Страна - 7

Конзевативно крило Цркве иступило је са тезом да «појава» представља последњу «опомену» свету пред катаклизму, која је на помолу.

Кроз Међугорје Римокатоличка црква је упутила хрватском народу поруку да га је сам Господ «предодредио» за посебне подухвате. Био је то додатни извор енергије за предстојећу борбу.

v                   Стр. 159:

Не сме се испустити из вида ни чињеница да се око Међугорја налази неколико великих крашких јама, у којима су бацани Срби тог краја, убијани од стране усташа током II светског рата. «Појава» је тумачена и као «опроштај» за почињене злочине и охрабрење за нове.

Међугорје није у то време прихватила Римска курија, а није постојало ни јединство унутар Римокатоличке цркве у Хрватској. Дошло је до спора између фрањеваца у чијој је компетанцији било Међугорје и мостарског бискупа Павла Жанића. Међутим, папа Јован Павле II дао је Међугорју свој «очински благослов».

Антидржавна делатност Римокатоличке цркве у Хрватској ишла је у корак са акцијама које је папа предузимао у Пољској, само до 1990. са успоренијим темпом. Кључну улогу у тој фази имао је загребачки надбискуп Фрањо Кухарић. Путовао је често по Европи и Америци. Преко америчког огранка «Opus Dei» успостављене су везе са утицајним круговома, и кроз те контакте створен је моћан лоби у америчком конгресу, који ће одиграти улогу у промени политичко курса САД према Југославији.

Света столица помагала је сецесионисте давно пре критичког тренутка. Са председником Реганом постигнут је Споразум у погледу одлука донетих у Јалти, али се САД нису изјашњавале изричито у погледу осуде версајског система и тековина I и II светског рата, на чему је инсистирао папа Јован Павле II. То је за Запад би клизав терен, пошто су одатле произилазила права и привилегије за све победничке земље у тим ратовима. Борба против комунизма био је њихов заједнички циљ, али је недостајао јасно дефинисан дугорочан политички циљ. [1]

v                   Стр. 160:

У говору поводом пријема дипломатског кора, акредитованог при Св. Столици, 12.01.1991., папа је дотакао питање безбедности и енергетике у свету, али и проблем «редистрибуције територија и извора енергије». Користио је готово истоветну терминологију као и Бела кућа.

Штафетну палицу прихватили су потом хрватски бискупи; 11.02.1991., у време док су се водили преговори о мирном решењу југословенске кризе, између лидера федералних јединица, обратили су се подужим писмом свету, пуном неистина и обмана. Писмо је први потписао надбискуп загребачки кардинал Кухарић, а затим следе потписи надбискупа слитског Анте Јурића, сарајевског Винка Пулића и осталих бискупа са територије некадашње Југославије.

v                   Стр. 161:

Писмо завршава апелом за помоћ у изградњи демократије и жељом да папа посети Хрватску.

Председници Хрватске, Фрањо Туђман и Словеније, Милан Кучан успоставили су сталан контакт са црквеном хијерархијом у Риму, а ватиканске штампа развила је кампању у правцу отцепљења Словеније и Хрватске, оптужујући Србију «као последњи бастион комунизма».[2] 

Папа Јован Павле II иступио је 21.04.1991. са тезом о потреби политичких промена у Југославији, подвлачећи да су «народи Југославије различити по култури, вери, историји и језику», па јелогично да треба успоставити нове односе на бази «слободе, једнакости и правде».

Истовремено, одржан је редовни годишњи скуп Трилатералне комисије у токију (20-22.04.1991.) на коме је, поред осталог, вођена расправа о подели Европе «на римску и византијску». У извештају поднетом овом скупу (T.F.R. No – 41) наглашено је да је Византијска Европа «одвојене од Западне дубоким културним и историјским разликама». То јасно говори о чврстој повезаности и координацији политике Ватикана и Трилатералне комисије.

