Јованка Броз Титова сувладарка

- 2 - Опет спремају ножеве   НА који начин је Леонид Брежњев успео да преобрати Тита и да га у време хрватског маспока извуче из националистичких вода? Када сам ово питање поставио Станету Доланцу, он ме је најпре озбиљно и испитивачки погледао, а онда рекао: - Ацо, ти опет тражиш ђавола! - Ти као да заборављаш ко је Тито. Немој да нас ђаво однесе обојицу. Сипај ми чашу вина да се мало повратим. Не кријем да си ме својим питањима уплашио. Отпивши гутљај вина, он је рекао: - Брежњев је учинио велики притисак на Тита. У том притиску било је и другарских и пријатељских молби, али и претње силом. Ти знаш какви су били њихови односи. Њих двојица били су велики пријатељи, што им није сметало да сваки од њих гледа своје интересе и своју политику. Мислим да се 1971. Брежњев више служио претњом него молбом. Неколико месеци пре седнице у Карађорђеву Брежњев је посетио Југославију и са Титом водио вишечасовни разговор у четири ока.   - Долазак Брежњева у нашу земљу - наставио је Доланц - у листу "Правда" био је пропраћен великим чланком на насловној страни. Његову садржину добро сам запамтио. У њему се каже: "Националистичке страсти у Хрватској добиле су невиђене размере. Реч је о покрету који под видом социјалистичке демократије жели да разбије Југославију. Империјалисти чекају да се Југославија раскомада па да свако приграби по део плена. Због њеног војно-политичког положаја и значаја питање опстанка Југославије није више само унутрашње питање те земље. Њен распад имао би врло трагичне последице на односе на Балкану, Европи, па и целом свету. Совјетски Савез то неће немо посматрати и чекати скрштених руку да ствари добију неповољан ток." - Зар после овог чланка у "Правди" треба претпостављати о чему су и како разговарали Тито и Брежњев у четири ока - закључио је Доланц. После овог састанка, приликом једног Титовог разговора са партијским руководством Хрватске, Тита је телефоном позвао Брежњев. После разговора Тито је ушао у салу и гласно рекао: "Брежњев ми нуди војну помоћ за борбу против хрватских националиста!" - Да ли је то била званична најава интервенције трупа Варшавског пакта? - упитао сам Доланца. - Званичних најава није било, међутим, у два наврата Чаушеску нас је обавестио о припремама трупа Варшавског пакта за инвазију на Југославију као спровођење Брежњевљеве доктрине о "ограниченом суверенитету". Једном сам ја уместо Тита на позив Чаушескуа ишао у Румунију и тада ми је он рекао да су трупе већ спремне и да се очекује само наредба за почетак инвазије. Други пут је Чаушеску лично долетео авионом и састао се са Титом указујући му на сву озбиљност која прети Југославији од инвазије.   БРИГА ЗА СРБЕ ЗАМОЛИО сам Доланца да ми каже како он види Јованкину улогу у "хрватском пролећу", пошто тврди да је она освестила Тита и раскрстила са хрватским националистима. - Морам бити стварно објективан - одговорио је Доланц - и рећи оно што сам чуо и у шта сам се лично уверио. А чуо сам да је Јованка добила велики број усмених и писмених података из српских крајева у Хрватској, а нарочито из Лике. Исто тако чуо сам да је на разговор примала неке пензионисане генерале. Не знам, међутим, ни за један њен јавни наступ у штампи у смислу осуде хрватских националиста, односно одбране српског живља у Хрватској.   Али се сећам једног догађаја из октобра 1971. године. Дошао сам у Карађорђево да Титу реферишем о ситуацији у Хрватској. Тито ме је задржао на ручку. Иако је тог дана био Јованкин рођендан, они су цело пре подне провели у свађи. Тито ми је рекао да останем да би он могао макар мирно да руча. У току ручка Јованка је причала о хрватском национализму и судбини која очекује Србе. Рекла је: "Ако армија не интервенише, провешће се као 1941. године. Надам се да овога пута Срби неће бити наивни и лакомислени и ићи као овце на клање." Док је то говорила упорно је гледала у Тита. Тито је све време ћутао. Није покушавао ни да оспори ни да одобри Јованкине речи. Разговор с Доланцом завршио сам речима: - Хвала ти, Стане, сада ми је Јованкина улога у "хрватском пролећу" потпуно јасна. Њене речи нису без основа. Она је сигурно утицала на Тита, али вероватно без већег ефекта. Заслуге Брежњева у разбијању хрватских националиста она је себи приписала.   Карађорђево 1. маја 1976. године. "Председник Тито и ја шетамо једном стазом. Физички смо близу, а у мислима ко зна колико далеко. Ја размишљам о култивисаној природи која је мени лепша од дивље. Карађорђево је некад било салаш са каљавим путевима и стазама, језером обраслим у трску и шашу. Сада је Карађорђево диван парк са великим зеленим површинама, каналима које премошћују дрвени и бетонски мостови, са рибњацима и бистрим језером. Све је овде урађено са пуно укуса и пажње, тако да делује складно и функционално." Из размишљања тргла ме је председникова примедба: - Доста је, друже докторе, било првомајских парада. Ево, провешћемо један миран празник рада. Те параде су скупе, а народ је већ помало заморен њима. Осећам, међутим, да му првомајска парада ипак недостаје. Створених навика човек се тешко одвикава. Тито само покушава да себе и мене убеди да је донео исправну одлуку.   БИТКА ЗА НАСЛЕДНИКА ЈА потврђујем ове његове речи присећајући се првомајских парада у којима сам и сам учествовао. Пролазили смо испред свечане трибине носећи све - од лопате до локомотиве. Није се знало ко је срећнији - ми који пролазимо у дефилеу или усрећитељ који види своје срећне поданике. Али, како је живот чудан и пун изненађења. Ево, данас Тито и ја шетамо један поред другога, а некада смо били тако далеко. - Да ли ће данас неко доћи у посету? - рекао сам тек нешто да кажем. - Не, одговорио је Тито. - Данас за ручком главни и једини гост бићете ви, друже докторе. То је предложила другарица Јованка. - Ја вам се заиста захваљујем на позиву и указаној части - рекао сам врло изненађено. Ручак је био послужен на отвореном простору, у амбијенту украшеном укусним цветним аранжманом. Све троје смо били свечано одевени, и свечарски расположени. Јованка је била у елегантно скројеном комплету пастелних боја, са богатом пунђом и дискретном шминком. Уз добро расположење деловала је врло отмено. Тито је био у тегет оделу које се слагало са бојом његове свилене кравате. Његове духовите досетке одржавале су наше добро расположење. Оно што ме је посебно изненадило били су комплименти упућени мени. Јованка је рекла да је Тито мојим доласком много добио, јер су му претходни лекари ограничавали физичке и интелектуалне активности. Мало је требало, казала је Јованка, па да Тито буде отписан. Ове њене речи Тито је потврдио климањем главе.   