| Јованка Броз Титова сувладарка |
|
- 3 -
Стражарно у Београд
УОЧИ Дестог конгреса СКЈ, 1972. године, Тито је био донео одлуку да
се не кандидује за председника Савеза комуниста Југославије. Мада су
га многи његови најближи сарадници од тога одвраћали, а највише
супруга Јованка, он је при тој одлуци остао све до пред сам почетак
Конгреса. Када се Тито, ипак, кандидовао, сви су гласали за њега. Резултат гласања пропраћен је овацијама. Кад се аплауз мало стишао, салом се изненада разлегао лелек, а долазио је из предњег дела сале где је седела Титова супруга. Јованкин гласни плач делегати су схватили као израз њене велике радости због Титовог поновног избора и разрешења велике недоумице да ли ће остати на челу партије. Управо зато су овај Јованкин гест пропратили аплаузом. Да то нису биле сузе радоснице, него сасвим нешто друго, показало је оно што се затим догађало у конгресној дворани, на коктелу. Долазећи на коктел, још уплаканих очију, Јованка је осула жестоку паљбу на поједине чланове ЦК, посебно на Рату Дугоњића, Владимира Бакарића и Станета Доланца. Називала их је лажљивцима, преварантима и неморалним људима. Они су без речи примали Јованкине увреде, гледајући испред себе и настојећи да се што пре од Јованке удаље. Остали присутни, не знајући о чему се ради, били су затечени Јованкиним понашањем. Тито, окренут леђима према месту догађања, правио се да ништа не чује. И он је гледао да се што даље одмакне од огорчене супруге. Јованка је била разочарана и љута што није била кандидована за члана ЦК СКЈ од људи који су јој то обећали. Била је сигурна да би била изабрана да је предложена. НА ВЕЛИКОЈ МУЦИ О ТОМ догађају опширно сам разговарао са Ратом Дугоњићем. По његовим речима, Јованка му се тим поводом лично обратила на једном пријему неколико месеци пре Конгреса: - Друже Рато, мислим да ћете се сложити да сам ја својим радом и помагањем Титу у решавању врло значајних државних и политичких проблема заслужила да будем члан ЦК СКЈ. Дугоњић је рекао Јованки да је затечен њеним предлогом, да је свестан да је она од велике помоћи Титу у његовом раду, да то не сме проћи незапажено и да јој за то треба одати признање. Казао је да ће се консултовати са неким друговима и са Титом. На ове његове речи Јованка је љутито одговорила: - Ја од вас тражим личну подршку, а не подршку ваших другова! Нисам ја наивна, друже Рато, да не знам да уколико ви прихватите моју кандидатуру, и сви остали другови ће је прихватити. - Јованка је била у праву - рекао ми је Рато. - То је био само мој покушај да добијем у времену. Мој коначни одговор зависио је од Титовог мишљења. Кад ми се указала прва прилика, поставио сам му директно питање: "Друже Тито, да ли се слажеш да покренемо иницијативу да се другарица Јованка кандидује за члана Централног комитета СКЈ?". После дужег размишљања, Тито му је одговорио: - Ја сигурно нећу и не желим да на тебе и другове вршим притисак у том смислу. На вама је да размотрите Јованкину кандидатуру, као што разматрате кандидатуру сваког другог члана. Ти си, Рато, стари комуниста и руководилац. Теби у том погледу немам шта да сугеришем. На основу ових Титових речи Рато је закључио да је Тито упознат са Јованкиним намерама, да јој он у томе не противречи, али да тиме није много одушевљен. Због тога Рато Јованку није предложио за кандидата. Поводом овог случаја разговарао сам са Станетом Доланцом. Рекао сам му: - Ти и Јованка сте велики политички ривали и није чудо што је ниси предложио за члана ЦК СКЈ. Она ти то неће никада опростити. - Какви ривали? - упитао је Доланц. - Ривали и главни претенденти за Титово наслеђе - рекао сам. - Има их доста пре мене - рекао је Доланц