Јованка Броз Титова сувладарка

Јованка Броз Титова сувладарка   Професор Др. Александар Матуновић, лични лекар бившег председника СФРЈ, изнео је многе непознанице о Јованки и Брозу, њиховим односима, и Јованкиним претензијама да буде наследник Тита.   Пише: Професор др Александар Матуновић, маршалов лични лекар   Младе жене најјачи афродизијак   У СВОМ дугом и бурном животу Тито је имао велики број жена. Многе од њих биле су само пролазне везе, симпатије и авантуре, без дубљег трага у његовом емотивном животу. Четири жене с којима је Тито провео највећи део свог живота (више од 60 година) и с којима је имао дугогодишњи, краћи, или дужи брачни живот, биле су: две венчане (Пелагија Белоусова и Јованка Будисављевић) и две невенчане (Херта Хас и Даворјанка Пауновић). Све Титове жене биле су врло лепе и млађе од њега и свака је била вансеријска и самосвојна личност. Највећа разлика у годинама била је између Тита и Јованке - износила је 32 године. Титова слабост према младим женама може се донекле објаснити речима које сам, као његов лекар, чуо од њега приликом једног од наших разговора о мушкој сексуалности. Тито ми је тада рекао: - Младост је бујна и раскошна, она је пролеће живота, пуна је хормона као биљка сокова. Младост је очаравајуће подстицајно и креативно доба. Младо тело је чврсто, једро, пуно топлине и животне енергије. Очи младих особа су пуне радозналости, жара и пожуде. Кожа младих жена је баршунаста, мека и влажна. Она пријатно мирише због зноја који појачано луче жлезде. Зној девојака и младих жена има опојни мирис, и сладуњав укус. Он је најјачи природни афродизијак који делује преко чула мириса и укуса. Зној се појачано лучи у тренуцима емотивног узбуђења.   У прилог Титове констатације ја сам казао: - Парфеми најпријатнијег мириса праве се од екстрата знојних, лојних и полних жлезда животиња. Мошус, један од најпознатијих парфема, настаје од секрета полних жлезда мушкараца. Тита су све његове жене неизмерно волеле. Он је сваку од њих волео посебном љубављу, али ниједну више од себе. Свака од њих покушавала је да загосподари Титом, али ниједној то није пошло за руком. Једном приликом у шали ми је рекао оно што је озбиљно мислио: "Свака од мојих жена, кад сам је упознао, била је девица и наивна овчица. У браку је свака од овчица постала лавица, јер сам ценио и уважавао њихове личности. Кад би лавице почеле да уједају, морао сам да их кротим, што је ишло доста тешко и доводило до многих неспоразума".   БЕЗ ЊЕ НЕ МОГУ ДАВОРЈАНКА Пауновић била је највећа Титова љубав. О томе најбоље говоре ове његове речи: - Грешка је када се мисли да само песници за своју поезију налазе инспирацију у вољеним женама. И моја велика инспирација за многа животна дела била је девојка Даворјанка Пауновић. Њу сам из милоште звао Зденка. Надимак сам јој дао по зденцу који представља непресушни извор бистре и хладне воде. Он обично извире испод неког камена и својим изгледом освежава човека. Зденка је била непресушан извор мојих идеја и моје интелектуалне, револуционарне и политичке активности. Била је моје велико психичко надахнуће и телесно задовољство. Била је моја свакодневна ментална стимулација до краја њеног кратког живота. Даворјанка је Титу била и више од тога. Она је један од главних твораца Титове легенде и Титовог култа.   Даворјанка је била једина жена за коју је Тито рекао: "Ја без ње не могу!" Ове речи изговорио је на партијском састанку чланова Врховног штаба одржаном у околини Фоче 1942. године с једном једином тачком дневног реда: "Однос Тита и Даворјанке Пауновић". На том састанку Тито и Даворјанка су оштро критиковани због кршења партизанских моралних норми, односно због одржавања сексуалне везе иако нису били супружници. Раде Вујовић, један од Титових пратилаца, тражио је тада да Тито буде искључен из Партије, а Цана Бабовић да се врховни командант казни последњом опоменом. Тито је тада изговорио напред наведене речи и додао: - Радите шта хоћете.   Због оваквог Титовог става, Ранковићево мишљење је било да се Тито и Даворјанка могу изузети из строгих партизанских правила, али под условом да после завршетка рата обавезно ступе у брак. Тито и Даворјанка нису партијски кажњени. Услов да после рата ступе у брак, за њих није био никакав проблем, јер су они то и сами желели. После састанка, они су наставили живот по старом. Даворјанка је рођена 1921. године у Пожаревцу, у учитељској породици. Отац јој је био врло угледна личност - учесник Првог светског рата, носилац многих одликовања, међу којима и Карађорђеве звезде. После завршене гимназије, Даворјанка се уписала на Филозофски факултет у Београду и одмах постала један од главних активиста студентског покрета.   Даворјанка је Тита упознала на илегалном радио-телеграфском курсу одржаном у Загребу, 1941. године. Тито је као генерални секретар Партије пратио рад курса, и његовој пажњи није могла да умакне Даворјанка, која је била изузетно лепа и врло интелигентна девојка. Тито је Даворјанку освојио лепотом, шармом, мудрошћу и духовитошћу, а посебно положајем у Партији, јер је млада студенткиња ценила успешне и значајне личности, а и сама је желела да једног дана то постане. Била је то љубав на први поглед. Љубав скојевке и генералног секретара КПЈ, који је од ње био старији готово 30 година.   