| Јованка Броз Титова сувладарка |
|
- 2 -
Опет спремају ножеве
НА који начин је Леонид Брежњев успео да преобрати Тита и да га у
време хрватског маспока извуче из националистичких вода? Када сам ово питање поставио Станету Доланцу, он ме је најпре озбиљно и испитивачки погледао, а онда рекао: - Ацо, ти опет тражиш ђавола! - Ти као да заборављаш ко је Тито. Немој да нас ђаво однесе обојицу. Сипај ми чашу вина да се мало повратим. Не кријем да си ме својим питањима уплашио. Отпивши гутљај вина, он је рекао: - Брежњев је учинио велики притисак на Тита. У том притиску било је и другарских и пријатељских молби, али и претње силом. Ти знаш какви су били њихови односи. Њих двојица били су велики пријатељи, што им није сметало да сваки од њих гледа своје интересе и своју политику. Мислим да се 1971. Брежњев више служио претњом него молбом. Неколико месеци пре седнице у Карађорђеву Брежњев је посетио Југославију и са Титом водио вишечасовни разговор у четири ока. - Долазак Брежњева у нашу земљу - наставио је Доланц - у листу "Правда" био је пропраћен великим чланком на насловној страни. Његову садржину добро сам запамтио. У њему се каже: "Националистичке страсти у Хрватској добиле су невиђене размере. Реч је о покрету који под видом социјалистичке демократије жели да разбије Југославију. Империјалисти чекају да се Југославија раскомада па да свако приграби по део плена. Због њеног војно-политичког положаја и значаја питање опстанка Југославије није више само унутрашње питање те земље. Њен распад имао би врло трагичне последице на односе на Балкану, Европи, па и целом свету. Совјетски Савез то неће немо посматрати и чекати скрштених руку да ствари добију неповољан ток." - Зар после овог чланка у "Правди" треба претпостављати о чему су и како разговарали Тито и Брежњев у четири ока - закључио је Доланц. После овог састанка, приликом једног Титовог разговора са партијским руководством Хрватске, Тита је телефоном позвао Брежњев. После разговора Тито је ушао у салу и гласно рекао: "Брежњев ми нуди војну помоћ за борбу против хрватских националиста!" - Да ли је то била званична најава интервенције трупа Варшавског пакта? - упитао сам Доланца. - Званичних најава није било, међутим, у два наврата Чаушеску нас је обавестио о припремама трупа Варшавског пакта за инвазију на Југославију као спровођење Брежњевљеве доктрине о "ограниченом суверенитету". Једном сам ја уместо Тита на позив Чаушескуа ишао у Румунију и тада ми је он рекао да су трупе већ спремне и да се очекује само наредба за почетак инвазије. Други пут је Чаушеску лично долетео авионом и састао се са Титом указујући му на сву озбиљност која прети Југославији од инвазије. БРИГА ЗА СРБЕ ЗАМОЛИО сам Доланца да ми каже како он види Јованкину улогу у "хрватском пролећу", пошто тврди да је она освестила Тита и раскрстила са хрватским националистима. - Морам бити стварно објективан - одговорио је Доланц - и рећи оно што сам чуо и у шта сам се лично уверио. А чуо сам да је Јованка добила велики број усмених и писмених података из српских крајева у Хрватској, а нарочито из Лике. Исто тако чуо сам да је на разговор примала неке пензионисане генерале. Не знам, међутим, ни за један њен јавни наступ у штампи у смислу осуде хрватских националиста, односно одбране српског живља у Хрватској. Али се сећам једног догађаја из октобра 1971. године. Дошао сам у Карађорђево да Титу реферишем о ситуацији у Хрватској. Тито ме је задржао на ручку. Иако је тог дана био Јованкин рођендан, они су цело пре подне провели у свађи. Тито ми је рекао да останем да би он могао макар мирно да руча. У току ручка Јованка је причала о хрватском национализму и судбини која очекује Србе. Рекла је: "Ако армија не интервенише, провешће се као 1941. године. Надам се да овога пута Срби неће бити наивни и лакомислени и ићи као овце на клање." Док је то говорила упорно је гледала у Тита. Тито је све време ћутао. Није покушавао ни да оспори ни да одобри Јованкине речи. Разговор с Доланцом завршио сам речима: - Хвала ти, Стане, сада ми је Јованкина улога у "хрватском пролећу" потпуно