смешећи се. - Ја сам са Кардељем разговарао да ли да Јованку предложим за члана ЦК. Он је био против тога. Мислим да је и Бакарић сугерисао да се то не чини. Због неиспуњене жеље да постане члан ЦК, а потом и члан Извршног бироа ЦК СКЈ Јованка је била јако разочарана. Она је знала да је то једини пут у борби да наследи Тита. Пуна срџбе, своје огорчење преносила на особље резиденције, које је малтретирала и злостављала. Ни Тито није био поштеђен њеног осорног понашања. Она му је пребацивала због тога што ју је изневерио. Да је он био искрено за њен избор и да је то од другова захтевао, сигурно да они не би смели да га изиграју. Због таквог Јованкиног понашања Тито је одлучио да промени средину и да без супруге оде на лечење у Игало. После неколико дана Јованка му се у Игалу придружила. ЗВЕЗДА У ЗЕНИТУ ПОСЛЕ ликвидације Ранковића (1966) и обрачуна са хрватским маспоком (1971) и српским либералима (1973), у чему је Јованка активно учествовала, њена звезда била је у зениту. Почев од Тита, сви су је уважавали и поштовали. Партијски и државни руководиоци били су срећни када би се нашли у њеном друштву. Она је тога била свесна због чега се тријумфално понашала. Тражила је да се њена реч слуша, а њено мишљење цени и уважава. Њене одлуке и наређења морали су да се беспоговорно извршавају. Више није налазила за потребно ни са Титом да се консултује. Она се мешала у све, па и у Титово лечење. Често се није слагала ни са мишљењем лекарског конзилијума. Јованкино понашање нарочито је било агресивно за време Титовог боравка у Игалу 1973. године. Титу је посебно сметао њен однос према његовој физикалној терапији, посебно масажама тела. Захтевала је да се време трајања масажа строго ограничи и да један лекар обавезно присуствује терапији. Али то Тито није дозвољавао. Но, и поред тога што се противио оваквом понашању супруге, Тито је био немоћан да било шта учини. Особље је углавном извршавало Јованкина наређења. Кардељ и Бакарић, са којима је Тито одржавао телефонску везу и којима се жалио на Јованкине поступке, мудро су ћутали. Створена је била врло мучна атмосфера. Титу је било чудно и необјашњиво овакво Јованкино понашање. Сматрао је да она без подршке одређених кругова у земљи и иностранству не би смела ни могла да се тако понаша. Начелнику безбедности генералу Мишковићу Тито је наредио да Јованку у стопу прати. Мишковић је по наређењу стриктно поступио. Уходећи Јованку, он је утврдио да она има честе разговоре са Загребом. Њени саговорници су били Бакарић, Крлежа и Стево Крајачић. Јованкини разговори са Крајачићем трајали су и по неколико часова дневно. Садржај разговора Јованке са Крајачићем Мишковић није Титу тачно преносио пошто је и сам био Крајачићев пулен. Ревносно контролишући Јованкине посетиоце, он је утврдио да јој у посету долазе неки активни и пензионисани генерали, као и неки политичари. С њима је, такође, водила дуге разговоре. О чему су разговарали Мишковић није могао да сазна пошто је Јованка ангажовала ордонанса да чува стражу испред њених врата и не дозвољава никоме да је у разговорима прекида. За време Титовог боравка у Београду Мишковић је неколико пута ухватио Јованку како, скривена иза плишане завесе, на одшкринутим вратима између библиотеке и кабинета, прислушкује Титове разговоре. Сазнавши то Тито је често устајао и затварао та врата. И поред свих настојања Мишковић није могао да да Титу одговор: ко стоји иза Јованке. Тита је нарочито плашила спрега између Јованке и Стеве Крајачића коју он није могао да прекине. Тито је знао да Крајачић ради за НКВД као и за неке друге обавештајне службе (Немачку, Енглеску). Преко Стеве Крајачића и Јованка је, вероватно, била