Страна - 8

У апостолском писму «Tertio Millennio Adveniente» од 10.11.1994. папа је предложио амбициозни програм уједињења свих хришћанских цркава под жезлом Свете столице.

Пре него што је добио дефинитивну физиономију, папа је априла 1994. Меморандумом  обавестио кардинале, њих 140, о својој намери да се јубилеј 2000. претвори у «чистилиште Цркве» за све њене грехе у прошлости.

Када се тим поводом састао Колегијум кардинала, 13.06.1994., пружен је отпор папској иицијативи у погледу преиспитивања прошлости и помињања злочина цркве.

У енциклици  «Tertio Millennio» папа је визију за XXI век везао за Други ватикански сабор и на «мистерију Христа и његове цркве». Централна тема  овог документа је екуменизам, постављен веома прецизно у пројекту који треба да се оствари кроз 3 фазе.

Прва од 1994-96., треба да буде посвећена буђењу хришћанске свести о значају јубилеја 2000.

Друга фаза, која би трајала од 1997-99. и у којој би прва година била посвећена размишљању о Христу, «божанском материнству Пресвете Богородице», а друга година «Светом духу»

v       Стр. 182:

Последња «фаза славља» планирана је да се одржи у Риму на «међународном еухаристичком конгресу».

У време хрватске агресије на западну Славонију 02.05.1995., у којој је убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдање српског народа, нити је нашао за потребно да предузме кораке да се насиље спречи. Уместо тога, са крајњим цинизмом у апостолском писму «Orijentale Lumen» (Светлост Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства и скину са себе «грех хиљадугодишње шизме» између двеју грана хришћанства.

v       Стр. 183:

Тешко је објашњив став васељенског патријарха Вартоломеја I , који је пружио подршку папи Јовану Павлу II приликом њихових сусрета у Ватикану 29.06.1999., дакле нешто више од месец дана након објављивања енциклике «Ut Unum Sint» (Да сви буду једно). Више је него очито да је енциклика проткана тежњом за доминацијом, а не истинским екуменизмом. Изворном хришћанству стран је сваки облик доминације.

Поводом агресије хрватске војске на РСК и страдања српског становништва Синод СПЦ упутио је апел папи да подигне свој глас против масовног убијања Срба и протеривања на стотине хиљада, «најстрашнијег етничког чишћења» у новијој историји. Тај апел остао је без икаквог одјека.

Екуменизам је у хладном рату забележио извесне резултате; био је поред осталог, и инструмент солидарности у борби против атеизма. У постхладноратовском периоду добија друге димензије. Постао је инструмент продора на Исток, уз покушај Ватикана да успостави доминацију над православним црквама

v       Стр. 184:

Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске[1], плодови су источне политике Ватикана и «екуменског» процеса.

ЗАКЉУЧАК

v       Стр. 185:

Разумевање механизма моћи којим располаже папа као врховни поглавар Римокатоличке цркве од изузетног је значаја за данашња збуњујућа постхладноратовска догађања. Амерички теоретичар Сидни Хук сматра да је : «католицизам најстарији и највећи тотелитарни покрет у историји». Укључена је у главне финансијске токове Запада.

Папство само по себи није имало шанси да оствари свој еамбиције овладавања светом, чак ни у време постојања папске државе. Били су му потребни савези са моћним државама и владарима, уз чију су помоћ вођени најокрутнији ратови, уз тешку злоупотребу религије. Реганова доктрина конструисана је на бази голе силе, без дубљег философског понирања у суштину светских односа, па и историју сопствене земље, оја је и сама чедо рволуције. Амерички научни кругови немају, нити су имали, високо мишљење о свом бившем председнику и његовом интелектуалном капацитету.

v       Стр. 186:

То су изразили једном духовитом опаском, наиме, да «Реган има више коња на својој фарми, него књига у својој кући». Данас је Реганова доктрина подвргнута критичком преиспитивању. Међутим, остаје чињеница да се умулативни капацитет Ватикана и Вашингтона показао као веома успешан у фази деструкције Источног блка. Тај талас захватио је и СФРЈ. Идејни архитекта тог рата био је папа Јован Павле II, а САД и  EU били су извршни органи. У историјској димензији разарање СФРЈ представља завршну фазу политике коју је Ватикан пројектовао још 1918. У том смислу, овај рат превазилази идеолошке категорије, као што су комунизам или социјализам; точак историје враћен је 100 година уназад.

За разлику од онзистентног и континуираног става Ватикана у односу на Југославију, у политици САД рат против Југославије значи дисконтинуитет, оштар прекид са прошлошћу и заокрет. САД су жртвовале нормативни легитимитет и целокупну универзалну правну инфраструктуру за рачун једне превазиђене шеме, коју је понудио Ватикан. Јалтски споразум имао је ограничен домет, сводио се на биполарну структуру света; правна инфраструктура је нешто сасвим друго, далеко шире. Нормативни систем какав је изграђен после два светска рата садржавао је одређене темељне вредности, универзално прихваћене, као руководећа начела у вођењу конкретне политике. Тај систем је разорен.