НА ДВА СТРОЈА КОЛИКО је била велика и страсна љубав између Даворјанке и Тита, најбоље се види из приче оних који су били упућени у њихове односе, а који кажу да је Даворјанка без икаквих емотивних траума и моралних обзира оставила свог претходног љубавника Јову Капичића и свим жаром предала се новој љубави. Њихова љубавна веза, интензивна и искрена, демантује све оне психологе, социологе и сексологе, који тврде да је љубав између две егоцентричне, егоистичне и нарцисоидне личности немогућа, или, уколико до ње дође, да је кратког века. После окупације Југославије и Титовог преласка у Београд, Даворјанка је и званично обављала послове његове секретарице. У пратњи Јаше Рајтера и Веселинке Малински, Даворјанка је заједно с Титом из Београда отишла на слободну територију.   О Титу као мушкарцу, односно, сексуалној особи, чуо сам неколико интересантних ствари од Спасеније - Цане Бабовић и од Стане Томашевић. Даворјанка Пауновић је Стани једном приликом рекла: - Мој писаћи и полни строј морају бити стално у стању приправности. Ни за један ни за други Тито нема одређено време. Некада сам неке наредбе куцала изашавши из колоне и држећи машину на крилу. Једном приликом за време нашег односа непријатељ је био веома близу места где смо се ми налазили. Чула се јака паљба која се приближавала. Ја сам била јако уплашено и Тита упозоравала, међутим, он је и даље радио свој посао. Њега то није нимало ометало у његовој похоти нити је хтео да прекине, све док није доживео врхунац.   Франц Лескошек је Цани Бабовић испричао следећи доживљај: - На челу словеначке делегације једног поподнева дошао сам на заказани састанак код Тита. Стражар испред Титових врата рекао ми је: "Можете да уђете, Тито вас очекује". Кад смо ушли у собу у њој није било никога. Из суседне просторије чули су се уздаси и крици праћени јаком шкрипом кревета. Крици су постајали све гласнији, а шкрипа кревета све јача. Изгледало је да ће се кревет распасти, а особа у јауцима издахнути. Рекао сам друговима да изађемо напоље да се мало прошетамо, јер ко зна кад ће се ово завршити. После једночасовне шетње, кад смо ушли у собу, Тита смо затекли за радним столом, крепког и доброг расположења. Погледао је у часовник и рекао: "Не смета што сте закаснили, ја сам завршио неке важне и неодложне послове". Пред крај рата, Даворјанка се разболела од туберкулозе због чега је била упућена на лечење у Русију. У Београд се вратила неизлечена. После кратког времена је умрла. Њена смрт је Тита дубоко потресла. Не обавештавајући никога о њеној смрти, наредио је обезбеђењу да је сахране у кругу Белог двора. Желео је да његова Зденка и мртва буде у његовој близини, а то је била и њена последња жеља.   Домаћица у статусу љубавнице   ПОСЛЕ смрти Даворјанке Пауновић, указала се потреба за новом домаћицом Титове куће. Избор је пао на капетана Јованку Будисављевић из Четврте личке бригаде. Она је у пролеће 1945. године постављена за службеницу у Маршалату са задатком да води Титово домаћинство и да се стара о његовој безбедности. На посао је дошла у војничком оделу са цокулама, опасачем и титовком на глави. Јованка потиче из честите старе српске сељачке породице. Рођена је 7. децембра 1924. године у селу Пећани у Лици. Њени родитељи имали су петоро деце. Два сина - Максима и Перу и три кћери - Јованку, Зору и Наду. Мајка Милица рано им је умрла, а отац Милан страдао за време рата. Детињство Јованке није било срећно. Живела је поред маћехе која ју је често малтретирала.   Јованкино родно место носи име по селу Пећани код Призрена. Она каже да су њени преци били племићи на двору цара Душана. После слома државе Немањића, преко Црне Горе, Херцеговине и Далмације, дошли су у Лику. Презиме Будисављевић потиче од имена једног од три брата који су заједно стигли у Лику (Јуриша, Филип и Будиша). Будисављевићи су велика и позната личка породица. Јованкини ближи и даљи рођаци су Срђан Будисављевић, краљев намесник, Мане Будисављевић, познати лекар, Савица Косановић, министар, и Драгутин Прица, адмирал у аустријској војсци. Јованка је у даљем сродству и са Николом Теслом. Јованка је са 17 година ступила у партизане. Постала је борац Прве женске партизанске чете, у којој су биране најбоље девојке, пошто су њену кућу запалиле усташе. Прошла је кроз војничку обуку и истицала се као одличан стрелац. После расформирања женске чете, премештена је у штаб Првог корпуса на посао болничарке. За време немачког ваздушног десанта на Дрвар истакла се у организацији евакуације рањеника. У Дрвару је први пут видела Тита. Радећи као болничарка и руководилац у приштабским јединицама, дочекала је крај рата. Била је храбар борац, два пута је рањавана.   