Пошто сам се захвалио на овим похвалама, Јованка је рекла: - Вама је, друже докторе, познато да је Тито по Уставу доживотни председник. Но, и поред тога, неки већ сада нескривено рефлектују на његово место. Одговорио сам да ми је, наравно, познато да је друг Тито доживотни председник и зато ме чуде њене речи, поготово што је председник ментално свежији од свих својих сабораца, а и од многих из млађе генерације. Ово сам рекао зато што сам заиста тако мислио. Био сам очигледно убедљив што је имало повољан ефекат на обоје.   - Тако ви мислите, друже докторе - рекла је Јованка прилично узбуђено. - Тако мисле и они који Тита добро познају и воле, али тако не мисле они којима је власт дража од Тита. Тито је деловао помало незаинтересовано и одсутно, или је такво понашање глумио. Ја сам био опрезан, јер, по свему судећи, морао сам да одговорим на врло деликатна питања. Наш разговор био је повремено прекидан због присуства послуге. Кад је донето главно јело, Јованка је рекла послузи да од сада долази само на позив. Знао сам да она има нешто важно да каже, нешто што послуга не би смела да чује. - Друже докторе - рекла је - ви сте образован човек и добар психолог, а уз то и врло критичан, због тога мислим да вам неће бити тежак одговор на моје питање а оно гласи: Шта мислите о Доланцу као о човеку, политичару и државнику? Јованкино питање ме је прилично изненадило. Тито се тргао нагнувши се према мени и са знатижељом очекивао мој одговор.   Сенка Станета Доланца   ЗА време првомајског ручка у Карађорђеву, коме смо 1971. године присуствовали само Тито, Јованка и ја, као Титов лични лекар, Јованка ми је поставила следеће питање: - Шта мислите о Станету Доланцу као човеку, политичару и државнику? - Другарице Јованка - рекао сам - ја нисам имао ту част и задовољство да се досад упознам са другом Доланцом, зато из личног искуства ништа не могу рећи. Пратећи његове говоре, дискусије, чланка и јавна иступања, стекао сам утисак да је он енергичан, интелигентан и вешт политичар. О његовим другим квалитетима заиста не могу да судим. Оно што бих још могао да додам то је да друг Доланц, по мом мишљењу, одан председнику Титу и да је југословенски оријентисан.   - Значи, испуњава све услове да наследи Тита - рекла је иронично Јованка. - Извините, другарице Јованка, ја нисам говорио о Доланцу као о Титовом наследнику, него о Доланцу као једном од партијских руководилаца. - Не знам да ли се правите наивни или нисте искрени - рекла је Јованка. Ово ме је мало увредило због чега сам нешто повишеним тоном реаговао: - Другарице Јованка, тражите од мене да дам мериторно мишљење о човеку којег знам само преко средстава информисања. Тито се тада активно умешао у разговор. Обраћајући се супрузи, рекао је: - Како, Јованка, тако можеш да говориш! Ти си стварно опседнута Доланцом.   РАДИ ТИ О ГЛАВИ ОБРАЋАЈУЋИ се Титу, Јованка је љутито рекла: - Не чуди ме много што доктор има такво мишљење о Доланцу. Он није имао досад прилике да га упозна, а кад га буде упознао, мишљење ће променити. Чуди ме да ти не можеш да процениш тог покварењака. Он ти стално ради о глави, а ти никако не можеш то да схватиш. Затим се обратила мени: - Очекивала сам од вас, докторе, да ћете ме подржати у овом мом мишљењу. Тито није још схватио лоше Доланчеве намере иако му ја на то стално указујем. Ја морам бити јако отворена. Мени је Тито све у животу и зато морам настојати да га максимално заштитим. Верујем да ћете ми и ви у томе помоћи. Да нема Тита, ове хијене би ме растргле. Тито! Тито! Доланц ти стално измиче столицу, а ти то не осећаш. Када се нађеш на земљи онда ће ти ваљда бити јасно, али ће тада бити касно. Ове речи биле су Титу врло непријатне. На његовом лицу примећивали су се љутња и бес. Савладаваши се, он је покушао Јованку да разувери: - Ти си тврдоглава Личанка. Кад нешто увртиш у своју главу, нико ти то не може из ње избити. Чула си од доктора шта мисли о Доланцу. И видиш да се не слаже с твојим мишљењем.   На то му је Јованка одговорила: - Доктор је само рекао да Доланца довољно не познаје и да није био у могућности да га процени, поготово што је Доланц лукав и зна да се прикрије. То што је рекао да не верује да ти Доланц измиче столицу, то је само његова претпоставка. Уосталом, он је лекар, а не политичар. Ја сам ћутао, не покушавајући да јој противречим. Мени је било драго, а то је у овом разговору била моја велика предност, што су обоје мислили да сам ја аполитична личност. Преда мном су и Јованка и Тито слободно излагали своје политичке погледе о догађајима и личностима. Ако бих ја о тим појавама и личностима имао супротно мишљење, они се на мене нису љутили, јер су сматрали да имам право на политичку грешку. - Можда ја стварно нисам добро оценио Доланца као личност и као руководиоца - рекао сам. - Спреман сам да прихватим ваше мишљење, пошто га ви, другарице Јованка, боље познајете. Али оно што не могу да прихватим, што је далеко од моје логике, то је да Доланц може да руши друга Тита којем је функција председника доживотно загарантована. Друг Тито је идол сваког Југословена. Он је жива легенда и незамењиви вођа. Нема те силе, у виду институције или личности, која би могла ишта против Тита да учини. Титу прети опасност од Доланца као лаву од миша, а покушај измицања столице личи ми на покушај да се каменом сруши пирамида.   ДИОГЕН И АЛЕКСАНДАР ОБОЈЕ су ме врло пажљиво слушали. После ових мојих речи Тито је блистао од задовољства. Јованки је било мило што сам Доланца у односу на Тита минимизирао, али није била задовољна што Доланца нисам окарактерисао као Титовог непријатеља и што као Титовог потенцијалног наследника нисам именовао њу, Јованку Броз. На крају, када с причом о Доланцу није постигла свој циљ, поставила је директно, провокативно питање: - Ви, докторе, познајете готово све југословенске руководиоце. Ко би, по вашем мишљењу, могао да замени Тита. Кад кажем то, мислим на даљу будућност. - Другарице Јованка, ја о томе нисам размишљао, а и не желим да размишљам - Да бих прекинуо неугодну ситуацију подигао сам чашу и рекао: - У здравље и за дуг живот нашег председника Тита, а о његовом наследнику размишљаћемо у 21. веку!   Да не би сенка Станета Доланца стално лебдела изнад нашег стола, испричао сам им анегдоту о Диогену, познатом грчком мудрацу који је и дању и ноћу носио упаљен фењер. Кад су га питали зашто то ради, рекао је да тражи човека. За Диогена се прича да је спавао у бурету. Но, поента је у нечем другом. Кад је Александар Македонски освојио град у коме је живео Диоген, желео је да види тог чувеног мудраца. Диогена је нашао на улици како седи наслоњен на зид куће и сунча се. Александар му је пришао и запитао га да ли је он тај славни Диоген, а овај му је одговорио: "Ја знам да сам Диоген, а да ли сам мудрац, то други нека кажу". "Ја сам Александар Македонски. За мене си сигурно чуо. Моја је моћ толика да могу да ти учиним шта год желиш", казао је велики војсковођа. "Желим да ми не заклањаш сунце и да ми не одузимаш оно што су ми богови дали", казао је Диоген Александру. - Мислим да Доланчева сенка не би требало да буде изнад овог стола и да нам одузима угодне тренутке и квари угодно празнично расположење - рекао сам. - У праву сте, докторе, рекао је Тито, смејући се. Али, ми изгледа не можемо без дефилеа. Ето, уместо да причамо о нечем другом, пред нама стално дефилују другови на челу са другом Доланцом.   