агент НКВД. Титу ништа друго није преостало већ да заигра на последњу карту и да - иако нерадо - затражи помоћ другова у решавању својих брачних проблема и на тај начин дође до одговора на питање - ко стоји иза Јованке и у којој мери је угрожена његова власт. Зато је у Игало позвао Петра Стамболића и Станета Доланца. Тито их је дочекао потиштен и резигниран. Рекао је: - Другови, помагајте! Мени не само да је онемогућен нормалан рад, него и нормалан живот. Јованка је завела терор. Она то не би могла да ради да иза ње не стоји нека непозната сила. Уколико ми не помогнете да заједно савладамо Јованкин терор, ја морам поднети оставку на све функције. Другови су се показали врло ревносни у спасавању Тита. Не знајући шта се догађа, пошто јој Тито о томе ништа није рекао, Јованка је била изненађена грубим наступом Стамболића и Доланца. Она је готово стражано била спроведена у Београд. Неколико дана после ње у Београд је дошао и Тито. Он је затражио да се у решавање Јованкиног питања активно укључи Председништво државе и Председништво Партије. Затражио је, такође, да о Јованкином понашању изјашњење дају начелник кабинета, лекари и друго особље. Мајстор за окретне игре  ТИТО
је због власти био спреман све да учини и ничега се, кад је власт у
питању, није либио. Да би решио своје брачне проблеме, који нису
били само брачни него и проблеми власти и владања, ангажовао је
велики број људи, од собарица до потпредседника Председништва државе
Рате Дугоњића. Од државних и партијских личности образована је комисија са Дугоњићем на челу. Њен задатак је био да испита понашање Јованке и њене евентуалне везе са спољним и унутрашњим чиниоцима, односно да ли она кује заверу против Тита, партије и државе. Комисија је требало да разреши Титову опсесију - да ли неко стоји иза Јованке, и ако стоји, да се каже његово име и презиме. Јованку је требало добро оцрнити, да би "невинашце Тито" испао што већа жртва тог "женског монструма". С том намером Тито је разговарао са службеницима свог кабинета, запосленим у резиденцији и својим лекарима. Тражио од њих да дају изјаве о Јованкином понашању које ће, затим бити изнете на седници највиших државних и партијских органа. Тито је посебно инсистирао на мишљењу лекара. А према њиховом налазу, Јованка је била параноик, чије се стање сваким даном погоршава и као таква представља опасност за Тита и околину. Јованка је одбила да разговара с члановима комисије. Пристала је да разговара само са Дугоњићем. Све оптужбе изнете на њен рачун, она је категорички одбила. Позивала се на право и обавезу супруге да брине о својој кући и своме мужу. Ту њену обавезу, рекла је, други погрешно схватају. Она, међутим, сматра да јој ту обавезу, док год је Титова супруга, нико не може ускратити. Посебно је била огорчена на генерала Мишковића. За њега је рекла да је хрватски националиста и присталица Мике Трипала и Савке Дабчевић. Тврдила је да је Мишковић уходи и шпијунира на сваком кораку и да је у том циљу ангажовао сав персонал резиденције. Казала је да има документа помоћу којих ће доказати да Мишковић ради не само против ње, него и против Тита. Није боље прошао ни генерал Никола Љубичић. Јованка је изразила сумњу у њихову лојалност према њој и Титу. По њеним речима, Љубичић преко особља везаног за армију (ађутант, секретар, ордонанси) добија одређене податке не само о њој, него и о Титу. ОПТУЖБЕ И КЛЕВЕТЕ  НЕКА врста шпијунирања Тита од Љубичића и армијских структура
стварно је постојала.
Тито је у току масаже са физиотерапеуткињама водио разговоре на
разне теме.
При том је често износио своје погледе у неким догађајима и појавама
у друштву,
као и мишљење о појединим личностима.