ЗАЈЕДНО СА ОРДОНАНСИМА На Титов захтев, Јованка је ускоро почела да обавља послове његове секретарице. Да би у томе била успешна морала је да савлада стенодактилографију. Уз рад је завршила вечерњу гимназију. Јованка се бринула о млађим сестрама Зори и Нади које је пронашла у домовима за ратну сирочад у Винковцима и Оточцу. Девојчице је сместила, по Титовом одобрењу, у вилу у Ужичкој 16, где им је била обезбеђена и исхрана. После завршене гимназије, Зора је дипломирала на југословенској књижевности, а Нада на енглеском језику. Поред наведених обавеза, Јованка је заједно са ордонансима сваке вечери дежурала испред врата Титовог кабинета, све док он не би отишао на спавање или је позвао к себи. После две године Јованка је постала Титова љубавница. Као љубавник, Тито је био нежан, али је понекад знао да буде груб и осоран и да Јованку изгрди пред особљем резиденције, некада чак и за ситницу. Јованка каже да је љубав између ње и Тита била велика, искрена и безрезервна. Неспорно је да је она ту љубав тако доживљавала. Међутим, период од шест година говори да није било безрезервне љубави са Титове стране. Јованка се уклапала у Титов стереотип љубавнице, али не и супруге председника Републике. Кад је реч о супрузи, Тито је имао високе стандарде у које се Јованка тешко уклапала. Титово самољубље, које је било јаче од било какве љубави према другој особи, тражило је личност која ће одговарати репутацији легендарног вође, генијалног политичара и државника. Јованкино звање, васпитање и образовање било је, међутим, испод онога што је требало да поседује будућа супруга председника Републике. Како ће особа која није прочитала ниједну књигу ван школског програма разговарати о књижевности? Како ће неко ко није био ни на једној уметничкој изложби, расправљати о сликарству, скулптури и архитектури? Како ће жена којој је партизанска блуза била први костим, а титовка први шешир, пратити и упражњавати високу моду?   Многа питања у том смислу Тито је постављао сам себи. Дошао је до закључка да та особа није могла да буде Јованка. По мом сазнању, Тито је рефлектовао на неку од истакнутих особа из уметничког света. И други политичари и државници за жене су узимали младе и лепе глумице (Наполеон, Перон, Мао Цедунг). Уосталом, многи његови генерали оженили су се глумицама, оперским певачицама и балеринама. Зар он, коме они нису били ни до колена, да се лошије ожени? Зар он да узме сеоску девојку скромног образовања чији су једини квалитети били младост и лепота? Једно време Тито је био одушевљен Зинком Кунц. Славна оперска певачица одговарала би славном антифашистичком вођи. Сметња је, међутим, био Зинкин срећни брак са Титовим генералом. Како се ни после шест година одуговлачења одговарајућа особа није појавила, а одређени другови нису испунили обећање да ће је пронаћи, Титу ништа друго није преостало него да прихвати Јованку која му је четири године била љубавница. Ово је савремена бајка о Пепељуги. Принц није нашао Пепељугу, већ се Пепељуга, захваљујући по њу срећним околностима, наметнула принцу.   БОЉИ ОД МЛАДИЋА Јованка Будисављевић удала се за Јосипа Броза у априлу 1952. године. Њој је било 28 година, а њему 60. Кумови на венчању били су Александар Ранковић и Иван Гошњак. Свечани ручак одржан је у вили „Дунавка“ код Илока. Поред кумова, на ручку су били Кардељ, Крајачић и Бакарић. Прво Јованкино појављивање као Титове супруге било је на пријему који је приређен у част британског министра иностраних послова Антони Идна, 19. септембра 1953. Вест о Титовом венчању са Јованком Будисављевић пронела се светом као прворазредна сензација. Сви светски листови писали су о Титовој супрузи као о стаситој и лепој црнки са дугом, бујном косом и крупним очима. Много година касније, за време боравка у вили код Илока, Јованка ми је лично показала све просторије „Дунавке“. На зидовима, који су већином били обложени дрветом био је велики број Титових и Јованкиних фотографија које говоре о њиховим дневним активностима и изливима нежности. На зидовима сам безуспешно тражио слике њихових кумова, Ранковића и Гошњака, али их нисам нашао. Онај који је политички склизнуо, не само да је отишао из живота моћника него се за њим и сви трагови бришу. - Овде смо провели један део меденог месеца - причала ми је Јованка. - То су били дивни дани. Док други нису почели да се мешају у наш живот, ми смо били идеалан брачни пар у сваком погледу. Тито ми је доносио воће и кафу у кревет. Ја нисам дала никоме да му кува ручак и вечеру. Најдраже ми је било да ја то сама чиним. Он се љутио говорећи: „Јованка, губиш време на оно што може и други да уради. Боље је да то време проведемо у шетњи.“ Било је времена за све, чак га је било и на претек. Били смо млади. На те њене речи ја сам се благо насмејао, мислећи на Титових 60 година. Она је схватила разлог такве моје реакције и рекла: - Тито је са 60 година био виталнији од иједног младића. Било ми је посебно драго што сам чуо ове речи из њених уста, јер су оне биле потврда мојих претходних сазнања о Титовој сексуалности, која ме је интересовала, јер је и она представљала важну карактеристику његове личности.   Постојале су многе предрасуде о Титовом и Јованкином сексуалном животу, с обзиром на разлику у њиховим годинама и Титово поодмакло доба приликом женидбе. Те предрасуде биле су последица слабог познавања човекове сексуалности и у то време увреженог мишљења да сексуални живот не приличи старијим људима и да у старијем добу постоји само пожуда, а да се сексуална моћ гаси. Нарочито се мало знало о великим индивидуалним разликама међу људима у погледу сексуалне моћи и дужини њеног трајања. Делом због предрасуда, а делом из зависти, многе жене биле су „забринуте“ за Јованкин сексуални живот. Те предрасуде оне су најчешће изражавале речима: „Ми Јованки на удаји не завидимо. Ми се никада не бисмо удале за старца. Шта вреди Јованки све богатство када нема оно основно што нормалној жени треба.