Прокламовање сецесије словеније и Хрватске поздравили су први бискупи ових двеју федералних јединица, а подржала је и Римска курија. Папа је упутио писмо 28.06.1991. Стјепану Месићу, председнику Фрањи Туђману и председнику Милану Кучану, а 29. 06. изјавио да погрешно насилно «пригушивати легитимна права и аспирације народа». Стао је безрезервно на побуњенички страну, затварајући очи пред страдањем српског народа у Хратској. И не само то; осудио је «микро национализам», подразумевајући под тим легитимне захтеве српског народа у Хрватској.

Словеначки бискупи, подржавајући сецесију, оптужили су 30.06. ЈНА, односно СФРЈ «за војну агресију».

v                   Стр. 162:

Директно укључење Римокатоличке цркве довело је до радикализације сукоба и појачаних борби. Кардинал Торан одржао је састанак са амбасадорима земаља Европске заједнице, акредитованих у Ватикану 29. јула, на коме је разрађен план даљих акција, а 5-6.08. посетио је Загреб и Београд, како бисе на лицу места упознао са ситуацијом. У Загребу је изјавио да је Југославија једна «хетерогена историјска конструкција», коју треба прилагодити новим условима иновом поретку у Европи.

Приликом посете Мађарској, папа је 17.08.1991. примио групу хрватских бискупа и том приликом изјавио: «Уверавам вас да сам близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску».

У Римској курији разрађен је концепт који је потом преузела ЕЗ и КЕБС, да «интервенција» ових двеју организација не значи интернационализацију сукоба, нити пак мешање у унутрашње послове државе.

На ванредном састнку Комитета високих функционера КЕБС, одржаног у Прагу 03.09.1991. делегат Св. Столице бранио је напред изнети став, наглашавајући да је то «логична последица хелсиншког процеса о безбедности и сарадњи у Еврпи... у изградњи нове Европе». Монсињор је извео још једну невероватну конструкцију. По његовим речима унутрашње границе између република «нису само административне, него и историјске, међународно признате и осигуране уставом који је на снази».

Тековине комунистичке револуције за представника Св. Столице одједном постају неприкосновене историјске вредности, а комунистички устав међународноправни акт.

Став Ватикана о «праву» на интервенцију у унутрашње послове у циљу заштите «људских права» верификован је на састанку Билдерберг групе, одржаном 18.05.1992. у Евијану.

v                   Стр. 163:

Одмах након проглашења сецесије Хрватске и словеније, Ватикан је предузео диломатску акцију у циљу признања отцепљених република. Није се радило о тајној акцији; представници Римске курије наступали су отворено и борбено. Папа Јован Павле II упутио је писмо бискупима Хрватске 10.10.1991., дакле пре но што је објављен «Карингтонов папир».

Ни у једном акту UN, КЕБС или ЕЗ није сукоб у Југославији квалификован као «агресија», а још мање оружане акције паравојних снага као «праведни рат». Ни административне границе између федералних јединица ни једна земља у свету није прихватила као међународне. Те категорије су аутентичан производ Ватикана и одатле ће ући у пропагандну машинерију Запада, а потом и у званичне акте.

У Загребу је отворен први центар «Opus Dei», на чијем се челу налазио свештеник Станислав Црница. «Opus Dei» је продро на тло Југославије раније, изводио је своје акције, али оснивање центра било је од посебног значаја за снабдевање паравнојних формација и довођење плачћеника.

Папа је сазвао Еврпску бискупску конферецнију у Ватикану, која је трајала од 28.11 – 14.12.1991. и на којој су узели учешћа бискуои са Истока и Запада. У говору је изложио један оригиналан план, о потреби стварања једног «црквеног НАТО», а у циљу реконструкције хришћанског идентитета у постхладноратовском периоду.

По тврђењу биографа папе Јована Павла II, што потврђују и многи документи, он је аутор концепта о «хуманитарној интерванцији», која је у бити обновљена варијанта старе језуитске поставке о «кажњавању у име милосрђа».

v                   Стр. 164:

Деструктивни процес који се рађао из растућег етноцентризма у Југославији, прерастао је у малигни тумор, захваљујући «духовној» и финансијској помоћи Римокатиличке цркве побуњеницима.