јасна. Њене речи нису без основа. Она је сигурно утицала на Тита, али вероватно без већег ефекта. Заслуге Брежњева у разбијању хрватских националиста она је себи приписала. Карађорђево 1. маја 1976. године. "Председник Тито и ја шетамо једном стазом. Физички смо близу, а у мислима ко зна колико далеко. Ја размишљам о култивисаној природи која је мени лепша од дивље. Карађорђево је некад било салаш са каљавим путевима и стазама, језером обраслим у трску и шашу. Сада је Карађорђево диван парк са великим зеленим површинама, каналима које премошћују дрвени и бетонски мостови, са рибњацима и бистрим језером. Све је овде урађено са пуно укуса и пажње, тако да делује складно и функционално." Из размишљања тргла ме је председникова примедба: - Доста је, друже докторе, било првомајских парада. Ево, провешћемо један миран празник рада. Те параде су скупе, а народ је већ помало заморен њима. Осећам, међутим, да му првомајска парада ипак недостаје. Створених навика човек се тешко одвикава. Тито само покушава да себе и мене убеди да је донео исправну одлуку. БИТКА ЗА НАСЛЕДНИКА ЈА потврђујем ове његове речи присећајући се првомајских парада у којима сам и сам учествовао. Пролазили смо испред свечане трибине носећи све - од лопате до локомотиве. Није се знало ко је срећнији - ми који пролазимо у дефилеу или усрећитељ који види своје срећне поданике. Али, како је живот чудан и пун изненађења. Ево, данас Тито и ја шетамо један поред другога, а некада смо били тако далеко. - Да ли ће данас неко доћи у посету? - рекао сам тек нешто да кажем. - Не, одговорио је Тито. - Данас за ручком главни и једини гост бићете ви, друже докторе. То је предложила другарица Јованка. - Ја вам се заиста захваљујем на позиву и указаној части - рекао сам врло изненађено. Ручак је био послужен на отвореном простору, у амбијенту украшеном укусним цветним аранжманом. Све троје смо били свечано одевени, и свечарски расположени. Јованка је била у елегантно скројеном комплету пастелних боја, са богатом пунђом и дискретном шминком. Уз добро расположење деловала је врло отмено. Тито је био у тегет оделу које се слагало са бојом његове свилене кравате. Његове духовите досетке одржавале су наше добро расположење. Оно што ме је посебно изненадило били су комплименти упућени мени. Јованка је рекла да је Тито мојим доласком много добио, јер су му претходни лекари ограничавали физичке и интелектуалне активности. Мало је требало, казала је Јованка, па да Тито буде отписан. Ове њене речи Тито је потврдио климањем главе. Пошто сам се захвалио на овим похвалама, Јованка је рекла: - Вама је, друже докторе, познато да је Тито по Уставу доживотни председник. Но, и поред тога, неки већ сада нескривено рефлектују на његово место. Одговорио сам да ми је, наравно, познато да је друг Тито доживотни председник и зато ме чуде њене речи, поготово што је председник ментално свежији од свих својих сабораца, а и од многих из млађе генерације. Ово сам рекао зато што сам заиста тако мислио. Био сам очигледно убедљив што је имало повољан ефекат на обоје. - Тако ви мислите, друже докторе - рекла је Јованка прилично узбуђено. - Тако мисле и они који Тита добро познају и воле, али тако не мисле они којима је власт дража од Тита. Тито је деловао помало незаинтересовано и одсутно, или је такво понашање глумио. Ја сам био опрезан, јер, по свему судећи, морао сам да одговорим на врло деликатна питања. Наш разговор био је повремено прекидан због присуства послуге. Кад је донето главно јело, Јованка је рекла послузи да од сада долази само на позив. Знао сам да она има нешто важно да каже, нешто што послуга не би смела да чује. - Друже докторе - рекла је - ви сте образован човек и добар психолог, а уз то и врло критичан, због тога мислим да вам неће бити тежак одговор на моје питање а оно гласи: Шта мислите о Доланцу као о човеку, политичару и државнику? Јованкино питање ме је прилично изненадило. Тито се тргао нагнувши се према мени и са знатижељом очекивао мој одговор. Сенка Станета Доланца  ЗА време првомајског ручка у Карађорђеву,
коме смо
1971.