“ Оне образованије би још додавале: „По Фројду је секс највеће човеково задовољство.“ И неки руководиоци, љути на Јованку, знали су рећи: „Она своје сексуалне фрустрације и незадовољства искаљује на нама. Боље је да нађе неког, па да се иживи.“ Они нису знали да су те фрустрације изазване жељом за влашћу, а не жељом за сексом. Приликом једног нашег разговора о Јованки и њиховим односима, Тито ми је рекао: - Јованка је за моју љубав остала без порода и материнства. Лишила се зачетог детета, пошто мени није одговарало да имам дете у тим годинама. Све ово говори да Тито спада у групу сексуално јаких људи и да су Јованка и Тито имали нормалан, богат и складан сексуални живот.   Оставка равна смрти   ПОСЛЕ удаје за Тита за Јованку су наступиле мирније године. Али то нису биле године доколице и безбрижног живота, него године напорног рада, учења и усавршавања. Јованка је морала да савлада правила понашања и опхођења у великом друштву. Морала је добро да упозна протокол шефа државе и дипломатски протокол, као и своје протоколарне обавезе. Морала је да савлада светске језике и у крајњој линији усвоји грађанске манире. У томе су јој помагале супруге високих југословенских руководилаца, Вера Велебит, Пепца Кардељ, Лепа Поповић, Пјера Поповић, Милица Вукмановић и Славка Ранковић. Иако је имала много недостатака, Јованка је настојала да их што брже отклони. Учила је и радила много, тако да је од ученице брзо постала учитељица. Жена која у почетку није познавала ни грађански бонттон, врло брзо је почела да се меша у државни и дипломатски протокол, да даје своје предлоге и иновације. Почела је да инсистира на хијерархији, етикецији и префињеном понашању. Тражила је поштовање своје личности док сама није поштовала друге, поготово оне које је сматрала нижим од себе. О њеном одевању старала се Клара Ротшилд, модни креатор из Будимпеште. Пошто је Јованка имала неограничена средства за гардеробу и за све друге личне потребе, за њу су набављани најбољи и најскупљи материјали који су се могли наћи у свету. После формирања Кабинета председника Републике, формиран је и Кабинет Јованке Броз. Прва њена секретарица била је Јованкина сестра Зора. Најјачи Јованкин адут био је њен спољашњи изглед, због кога је добијала комплименте и у земљи и у иностранству. Својом појавом она је достојно репрезентовала супругу председника Републике. Висока, витка, складно грађена, са дугим вратом, продорним крупним очима и дугом црном косом, коју је увијала у високу пунђу, представљала је класичан тип лепоте. Оно што је посебно доминирало у Јованкином изгледу, што јој је давало посебан шарм, био је њен магични осмех који је народ одмах назвао "југо-осмехом". Широко развучене пуне усне оивичене ниском правилних белих зуба, благо зажарене јагодице и широко отворене црне, сјајне очи, биле су физичке карактеристике њеног осмеха. То је био осмех срећне и задовољне жене, осмех који осваја и плени. И сам Тито је запазио магичност њеног осмеха, као и утисак који он оставља на појединце и масу. И зато је говорио: "Смеј се, Јованка, смеј!"   ПОШТОВАЊЕ ЗА ПРВУ ДАМУ ЖИВЕЋИ са човеком који је од свега на свету највише волео власт, Јованка је и сама брзо њоме била инфицирана. Без животног искуства и животне филозофије, она није успела да се одупре погубном дејству власти. Касније, дрогирана владарском моћи, постала је њен велики зависник. Она је желела да на сваком месту и у свакој прилици покаже своју моћ. Тито јој је у томе свесрдно помагао. Тражио је да се Јованка поштује и слуша, да се ословљава са "другарице Јованка". При вожњи аутомобилом она је седела са његове десне стране отпоздрављајући народу. Учествовала је на састанцима руководства државе и партије, а у многим случајевима и на састанцима са страним државницима. То је од Јованке направило Титову сувладарку. Тито је 1962. године напунио седам деценија живота. То су године које представљају биолошку и правну границу даљем активном раду. Он је тада био у великим личним, партијским и државним проблемима. Одлазак у пензију њему никако није одговарао. Знао је да пензија код нашег света представља не само политичку него и социјалну смрт. Власт је била смисао његовог живота. Без ње Тито није био Тито. Због тога се он није желео одрећи власти.   Тито је знао да на његово место претендује неколико озбиљних кандидата, пре свих Кардељ и Ранковић. Ту је била и Јованка која је сматрала да је она једина способна да настави његово, односно њихово, заједничко дело, како је знала да каже. За разлику од Кардеља и Ранковића, Јованка није желела наслеђе "живог Тита". То њој није требало, јер је ионако владала заједно са Титом. Она је желела да настави његово дело после његове смрти. Била је свесна да године раде за њу, а против Кардеља и Ранковића. Потребно је било још неко време да би она уз Титову помоћ направила личну политичку каријеру која је била предуслов за њено наслеђивање Јосипа Броза. У марту 1962. године на проширеној седници Извршног комитета ЦК СКЈ дошло је до поделе руководства на Титову струју, која се залагала за централистичко вођење државе и економије, и на струју на челу са Кардељем и Бакарићем, која је имала супротне ставове. Кардељева и Бакарићева струја на пленуму је имала већину, због чега је Тито демонстративно понудио оставку. Питање је како би он прошао да се тада о оставци гласало, с обзиром на то да је већина присутних била против његове политике и да су га сматрали главним кривцем за тешко стање у Југославији, што је он у ствари и био, јер је имао сву власт у својим рукама. Они који су били против Титове оставке, а међу њима на првом месту Ранковић и Гошњак, нису дозволили да се о оставци гласа. Тражили су од Тита да је повуче, што је он на крају и учинио.   