Наследник по тестаменту   КАРАЂОРЂЕВО, април 1975. године. Тито и ја у преподневној шетњи. Председник је био изванредно расположен. Физички се добро осећао, а психички тонус му је био повишен. Лепо време само је поправљало његово расположење. У једном тренутку застао је и обратио ми се речима: - Друже докторе, надам се да вам неће бити тешко што ћу вас оптеретити једним својим породичним проблемом. Не чекајући да било шта кажем, он је нервозно наставио: - Ви сте сигурно у току разговора с другарицом Јованком закључили да се она не задовољава само звањем и улогом супруге председника републике. Њене амбиције су много веће. Она жели да има неку значајну политичку и државну функцију и дубоко је несрећна што то до сада није остварила. Тражи од мене да јој то омогућим. Мени је незгодно да протежирам своју супругу, поготово што знам да би то наишло на врло неповољне реакције, не само код руководства, него и у народу. Елена Чаушеску, с којом Јованка воли да се упоређује, изабрана је 1972. у ЦК КП Румуније, а годину дана касније у његов Извршни биро. Јованки су неки другови били обећали да ће је на 10. конгресу СКЈ предложити за члана ЦК, али обећање нису испунили. То "издајство" врло тешко је поднела.   - Познато ми је како је реаговала - казао сам. - Није им остала дужна. Назвала их је најружнијим именима. - Како ви то знате? - изненадио се Тито. - Добри лекари, у које нескромно убрајам и себе, најбоље су обавештени људи. Вероватно, друже председниче, знате да међу мојим пацијентима има много истакнутих државних и политичких руководилаца. Кад год сам у могућности ја им радо пружам своје услуге, а они мени своју захвалност и поверење. Да бих илустровао своју тврдњу да се ништа не може сакрити, споменуо сам Титу бајку "У цара Тројана козје уши". На то ми је он рекао: - Тачно, ниједна тајна не може се закопати у земљу. И ја имам један проблем о коме досад никоме нисам ништа говорио. Ви ћете бити први коме ћу то рећи.   ТАЈНА ЈОСИПА БРОЗА ПОСЛЕ ових речи он је застао, осврнуо се уназад и погледао ка пратњи, која је такође застала. Растојање између нас и пратње било је око 15 метара. Тито ме је погледао право у очи и казао: - У највећем поверењу рећи ћу вам да Јованка жели да постане шеф државе, односно да ме наследи на месту председника СФРЈ и месту председника СКЈ. То код ње више није само жеља него и чврста намера, при чему она настоји да оствари све потребне услове који ће јој то омогућити. Она, као што сам вам већ рекао, инсистира да добије високу политичку или државничку функцију. Поред тога, инсистира и на мом политичком тестаменту, којим би ја њу одредио за свог наследника као личност која је једино способна да настави моју политику. При том, она заборавља да смо ми уставна земља и да функција председника државе није наследна него изборна. Она сматра да сам ја свемогућ и да јој то могу да обезбедим.   - Морам вам рећи - наставио је Тито - и то да она моје место жели само после моје смрти или у случају да се мени нешто догоди. Сложићете се да су њене идеје апсурдне и ирационалне и као такве забрињавајуће. Речено медицинским речником ове идеје су болесне, па према томе болесна је и особа која их изражава. Јованка се мора лечити. Ваша помоћ, друже докторе, може ми бити од велике користи. Морамо разрадити план који ће комплексно обухватити овај проблем. Док ми је Тито поверавао своју тајну, ја нисам хтео ниједним гестом да покажем да ми је та проблематика добро позната. Глумио сам изненађеног човека. Кад је он завршио говор, ја сам узвикнуо: - Невероватно! Да ли је то могуће?! - Невероватно - рекао је Тито - али је ипак могуће. Ето видите какве све проблеме ја треба да решавам. Ја сам се најсрдачније захвалио на поверењу које ми је Тито указао и рекао да ћу оно што ми је казао чувати као највећу тајну.   Наставили смо шетњу, а Тито је рекао: - Јованка је болесник кога треба лечити. Знам да ће лечење бити тешко, али се мора покушати. При том се мора пазити да се не повреди њена личност. Познато вам је да је она врло сујетна. Проблему се мора приступити с више аспеката. С једне стране, треба је разуверити у ономе што је замислила и објаснити да се њене идеје не могу реализовати. С друге стране, потребно је извршити сублимацију њених идеја и понудити јој неку примамљиву друштвену функцију која ће јој омогућити власт, публицитет и популарност. Ја имам неке идеје, па бих хтео да их заједно размотримо и да делујемо у истом правцу. Та друга форма њеног ангажовања по мом мишљењу требало би да буде у сфери хуманитарних делатности. Мислим да би било најбоље да се укључи у рад Црвеног крста Југославије, као његова председница. Шта ви мислите о томе? - Потпуно се слажем са вама - рекао сам. - Црвени крст је највећа и најјача хуманитарна организација. Као председница Црвеног крста Југославије, Јованка би била ангажована на решавању хуманитарних проблема не само код нас него и у свету. Њен рад у земљи и иностранству био би умногоме олакшан чињеницом да је ваша супруга. Она не би наступала само као председница нашег Црвеног крста, већ и као супруга председника Југославије, чувеног антифашистичког вође и светског лидера. Једина незгода била би њено дуго одсуствовање од куће. - Стварно? Ви то озбиљно мислите. - Не да мислим, него сам у то сигуран.   ПОЛИТИКА ИЛИ НИШТА ОВЕ моје речи оставиле су на Тита јак утисак. Стари лисац је у томе видео и личну корист. Јованкино одсуство би му добро дошло. Имао би више личне слободе и мира. Дужину трајања масаже нико му за време Јованкиног одсуства не би ограничавао, а и његов однос према физиотерапеуткињи ван медицинских просторија био би слободнији. А могао би да му дође у посету и неко од чланова његове породице којима је Јованка строго забранила сваки приступ. Из размишљања ме је тргао Тито речима: - Замислите какав ће значај имати та њена функција у земљи? - Велики - одговорио сам. - Поред прве даме, она ће бити и "добра вила".   - Мислим да је ово најбоље решење - рекао је Тито. - Остали су, међутим, још неки важни детаљи које морамо прецизирати - Један од њих је, на који начин да саопштимо Јованки одлуку. Ја сам с Јованком већ разговарао о потреби њеног хуманитарног ангажовања и о његовом значају. Сматрам да би било добро да јој ви, докторе, саопштите садржај нашег данашњег разговора и утичете на њу да прихвати функцију председника Црвеног крста. Јованка је у рату била болничарка и управник болнице. Покушајте да играте на ту карту. - Прихватам да другарици Јованки саопштим садржај нашег разговора, али јој морам рећи праву истину да је идеја да она буде председница Црвеног крста Југославије потекла од вас, а да је ја свесрдно подржавам.   - Добро, урадите како најбоље знате, али немојте се превише одушевљавати. Ја добро познајем Јованку, због чега мислим да ће њен отпор овој нашој намери бити велики. Сигуран сам да она више воли да се бави политиком него хуманитарним радом. Сутрадан, у вечерњим часовима, када ме је Јованка позвала на разговор, ја сам, улазећи у салу, још са врата рекао: - Другарице Јованка, друг Тито је предложио да ви будете председник Црвеног крста Југославије. Ја вам на томе срдачно честитам. Она ме је оштро погледала и љутито одговорила: - Шта ви то говорите, друже докторе? Какве везе ја имам са Црвеним крстом? Ја сам цео живот посветила политици, и за њу се сматрам квалификованом. Поред политике, која је моја професија и вокација, моји хобији су архитектура и кулинарство. У тим дисциплинама могу да се сналазим. За друго сматрам да нисам способна.   Ја сам и даље инсистирао: - Баш због ваших политичких афинитета. Председник сматра да би у оквиру хуманитарне делатности функција председнице Црвеног крста за вас било најприхватљивије решење. Ваша популарност и слава на тој функцији биће много већа него да постанете председник републике. Не дозволивши да завршим мисао Јовака је рекла: - Друже докторе, немојте да покушавате да ме убедите у привлачност онога што не желим. Ако желите да ми помогнете да остварим оно што је моје животно опредељење, учините то. Како не схватате да сам ја политичар. Зар сте заборавили моје политичке заслуге о којима сам вам причала. Треба ли да вас на њих подсетим?   Шамар пун мржње и беса   У КЊИЗИ "Јованка Броз Титова сувладарка", др Александар Матуновић детаљно описује драму која се брачном пару Броз догодила у Коломбу за време самита несврстаних. Тензије изазване присуством и понашањем масерке Даријане Грбић толико су нарасле да се препирка супружника изродила у физички обрачун. У Коломбо, пише др Матуновић, стигли смо 13. августа 1976. године. Тито на овај скуп није ишао само као учесник него и као један од домаћина, јер је само захваљујући огромној материјалној помоћи Југославије овај самит могао бити одржан.   Југословенска делегација одсела је у хотелу "Интерконтинентал". Тито је имао смештај у најбољем и највећем апартману на осмом спрату, где је била и његова ужа пратња коју су сачињавали лични лекари, ордонанси, секретар и физиотерапеуткиња Даријана Грбић. Тито није био задовољан смештајем. По његовом мишљењу, апартман је био мали и нефункционалан, а посебно није био погодан за обављање масаже. Масерка Даријана морала је и при доласку и при одласку са масаже да прође кроз дневни боравак апартмана и да се сретне са Јованком. Тог 13. августа, око поноћи, хитно су ме позвали у Титов апартман. Кад сам стигао затекао сам усплахирену и уплакану Јованку. - Шта се десило? - рекао сам плашећи се да није дошло до оног најгорег. - Не плашите се! Жив је и здрав - рекла је Јованка - бришући марамицом сузе. А затим је додала: - Шта се десило нека вам он каже, ако га није срамота. Не чекајући њено објашњење ушао сам у Титову спаваћу собу. Тито је лежао у кревету. Био је зајапурен у лицу и теже је дисао. - Како се осећате, друже председниче? - брижно сам упитао. - Које тегобе имате? - Осећам се лоше после свега што се десило - рекао је Тито. - Јованка је погрдним речима избацила физиотерапеуткињу Даријану. Рекла је да неће да дозволи да масерка прекорачи праг њене собе и да ће направити скандал.   ПРЕЛАЗАК НА БРОД ПРЕДСЕДНИКА сам детаљно прегледао. Поред знакова психичке узбуђености, пулс му је био лако убрзан а притисак нешто повишен. Пошто је ово све било последица јаког узбуђења дао сам му таблете за смирење. Рекао сам да је потребно да се добро испава и одмори, јер независно од овог инцидента, и пут до Коломба био је дуг и заморан. Пре него што сам изашао из собе, Тито ми се обратио речима: - Видите, докторе, шта ми она приређује. Како ја могу да будем концентрисан и да успешно обављам послове који се од мене очекују? Она је чак хтела да се физички обрачуна са Даријаном. Ја сам морао да се поставим између њих да бих заштито Даријану. Погледао сам према столу за масажу, који је био смештен у Титовој спаваћој соби, и рекао: - Морамо наћи боље решење.   На то је Тито одговорио: - Бољег решења у овом апартману нема. Сутра идемо на "Галеб". Још вечерас јавите адмиралу Виловићу да ћемо се сутра пре подне преселити на брод. Реците шефу кабинета, другу Милутиновићу, да домаћинима објасни да сам навикао на услове и живота и рада на броду и да ћу се на њему боље осећати. А вама морам рећи да приликом избора смештаја нисте имали све елементе у виду. Знали сте како Јованка реагује на масажу и у том погледу морали сте наћи боље решење. - Могу вам, друже председниче, рећи да сам све имао у виду. Људе из наше претходнице изричито сам упозорио да би за ваш смештај најбоље одговарала вила са више одвојених просторија. Они су ме по повратку известили да ниједна од понуђених вила није одговарала за ваш смештај. Све су биле прилично запуштене. Чак и вила председнице Сиримаво Бандаранаике, коју је она хтела вама да уступи, била је неусловна.   Председнику сам затим пожелео лаку ноћ. Рекао сам да уколико се не буде добро осећао, може у свако доба ноћи да ме позове. Моја спаваћа соба налазила се одмах поред његовог апартмана. Кад сам затворио врата и ушао у дневну собу у сусрет ми је пошла Јованка. - Како је Тито? - упитала је очима пуним суза. - Прилично узнемирено - рекао сам. - И има разлога да буде узнемирен. И ја сам јако узнемирена - рекла је. - Можда би вам требало нешто за умирење - рекао сам. - Друг Тито ми је казао узрок ваше свађе. - За смирење ми не треба ништа - рекла је Јованка. - Кад бих за сваку секирацију колико их имам пила таблете требало би да их имам тону годишње. Ако, докторе, немате других обавеза, и ако нисте уморни, ја бих вас замолила да мало разговарамо. Разговор некада боље човека смири него било каква таблета.   