године присуствовали само Тито,
Јованка и ја,
као Титов лични лекар,
Јованка ми је поставила следеће питање:
- Шта мислите о Станету Доланцу као човеку, политичару и државнику? - Другарице Јованка - рекао сам - ја нисам имао ту част и задовољство да се досад упознам са другом Доланцом, зато из личног искуства ништа не могу рећи. Пратећи његове говоре, дискусије, чланка и јавна иступања, стекао сам утисак да је он енергичан, интелигентан и вешт политичар. О његовим другим квалитетима заиста не могу да судим. Оно што бих још могао да додам то је да друг Доланц, по мом мишљењу, одан председнику Титу и да је југословенски оријентисан. - Значи, испуњава све услове да наследи Тита - рекла је иронично Јованка. - Извините, другарице Јованка, ја нисам говорио о Доланцу као о Титовом наследнику, него о Доланцу као једном од партијских руководилаца. - Не знам да ли се правите наивни или нисте искрени - рекла је Јованка. Ово ме је мало увредило због чега сам нешто повишеним тоном реаговао: - Другарице Јованка, тражите од мене да дам мериторно мишљење о човеку којег знам само преко средстава информисања. Тито се тада активно умешао у разговор. Обраћајући се супрузи, рекао је: - Како, Јованка, тако можеш да говориш! Ти си стварно опседнута Доланцом. РАДИ ТИ О ГЛАВИ ОБРАЋАЈУЋИ се Титу, Јованка је љутито рекла: - Не чуди ме много што доктор има такво мишљење о Доланцу. Он није имао досад прилике да га упозна, а кад га буде упознао, мишљење ће променити. Чуди ме да ти не можеш да процениш тог покварењака. Он ти стално ради о глави, а ти никако не можеш то да схватиш. Затим се обратила мени: - Очекивала сам од вас, докторе, да ћете ме подржати у овом мом мишљењу. Тито није још схватио лоше Доланчеве намере иако му ја на то стално указујем. Ја морам бити јако отворена. Мени је Тито све у животу и зато морам настојати да га максимално заштитим. Верујем да ћете ми и ви у томе помоћи. Да нема Тита, ове хијене би ме растргле. Тито! Тито! Доланц ти стално измиче столицу, а ти то не осећаш. Када се нађеш на земљи онда ће ти ваљда бити јасно, али ће тада бити касно. Ове речи биле су Титу врло непријатне. На његовом лицу примећивали су се љутња и бес. Савладаваши се, он је покушао Јованку да разувери: - Ти си тврдоглава Личанка. Кад нешто увртиш у своју главу, нико ти то не може из ње избити. Чула си од доктора шта мисли о Доланцу. И видиш да се не слаже с твојим мишљењем. На то му је Јованка одговорила: - Доктор је само рекао да Доланца довољно не познаје и да није био у могућности да га процени, поготово што је Доланц лукав и зна да се прикрије. То што је рекао да не верује да ти Доланц измиче столицу, то је само његова претпоставка. Уосталом, он је лекар, а не политичар. Ја сам ћутао, не покушавајући да јој противречим. Мени је било драго, а то је у овом разговору била моја велика предност, што су обоје мислили да сам ја аполитична личност. Преда мном су и Јованка и Тито слободно излагали своје политичке