Папа им је пружио религозни легитимитет, зачињен мистиком, уз поруку да је њихова борба «еванђеоско спасавање безбожничког друштва». Тај концепт уклапао се у политички стратегију Запада, разрађену од стране администрације председника Регана.

Ватикан је признао Хрватску и Словенију 13.01.1992., пре било које државе.

Свети архијерејски синод СПЦ изразио је протест поводом признања Хрватске и Словеније и оптужио Ватикан за изазивање грађанског рата.

v                   Стр. 165:

Демонизација или сатанизација је инспирација за деструкцију у религији, а исто тако и у политици. Бомбардовање градова и села у Србији у пролеће 1999. било је праћено снажном кампањом сатанизације  земље и народа. Ватиканској политици потребан је «ђаво» као оправдање прозелитске политике; она га је «идентификовала» још 1054. у «шизматицима».

Установљење тзв. «трибунала у Хагу» за суђење «ратним злочинцима» почињеним на територији бивше СФРЈ је саставни део тог концепта и криминализације народа. Трибунал је, у ствари, један јефтини театар, који треба да саопштава свету где и које се насиље може толерисати, и под којим условима.

v                   Стр. 166:

Савез «Цркве и царева» постављен на «божанском праву» био је  прошлости уобичајена појава, кад год је моћ једне или друге стране била доведена у питање.

Савез имеђу Рагана и војтиле део је тог процеса. Свет је ушао у период мрачњаштва.

Распад ИСточног блока и разарање СФРЈ не значи кончну победу источне политике Ватикана, него крај прве фазе, која је пооцени папе и америчке администрације «успешно окончана».

У другој фази продора на ИСток оба савезника су се суочила са непредвидивим тешкоћама. Папина предвиђања изложена приликом његове посете Чехословачкој, маја 1990., да ће «паневропска Римокатоличка црква» лако савладати Исток, показала су се као нереална. Текоће нису само долазиле са Истока, него и са Запада.

Клероглобализам који заступа Римокатоличка цква, и гобализам који свету намеће САД као идеологију XXI века, у бити се дубоко разилазе. Ватикан и надаље тапка иза војног колоса НАТО, доливајући уље на ватру.

Територијални интегритет БиХ за Ватикан је прворазредан проблем, па је његов преставник на конференцији КЕБС у Прагу 16.09.1992. захтевао од овог «највећег евро-атланског форума енергичну, координирану акцију осуде једног истинског агресивног рата... и етничког чишћења».

v                   Стр. 167:

Подржао је све ратне акције Запада и захтевао «усаглашавање речи и дела», како би се обезбедио «ефективни територијални интегритет БиХ». На састанку шефова држава и влада чланица КЕБС, одржаног у Будимпешти 06.12.1994. кардинал Содано протествовао је што «међународна заједница још увек не прави јасну разлику између агресора и жртве», подразумевајући под агресором Србе, па је с тим у вези захтевао «конкретне одлуке како би се наметнуо престанак непријатељстава».

Необјашњиво је да је после серије непријатељских аката, сатанизације Срба итд, папа настојао да успостави директан контакт са СПЦ.[3].

Након што су створене етнички чисте католичке државе Хрватска и Словенија, папа је изменио реторику. У обраћању дипломатском кору оводом нове 1994. напао је «примитивни расизам и национализам», који је захватио БиХ. [4].