ОБРАТИ СЕ НАРОДУ! Кад сам с Титом, као његов лекар, једном приликом разговарао о Јованкиној привржености њему, а у вези са догађајем из 1962, он ми је рекао: - Поред Ранковића и Гошњака, који су имали велики утицај на моју одлуку да повучем оставку, огромну улогу у томе одиграла је Јованка. Ја сам био огорчен атмосфером која је владала на седници Извршног комитета и дискусијама које су на њој вођене. Неповерење које ми је тада исказано сматрао сам издајством од стране највећег дела мојих другова. Због тога моја оставка није била пука демонстрација, како то неки мисле, него искрена намера да се повучем са свих функција. Када сам то рекао Јованки, на њу је то деловало поражавајуће. За њу је то било и несхватљиво и неприхватљиво. Вероватно је у томе видела и свој велики губитак. Рекла ми је да ни по коју цену не смем да се повучем са положаја, јер би то значило смрт за нас обоје. Кад сам јој казао да сам изгубио поверење већине партијског руководства, она ми је одговорила: "Обрати се народу! Тебе је народ изабрао а не руководство! Твоја снага је у народу, Тито! Народ је с тобом. Кад виде реакцију народа сви ће се повући у мишију рупу. Ти још ниси завршио своје дело. Ти си у пуној стваралачкој снази. Ти ниси физички радник па да ти године не дозвољавају више да радиш. Твој мозак је свеж. Од тебе народ још много очекује."   - То је био користан савет - рекао ми је Тито. - Зато сам јој необично захвалан. Мада сам и ја у међувремену дошао на ту идеју, њене речи су ме охрабриле и показале да је та идеја исправна. О овоме што ми је поводом своје оставке рекао Тито, опширно сам разговарао са Кардељем у јуну 1977. године. Он ми је тада казао: - Сви мисле да су односи између мене и Тита идеални и да смо ми велики интимуси. Али није тако. Тито је неколико пута покушао да ме искључи из руководства. Једанпут је чак предложио Ранковићу и моју физичку ликвидацију. Врхунац наших несугласила, а у крајњој линији и нетрпељивости, јавио се после његовог говора у Сплиту који сам оценио демагошким. Његова одлука да ја морам да напустим све партијске и државне функције била је дефинитивна. Тој његовој одлуци умногоме је кумовала Титова супруга Јованка. Мене и моју супругу Пепцу она није подносила. Не због тога што смо ми имали нешто против ње, него због тога што смо били пријатељи са Титом. А свако ко је био у добрим односима са Титом, био је у лошим односима са Јованком.   Кардељ ми је даље рекао: - Јованка мене не трпи и због тога што сматра да ја желим да наследим Тита. Она мисли да је једино она зато предодређена. Без имало скрупула она изјављује: "Ја најбоље познајем Тита и његову политику, зато што смо је заједно креирали и водили. Једини настављач Титовог дела могу бити ја, Јованка."   Удар на Ранковића   ЗБОГ велике подршке коју су му дали на проширеној седници Извршног комитета ЦК СКЈ у марту 1962. године, а и после ње, Тито је 1963. без претходне консултације са највишим руководством, именовао Александра Ранковића за потпредседника Република, а генерала Ивана Гошњака за заменика врховног команданта. Док је овај Титов потез наишао на различито реаговање у врховима државе и партије, већина грађана, макар у источном делу земље, ова постављења прихватила је са симпатијама. У народу су Ранковић и Гошњак словили као велики Југословени. На њихово постављење на важне функције гледало се као на јачање препрека сваком национализму и сепаратизму. Био је то гарант очувања Југославије као јединствене државе.   Хрватски и словеначки националисти и сепаратисти, као и националисти у другим републикама, видели су у овом Титовом потезу велику препреку за остваривање својих циљева. Титова одлука посебно је наишла на лош пријем код два главна претендента на Титово место, Едварда Кардеља и Јованке Броз. Они су постављење Ранковића на место потпредседника Републике доживели као лични пораз. Овим чином, сматрали су, Ранковић је постао једини сигуран Титов наследник. Сви противници овог постављења једино решење за остварење својих програмских циљева видели су у обарању Ранковића. Знали су да то није лако остварив циљ и да за његову реализацију морају да се употребе сва средства.   