Кроз савез Вашингтон-Ваикан није дошло до интеграције политичке и духовне димензије у смислу новог вредносног система, него је реч о класичној алијанси, заснованој на голој сили, у ствари на комбинацији духовног терора и терора високе технологије[2]. Суштину хришћанства чини етика и ненасиље, па се ова алијанса јавља као дубоко антихришћанска.

После успешне битке против комунизма  [3] и рата против Југославије[4], на целом простору заједничког деловања САД и Ватикана, остала је духовна и идејна празнина, а појавили су се и први неспоразуму ратних савезника.

Папа своју моћ изводи вербално из «Божанског права» и спроводи кроз симболичку силу као посредник између «неба и земље». САД, које су руковођене кроз револуциу и грађански рат, ауторитет своје власти заснивају на «вољи народа» и спроводе га путем физичке силе, којом располаже.

_______________________________

[36] (Снежане Зорић примедба: не Хрватске већ РСК, јер су то вековима српске територије)

v       Стр. 187:

Геополитика Ватикана и геоекономија у пројекцији стратега глобалистичке идеологје су два супротна пола[5]. Експеримент који су извели одвео је свету у хаос[6], при чему је, како то наводи познати амерички писац Џорџ Вајгл «Америка изгубила морални нерв»[7].

А што се тиче Римокатоличке цркве, ваља се сложити са истакнутим католичким теологом Бруном Секондином да црква «која о себи ствара представу путем самохипнозе, која у стварности не псотоји, не служи ничему».

Велики играч у епохалној битки XX века папа Јован Павле II успео је да разори СФРЈ, али није остварио свој сан да Исток стави под своју власт до 2000.  године [8] . Тешко је поверовати да би амбиције могао остварити убудуће помоћу НАТО, самозваног полицајца.

Гранични стуб римокатоличанства представља Латерански уговор, дакле позитивно правни акт.

v       Стр. 188:

Правни систем Римокатоличке цркве регулисан је Кодексом канонског права који је прогласио папа Јован Павле II 23.01.1993. и који везује сам вернике, који се слободно поределе за римокатолички религију.

Папа Јован Павле II и Римска курија активним ангажовањем у рату против СФРЈ тешко су повредили одредбе Лутеранског уговора, који им намеће бавезу неутралности и ограничава делатност на сферу религије. Сходно Нинбершким принципима и Повељи UN починили су злочин против мира. Грубо су погазили и одлуке Другог ватиканског сабора, посебно Конституцију «Gaudim et Spes» у којој је наглашено да је мисија свештенства по својој природи религиозна, а не политичка.

ЕПИЛОГ

v       Стр. 189:

Нестанак једне државе са историјске сцене био је кроз целу историју део ширег међународног карактера. То је случај и са Југославијом, чији је нестанак резултат компликоване геополитичке игре.

Запад, што ће рећи САД и земље EU, иза којих су стајала два фактора различито мотивисана : анонимна економија и Ватикан, повели су рат против суверене државе Југославије, члана оснивача Друштва народа и  UN, и свих универзалниих међународних организација, против земље са којом су били повезани са десетинама међународних уговора. Стоји чињеница да је Броз, оставио иза себе систем зрео за распад. НОР и револуција губили су од свог сјаја, након сазнања о тешким злочинима почињеним у име идеологије и разоткривања позадине персоналне политике Броза. Из брозовско-кардељевског типа тоталитаризма Југославија је ушла у плуралистички хаос, који се граничио са анархијом. Међутим, треба нагласити да су смртни ударац Југославији задале западне силе и Ватикан [9] .

Кризе као што је ова у коју је упала СФРЈ, разрешавају се, по правилу, путем референдума. Таква могућност постојала је и у СФРЈ. Међутим, Запад и феудални управљачи у СФРЈ били су против, због, како су говорили «опасности од мајоризације», с обзиром на већински српски народ.

v       Стр. 190:

На дипломатском плану Запад је прибегао манипулацијама и обманама уз успешно вођену кампању манипулацијама. Супротно обавезама преузетим Брионском декларацијом, European Community у виду Карингтоновог папира предложила је план распада земље, о моделу Коминтерне и уз алхемију француског правника Бадинтера. На војном плану земље European Community, САД и Ватикан стале су иза побуњеничких фракција од Словеније 1991. до Косова 1999., што је политички и психолошки било од пресудног значаја за стварање хаоса у земљи и разбуктавања грађанског рата. У току сирових борби са верским елементима, на иницијативу Ватикана и Немачке признали су сецесионистичке јединице, пре но што су конституисане као државе.