ЛЕКАР БРАНИ ТИТА ПОНУДИЛА ме је пићем. Ја сам узео само киселу воду, пошто је и мени од узбуђења грло било суво. - Кажете, докторе, да вам је Тито рекао узрок наше свађе. А да ли вам је казао да ме је при том ошамарио? - Не, другарице Јованка, то ми није рекао. - Сигурно да вам то није рекао, јер то не може да му служи на част. Настала је мала паузе. Јованка је марамицом обрисала сузе. - Замислите, друже докторе, он ме је ошамарио! Није то био обичан шамар. У том шамару били су сва његова мржња и јед. Замислите да ме удари због масерке која није достојна ни да ми име спомене. Поново је обрисала сузе и рекла: - Да ли ико нормалан може да схвати да човек своју супругу ошамари због једне протуве. Да бих је мало смирио покушао сам да инцидент релативизујем: - Верујем да друг Тито није свестан да је то учинио. Можда се то случајно десило кад вас је раздвајао, а ако је био стварно шамар, то је било пражњење акумулираног афекта.   - Шта вам је докторе? Зар вам ја личим на особу која може да дозволи таква пражњења, па и кад је Тито у питању? - Другарице Јованка, ја не знам стварно шта да вам кажем да бих вас смирио и да бих вас убедио да овај инцидент не треба да схватите тако трагично. Ако очекујете да вам кажем да је друг Тито урадио вечерас велики злочин, то вам не могу рећи зато што тако не мислим. Слажем се да није требало то да уради, али мислим да и ви морате да пазите на своје понашање. Равноправност жене и мушкарца значи узајамно поштовање и уважавање, а не неограничено право жена. Колико је мени познато, ви у оквиру самита треба да одржите предавање о положају жена у несврстаним земљама, због тога би требало све ово да заборавите и да се концентришете на припрему предавања.   - После онога што се десило не мислим ни да га одржим! - рекла је Јованка. - О каквој равноправности југословенске жене ја треба да говорим кад ту равноправност немам ни у властитој кући. - Не бих се сложио с вама, другарице Јованка. Мени су односи између вас и Тита врло добро познати. О њима смо дуго разговарали долазећи у Коломбо. Не би требало да овај непријатан догађај на те односе има било какав утицај. Ви заиста треба да одржите то предавање. То ће бити не само ваша афирмација него афирмација и Тита и наше земље. - Ви, докторе, преко свега лако прелазите, јер није ваша кожа у питању. Рекла бих да нисте велики поштовалац жена као личности. - Морам вам рећи да грешите, другарице Јованка. Ја сам прихватио равноправност југословенских жена као велику тековину наше револуције и срећан сам због тога. Пошто је нагласила да је моје речи и моје присуство смирују, Јованка је рекла: - Желим, докторе, да овај догађај искористим као повод за један озбиљан разговор с вама. Претпостављам да је и вама као и мени јасна суштина овог шамара и шта се иза њега крије.   - Драго ми је ако вам је разговор са мном стварно био од користи - рекао сам. - Али, дозволите да најпре погледам како је председник, па ћемо разговор наставити. Полако сам отворио врата од Титове спаваће собе и видео да мирно спава. Вратио сам се у дневну собу и замолио за чашу вискија. Јованка је већ деловала смирено. Запалила је цигарету и рекла: - У животу ме досад нико није ошамарио. Ето доживела сам да ме ошамари мој супруг због једне масерке. Да ли ви, друже докторе, можете схватити колико ми је то тешко пало. Физички бол ништа није према психичком. Кад ме је ошамарио, ја сам видела огромну мржњу у његовим очима, мржњу која се односила на мене.   Масерка опасна по живот   И ЈА сам, као и Јованка, био сигуран да је шамар, који јој је Тито ударио у Коломбу, био знак дубље емотивне везе између Тита и масерке Даријане Грбић. То убеђење задржао сам за себе, а Јованку сам настојао да убедим да је Титу до Даријане стало само због тога што она одлично обавља свој посао. - Друже докторе, нашта ја вама личим - рекла је Јованка. - Коме ви то причате? Ви сигурно не знате шта је женски инстинкт. Ето, масерка постаје мени супарница у мојој властитој кући. У то, просто, не могу да верујем! - Не треба ни да верујете! - рекао сам. - А у себи сам помислио: Јованку је власт потпуно изменила. Она верује само у оно што њој одговара. Она неће да верује ни у очигледне ствари. Она не зна или се прави да не зна да владари и угледне личности најчешће варају своје супруге са њиховим пријатељицама, дворским дамама, гувернантама, домаћицама куће, бединеркама... Јованка је, вероватно, мислила да ће ова њена "недоумица" на мене провокативно деловати и да ћу јој ја потврдити Титово неверство, да би она са мојим мишљењем сутрадан изашла пред председника и рекла: "Тито, и доктор Матуновић сматра да си ме ти ошамарио да би одбранио своју љубавницу Даријану Грбић."   Не смем ни да претпоставим како би Тито на ове њене речи реаговао и у каквој бих се ја ситуацији нашао. Можда бих ја и насео на ову Јованкину провокацију да је нисам добро познавао. Очекивао сам да Јованка одговори на моју изречену констатацију, али пошто то није учинила, рекао сам: - Мислим да је најбоље да све ово заборавимо и да настојимо да ништа од онога што се догодило не изађе из ове собе.   - Лако је вама, друже докторе, то рећи! Не ради се о вашој кожи. Зар ја могу да дозволим да се пред мојим очима дешавају такве ствари и да преко тога прелазим. Сви смо ми криви за ово. Ви нисте хтели да ми помогнете да отерам масерку кад сам ја од вас то тражила. Не кажем да Тито није највећи кривац. Знам да је он слаб кад су у питању младе жене. Због тога сам ја мислила да доведемо старију, озбиљну жену која ће масирати и њега и мене. Она би била под мојом контролом. Овако ни ви ни ја не знамо шта се дешава иза закључаних врата. У ствари, сада знамо. Ово је најбољи доказ. Још се нисмо ни распаковали, а Тито је легао да се масира. Ниједан дан не може без масаже, боље рећи без масерке - рекла је Јованка, а затим заиграла на последњу карту:   ОПРОШТАЈ СВЕ РЕШАВА - ТО треба да вам нешто значи, друже докторе! Ви заборављате колико година он има. Верујем да масажа њему користи, али масерке могу да му штете. Он не сме да се узбуђује. Узбуђења те врсте за њега могу бити опасна. Зар ја вама, лекару, треба да на то скрећем пажњу. Ако се Титу нешто деси, ви ћете бити одговорни! - Другарице Јованка, ваш статус као супруге и његовог најближег сарадника, по мом дубоком уверењу, није угрожен. Ово што се десило нипошто не сме утицати на однос између вас и Тита. Поготово не у овој ситуацији кад вас двоје на политичком плану имате велике обавезе. Прво што сутра треба да урадите то је да Титу кажете да сте шамар схватили као његов неконтролисани и несвестан поступак и да му због тога опраштате. Морате му исто тако нагласити да шамар није ништа променио нити може променити у вашим осећањима према њему.   Не дозволивши ми да завршим мисао, Јованка је упитала: - Зар стварно мислите да ја преко овога треба да пређем? Да се правим да не знам за однос Тита и Даријане и да ме он не погађа? - Да, другарице Јованка, ја не видим боље решење у овој ситуацији, поготово што шамар за мене нема оно значење које му ви придајете. Ви, по мом мишљењу, не само да треба већ и морате то да урадите! - Не знам, друже докторе, да ли ћу моћи. - Ви сте јака личност, сигурно ћете успети - рекао сам. Затим сам устао и пожелео јој лаку ноћ. - Треба да се добро испавате и одморите - рекао сам. - Нико не сме на вама да примети забринутост и нерасположење.   