Говорио је и о томе како мисли да реши неке актуелне политичке
проблеме. Износио је и своје мишљење о функционисању појединих
служби у оквиру резиденције.После обављене масаже, ађутант би обавезно сачекао физитерапеуткињу и распитивао се о чему је с Титом разговарала. Добијене податке, уколико су били интересантни, одмах је преносио генералу Љубичићу. У томе је нарочито био вешт адмирал Виловић, који је раније био обавештајни официр. Он је преко масерки добијао не само одређене податке, него им је сугерисао и која питања да поставе Титу. За постављање адмирала Виловића за команданта Ратне морнарице, као и за именовање пуковника Костића за Титовог ађутанта, велике заслуге имају физиотерапеуткиње. Рати Дугоњићу и Станету Доланцу Јованка је у Титовом присуству рекла: - Сви ви, полтрони и полтрончићи, забринути сте за стање вашег председника, а никоме није стало да сазна какво је моје стање и како се ја осећам. Није ваш председник наивчина. О њему, а и о сваком од вас, ја имам довољно компримитујућег материјала. Када то будем објавила, овде или у иностранству, биће то политичка бомба, а народ ће видети ваше право лице. Видеће ко га је водио и ко га води. - Немаш ти никакве папире - рекао је Тито. - Да имаш, ти би их већ објавила. - Имам, Тито, имам! - одговорила је Јованка. - Овако нешто ја сам очекивала. - Ако их имаш, онда их дај, онда их покажи! - рекао је Тито. - Дај их само мени, ако ти је незгодно због других. - Зашто баш теби да их дам? - упитала је Јованка. - Зато што сам ти супруг - рекао је Тито. - Осим што си ми супруг, ти мени ништа значајно у животу ниси учинио, што би представљало посебно твоју жртву. - А Четврти пленум, Јованка! - повишеним гласом, пуним љутње узвикнуо је Тито. Те Титове речи деловале су као хладан туш. Сви присутни били су свесни шта оне значе. Посебно Јованка. Њој је било најтеже због чега је, као метак, излетела из просторије. Ово је била сцена из Гогољевих комедија. Игром случаја и иронијом живота, Ранковић се поново умешао у животе Јованке и Тита. - Да је испитивање потрајало само још један дан, ја бих морао потражити лекарску помоћ - рекао ми је Дугоњић. - За време разговора Јованка се чудно понашала. Час је плакала, час се смејала, час је упадала у стање еуфорије, јарости и хистерије. Ни на једно питање нисам добио конкретан одговор. Најчешће је некога нападала, оптуживала, клела. По њеном казивању, испадало је да су у Титовој и њеној околини радили искључиво лоши људи и шпијуни. У току разговора са Титом, она га је ословљавала са "друже Тито". Титу сам отворено рекао да имам утисак да Јованка жели власт, на шта ми је он одговорио: "Ја не бих имао ништа против кад би она била за њу способна. Али, није способна". ОДМАЗДА ЗА ОДАНОСТ КАДА сам с Доланцом разговарао о том догађају, он ми је испричао и овај инсерт из Титове и Јованкине препирке: - Шта си ти мени, Тито? Шта си ти мени у животу уопште учинио? - рекла је Јованка. - Ја сам твој супруг, другарице Јованка, и секретар Комунистичке партије Југославије. - Ето, видиш, ни сам не знаш шта си, друже Тито - иронично је рекла Јованка, алудирајући на то да је Тито тада био председник СКЈ. Затим је додала: - Друже Тито, учини нешто за мене. Убиј Мишковића и закопај га три метра испод земље! Комисија је поднела извештај у коме је показала велико разумевање за "Титове патње". Јованка је приказана у најгорем светлу. Дивећи се Титу како уопште може да живи са таквом женом, већина учесника у расправи је на индиректан начин заговарала да би развод брака, ма како неугодан и тежак, ипак био најбоље решење. Неки су предлагали Јованкину изолацију. Сви су се, међутим, сложили, да службе у Кабинету и резиденцији добро не функционишу и да се мора нешто радикално предузети како би се стање поправило. Оно што није могло бити доказано - то је била Јованкина веза са "неким друговима у земљи и неким круговима у иностранству". А тај податак за Тита је био једино важан. Због њега је велики