погледе о догађајима и личностима. Ако бих ја о тим појавама и личностима имао супротно мишљење, они се на мене нису љутили, јер су сматрали да имам право на политичку грешку. - Можда ја стварно нисам добро оценио Доланца као личност и као руководиоца - рекао сам. - Спреман сам да прихватим ваше мишљење, пошто га ви, другарице Јованка, боље познајете. Али оно што не могу да прихватим, што је далеко од моје логике, то је да Доланц може да руши друга Тита којем је функција председника доживотно загарантована. Друг Тито је идол сваког Југословена. Он је жива легенда и незамењиви вођа. Нема те силе, у виду институције или личности, која би могла ишта против Тита да учини. Титу прети опасност од Доланца као лаву од миша, а покушај измицања столице личи ми на покушај да се каменом сруши пирамида. ДИОГЕН И АЛЕКСАНДАР ОБОЈЕ су ме врло пажљиво слушали. После ових мојих речи Тито је блистао од задовољства. Јованки је било мило што сам Доланца у односу на Тита минимизирао, али није била задовољна што Доланца нисам окарактерисао као Титовог непријатеља и што као Титовог потенцијалног наследника нисам именовао њу, Јованку Броз. На крају, када с причом о Доланцу није постигла свој циљ, поставила је директно, провокативно питање: - Ви, докторе, познајете готово све југословенске руководиоце. Ко би, по вашем мишљењу, могао да замени Тита. Кад кажем то, мислим на даљу будућност. - Другарице Јованка, ја о томе нисам размишљао, а и не желим да размишљам - Да бих прекинуо неугодну ситуацију подигао сам чашу и рекао: - У здравље и за дуг живот нашег председника Тита, а о његовом наследнику размишљаћемо у 21. веку! Да не би сенка Станета Доланца стално лебдела изнад нашег стола, испричао сам им анегдоту о Диогену, познатом грчком мудрацу који је и дању и ноћу носио упаљен фењер. Кад су га питали зашто то ради, рекао је да тражи човека. За Диогена се прича да је спавао у бурету. Но, поента је у нечем другом. Кад је Александар Македонски освојио град у коме је живео Диоген, желео је да види тог чувеног мудраца. Диогена је нашао на улици како седи наслоњен на зид куће и сунча се. Александар му је пришао и запитао га да ли је он тај славни Диоген, а овај му је одговорио: "Ја знам да сам Диоген, а да ли сам мудрац, то други нека кажу". "Ја сам Александар Македонски. За мене си сигурно чуо. Моја је моћ толика да могу да ти учиним шта год желиш", казао је велики војсковођа. "Желим да ми не заклањаш сунце и да ми не одузимаш оно што су ми богови дали", казао је Диоген Александру. - Мислим да Доланчева сенка не би требало да буде изнад овог стола и да нам одузима угодне тренутке и квари угодно празнично расположење - рекао сам. - У праву сте, докторе, рекао је Тито, смејући се. Али, ми изгледа не можемо без дефилеа. Ето, уместо да причамо о нечем другом, пред нама стално дефилују другови на челу са другом Доланцом. Наследник по тестаменту  КАРАЂОРЂЕВО, април 1975. године. Тито и ја у преподневној шетњи.
