју догађаја и доступној документацији, ни Реган ни папа нису имали јасну представу о моделу уређења Европе који би био прихватљив за свет након рушења версајског система.

v                   Стр. 152:

Изгледа да је њихова главна преокупација у том тренутку била деструкција Источног блока

Споразум је постигнут на БИЛАТЕРАЛНОЈ основи без учешћа европских сила, Француске и Велке Британија, које су не само потписнице уговора који су закључени у оквиру версајског система, него и гаранти територијалног интегритета Југославије.

Реган и папа су игнорисали постојећи међународни поредак и довели Европу у парадоксалну ситуацију. ПОНИШТИЛИ СУ МЕЂУНАРОДНЕ УГОВОРЕ  У КОЈИМА НИСУ БИЛИ УГОВОРНЕ СТРАНЕ.

 Смрт Леонида Брежњева 10.11.198. значајно је утицала на даље политичке токове. Иако Ватикан није имао дипломатксе односе са СССР, папа Јован Павле II  упутио је телеграм саучешћа, па чак и ватиканску декларацију на сахрану.

Јерузелски се није извињавао због увођења ванредног стања; објаснио је то као једини узлаз да се избегне крвопролиће. Папа је са своје стране, похвалио Јерузелског што је легализовао «Солидарност».

Наследник Брежњева Јуриј Андропов, у кратком периоду своје владавине[6], а нарочито његов наследник Червенко, који је дошао на место генералног секретара КП СССР 1984., појачали су притисак на Јерузелског настојећи да га одврате од Ватикана.

v                   Стр. 153:

Горбачов је изабран за генералног секретара КП СССР 11.03.1985., а маја исте године стигао је у Ватикан извештај из Пољске да је «Горбачов други тип комунисте». У «Перестројки» коју је тек најавио, папа је видео изазов; ватиканска дипломатија окренула са Москви. У дијалог дају Словена, папе Јована Павла II и Јерузелског, укључио се трећи Словен – Михаил Горбачов[7]. Једно је, међутим,наиме сигурно да је Јеруелски успоставио директан контакт између папе и Горбачова.

А о Горбачову, папа је изјавио: «Провиђење нам је послало Горбачова».

Јерузелски је схватио да је дошло време да преда власт. То је учинио на мудар начин: 1986. формирао је владино-црквену комисију од истакнутих личности јавног живота, без обзира на политичко опредељење, са циљем да се дефинише национална политика. Комисија је по својој природи била саветодавно тело, али је одиграла пресудну улогу у даљем току. Црква је кроз ово тело постала равноправни партнер у политичком животу.

Савез Вашингтон-Ватикан је фунционисао уз узајамне уступке.

v                   Стр. 154:

Сва светска штампа забележила је као догађај године, долазак хора Црвене армије у Ватикан, фебруара 1988., на позив папе. У свечаним униформама, са комунистичким симболима, певали су, поред осталог и Шубертову «Ave – Maria». Папа им је уз поклоне подарио и свој очински благослов. За Римску курију био је то јединствен догађај у 2000. годишњој историји Цркве.

Званични преговори «за округлим столом» у Варшави отпочели су 06.02.1989., а већ 06.04. објављен је Споразум о реформама. Парламентарни избори одржани су јуна исте године, након чега су успостављени дипломатски односи са Ватиканом 17. јула 1989. Тиме је симболично манифестована историјска попвезаност пољског народа и католичанства и окончан насилно наметнут Јалтски споразум.

Дијалог са Горбачовим је настављен. Папа је изразио жељу да посети Москву и Кијев. Горбачов се обратио Патријарху руском са захтевом да се на прославу 1000. годишњице покрштавања Руса, која је заказана за 10.06.1988., позову сви верски лидери света. Казароли је допутовао у Москву, како би утаначио посету папи. Међутим, РПЦ се супротставила позиву, тако да је жеља папе остала неостварена. На прославу је ипак упућена делегација на највишем нивоу, на челу са министром иностраних послова Казаролијем, који је носио и писмо папе за Горбачова. У присуству министра иностраних послова Едуарда Шеварнадзеа, Горбачов је примио делегацију која му је уручила писмо, али његова садржина никад није објављена. Тек крајем августа 1989. Горбачов је упутио свог емисара папи. Очито да је Горбачов наишао на велики отпор. Садржина одговора Горбачва папи остала је такође непозната широј јавности. Биографи папе Јована Павла II објавили су само једну реченицу из писма Горбачова : «Морамо се срести».  Тај сусрет уследио је 01.12.1989. и оцењен је као «историјски». Подужи разговори вођени су на руском «у четири ока». Тек након вишечасовних разговора, придружили су им се чланови и једне и друге делегације. Званични преговори окончани су Споразумом о успостављању дипломатских односа. Била је то велика победа папе Јована Павла II. Горбачов је приликом сусрета упутио званични позив папи да посети Москву, међутим, РПЦ била је и овог пута против његовог доласка, тако да је и овај позив остао неостварен. Размена дипломатских представника уследила је 1990. године. Уследила је потом права инвазија мисионара широм СССР. «Opus Dei» развио је у Русији широку активност. Горбачов је одобрио оснивање центра «Мајке Терезе» у Москви, по узору на исти такав центер у Калкути. У ствари то је био глави канал преко кога је деловао «Opus Dei» у Индији, а сада и у Русији.

v                   Стр. 155:

Промене у Пољској, и последице које су одатле произишле у односу на Источу Европу, у америчкој литератури тумаче се на бази поставки «теорије домина».