Специјални папски изасланик кардинал Паља посетио је 2 пута председника РС доктора Радована Караџића с молбом да утиче на патријарха српског господина Павла+ и Синод да се сагласе са посетом папе Београду. Одговор председника Караџића био је следећи: «Ми од наше Цркве тражимо савете и осећамо се недораслим да утичемо на ту своју вековну институцију, али ћемо преко нашег митрополита господина Николаја пренети овај разговор и нећемо се противити ставу наше Цркве, какав год он буде». Председник Караџић је замолио папског изасланика да «Св. Столица промени реторику према Србима, јер је позив папе на бомбардовање српских положаја још свеже у сећању». Након те посете дошло је до попуштања у пропагандној делатности Ватикана, али за кратко.

v                   Стр. 168:

Папа је посетио Хрватску 10-11.09.1994.; према наводима Роберта Хачинсона «два прокријумчарена ловца МИГ-21 пратила су папин авион у хрватски ваздушни простор». Одбио је да посети Јасеновац и да се поклони српским жртвама, као је то учинио у Пољској у односу на Јевреје.

Најављена посета папе Сарајеву 1994. је отказана. Папски нунциј у Сарајеву Франческо Монтеризи, затражио је од владе РС одобрење да се папин авион спусти на аеродром у Сарајеву, који је био под контролом српске војске. Имајућу у виду недавне трагичне догађаје на Маркалама који су неосновано приписани српској страни, страхујући од сличних муслиманских провокација српска страна предложила је да са папин авион спусти у Сплиту, да папа до Кисељака дође хеликоптером, одатле би под заштитом српске војске колима прошао кроз српску територију до Сарајева. Предлг је одбијен због наводно «лошег здравственог стања папе». До посете је дошло тек 12-13.04.1997. Страховања владе РС показала су се као оправдана; само неколко часова пре папиног уласка у Сарајево, полиција је открила велике количине експлозива на путу којим је требало да прође !

Папа је држао у једној руци гранчицу мира, а у другој мач. Био је иницијатор оружане акције против срспке стране у БиХ, подржао је бомбардовање српских положаја у којима су страдали претежно цивили. Са друге стране, један члан Европског парламента предложио је да се папи упути позив да преузме «посредовање» у изналажењу решења за БиХ.

У покушају Ватикана да се наметне као посредник дошло је и до посете делегације РС Ватикану, што је изазвало различите коментаре.

v                   Стр. 169:

Делегација РС, у чијемсаставу су се налазила 2 члана владе, Мирослав Тохољ и Драган Калинић , као и 2 експерта, академик Милорад Екмечић и Жика Ракић, водили су консултативне разговоре са представницима ватиканског Института за политичка и економска истраживања, за садњу и развој (ISPECO) у Риму од 12-17.07.1995.

Делегација РС, као што се може закључити из латформе са које је иступила, изнела је добро познате ставове, много пута понављане од званичних представника РС. Ватиканска дипломатија и њен пропагандни механизам развили су након тога снажну кампању осуде акције српске војске у односу на «заштићене зоне» Сребреницу и Жепу, уз драматичне апеле светској јавности да се зауставе «српска зверства».

Хрватску агресију «Бљеак» и «Олуја», ватиканска штампа назвала је «повраћај територија», иако су те територије биле «заштићене зоне».

Друга посета Загребу, од 02-4.10.198., везана за беатификацију загребачког надбискупа Алојзија Степинца, имала је за последицу погоршање односа између римокатоличке цркве и СПЦ.

Степинац је осуђен 10.10.1946. на робију од стране суда у Загребу због сарадње са усташким режимом. Државно руководство тадашње Југославије понудило је 1945. Ватикану компромис, у смислу повлачења Степинца у Ватикан и именовање новог надбискупа. Ватикан је то категорички одбио.

У недавно декласификованој документацији Министарства иностраних послова САД, потврђени су подаци о сарадњи Степинца са усташама у извођењу злочина над Србима, Јеврејима и Ромима. Протести због рехабилитације Степинца кроз беатификацију стизали су са разних страна. Папа је остао при свом ставу; приликомпосете Загребу посетио је гроб Степинца 03.10. и прогласио га «жртвом злочиначког комунистичког режима».

v                   Стр. 170:

Треба додати да то није једини случај у историји Римокатоличке цркве да се злочинац проглашава за свеца. Пие V, који је изабран за папу 1566., пре избора, познат од називом «Велики инквизитор», упутио је трупе у Јужну Италију са задатком да поубија све протестанте. Када је постао папа, упутио је трупе у Француску да се са оружјем у руци обрачунају са хугенотима и наредио командантима да поубијају све заробљенике. Водио је рати и против ислама, а масакри који је извршила његова поморска армада на обалама Грчке (Лепанто) 1571., запамћен је у историји каоједан од најстравичнијих догађаја тог времена. После смрти проглашен је за свеца.