Председник је био изванредно расположен. Физички се добро осећао, а
психички тонус му је био повишен. Лепо време само је поправљало
његово расположење. У једном тренутку застао је и обратио ми се
речима:- Друже докторе, надам се да вам неће бити тешко што ћу вас оптеретити једним својим породичним проблемом. Не чекајући да било шта кажем, он је нервозно наставио: - Ви сте сигурно у току разговора с другарицом Јованком закључили да се она не задовољава само звањем и улогом супруге председника републике. Њене амбиције су много веће. Она жели да има неку значајну политичку и државну функцију и дубоко је несрећна што то до сада није остварила. Тражи од мене да јој то омогућим. Мени је незгодно да протежирам своју супругу, поготово што знам да би то наишло на врло неповољне реакције, не само код руководства, него и у народу. Елена Чаушеску, с којом Јованка воли да се упоређује, изабрана је 1972. у ЦК КП Румуније, а годину дана касније у његов Извршни биро. Јованки су неки другови били обећали да ће је на 10. конгресу СКЈ предложити за члана ЦК, али обећање нису испунили. То "издајство" врло тешко је поднела. - Познато ми је како је реаговала - казао сам. - Није им остала дужна. Назвала их је најружнијим именима. - Како ви то знате? - изненадио се Тито. - Добри лекари, у које нескромно убрајам и себе, најбоље су обавештени људи. Вероватно, друже председниче, знате да међу мојим пацијентима има много истакнутих државних и политичких руководилаца. Кад год сам у могућности ја им радо пружам своје услуге, а они мени своју захвалност и поверење. Да бих илустровао своју тврдњу да се ништа не може сакрити, споменуо сам Титу бајку "У цара Тројана козје уши". На то ми је он рекао: - Тачно, ниједна тајна не може се закопати у земљу. И ја имам један проблем о коме досад никоме нисам ништа говорио. Ви ћете бити први коме ћу то рећи. ТАЈНА ЈОСИПА БРОЗА ПОСЛЕ ових речи он је застао, осврнуо се уназад и погледао ка пратњи, која је такође застала. Растојање између нас и пратње било је око 15 метара. Тито ме је погледао право у очи и казао: - У највећем поверењу рећи ћу вам да Јованка жели да постане шеф државе, односно да ме наследи на месту председника СФРЈ и месту председника СКЈ. То код ње више није само жеља него и чврста намера, при чему она настоји да оствари све потребне услове који ће јој то омогућити. Она, као што сам вам већ рекао, инсистира да добије високу политичку или државничку функцију. Поред тога, инсистира и на мом политичком тестаменту, којим би ја њу одредио за свог наследника као личност која је једино способна да настави моју политику. При том, она заборавља да смо ми уставна земља и да функција председника државе није наследна него изборна. Она сматра да сам ја свемогућ и да јој то могу да обезбедим. - Морам вам рећи - наставио је Тито - и то да она моје место жели само после моје смрти или у случају да се мени нешто догоди. Сложићете се да су њене идеје апсурдне и ирационалне и као такве забрињавајуће. Речено медицинским речником ове идеје су болесне, па према томе болесна је и особа која их изражава. Јованка се мора лечити. Ваша помоћ, друже докторе, може ми бити од велике користи. Морамо разрадити план који ће комплексно обухватити овај проблем. Док ми је Тито поверавао своју тајну, ја нисам хтео ниједним гестом да покажем да ми је та проблематика добро позната. Глумио сам изненађеног човека. Кад је он завршио говор, ја сам узвикнуо: - Невероватно! Да ли је то могуће?! - Невероватно - рекао је Тито - али је ипак могуће. Ето видите какве све проблеме ја треба да решавам. Ја сам се најсрдачније захвалио на поверењу које ми је Тито указао и рекао да ћу оно што ми је казао чувати као највећу тајну. Наставили смо шетњу, а Тито је рекао: - Јованка је болесник кога треба лечити. Знам да ће лечење бити тешко, али се мора покушати. При том се мора пазити да се не повреди њена личност. Познато вам је да је она врло сујетна. Проблему се мора приступити с више аспеката. С једне стране, треба је разуверити у ономе што је замислила и објаснити да се