Сутрадан смо прешли на брод "Галеб", који је био усидрен у једној луци која је била у непосредној близини града. На броду су услови за рад и становање били повољнији него у апартману хотела "Интерконтинентал". Поред великог салона, радне собе и неколико спаваћих соба, на броду је било више других просторија у делу предвиђеном за смештај шефа државе. Једна до њих била је намењена масажи. Та просторија је имала посебан улаз и није била у вези са дневним боравком и салонима, тако да се Јованка није сусретала са масерком Даријаном. После сукоба Тита и Јованке у хотелу "Интерконтинентал" у Коломбу, због физиотерапеуткиње Даријане, Тито је имао лакше тегобе које су се манифестовале поремећајем срчаног ритма. После ординиране терапије и дводневног одмора, његово се стање у потпуности опоравило. Тито је могао да обавља своје протоколом предвиђене активности, између осталог, да одржи говор који се очекивао са великим интересовањем. Тито је говорио више од једног часа и на њему се нису могли приметити трагови замора, а затим је присуствовао експозеима неколицине најистакнутијих учесника самита. Потом се срео са великим бројем шефова држава и влада и са њима водио политичке разговоре у бродским салонима "Галеба".   Сматрали смо да ће највеће оптерећење за председника представљати опроштајна посета свих учесника самита, која је требало да се одржи на завршетку конференције. Пошто је било веома топло и спарно време, мислили смо да Тито може, у просторијама које су климатизоване, да прима у опроштајну посету шефове држава и влада несврстаних земаља, с тим да посета не траје више од пет минута и да приликом дочека и испраћаја госта Тито не излази из просторије. Упознавши се са овим предлогом, Тито је захтевао да у салон дођу сви чланови делегације, Јованка, шеф кабинета и шеф протокола. Поставило се питање ко ће од чланова делегације, у име Тита, са шефовима протокола дочекивати госте на палуби брода, и ко ће их после посете испраћати. Настала је тишина. Ниједан члан делегације није ништа предложио, а Тито је ћутао. Да бих прекинуо непријатну ситуацију, рекао сам: - Друже председниче, предлажем да то буде другарица Јованка, а да јој помаже шеф протокола и шеф кабинета. Тито је на то одговорио: - Ако се другови слажу, ја немам ништа против.   ВЛАСТ КАО ДРОГА ДРУГОВИ су се сложили, мада сам осећао да им се предлог није много допао. У њиховим погледима прочитао сам питање: Ко сте ви да се мешате у послове државе и партије и послове протокола? Откуда вам, докторе, толика смелост? Да бих прекинуо тишину која је настала, Тито се са осмехом обратио мени: - Ви нисте само добар доктор, него и добар дипломата. После ових његових речи другови су почели да хвале моје идеје, а Доланц је нагласио да је она изванредна, јер овим уносимо нешто оригинално у дипломатски протокол. Јованка је ћутала погнуте главе. У једном моменту ме је погледала. Први пут сам у њеном погледу осетио топлину и захвалност. Наглашавам први пут, јер сам често настојао да јој као пријатељ помогнем, али она то није хтела или није могла да схвати. Мислим да су ово били најсрећнији тренуци у животу Јованке Броз. Она је била презадовољна и блистала је од среће. Ако је икада у сновима или на јави замишљала себе као владарку, данас је то стварно и била. Дочекујући стране државнике, она је то радила са много смисла и такта. Свакога је топло поздравила и са њеним познатим осмехом увела у кабинет председника, где је присуствовала разговорима. После разговора госта би отпратила до изласка са брода. Испраћај је, такође, био срдачан, али одмерен и коректан, при чему је она била пуна себе и до краја пријема нису је напуштали добра воља, шарм и љубазност.   Са стране сам посматрао одвијање посете и Јованкино понашање. Она је била друга особа. И поред своје гојазности као да није додиривала палубу брода, већ лебдела изнад ње. На њеном зажареном лицу могле су се приметити племенитост и усхићеност. Окренуо сам се адмиралу Виловићу који је стајао поред мене и рекао: - Данашње понашање другарице Јованке потврда је моје тезе да су власт и слава најјаче дроге. Данас је другарица Јованка у стању најјаче дрогираности. Адмирал Вилотић се насмејао и приметио: - Шта ће се десити сутра кад дође до знакова апстиненције? - Ми ћемо настрадати - нашалио се др Коршић, који је стајао са нама.   Чека ме судбина Чијанг Чинг   ЈЕДНЕ вечери крајем октобра 1976. године, око 21 час, зазвонио је телефон у мојој соби. С друге стране жице био је дежурни ордонанс. Рекао је да ме другарица Јованка очекује у женском салону. Када сам ушао у салон затекао сам Јованку тужну, нерасположену и уплакану. - Седите, друже докторе - рекла је једва чујним гласом. - Знам да је касно, али сам морала да вас позовем. Психолошки се врло лоше осећам, што можете видети по мом изгледу и мојим реакцијама. Чули сте какву је судбину доживела супруга Мао Цедунга. Њу су ухапсили. Боља судбина ни мене не очекује. Звала сам вас да се са вама посаветујем шта треба урадити да се то и мени не би догодило после Титове смрти.   Пошто сам заузео место у фотељи, Јованка је отпочела свој дугачки монолог: - Вама је сигурно познато да је Чијанг Чинг била не само супруга Мао Цедунга, него и његов најближи и најоданији политички сарадник. Мао је у њу имао неограничено поверење. Његове мисли и идеје она је безрезервно прихватала и са групом својих следбеника претварала у дела. Замислите, молим вас, какав различит крај и третман имају два најближа сарадника. Док Мао Цедунга сахрањују уз највеће државне почасти као великог вођу кинеске револуције, његову супругу Чијанг Чинг, која му је била најближи сарадник, проглашавају вођом "четворочлане банде", хапсе је и осуђују као највећег криминалца који је починио најгнуснија дела. - Ја сам у сличној ситуацији као супруга Мао Цедунга - јадала се Јованка. - Мене многи не воле због моје отворености, принципијелности, истинољубивости, због мојих моралних начела и доследног истрајавања на њима. Многи ме не воле, јер сам им отворено у очи рекла све што мислим о њима, а онима који су то заслужили знала сам упутити и тешке и непријатне речи. Забушанте, нераднике и преваранте, органски нисам подносила, због чега сам према њима била немилосрдна и без имало сентименталности удаљавала их са посла.   