Тито лично није имао разлога да се плаши да би Ранковић могао да угрози њега и његову власт. Као велики мајстор власти, он је Ранковићу већ био одсекао крила. Године 1963. сменио је Ранковићевог великог пријатеља генерала Јефту Шашића, начелника Контраобавештајне службе ЈНА и генерала Ивана Гошњака. На њихово место, по препоруци Ивана - Стеве Крајачића, Тито је довео Ивана Мишковића Брка, кога је истовремено поставио за начелника своје личне безбедности и сматрао га врло поверљивим човеком. Почетком 1965. године смењени су Војин Лукић, секретар за унутрашње послове Југославије и дугогодишњи Ранковићев сарадник, и Светислав Стефановић Ћећа. На њихова места, такође по препоруци Крајачића, постављен је Милан Мишковић, рођени брат Ивана Мишковића Брка. Ове смене и постављења Тито је радио уз "сагласност" Ранковића, а у циљу "ротације кадрова" и "дебирократизације службеног апарата". Како је рушење Ранковића представљало тешко решив проблем, све антиранковићевске снаге ујединиле су се у решавању тог проблема. Основно начело њихове борбе било је: "Ранковић мора бити смењен, а Удба разбијена по сваку цену!"   У РЕЖИЈИ КРАЈАЧИЋА КРАЈАЧИЋ, који је обједињавао све ове снаге и координирао њиховим радом, главну улогу у томе поверио је Јованки Броз која је требало да убеди Тита да му Ранковић ради о глави и да жели да му преотме власт. Јованка је ту улогу прихватила пре свега из личних разлога. О својој улози сама ми је неколико пута рекла: "Ранковића, друже докторе, није сменио Тито већ Јованка Броз. Ја сам била та која је прва открила његове подле намере. Морала сам да убедим Тита да му је Ранковић лажан пријатељ и да му је велика грешка то што га је поставио за потпредседника Републике". Под притиском Јованке Тито је полако попуштао. Она му је сваког дана сервирала нове доказе о Ранковићевој нелојалности и порасту његове популарности. Неке од тих доказа Тито је и сам запазио у филмском журналу. Код проласка аутомобила у коме се налазио Ранковић, улицама Београда, грађани су се заустављали, аплаудирали и скандирали: "Лека! Лека!" Чуо се и понеки узвик: "Лека председник!"   Ранковић се у својим говорима супротстављао неким Титовим идејама и поставкама. За Титову идеју да партија треба да води а не да руководи, рекао је да то није реално и истакао своје мишљење: "Партија мора и да води и да руководи. Њена улога још дуго година мора да буде одлучујућа." Кардељ је Титу сваког дана пунио уши тиме да је Ранковић централиста, да нема ништа демократског у себи и да је највећи непријатељ самоуправног система. Цвијетин Мијатовић, југословенски амбасадор у Москви, детаљно је Титу описао како је примљена и како се понашала делегација унутраших послова на челу са Ранковићем приликом посете Совјетском Савезу у априлу 1966. године. Мијатовићев извештај је на Тита шокантно деловао. Није могао да замисли да Совјети могу да праве такве протоколарне глупости да Ранковићу одају почасти које припадају само шефовима држава. Један од чланова делегације (Шакота), на свечаној вечери којој је присуствовало највише совјетско руководство, подигао је здравицу у част "новога, младога председника СФРЈ". Све су ово били јасни знаци Ранковићеве растуће популарности и његових лидерских амбиција, али и недовољан разлог да би он могао бити смењен, поготово да би смена могла да прође без већих последица. Титу је најприхватљивија била Јованкина идеја да се Ранковић и Служба безбедности оптуже за прислушкивање шефа државе и највиших руководилаца, односно за злоупотребу својих надлежности.   - То што си предложила добра је идеја - рекао је Тито Јованки. - Не знам да ли си, међутим, свесна да је то криминална радња? - Па зар они нису криминалци? Њима таква радња једино и пристоји - одговорила је Јованка. Да је Јованка одиграла кључну улогу у промени Титовог односа према Ранковићу и доношењу његове одлуке да се Ранковић смени, као и да је Тито прихватио њену идеју о прислушкивању, говоре речи које су њих двоје упутили једно другом приликом једне препирке којој је присуствовао Рато Дугоњић. Било је то 1974. године. - Ти мени, Тито, ништа значајно и велико у животу ниси учинио - рекла је Јованка. - А Четврти пленум, Јованка? - упитао је Тито. Све време док је Тито радио на смени Ранковића, он је са њим био у најприснијим и најсрдачнијим односима. Неколико месеци пре Ранковићеве смене, њих двојица су се на једној прослави грлили и љубили.   ТИТО УБЕЂУЈЕ СРБЕ НАЛАЗ прислушних уређаја у Јованкиној и Титовој брачној постељи сигурно говори да су они постављени са Јованкиним знањем и одобрењем и да је она том чину присуствовала. У Јованкину спаваћу собу без њеног знања и одобрења нико никад није могао да уђе, па чак ни чистачица. Крајачићев техничар Божо Рашета поставио је прислушне уређаје чији су каблови ишли према Ранковићевој вили. Он је због тог посла специјално дошао из Загреба. Уређаје је требало да открије Војно-техничка комисија као доказни материјал против Ранковића. Јованка се старала да се све обави у тајности и да запослено особље ни по чему не примети да се у резиденцији нешто догађа. Док се све ово обављало, и Тито је ступио у акцију. Најважније му је било да убеди српско руководство и српски народ да је обрачун са Ранковићем и Службом државне безбедности учињен искључиво због њихових грешака и да није уперен против Срба већ је у њиховом интересу. Тито је почео појединачно да обрађује српске руководиоце. Један од њих, мој пацијент и пријатељ Душан Петровић Шане причао ми је о свом разговору са Титом. Према његовим речима, Тито је почео изокола, молећивим тоном. Имао је израз дубоко разочараног и резигнираног човека коме је учињена велика неправда.   "Замисли, молим те", биле су његове речи, "мене шпијунирају. Немају поверења у Тита. Прелазе преко свега онога што сам за више од 40 година револуционарне делатности урадио. Зар сам ја то заслужио? Шта треба да урадим?" Кад га је Шане упитао ко то ради и о коме је реч, Тито је одговорио: "Ради онај у кога сам имао неограничено поверење и кога сам поставио за свога заменика. Ради Александар Ранковић." - Био сам запрепашћен оним што сам чуо - рекао ми је Шане. Тито ми је поставио директно питање: "Шта ти мислиш? Да ли ја треба да пређем преко тога?" Ја сам одговорио: "Не! Никако! Иако сам добар друг са Ранковићем, тај његов поступак сматрам недостојним комунисте и часног човека."   Сличан разговор Тито је имао и са још неким српским руководиоцима као и руководиоцима других република. Тито је разговарао и са Кочом Поповићем. Том приликом понудио му је место потпредседника Републике и добио је његов пристанак. Титу је ово био веома важан адут. Хтео је да покаже да Ранковића не смењује зато што је Србин, јер Србина поставља на његово место. Кардељ и Јованка прихватили су Кочу, за кога су сматрали да није озбиљан претендент на Титово место и да је он само компромисно решење. Кочу су прихватили и Бакарић и Крајачић и њихови следбеници, јер су знали да он није национално оптерећен и да је за њега свеједно како се ко национално осећа.   Много година касније Коча ми је у једном разговору рекао да му је власт одвратна и да је никада није желео. На то сам га ја упитао: "Зашто сте онда прихватили место потпредседника СФРЈ, место на коме се налазио ваш пријатељ Александар Ранковић?" Без много размишљања он ми је одговорио: "Ја сам знао да Ранковић мора да оде. Кога је Тито осудио он је био река без повратка, политички мртвац. На упражњено место могао је доћи и гори од мене. Ја сам место потпредседника прихватио да би напакостио онима који су ме били отписали и обмануо оне који мисле да ће од мога положаја нешто профитирати." Брежњев прети Загребу   КАД је Ранковић последњи пут излазио из Титовог кабинета, Титова пудлица Бил га је испратила гласним лавежом. Тито је на Била викнуо: "Фуј Бил, фуј Бил!" А у себи је вероватно помислио: "На њега нећеш више никада лајати." Неколико дана после разговора са Титом, према речима Доланца, Ранковић је молио Кардеља да га прими на један минут. На вратима, не улазећи у кућу, Ранковић је рекао: "Бевц, да ли ти верујеш да сам ја шпијунирао Тита?" Кардељ га је погледао и био потресен оним што је видео. Пред њим је стајао скрхани човек с паћеничким изразом лица и сузама у очима. Кардељ је спустио поглед ка земљи и мало се замислио. Поново погледавши Ранковића, рекао је: "Не верујем." "Хвала", рекао је Ранковић, окренуо се и отишао. Иако је на пленуму говорио супротно од онога што је казао Ранковићу, Кардељ је имао неку грижу савести због чега је покренуо питање Ранковићеве аболиције. Реагујући на тај предлог, Јованка је рекла:   - Ранковића треба убити и закопати три метра испод земље! Јованка ми је једном рекла: - Не знате ви, друже докторе, ко је Тито! То није она особа за коју се представља. Сви мисле да је Тито рашчистио са маспоком у Хрватској. Нико не зна да је Јованка Броз ликвидирала "хрватско пролеће" и отрезнила Тита. Тито је, друже, љута гуја... Љута гуја националистичка! Ове њене речи биле су само потврда онога што сам и наслућивао и претпостављао, а то је да је Тито за време националистичке еуфорије у Хрватској био дубоко загазио у националистичке воде. Није ми, међутим, било јасно како је Јованка Тита отрезнила и извукла на прави пут, како она каже. Да ли је она имала за то довољно снаге и моћи? Да ли је то самоиницијативно урадила или по наговору неког другог? Каква је у томе била улога Едварда Кардеља, а какве су биле улоге Стеве Крајачића и Владимира Бакарића?   У ЧЕТИРИ ОКА ЗНАО сам само једну особу која ми је могла дати прави одговор на ова питања. Био је то Стане Доланц, секретар Извршног комитета ЦК СКЈ, с ким сам се временом спријатељио. Он је поред Тита имао главну улогу у тим догађајима. За разговор о "хрватском пролећу" искористио сам једну Доланчеву посету мојој кући. После рибље вечери и "фрушкогорског бисера" прешли смо у дневну собу да пушимо и кафенишемо. При обострано добром расположењу обратио сам се Доланцу речима: - Дуго сам чекао прилику да са тобом поведем разговор о теми која ме посебно интересује. Сматрам да бољег саговорника од тебе о "хрватском пролећу" не могу наћи пошто си ти био један од главних учесника и Титових сарадника у тим догађајима. - Чему толики увод, Ацо? Кажи отворено шта те интересује - рекао је Доланц. - Оно што мислим да ти кажем односи се на Тита. Његова супруга Јованка ми је рекла да је Тито за време маспока пружао подршку хрватским националистима...   Кад сам завршио реченицу, пажљиво сам погледао Доланца. Био је запрепашћен и уплашен. Јако се закашљао пошто је дубоко повукао дим цигарете. Погледао је унаоколо, по навици старог обавештајца, и узбуђено рекао: - Ацо, шта причаш?! Како ти тако нешто пада на памет. Све и да је то тачно, ти то не смеш да кажеш. Јованка може свашта да прича, Тито ће њој опростити. Теби сигурно неће. Плашећи се да Доланц не одбије да разговарамо на ову тему, потегао сам следећи адут: - Ми, Стане, разговор водимо као пријатељи, у четири ока. Он је потпуна тајна. Сигуран сам да ниједан од нас ту тајну неће открити.   