њене идеје не могу реализовати. С друге стране, потребно је извршити сублимацију њених идеја и понудити јој неку примамљиву друштвену функцију која ће јој омогућити власт, публицитет и популарност. Ја имам неке идеје, па бих хтео да их заједно размотримо и да делујемо у истом правцу. Та друга форма њеног ангажовања по мом мишљењу требало би да буде у сфери хуманитарних делатности. Мислим да би било најбоље да се укључи у рад Црвеног крста Југославије, као његова председница. Шта ви мислите о томе? - Потпуно се слажем са вама - рекао сам. - Црвени крст је највећа и најјача хуманитарна организација. Као председница Црвеног крста Југославије, Јованка би била ангажована на решавању хуманитарних проблема не само код нас него и у свету. Њен рад у земљи и иностранству био би умногоме олакшан чињеницом да је ваша супруга. Она не би наступала само као председница нашег Црвеног крста, већ и као супруга председника Југославије, чувеног антифашистичког вође и светског лидера. Једина незгода била би њено дуго одсуствовање од куће. - Стварно? Ви то озбиљно мислите. - Не да мислим, него сам у то сигуран. ПОЛИТИКА ИЛИ НИШТА ОВЕ моје речи оставиле су на Тита јак утисак. Стари лисац је у томе видео и личну корист. Јованкино одсуство би му добро дошло. Имао би више личне слободе и мира. Дужину трајања масаже нико му за време Јованкиног одсуства не би ограничавао, а и његов однос према физиотерапеуткињи ван медицинских просторија био би слободнији. А могао би да му дође у посету и неко од чланова његове породице којима је Јованка строго забранила сваки приступ. Из размишљања ме је тргао Тито речима: - Замислите какав ће значај имати та њена функција у земљи? - Велики - одговорио сам. - Поред прве даме, она ће бити и "добра вила". - Мислим да је ово најбоље решење - рекао је Тито. - Остали су, међутим, још неки важни детаљи које морамо прецизирати - Један од њих је, на који начин да саопштимо Јованки одлуку. Ја сам с Јованком већ разговарао о потреби њеног хуманитарног ангажовања и о његовом значају. Сматрам да би било добро да јој ви, докторе, саопштите садржај нашег данашњег разговора и утичете на њу да прихвати функцију председника Црвеног крста. Јованка је у рату била болничарка и управник болнице. Покушајте да играте на ту карту. - Прихватам да другарици Јованки саопштим садржај нашег разговора, али јој морам рећи праву истину да је идеја да она буде председница Црвеног крста Југославије потекла од вас, а да је ја свесрдно подржавам. - Добро, урадите како најбоље знате, али немојте се превише одушевљавати. Ја добро познајем Јованку, због чега мислим да ће њен отпор овој нашој намери бити велики. Сигуран сам да она више воли да се бави политиком него хуманитарним радом. Сутрадан, у вечерњим часовима, када ме је Јованка позвала на разговор, ја сам, улазећи у салу, још са врата рекао: - Другарице Јованка, друг Тито је предложио да ви будете председник Црвеног крста Југославије. Ја вам на томе срдачно честитам. Она ме је оштро погледала и љутито одговорила: - Шта ви то говорите, друже докторе? Какве везе ја имам са Црвеним крстом? Ја сам цео живот посветила политици, и за њу се сматрам квалификованом. Поред политике, која је моја професија и вокација, моји хобији су архитектура и кулинарство. У тим дисциплинама могу да се сналазим. За друго сматрам да нисам способна. Ја сам и даље инсистирао: - Баш због ваших политичких афинитета. Председник сматра да би у оквиру хуманитарне делатности функција председнице Црвеног крста за вас било најприхватљивије решење. Ваша популарност и слава на тој функцији биће много већа него да постанете председник републике. Не дозволивши да завршим мисао Јовака је рекла: - Друже докторе, немојте да покушавате да ме убедите у привлачност онога што не желим. Ако желите да ми помогнете да остварим оно што је моје животно опредељење, учините то. Како не схватате да сам ја политичар. Зар сте заборавили моје политичке заслуге о којима сам вам причала. Треба ли да вас на њих подсетим? Шамар пун мржње и беса У КЊИЗИ "Јованка Броз Титова