Мађарска радничка партија усвојила је 07.10.1989., акт о напуштању лењинистичке идеологије и преласку на западоевропску оријентацију, што је мађарски парламент прихватио 18.10.1989. Крајем октобра поднео је оставку шеф државе и партије Источне Немачке Ерих Хонекер, а неколико дана после тога, 09.11. срушен је Берлински зид. Бугарска комунистичка партије следила је пут сличан мађарском и почетком децембра усвојила нов програм западне оријентације. Лидер Чехословачке Густав Хусак поднео је оставку 10.12., а власт у земљи преузео је лидер опозиције Вацлав Хавел. Крајме децембра 1989. пада режим у Румунији. Распуштање Варшавског пакта покренуто је на састанку шефова земаља чланица 04.12.1989., а формална одлука о томе усвојена је 01.04.1991.

У свим овим земљама процес преокрета текао је, мање-више, на исти начин уз примену истоветне стратегије као у Пољској. Одлучујућу улогу имала је осовина Ватикан-Вашингтон, уз асистенцију домаће елите. Лех Валенса, вођа покрета у Пољској, и Михаил горбачов успех приписују, у првом реду, папи Јовану Павлу II. И у другим источоевеопским земљама Римокатоличка црква је представљала централну полугу – у Чехословачкој преко кардинала Томашека, у Мађарској преко Минденситија и Лекаја.

Француски министар спољних послова Ролан Дима изјавио је да је папа Јован Павле II одговоран за разбијање Југославије. У католичкој ревији «Веритас» папи је одато признање за ослобођење Хрватске «из двоструког ропства – србијанског и комунистичког». Међутим, Југославија се нје укључила «у теорију домина», у процес промена без крви. Да ли је у питању случајност, несрећан случај околности или нешто треће?

v                   Стр. 156:

Случајност сигурно није. Ватикан је од првих дана кризе био активно укључен у политички процес разарања Југославије. Постојали су и код његовог савезника САД сценариј о разарању Југославије, давно пре критичног тренутка.

Југославија се нашла у потпуно различитој ситуацији од оне у Пољској и другим источноевропским земљама. У критичном тренутку своје историје, Југославија није имала конституисану интелектуалну елиту, спремну да се жртвује и стави у службу Отаџбине, као што је то био случај у Пољској.[8].

Најквалификованији део млађе генерације који је требао да понесе терет преокрета и преузме кормило земље, масовно је напуштало земљу. Највише научне установе нису пратиле светска збивања, нити су имале припремљен алтернативни сценариј; подлегле су опортунизму. На кормилу земље нашли су се остаци Брозове номенлатуре, неспособни да схвате историјски тренутак. Ни СПЦ није дочекала спремно преокрет, подељена унутар јо од 1962-63. Највећа невоља српског народа била је у духовном и политичком сиромаштву и одсуству храбрости.[9].

v                   Стр. 157:

Несумљиво да је улога осовине Ватикан-Вашингтон билаљ од прворазредног значаја у рату који је Запад повео против Југославије, али се она не може истргнути из историјског контекста, како у односу на традиционалну непријатељску политику Ватикана према Србији, тако и у односу на унутрашњу политичку сцену: морају се процњеивати сви учесници датог процеса. Мора се водити рачуна о јп једом моменту. Ватикан у односу на Југославију, није тражио само промену система, него разарање земље.

Могло би се чак рећи да је систем био последња ствар у политичкој игри, јер су управо комунисти у Хрватској и Словенији имали главну реч у разарању земље[10].

Политика Ватикана према Југославији, обликована је још почетком XX века.

За Ватикан Балкан је од давнина био приоритетна мисионарска земља. Прелат Ескрива ступио је у контакт средином '60-тих са Грчком православном црквом и понудио им «заједничку хуманитарну акцију». Православни мнаси убрзо су открили прозелитске циљеве и позадинску делатност «Opus Dei» и прекинули су сваки контакт са Ескривом.

Национални интереси Хрвата и Словенаца идентификовани су као религиозни. Папа се већој групи верника, предвођених надбискупом Фрањом Кухарићем, приликом њихове посете Ватикану 30.04.1979., обратио следећим речима: «Раширених руку вас грлимо и очинском љубављу примамо...»

v                   Стр. 158:

У покушају сједињавања националних и црквених интереса пришло се чак хришћанској супкултури, наводном појавом Богородице у Мођугорју 1981. Римокатоличка црква дошла је на идеју да би обнова култа Богородице - «Marialis Cultus», могла допринети зближавању хришћанских цркава, па је та идеја постављена у оквир екуменског процеса.

Међугорје није био једини случај «појаве Богородице».

Масовна «појава» Богородице, изазвала је забринутост и полемику унутар римокатоличке хијерархије.

Противници модерне верзије «хришћанског чудотворства» видели су у томе злоупотребу религије, која убија истинску духовност и срозава ниво традиционалних светилишта посвећених Богородици, као што су Лурд или Фатима.

  стране: 1 2 3 4 5 6 7 8

  Штампа