Рат против СФРЈ вођен је неконвенционалним ратним операцијама, по једном крајње перфидном сценарију; од агресивне политичке реторике, преко уцена ескалирао је у крвави оружани сукоб. Све тактичке операција у виду разних «посредничких» акција биле су у оквиру једног јединог политичког циља – разарања Југославије. Ваздушне операције НАТО на Книн 1995. изведене су у сарадњи са хрватским побуњеничким снагама, а у Босни исте године са муслиманским. Четири године касније, 24.03.1999. НАТО је повео ваздушни рат против Србије уз олонац на албанске терористичке групе, тзв. «Ослободилачка војска Косова». Припреме за ову операцију према речима професора на Војној академији САД отпочеле су још 1998., «али су политичке околности захтевале извесне модификације».

v       Стр. 191:

У званичној политици САД и њених савезника прихваћена је идеја да побуна може бити оправдана, правно чак и дозвољена уколико следи као одговор на злоупотребу власти или је с+усмерена против ауторитарног, недемократског политичког система. Међутим, парадокс у случају СФРЈ је у томе што су побуњеници били носиоци инкриминисаног поретка, редседници или високи функцонери Комунистичке партије, као што су нпр. Кучан, Месић, глигоров, или Генерали Брозове армије попут Фрање Туђмана, Антуна Туса итд. Ако је злоупотреба било, а њих је несумљиво било, починили су их они који су имали власт у рукама, а које су САД преко ноћи произвеле у «борце за демкратију». Сем тога, не сме се испустити извида чињеница да је социјалистичка СФРЈ од 1945-1991. била у рукама сецесионистичких република Хрватске и Словеније, или прецизније хрватско-словеначке коалиције на челу са Брозом и Кардељем [10] . СФРЈ се према томе није «РАСПАЛА», како данас Запад жели да сват прикаже [11] , него је РАЗОРЕНА кроз рат кога су повеле удружене спољне и унутрашње снаге.

Рат против СФРЈ није био једини у посхладноратовском периоду. Рушење Берлинског зида био је почетак серије интервенција САД и њених савезника. САД су испољиле највиши степен ратоборности и ароганције у време када њихова безбедност није била ни на који начин угрожена, када је остала као једина Суперсила у свету.

Ратне доктрине обеју Суперсила у хладном рату, САД и СССР, почивале су на признању апсолутног уништења и узајамне деструкције.

v       Стр. 192:

Након нестанка са светске сцене СССР, преостала Суперсила пдлегла је искушењу победе. Осетили су се једног тренутка ослобођени свих правних и моралних ограда, па су и одуке доношене олако и брзоплето.

Увођењем новог модела асиметричног ратовања, тј. офанзивних дејстава са технолошком супериорношћу против далеко слабијег противника, одбачен је темељни принцип ратног права о нужности васпостављања равнотеже између војних циљева и обзира човечности или хуманости. Његову суштину не чини ни глобална култура, ни глобална цивилизација, нитипак глобални правни поредак, него капитал и тзв. «слободно тржиште» подигнуто на ниво култа кога треба следити, без обзира на социјалне и еколошке последице ([12].

v       Стр. 193:

Тај концепт подржан је од стране водећих финансијских кругова, тј. од стране Трилатералне комисије, Бидерберг групе и Савета за иностране послове. У литерстури се онегде назива «Вашингтонски концензус», чешће «Нови светски поредак».

Са рационалног становишта тешко је схватити политику Запада, предвођеног САД. Сваки њихов потез имао је за последицу повећање хаоса и беде у свету.

САД су имале јединствену историјску шансу 1990. да као преостала Суперсила постави правичније темеље светског поретка у једном од најбременитијих периода људске историје.

v       Стр. 194:

Правни нихилизам кога су САД увеле у постхалдноратовски период мора бити сагледан још кроз једну диоптрију. САД су у постхладноратовском периоду прерасле империју, а ни једна империја, која је постојала у прошлости, није поштовала правна правила. Америчка империја са својим «Pax Americana» грађена је на погрешним претпоставкама; веровање да ће разбијена Русија, дезинтегрисана по нацрту Бжежинског постати проширени простор за експлоатацију Запада, одвела их је на ивицу Трећег светског рата; веровање да ће олао цео свет ставити под свој нуклеарни кишобран и наметнути му свој систем довела је до нове рунде нуклеарног наоружања.

Јапан је прив подигао глас и затражио ревизију трилатералних договора, чиме је тзв. «нови светски поредак» изгубио легитимитет чак и у кругу транснационалне елите.

v       Стр. 195:

Отпор против идеологије глобализма, који чини срж Трилатерале се шири; предводе га партије «зелених», али и протестанки верски лидери. Сарадник Савета за спољне послове Манделбаум, у чланку објављеном у званичном органу ове установе, о рату против Југославије каже: «Рат је био ненамеравана последица велике грешке у политичкој процени...»