Затим сам Доланцу рекао: - У једном разговору у Карађорђеву упитао сам Тита зашто одмах на почетку није предузео мере које је предузео 1971. године и на тај начин спречио да маспок у Хрватској узме толике размере да га је касније готово било немогуће зауставити. - Баш ме интересује шта ти је Тито на то одговорио - рекао је Доланц. - Казао ми је да је чекао да ситуација сазри и да се националисти покажу у правој боји. - Тито ти је дао прави одговор. Ја ту немам шта да додам. Али, ни ја се нисам предавао. Рекао сам: - Мислим да је то био само Титов изговор и да суштина није у томе. Пре ће бити да је неко Тита у последњем моменту отрезнио и да је оно што је он урадио у Карађорђеву 1971. урадио под нечијим великим притиском. Тебе молим да ми кажеш ко је тај који је то учинио. Да ли је то био Кардељ, Бакарић или неко други, пошто не верујем да је Јованка имала довољно снаге да то сама уради.   Доланц се дубоко замислио, отпио је гутљај кафе, запалио нову цигарету и рекао: - Стварно ми није јасно шта теби, као лекару, та сазнања значе. Колико знам ти не мислиш да се бавиш политиком, а ниси ни историчар. - Тачно је то што си рекао, Стане. Али, велики сам заљубљеник у истину. Доланцу сам затим казао да сам од генерала Јефте Шашића лично чуо да је Савка Дапчевић ужем кругу сарадника рекла: "Ако нас Тито подржи, ми смо победили! У супротном - све ће бити узалуд. Морамо настојати, служећи се свим средствима, да Тита придобијемо на нашу страну".   ТАКТИКА БЕЛЕ РУЖЕ ТИТУ је Савка Дапчевић била симпатична и као руководилац и као жена. Према њој је показивао извесну слабост. Планирао је да јој понуди високу савезну функцију. Мику Трипала многи су већ видели као Титовог наследника. Савка је добро познавала Тита. Знала је да је он врло сујетан човек, због чега је играла на ту карту. Инсистирала је да се у свим хрватским средствима јавног информисања, на политичким састанцима и самоуправним скуповима, Тито глорификује до максимума. Називали су га највећим сином хрватског народа, хрватским ујединитељем и проширитељем граница Хрватске. Стављали су му у аманет да испуни хиљадугодишњи сан свих Хрвата о самосталној хрватској држави. Нудили су му круну хрватског краља Звонимира. Врло смишљено почеле су у Хрватској да се певају песме по узору на партизанске. Оне су изражавале љубав и бригу према Титу и казивале шта од њега очекује његов вољени народ. Неки од ових стихова су гласили: "Кличе вила с Велебита и поздравља друга Тита/Друже Тито, мили брате, врати нам се у Хрвате/Теби своје руке пружа и хрватска Бела ружа (Савка)/Друже Тито, љубим те у чело/Ти обуци усташко одело/Друже Тито, остави Јованку, па ожени професорку Савку".   Кад сам навео овај последњи стих, Доланц се нагнуо према мени и рекао: - Кад смо једном разговарали о ситуацији у Хрватској, ја сам Титу навео исте стихове које сам од тебе сада чуо. Очекивао сам његову љутиту реакцију. Уместо тога, он се насмејао и кроз шалу рекао: - Види ти факина у шта би они мене да обуку. Још хоће и да ме ожене. После кратке паузе, Тито ме је упитао: - Је ли, богати, Доланц, колико Савка има година? Обојица смо се слатко насмејали овим Титовим речима, а ја сам наставио: - Титово држање у "случају Жанко" било је велико изненађење. Тито не само да није уважио оправдане и истините ставове у Жанковим чланцима, већ их је и сам осудио дајући подршку хрватским националистима. На "случају Жанко" Титово југословенство - с којим се он свесрдно служио у освајању власти и одржавању на њој - распало се у парампарчад. Маска је пала. Тито је показао лице хрватског националисте...   Доланц је скочио на ноге, унео ми се у лице и рекао: - Ацо, молим те, престани! Не желим више да те слушам! Пређимо на другу тему. Ја сам мислио да ти Тита више цениш, поштујеш и волиш. - Стане, молим те, седи! Не можеш рећи да ја не ценим, не поштујем и не волим Тита ако сам рекао да је он у једном тренутку погрешио. Нећеш ваљда и ти као и многи други рећи да је Тито безгрешан, да је Тито Бог... Упитао сам Доланца да се можда није уплашио нашег разговора и да ли жели да га прекинемо. - Не, разговор ћемо наставити. Ако бисмо га сад прекинули то би значило да међу нама нема поверења. - Слажем се - рекао сам. И поставио следеће питање: - Да ли је Брежњев утицао на поделу у хрватском руководству, односно дистанцирање Крајачића, Бакарића и њихове групе од Савке Дапчевић и Мика Трипала...   - Поставио си ми врло деликатно питање. Осим Тита и мене, мали број људи зна одговор на њега, јер се он чува у највећој тајности. Чак сам и ја тешко дошао до те информације. Брежњев је, заобишавши Тита, преко Стеве Крајачића послао личну поруку Бакарићу претећег садржаја. Уколико Бакарић не заустави дивљање хрватских националиста и усташа, Совјетски Савез биће принуђен да Загреб, као легло фашиста и усташа, сравни са земљом. Совјетски Савез поднео је огромне жртве да би фашизам био уништен и његово васкрсавање неће дозволити ни по коју цену. Бакарић, који је био врло плашљив човек, ову поруку схватио је озбиљно. Несумњиво је да је Крајачић о овоме упознао и Јованку и тражио од ње да изврши притисак на Тита како би се и он на време дистанцирао од Савке Дапчевић и Мике Трипала, односно њихове политике.   Nastavak na strani 2