манипулатор све ово смислио и режирао. После завршене седнице, Тито је са Јованком сео у кола и као да се ништа није дешавало, одвезли су се у резиденцију. Следећих дана, сви они који су нешто негативно рекли о Јованки, били су на тапету. То се, пре свега, односило на запослене у Кабинету председника Републике, на лекаре, шефа Кабинета Шокорца и генерала Мишковића. Посебно заслужује да се истакне Титова манипулација лекарском екипом (четири лична лекара). Пре обелодањивања њиховог извештаја на седници два председништва, Тито је детаљно био упознат са његовим садржајем и у потпуности одобрио сваку написану реч. Једну копију извештаја задржао је за себе. Похвалио је лекаре за њихову непристрасност, доследност, стручно и морално извршавање обавеза. Комисији је изјавио да нема никаквих примедби на рад лекарске екипе. После остварења свога циља и помирења са Јованком, позвао је своје лекаре и рекао: - Ви сте се недозвољено мешали у мој брак. Моју супругу у извештају сте грубо увредили и оклеветали. Назвали сте је параноиком. Таквим својим мишљењем увредили сте и мене јер испада да ја живим са лудом женом. Један од вас ми је, како тврди Јованка, у разговору са њом, псовао и мајку. Рекао је да ћу кад-тад одговарати за Голи оток. После свега јасно је да вас ја не могу задржати као личне лекаре. Ви ћете се вратити у ваше матичне куће. Уместо вас доћи ће нова екипа лекара. Ја лично против вас нећу предузимати никакве санкције, а покушаћу да наговорим Јованку да вам и она опрости. Ускоро, после одласка лекара, Тито је из службе отпустио и генерала Мишковића. Генералу Љубичићу је рекао: "Мишковић мора у пензију. Мени га је жао, он је добар човек, али другог решења немамо. Он је све време уходио и шпијунирао Јованку. Чак је и од возача тражио да извештава где возе и са ким се састаје. Јованка га органски не подноси, забранила му је да улази у кућу." Тито је све тачно рекао генералу Љубичићу, само није казао по чијем је наређењу генерал Мишковић све то радио. Пудлица Бил лечи депресију  НА
свим јавним манифестацијама у току
"Пута
мира",
који је трајао око месец дана,
а обухватао Совјетски Савез,
Северну Кореју и Кину,
Даријана Грбић,
масерка,
увек је била у Титовој непосредној близини.
Није се од њега одвајала приликом полагања венаца,
обиласка знаменитости,
посета установама и предузећима.
Због своје лепоте,
сензибилности и шарма није могла да остане незапажена.
Сви су се питали ко је она и кога представља. У томе су, наравно, предњачили новинари. Помно су пратили сваки њен корак настојећи да је идентификују. Због велике физичке сличности неки су мислили да је реч о Гертруди Мунитић, оперској певачици из Сплита, која је више пута виђена на Брионима. За Гертруду се говорило да је "Титова љубавница" што она никад није хтела да демантује. Као уметници и пословној жени тај трач могао је само да користи. Дара Јанековић, позната загребачка новинарка, после повратка из Кине посетила је Јованку Броз и Мирослава Крлежу и обавестила их о свему што се дешавало на овом путовању. По њеним речима, сви чланови делегације и новинари недвосмислено су закључили да Тито има младу љубавницу по имену Даријана Грбић. Интересантна је тим поводом била Крлежина опаска. Дара каже да је он вест прихватио без изненађења. Хладнокрвно је рекао: "Бојим се само да то није велико оптерећење у Титовим годинама. Иначе, то је лепа ствар." Занимљиво је напоменути да је Јованка, када се удала за Тита била од њега млађа 32 године, а да је Даријана, кад је постала Титова љубавница, од Јованке била дупло млађа. Тито је имао супругу млађу од њега 32 и љубавницу млађу 60 година. Да између Тита и масерке Даријане постоји снажна емотивна веза био сам сигуран после догађаја у Коломбу 1976. године када је Тито, штитећи Даријану, ошамарио супругу Јованку. Покушао сам тада и Јованку и себе да убедим да је у питању само симпатија која не може прећи у праву љубав у којој партнери себе "неизмерно дају и