СТРАХ ОД ОСВЕТЕ - МНОГИ ми, друже докторе, завиде на лепом животу - наставила је Јованка. - Они не знају како је горак хлеб који једем. Не знају како је тешко бити јавна личност која нема свог приватног живота. Многи не воле ни Тита. Кад то кажем, не мислим на народ. Мислим на многе руководиоце и његове назови пријатеље, који једва чекају да он умре. Поготово су нестрпљиви претенденти на његово место - Кардељ, Доланц и Љубичић. Мука ми је када на њих помислим. Кад Тито умре, сва мржња према њему биће усмерена према мени. Многи ће бити срећни и задовољни да поносну и горду Јованку виде понижену и облаћену. Има сигурно и таквих који желе да ме виде иза решетака. - Ја сам, докторе, потпуно усамљена жена која нема правих и искрених пријатеља. Мени у кућу, осим моје сестре Наде, нико други и не долази. Осим Тита, ја немам никог другог с ким бих могла да поразговарам и разменим мишљење. И кад ми је најтеже, ја се немам коме пожалити. Сви моји назови пријатељи издали су ме када су ми били најпотребнији. Вероватно су чули да ми је било обећано да ћу на Десетом конгресу СКЈ бити изабрана у ЦК. Предлог је требало да потекне од Дугоњића, Доланца, Бакарића и Кардеља. Они то нису урадили, већ су ме обманули. Уплашили су се да им Јованка не заузме "Титов престо". Да би исправили своју грешку, Кардељ и Бакарић су предложили Титу да ме одликује високим југословенских одликовањем због бриге коју показујем према њему као супругу.   - Замислите шта су ти подлаци смислили. Хоће да ме одликују за оно што је свака брижна супруга дужна да ради, а не за стварни допринос који сам дала као Титова главна сарадница и креатор многих његових најзначајнијих потеза. Одликовање је требало да ми преда Бакарић на дочеку Нове 1976. године у Загребу, али сам то одликовање ја одбила да примим. Видите какви су то људи. Ове ће ме хијене растргнути после Титове смрти. Шта да урадим да бих се заштитила? Тито није вечан. Он је стар човек. Њему се сваког дана може нешто десити. Звала сам вас да о овоме проблему поразговарамо и да се посаветујем са вама. Слушајући с пажњом Јованкину исповест, рекао сам: - Стварно не видим никакав разлог за вашу бојазан да ћете после Титове смрти бити угрожени. Оно што ће вам најтеже пасти после тог губитка и због чега ћете дуго бити несрећни, то је промена вашег друштвеног статуса, односно губитка моћи и власти. Знам многе руководиоце који су после силаска с власти годинама били у кризи. Схватам да ће вам бити врло тешко да се после толико година владавине навикнете на живот обичне грађанке.   ВЛАСТ ЈАЧА ОД ЉУБАВИ ЗАТИМ сам рекао: - Што се тиче страха од неке освете оних којима сте нешто нажао учинили, да не кажем тежу реч, мислим да за то нема никакве бојазни. Менталитет наших људи је такав да њих интересује само особа која је на власти. Али чим сиђе с власти - престаје да буде интересантна. Таква особа брзо одлази у заборав. Она доживљава политичку, социолошку и историјску смрт. - Тога сам и ја потпуно свесна, друже докторе. То ме можда највише и погађа. Поставља се питање шта предузети да до тога не дође. - Остати на било ком положају и имати било какву власт - рекао сам помало у шали, иако сам то врло озбиљно мислио. - На које положаје мислите? - радознало је упитала Јованка. - То ћу вам рећи када будете чули праву истину о Чијанг Чинг.   - Друже докторе, у крајњој линији, права истина о Чијанг Чинг можда и није битна. Сада разговарамо о мени и мојој будућности. Чијанг Чинг сам навела као пример одбачене и незаштићене жене. - Другарице Јованка, права истина о Чијанг Чинг врло је битна. Она је била сувладар свога супруга, али сувладар без званичних функција, добијених од државних институција или партијског апарата. Њено сувладарство, као и ваше, везано је за судбину ваших супруга, њихову вољу и њихово трајање. То сте схватили и ви и она, али вам је однос према том проблему различит. Ви желите да обезбедите власт после Титове смрти, док је Чијанг Чинг то желела да уради за Маова живота. Она је уз помоћ Лин Бијаоа, команданта кинеске армије, покушала да изврши државни удар и да том приликом ликвидира свога супруга и сама преузме сву власт. Покушај није успео, а она је као завереник остала неоткривена. Други насилни покушај да преузме власт Чијанг Чинг је предузела десетак дана после Маове смрти, али ни ликвидација наследника Мао Цедунга Хуа Гуофенга није успела. Пошто су њене намере откривене, она је са своја три главна сарадника ухапшена и као "четворочлана банда" осуђена. Моју причу о Чијанг Чинг завршио сам речима: - Она је изузетно ценила и волела свога супруга Мао Цедунга. Покушај његове ликвидације са њене стране није био мотивисан мржњом и нетрпељивошћу, него благовременим обезбеђењем личне власти коју је волела и која је за њу више значила и од њеног супруга.   Моје излагање Јованка је врло пажљиво слушала. Била је дубоко замишљена. Можда се и она у себи преиспитивала да ли више воли власт или Тита. За Тита сам био сигуран да власт више воли него Јованку, а за Јованку сам то могао само да претпоставим. - Пошто инсистирате да чујем праву истину о Чијанг Чинг, ја ћу вас радо саслушати - рекла је Јованка отпивши гутљај вискија. То сам и ја урадио, јер сам осећао да су ми уста сува. - Кинеска културна револуција сматра се највећим масовним терором у историји човечанства - рекао сам. - Њен идејни творац био је Мао Цедунг, а оперативни извршилац Чијанг Чинг. По својим неделима она спада у најмрачније и најстрашније женске ликове у људској историји. Сматрам да нема никаквог оправдања да себе упоређујете са њом. Чак и кад је у питању власт и однос према њој, вас две се у потпуности разликујете.   Једна душа два тела   ДОК сам ја говорио о Чијанг Чинг, супрузи Мао Цедунга и њеној судбини, Јованка ме је пажљиво слушала. Кад сам рекао да се њих две битно разликују, Јованкино расположење се почело поправљати. На њеним уснама појавио се осмех. - Рекли сте, друже докторе, да ја немам битне сличности са Чијанг Чинг, што је тачно када се односи на зла дела која је она учинила у Кини. Међутим, када је у питању политика и државнички послови, ја нисам само супруга председника републике, већ његов најзначајнији сарадник. Ја нисам само извршилац и преносилац његових мисли и идеја, већ, као формирана политичка личност, и његов најзначајнији сарадник у креирању политике и државничких активности. Као таква сигурно да заслужујем одговарајући респект. Затим је наставила: - Вероватно знате да је Тито 1962. године, на пленуму Извршног комитета ЦК СКЈ, остао у мањини због чега је најавио подношење своје оставке. Ја сам била та која то није дозволила. Ранковић и Гошњак такође су били против Титове оставке, али њихова подршка била је млака. Ја не кријем да сам била против Титове одлуке да Ранковића постави за потпредседника Републике. Не кријем ни то да сам била за Ранковићеву смену, и да сам у томе можда одиграла и главну улогу. И на то сам поносна, јер је Ранковић са својим пуленима желео да смени Тита и да у Југославији заведе диктатуру. Пошто ја нисам коментарисао ове њене речи, она ме је упитала: - Да ли, друже докторе, знате ко је рашчистио са хрватским национализмом и српским либералима? - То зна и неписмен сељак, а ви питате да ли ја знам - рекао сам помало увређено. - Знам зашто вас питам, и молим да ми директно одговорите. - Друг Тито, другарице Јованка - одговорио сам. - Знала сам да ћете то одговорити и зато сам вам поставила директно питање. Морам вас разочарати и рећи да сте у заблуди. То није урадио Јосип Броз, него Јованка Броз. - Верујем да сте му ви у томе помагали - рекао сам. Љутито ме је прекинула: - Не помагала, већ одиграла главну улогу! - Да ли ви знате ко је творац несврстане политике? - Ви мени постављате тако чудна питања, као да сам ја мали Ђокица.   