Најоштрије критике америчке политике данас долазе из елитних кругова Савета з аспољне послове САД и Трилатералне комосије или теоретичара блиским овим институцијама. Отворено се указује на неморал и лаж.

Државни секретар САД г-ђа Олбрајт у Рамбујеу је изнела детаљан план за политичку аутономију КиМ под контролом НАТО, и право присусва НАТО н ацелој територији СР Југославије, што другим речима значи фактичку окупацију земље.

v       Стр. 196:

Након одбијања овог плана од стране Београда, НАТО је отпочео високотехнолошки рат против СР Југославије, бомбардујући Србију 78 дана и ноћи, бомбама са осиромашеним уранијумом и другим хемисјким средствима [13] . Бомбардовањем електричних централа, водоводног система, постројања за централо грејање, представља флагрантно кршење члана 14. Протокола из 197., који изричито забрањује нападе на објекте неопходне запреживљавање цивилног становништва.

И Хантингтон се придружио осуди америчких манипулација. Америка се понаша, додаје Хантингтон, као да је једина Суперсила и не види да униполарни моменат припада прошлости.

Мегаломанске амбиције Запада, предвођеног САД и подржане од стране папе, увеле су их у серију злочина.

Време за реформу међународнг система је сазрело.

v       Стр. 197:

Понет слепим идеализмом срски народ [14] уложио је сав свој историјски капитал у Југославију, у којој је доживао геноцид и два грађанска рата.

Рат против Југославије кога је повео Запад, и који је имао своје фазе од «Карингтоновог папира», признања сецесиониста[15], па до 78-дневног бомбардовања [16] земље и окупација КиМ, представља јединствн злочин без преседана у историји, за који је надлежан међународни суд, кога би требало оформити по узору на Нимбершки суд. Његов задатак био би да се утврди степен појединачне индивидуалне одговорности учесника у овом злочину.

v       Стр. 198:

Оптужбе на рачун Слободана Милошевића за етничко чишћење и геноцид представљају лаж и цинизам. Етнички су очишћени уз помоћ Запада, Словенија и Хрватска, а Србија је остала једина мултиетничка територија на простору некадашње Југославије. Данас има близу милион избеглица, а ни један једини Хрват, Словенац или припадник било које етничке групе није прогнан из ове земље.

Одговорност државног и поитичког руководства постоји з апогрешно вођену политику; списак инкриминисаних радњи није мали, али су  за то надлежни унутрашњи органи.

Могла би се посавити међународна кривична одговорност државног и партијског руководства свих 6 федералних јединица бивше Југославије и председника СФРЈ Сипе Месића, због саучесништва у разарању земље [17] и што нису предузели мере за спречавање оружаних сукоба, на шта су били обавезни Уставом земље и Повељом UN .

Цео простор некадашње Југославије налази се данас, са међународно-правног становишта у једном правно нерегулисаном статусу. Све одлуке које су донешене од првог дана интервенције European Community (ЕЗ) почетком 1991. до дана данашњег, су нелегитимне, а понеке су донете уз тешку злоупотребу.

Међународна заједница била је дужна да пужи подршку угроженој држави, а не побуњеницима. Режим се не може идентификовати са државом. Признање сецесионистичких [18] република су једнострани правни акти[19], по својој природи политички и не могу дерогирати одредбе мировних уговора [20] .

v       Стр. 199:

Идеја југословенства дефинитивно је сахрањена[21]. Иницијатор за коначно решавање проблема Југославије мора бити Србија, јер само она са својим историјским и правним легитимитетом има на то право, и само она може отворити простор за нову фазу односа на Балкану, и њених односа са Истоком и Западом.

У новој фази свеоштег преиспитивања светске политике која је право отпочела, Србија мора поставити своје карте на сто победничких сила у Орвом и Другом светском рату, којима историјски припада. Ма каква ограничења да су јој данас наметнута, Србија их се мора ослободити мирољубивим путем и успостави контролу над својом егзистенцијом, држаћи се чврсто правног легитимитета, одбацујући одлучно револуционарно-идеолошки или АВНОЈ-евски легитимитет. То мора бити изражено јасним речником[22]. 

За нову фазу свог животног пута потребне су свеже снаге са моралним интегритетом, неоптерећене вирусом брозовштине, нити пак хипотеком страначких обавеза према иностранству. Уздизање изнад свих страначких подела и сукоба је не само етички императив, него и императив историјског тренутка који је на прагу. [23].

К Р А Ј

  стране: 1 2 3 4 5 6 7 8

  Штампа