Истоветну стратегију и тактику применио је Ватикан и према КиМ. Демонстрације шиптарских сецесионистичкох снага крајем фебруара и почетком марта 1989. подржали су загребачки надбискуп Фрањо Кухарић и љубљански Шустер, затим, католички лист «Глас концила» и сва ватиканска штампа. Приликом посете Албанији априла 1994. папа је подржао захтеве шиптарских сецесиониста на КиМ. Први је 1998. захтевао енергичну акцију против Србије, а затим поново почео да маше палмином гранчицом. Сазвао је 30.03.1999. састанак свих амбасадора НАТО и Савета безбедности, акредитованих при Св. Столици, ради покретања иницијативе да се заустави рат против Србије. Сви ови предлози, као је тих дана забележила ватиканска штампа «цинично су одбијени».

Папи је поново скренута пажња да је пион у игри, а не фактор који одлучује. Очито повређен, папа је покушао да «опере руке», тврдећи да он није проуроковао све оно што се догодило на Истоку од 1989.

Неочекивано, 12.03.2000., папа се покајнички обратио свету и затражио опроштај за грехе Римокатоличке  цркве у прошлости, од крсташа, преко инквизиције, до дана данашњег.

v                   Стр. 171:

По оцени аналитичара папства и политике Ватикана, тај корак био је усмерен, у првом реду, ка православним црквама. Папа је остварио помирење са Јеврејима, утро пут сарадње са исламом, али није остварио свој главни задатак уједињења Источне и Западне цркве пре 2000.-те године.

Свето писмо говори о греху у конкретном виду не постоји универзални коцепт греха. При томе се мора имати у виду да је признање везано за опроштај и помирење. Како то изванредно констатује цењени протестански теолог Фалке: «У пракси опроштај од греха је пресуда за грех и апел грешнику да не чини исти грех. Опроштај је увод у процес катарзе. Нема опроштаја за грешнике, без изричитог помињања жртве». То управо недостаје у овом чину папе и у политици Ватикана. 

3. ЕКУМЕНИЗАМ ИЛИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ?

v                   Стр. 173:

Источна политика Ватикана мора бити сагледана још и  из једног угла – из угла екуменизма, будући да је постављена у координатама екуменизма и евангелизације. Не би се у принципу томе могло ма шта приговорити, уолико би било речи о истинитом, добронамерном и критичном опредељењу.

Кроз цео први миленијум хришћанство је било јединствено; у другом миленијуму је дошко до поделе и то је чињеница са којом улазимо у трећи.

Било је у прошлости покушаја да се поделепревазиђу, али без успеха. Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је случај и данас. Рађање модерне верзије екуменизма везује се најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у главном граду Шкотске Единбургу. Треба додати да се екуменски покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма. Позадина му је била политичка.

v       Стр. 174:

Након пропасти царсе Русије, иницијативу за екуменско окупљање покренуо је патријарх Константинопоља 1920. године. Православље је кроз победу Октобарске револуције претрпело својнајвећи историјски пораз. Патријарх Константинопоља  покушао је да попуни вакум и предложио је 1920. да се формира «Лига цркава», аналогно тек створеној Лиги народа.

Покрет екуменизма кога је водила Римокатоличка црква у то време блокиран је крутим ставовима Пиа XI и Пиа XII. Екуменизам је схваћен као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу. Пие XII у енциклици

“Ecclesia Sancta”из 1949., дозволио је разговор о вери и моралу са представницима других хришћанских цркава, под строго предвиђеним условима.