ВЛАСТ, САМО ВЛАСТ - ДАЛЕКО од тога да вас потцењујем, докторе. Ја вас уважавам и знам да желите да знате истину. А што ви не знате праву истину, као ни други Југословени, то је дело политичких полтрона који све заслуге желе да припишу Јосипу Брозу, а не идејном творцу који се зове Јованка Броз. Јованка је ту политику осмислила, а Тито је ту само реализатор. - Ако је то тако, а верујем да је тако када ви то категорички тврдите, ја вам искрено честитам. У свету није редак случај да су супруге инспирисале велике људе за велика дела. - Ви или нећете или не можете да схватите оно што ја вама говорим. Нисам ја њега инспирисала, него је он инспирисао мене. Знате, ми смо једно време били два тела једна душа, док се нису умешали други. Наши идеали били су узајамна љубав и оданост. И док други, као Чаушеску, своје супруге фаворизују, Тито моју политичку и државничку личност спутава. Не видим разлоге због којих ја не бих могла да заузмем неку значајну функцију у партијском апарату или државним органима. Мислим да нико не може наставити Титову политику боље од мене, пошто смо ту политику заједно осмишљавали и спроводили. - Кад смо говорили о случају Чијанг Чинг, ја сам вам рекао да је за вас, другарице Јованка, после Титове смрти важно да останете на неком положају. Сада је време да се оствари не било какав положај, већ добар, сигуран и дугорочан. Некада смо вам Тито и ја предлагали да будете председник Црвеног крста Југославије, али ви сте то одбили.   Недозволивши ми да завршим мисао, она ме је прекинула речима: - С вама се у свему слажем, али функције које ми предлажете не могу да прихватим. Ја сам, друже докторе, политичар и мени треба политичка функција. Да бих до значајне политичке функције дошла, најзначајнији корак који треба да направим је избор за члана ЦК СКЈ. Ускоро ће XИ конгрес и то је последња прилика коју не смем да пропустим. Ви у томе можете много да ми помогнете. Ако изузмемо Доланца, о коме не желим да говорим, ви познајете велики број југословенских руководилаца од којих су многи ваши пацијенти и пријатељи. Ја сам запазила да је ваш однос са неким од њих врло срдачан, са Минићем, Дугоњићем, Поздерцем, Милатовићем, Жарковићем, Дороњским... Ви треба да им укажете на моје државничке и политичке заслуге и да их замолите да ме они предложе за члана ЦК. Можете им слободно рећи да је Тито сагласан са тим, али је њему незгодно да он буде тај који ће бити иницијатор. - Другарице Јованка, на мене сигурно можете рачунати ако Тито буде на вашој страни. Више сам него сигуран да вас наведени другови неће изневерити. Само што сам изговорио последњу реч, на вратима салона појавио се Тито. Уморно је сео у фотељу, рекавши да је све до сада радио у кабинету и да би му добро пријало једно пиће. Ја сам изашао и позвао ордонанса који је добро знао шта Тито најрадније пије. Ордонанс је донео флашу "чивас регала" и три чаше. Тито је себи насуо жељену количину и рекао: - Вас двоје сипајте колико желите.   У НЕОБРАНОМ ГРОЖЂУ ОБРАЋАЈУЋИ се прво Јованки, па мени, упитао је: - А о чему сте вас двоје тако дуго разговарали? Јованка је ћутала, а ја сам одговорио да ми је другарица Јованка причала о проблемима несврставања. - Да - рекао је Тито. - И ја сам вечерас радио на томе. Много проблема има. Многи још не могу да увиде значај несврстане политике. То не могу да схвате ни неки наши руководиоци. Јованка је несврставање, односно политику несврставања, брзо схватила и она ми је у том погледу од велике помоћи. Ја сам очекивао да ће Јованка пред Титом рећи оно што је преда мном казала, да је несврстана политика њена идеја. Да бих је подсетио на то и испровоцирао да то понови, рекао сам да другарица Јованка толико добро познаје проблематику несврстаности као да је она идејни творац несврставања. Јованка је ћутала. Тито је поновио да је Јованки захвалан што је брзо схватила његове идеје и што му је предано помагала у њиховој разради.   За мене, отпочетка, није било дилеме ко је идејни творац несврставања, а ко сарадник. Међутим, Тито ми је много помогао демантујући Јованкину причу. После попијеног вискија, Тито је устао и рекао: - Ја идем да спавам, а вама ако се не спава и даље разговарајте. И ми смо пошли заједно с њим. Да бих испунио обећање дато Јованки, сутрадан, после јутарње терапије, Титу сам отворено рекао: - Другарица Јованка би желела да на XИ конгресу буде изабрана за члана ЦК СКЈ. Замолила ме је да обезбедим другове који ће је предложити. - Вероватно ћете наведеним друговима рећи да је Тито сагласан с тим - казао је Тито. - Сигурно, друже председничке, јер ме је другарица Јованка у то уверила. Тито ме је погледао нимало пријатељски. После краћег размишљања, рекао је: - Откада се ви, друже докторе, бавите кадровском политиком у Савезу комуниста Југославије?   Нисам знао шта да му одговорим, јер ме је својим речима довео у врло непријатну ситуацију. Да бих ствар истерао до краја упитао сам: - Да ли то значи "не", друже председниче? Ништа није одговорио. Устао је и изашао. Све ми је било јасно. Жао ми је било што нисам успео да Јованки испуним дато обећање. После овог разговора Јованка је неко време била љута и на Тита и на мене, мада за љутњу на мене није имала разлога. Никад из разговора са Јованком нисам пренео ништа што би могло да повреди Тита, иако је она имала обичај да каже многе ружне речи кад се наљути на њега. Исто тако, никада Јованки нисам пренео ништа када би Тито нешто ружно рекао о њој. До краја сам се држао принципа да њихове односе ничим не погоршам, ако већ нисам успео да се одупрем да у њих не будем умешан. Јованка није подносила многе југословенске руководиоце и о њима је често ружно говорила. Некада их је нападала иако нису били криви. Разлог због чега је мрзела Доланца био је тај што је он одбио да је предложи за члана ЦК СКЈ. Вероватно би он то и учинио да се Тито с тим сложио. Али Тито је мудро сву кривицу пребацио на Доланца. Вероватно је исто поступио и у мом случају, јер у то време није било другог разлога за Јованкину мржњу према мени.   Nastavak na strani 3