сувладарка", др Александар Матуновић детаљно описује драму која се брачном пару Броз догодила у Коломбу за време самита несврстаних. Тензије изазване присуством и понашањем масерке Даријане Грбић толико су нарасле да се препирка супружника изродила у физички обрачун. У Коломбо, пише др Матуновић, стигли смо 13. августа 1976. године. Тито на овај скуп није ишао само као учесник него и као један од домаћина, јер је само захваљујући огромној материјалној помоћи Југославије овај самит могао бити одржан. Југословенска делегација одсела је у хотелу "Интерконтинентал". Тито је имао смештај у најбољем и највећем апартману на осмом спрату, где је била и његова ужа пратња коју су сачињавали лични лекари, ордонанси, секретар и физиотерапеуткиња Даријана Грбић. Тито није био задовољан смештајем. По његовом мишљењу, апартман је био мали и нефункционалан, а посебно није био погодан за обављање масаже. Масерка Даријана морала је и при доласку и при одласку са масаже да прође кроз дневни боравак апартмана и да се сретне са Јованком. Тог 13. августа, око поноћи, хитно су ме позвали у Титов апартман. Кад сам стигао затекао сам усплахирену и уплакану Јованку. - Шта се десило? - рекао сам плашећи се да није дошло до оног најгорег. - Не плашите се! Жив је и здрав - рекла је Јованка - бришући марамицом сузе. А затим је додала: - Шта се десило нека вам он каже, ако га није срамота. Не чекајући њено објашњење ушао сам у Титову спаваћу собу. Тито је лежао у кревету. Био је зајапурен у лицу и теже је дисао. - Како се осећате, друже председниче? - брижно сам упитао. - Које тегобе имате? - Осећам се лоше после свега што се десило - рекао је Тито. - Јованка је погрдним речима избацила физиотерапеуткињу Даријану. Рекла је да неће да дозволи да масерка прекорачи праг њене собе и да ће направити скандал. ПРЕЛАЗАК НА БРОД  ПРЕДСЕДНИКА сам детаљно прегледао. Поред знакова психичке
узбуђености, пулс му је био лако убрзан а притисак нешто повишен.
Пошто је ово све било последица јаког узбуђења дао сам му таблете за
смирење. Рекао сам да је потребно да се добро испава и одмори, јер
независно од овог инцидента, и пут до Коломба био је дуг и заморан.
Пре него што сам изашао из собе, Тито ми се обратио речима: - Видите, докторе, шта ми она приређује. Како ја могу да будем концентрисан и да успешно обављам послове који се од мене очекују? Она је чак хтела да се физички обрачуна са Даријаном. Ја сам морао да се поставим између њих да бих заштито Даријану. Погледао сам према столу за масажу, који је био смештен у Титовој спаваћој соби, и рекао: - Морамо наћи боље решење. На то је Тито одговорио: - Бољег решења у овом апартману нема. Сутра идемо на "Галеб". Још вечерас јавите адмиралу Виловићу да ћемо се сутра пре подне преселити на брод. Реците шефу кабинета, другу Милутиновићу, да домаћинима објасни да сам навикао на услове и живота и рада на броду и да ћу се на њему боље осећати. А вама морам рећи да приликом избора смештаја нисте имали све елементе у виду. Знали сте како Јованка реагује на масажу и у том погледу морали сте наћи боље решење. - Могу вам, друже председниче, рећи да сам све имао у виду. Људе из наше претходнице изричито сам упозорио да би за ваш смештај најбоље одговарала вила са више одвојених просторија. Они су ме по повратку известили да ниједна од понуђених вила није одговарала за ваш смештај. Све су биле прилично запуштене. Чак и вила председнице Сиримаво Бандаранаике, коју је она хтела вама да уступи, била је неусловна. Председнику сам затим пожелео лаку ноћ. Рекао сам да уколико се не буде добро осећао, може у свако доба ноћи да ме позове. Моја спаваћа соба налазила се одмах поред његовог апартмана. Кад сам затворио врата и ушао у дневну собу у сусрет ми је пошла Јованка. - Како је Тито? - упитала је очима пуним суза. - Прилично узнемирено - рекао сам. - И има разлога да буде узнемирен. И ја сам јако узнемирена - рекла је. - Можда би вам требало нешто за умирење - рекао сам. - Друг Тито ми је казао узрок ваше свађе. - За смирење ми не треба ништа - рекла је Јованка. - Кад