            Други ватикански концил значо је известан помак у процесу приближавања хришћанских цркава, али не и решење.

            Захваљујући иницијативи и залагању папе Јована XXIII, на Другом ватиканском концилу усвојен је Декрет о екуменизму «Unitatis Redintengrato», који садржи основна начела за учешће представника Римокатоличке цркве у процесу обнављања јединства свих хришћанских цркава.

v       Стр. 175:

Уза све то не може се оспорити чињеница да је Концил «одшкринуо» врата екуменском процесу, не у смислу «враћања», него у смислу тражења путева за измирење цркава, кроз дијалог и пасторалну сарадњу.

Папа Павле VI  сусрео се са патријархом Аинагором У Јерусалиму 1967., што је имало даљи позитиван ефекат на процес екуменизма. Католичко-православна заједничка комисија за екуменски дијалог формирана је 1980. и већ исте године одржан је први састанак на Родосу.

Три хришћанске цркве: Православна, Римокатоличка и Протестанска отпочеле су  нов живот, ако не у пуној толеранцији, оно свакако уз узајамно уважавање.

Распадом Источног блока точак историје враћен је уназад. Уместо тога, виртуозно је извођена хипокритска политика.

Године 1980. папа Јован Павле II прогласио је словенске апостоле Ћирила и Методија као копатроне Европе, напоредо са св. Бенедиктом, који је проглашен за патрона 1964.

v       Стр. 176:

У јавним наступима папа Јован Павле II се залагао за «културно и духовно јединство од Атлантика до Урала». Али све то улази у оквир једног новог типа екуменизма, вођеног не теолшким размишљањима, него политичким амбицјама. Екуменска реторика тешко је одударала од праксе.

Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама. Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења тзв. Македонске цркве од СПЦ, као што данас стоји иза покушаја формирања тзв. Црногорске цркве. Своје акције Ватикан изводи прикривеним путем, путем тзв. «хуманитарне» помоћи, а понекад сасвим отворено и бескрупулозно. Тако, нпр., специјални изасланик папе Монсињор Франциско Паловинети упутио је писмо крајем децембра 1969. митрополиту црногорско-приморском господину Данилу+, чији је оригинал похрањен у архиви Митрополије, а у коме, поред осталог, стоји: «Свима је јасно да садашњи народ (Црне Горе) нема више ништа заједничког са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом..., који ето, може се рећи потпуно изумире. Нови  народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Св. Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто јевољан и да уложи велика средства».

v       Стр. 177:

Нашао је за потребно Монсињор Паловинети да обавести Митрополита о уделу «Светог Оца код одвајања македонске цркве», о помоћи «храбрим људима у Скопљу», о њиховом настојању да се «у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру». Марта 1993. декан Католичког теолошког института у Загребу Јурај Коларић предложио је, свакако не без знања и одобрења папе, формирање аутономне «Хрватске Православне цркве». У ствари, реч је о продужетку добро познате политике Павелића из II светског рата.

У процес прерастања кризе у оружани сукоб на просторима бивше СФРЈ, Римокатоличка црква безрезервно је стала на страну паравојних формација. Оружје које је илегално убацивано у СФРЈ за те снаге из Либана, плаћено је преко Ватиканске банке.

Непријатељски став испољен је и према СПЦ. Синод СПЦ на свом ванредном заседању, одржаном од 30.11-06.12.1990., констатовао је: «Са дубоким жаљењем да је нетолерантан став једног дела Римокатоличког свештенства и индивидуенције у Југославији према Православној цркви, довео екуменске односе у нашој земљи готово на мртву тачку...» Са наредног ванредног заседања, упућен је апел лорду Карингтону, уз протест што је само «српском народу ускраћено право на самоопредељење и на живот у једној државној заједници». Синод је предложио формирање владе националног спаса и сарадњу «свих здравих политичких и духовних снага... у овим најтежим данима новије, а можда и целокупне српске историје».