бих за сваку секирацију колико их имам пила таблете требало би да их имам тону годишње. Ако, докторе, немате других обавеза, и ако нисте уморни, ја бих вас замолила да мало разговарамо. Разговор некада боље човека смири него било каква таблета. ЛЕКАР БРАНИ ТИТА ПОНУДИЛА ме је пићем. Ја сам узео само киселу воду, пошто је и мени од узбуђења грло било суво. - Кажете, докторе, да вам је Тито рекао узрок наше свађе. А да ли вам је казао да ме је при том ошамарио? - Не, другарице Јованка, то ми није рекао. - Сигурно да вам то није рекао, јер то не може да му служи на част. Настала је мала паузе. Јованка је марамицом обрисала сузе. - Замислите, друже докторе, он ме је ошамарио! Није то био обичан шамар. У том шамару били су сва његова мржња и јед. Замислите да ме удари због масерке која није достојна ни да ми име спомене. Поново је обрисала сузе и рекла: - Да ли ико нормалан може да схвати да човек своју супругу ошамари због једне протуве. Да бих је мало смирио покушао сам да инцидент релативизујем: - Верујем да друг Тито није свестан да је то учинио. Можда се то случајно десило кад вас је раздвајао, а ако је био стварно шамар, то је било пражњење акумулираног афекта. - Шта вам је докторе? Зар вам ја личим на особу која може да дозволи таква пражњења, па и кад је Тито у питању? - Другарице Јованка, ја не знам стварно шта да вам кажем да бих вас смирио и да бих вас убедио да овај инцидент не треба да схватите тако трагично. Ако очекујете да вам кажем да је друг Тито урадио вечерас велики злочин, то вам не могу рећи зато што тако не мислим. Слажем се да није требало то да уради, али мислим да и ви морате да пазите на своје понашање. Равноправност жене и мушкарца значи узајамно поштовање и уважавање, а не неограничено право жена. Колико је мени познато, ви у оквиру самита треба да одржите предавање о положају жена у несврстаним земљама, због тога би требало све ово да заборавите и да се концентришете на припрему предавања. - После онога што се десило не мислим ни да га одржим! - рекла је Јованка. - О каквој равноправности југословенске жене ја треба да говорим кад ту равноправност немам ни у властитој кући. - Не бих се сложио с вама, другарице Јованка. Мени су односи између вас и Тита врло добро познати. О њима смо дуго разговарали долазећи у Коломбо. Не би требало да овај непријатан догађај на те односе има било какав утицај. Ви заиста треба да одржите то предавање. То ће бити не само ваша афирмација него афирмација и Тита и наше земље. - Ви, докторе, преко свега лако прелазите, јер није ваша кожа у питању. Рекла бих да нисте велики поштовалац жена као личности. - Морам вам рећи да грешите, другарице Јованка. Ја сам прихватио равноправност југословенских жена као велику тековину наше револуције и срећан сам због тога. Пошто је нагласила да је моје речи и моје присуство смирују, Јованка је рекла: - Желим, докторе, да овај догађај искористим као повод за један озбиљан разговор с вама. Претпостављам да је и вама као и мени јасна суштина овог шамара и шта се иза њега крије. - Драго ми је ако вам је разговор са мном стварно био од користи - рекао сам. - Али, дозволите да најпре погледам како је председник, па ћемо разговор наставити. Полако сам отворио врата од Титове спаваће собе и видео да мирно спава. Вратио сам се у дневну собу и замолио за чашу вискија. Јованка је већ деловала смирено. Запалила је цигарету и рекла: - У животу ме досад нико није ошамарио. Ето доживела сам да ме ошамари мој супруг због једне масерке. Да ли ви, друже докторе, можете схватити колико ми је то тешко пало. Физички бол ништа није према психичком. Кад ме је ошамарио, ја сам видела огромну мржњу у његовим очима, мржњу која се односила на мене. Масерка опасна по живот  И ЈА сам, као и Јованка, био сигуран да је шамар, који јој је Тито
ударио у Коломбу, био знак дубље емотивне везе између Тита и масерке
Даријане Грбић. То убеђење задржао сам за себе, а Јованку сам
настојао да убедим да је Титу до Даријане стало само због тога што
она одлично обавља свој посао.- Друже докто |