На политичкој сцени Југославије нашле су се све цркве и бројне политичке секте убачене у земљу. СПЦ огласила се последња, али као аутономна снага, упућујући критике у првом реду Влади Републике Србије и Југославије, потом међународној заједници и опозицији у земљи. Јула 1991. отворено је иступила против председника Слободана Милошевића, захтевајући његову оставку. Са ванредног заседања Синода, одржаног 16-17.01.1992., упућена је порука српском народу, а међународној заједници протест поводом признања Словеније и Хрватске.

v       Стр. 178:

Патријарх српски господин Павле+ одржавао је контакте са папом Јованом Павлом II посредством кардинала Жан Луј торана, који је два пута пренео патријарху специјалну поруку папе. Први сусрет одржан је у Сремским Карловцима 07.05.1991., дакле пре сецесије, а други у Славонском Броду 24.10.1991. Са надбискупм загребачким господином Фрањом Кухарићем патријарх је одржавао непосредан контакт. На иницијативу патријарха два цкрвена великодостојника срела су се по други пут у Женеви 23.09.1992. (први пут у Сент Галену) и упутила заједнички апел ратујућим странама у циљу обустављања непријатељстава и мирног решења сукоба.

Руски патријарх господин Алексеј предузимао је са своје стране кораке како би се спречила злоупотреба религије у прозелитске циљеве. Марта 1992., вођени су у том циљу подужи разговори између представника папе кардинала Кесида и представника московског патријарха митрополита Кирила+. На жалост, односи су се и даље погоршавали.

Напади на православне цркве, посебно СПЦ, нису долазили само из рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од Светског савета цркава.

Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на Западу против Србије.

v       Стр. 179:

Док је према СПЦ вођена отворена, брутална офанзива, према РПЦ примењене су софистициране методе. Целокупна пропагандна машинерија Ватикана окренула се ка Русији, уз обилату финансијску помоћ бившим совјетским републикама, под етикетом «хуманитарне помоћи».

Априла 1991. папа је установио 3 (три) «Апостолске администрације» са бискупијама у Новосибирску, Карагану и у Москви. Основао је и парохије у деловима Русије где и није било католика. У знак протеста Синод РПЦ одбио је позив Ватикана да узме учешће на Европској бискупској конференцији која је одржана у Риму децембра 1991.

v       Стр. 180:

Са терена су и надаље стизале злоупотребљавајуће вести. Према изјави проф. Загребачког универзитета др Милорада Пупавца око 11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992/93. у католичанство. Жалбе су стизале и из муслиманских средина под контролом Хрватске.

Руска дума усвојила је 14.07.1993. Закон о ограничењу уласка у земљу страних мисионара. Уследио је оштар протест папе Јована Павла II председнику Русије Борису Јељцину. Протестно писмо упутило је и 160 чланова америчког конгреса уз претњу да ће Русија бити  изложена изолацији и санкцијама. Под спољнимпритиском председник Јељцин одбио је да потпише тај закон. Дума је преиспитала текст, ублажила неке форумулације, али је председник Јељцин под још тежим претњама споља одбио да стави свој потпис. Тек након трагичних догађаја, изазваних делатношћу мисионара и разних секти, откривањем шпијунских канала у којима сунесвесно били зоупотребљени верници, Јељцин је потписао Закон 19.09.1997. Патријарх московски господин Алексеј II + поздравио је усвајање Закона уз образложење да је «нужно заштитити  младе Русе».

У жељи да спречи даље погоршање ситуације московски патријарх срео се на сарајевском аеродрому са патријархом српским гопсодином Павлом+ и загребачким надбискупом Фрањом Кухарићем; потписали су заједничку Декларацију за мир. Реис-ул-улема Мустафа Церић одбио је да се сретне са руском патријархом.

v       Стр. 181:

Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио очи, него је и подржао насиље равно геноциду. Звучи невероватно, да је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу.
 

  стране: 1 2 3 4 5 6 7 8

  Штампа