узимају". Све док њихова љубав не добије те карактеристике, сматрао сам, она ће остати у "просторији за масажу" и неће утицати на околину. МАСЕРКА ПОКАЗУЈЕ ЗУБЕ АЛИ, догађаји су ме брзо демантовали. Љубав између младе масерке и времешног шефа државе ипак је изашла из "просторије за масажу" и показала своје право лице. Даријана је све отвореније и агресивније настојала да себе афирмише као Титову љубавницу. Чинила је то преко привилегија, овлашћења и поступака које јој је Тито омогућавао и толерисао као и кроз поседовање моћи коју је преко њега имала, односно узимала. Мада Титу јавна афирмација Даријане као његове љубавнице није одговарала, он се томе није озбиљно супротстављао. У појединим тренуцима чинило ми се да му годи да се људи диве његовој виталности и мужевности у позним годинама. Као што је некада тражио поштовање према својој супрузи Јованки, Тито је сада то исто тражио у односу на Даријану. Настојао сам да се у њихове односе не мешам, правећи се да ништа не видим и ништа не чујем. Нека дешавања и догађаји натерали су ме, међутим, да променим тај став и да се супротставим оним Даријаниним поступцима и захтевима који су озбиљно нарушавали Титов ауторитет као шефа државе, а погађали и моју личност. Један од таквих догађаја збио се на "Путу мира". Он ме је потпуно уверио да Даријана Грбић има статус Титове љубавнице. Тито је из Москве отишао на седмодневни одмор у летовалиште које се налази на самом Бајкалском језеру. Смештај и остали услови за одмор и рекреацију били су у овом драгуљу природе изванредни. Бајкал је највеће слатководно језеро на свету чија дубина на појединим местима прелази 1.200 метара. Другог дана боравка на Бајкалу Доланц и адмирал Виловић су ме забринуто упитали какво је здравствено стање председника. Рекао сам да је одлично и да се чудим зашто ми постављају то питање када и сами виде његово добро расположење. Казали су ми да су од масерке Даријане сазнали да је председник запао у депресивно стање. Тешко му је што његова пудлица Бил није поред њега и да би можда било добро да се Бил одмах доведе на Бајкал. Доланц и Виловић сматрали су да би било добро да се ово питање хитно размотри на састанку делегације. Рекао сам да тај њихов поступак није у реду и да здравствено стање председника не спада у њихову надлежност. На крају, предложио сам да прво разговарамо са председником, па тек када чујемо његово мишљење о ургентном допремању пудлице, одлучимо о даљем поступку. Адмирал Виловић, титов ађутант, на то је рекао: - Разговор с председником о томе не би био умесан, пошто је он то само Даријани поверио. За нас би Даријанине речи требало да буду довољна и поуздана информација о Титовом расположењу и његовим жељама. То је Титова жеља а не захтев, а ствар је делегације како ће она то схватити и по томе поступити. Јасно ми је било да ту нису чиста посла. Поново сам рекао да сам против таквог састанка, али ако је одлучено да се о томе расправља, ја ћу изнети своје мишљење. Састанку су присуствовали чланови делегације Стане Доланц, Милош Минић и Вељко Милатовић, а од стране Титовог личног и медицинског обезбеђења адмирал Виловић, доктор Гојко Ајдуковић, физиотерапеуткиња Даријана и ја. ТИТОВА ХЛАДНА ЗАХВАЛНОСТ  ИСКАЗУЈУЋИ велику бригу за Титово здравље, Даријана је узбуђено,
плачним гласом, испричала све оно што су ми Доланц и Виловић рекли,
с тим што је она већ била израчунала за које време авион са Билом
може долетети на Бајкал. Предложила је да пудлицу доведе њена сестра
Радојка. После Даријаниног предлога, сви су ћутали. Тишину је прекинуо Виловић. Он је, као и масерка, испољио велику забринутост за Титово психичко стање, поготово кад се то дешава на овако великом и значајном путу. Доланц, као и увек када је реч о Титу, био је велики душебрижник. Сав зајапурен у лицу рекао је: - Зар треба толико конферисати када је Тито у питању? Морамо наредити пилотима да пале моторе и да Бил са Радојком за два дана буде овде! - Већ дуго сам Титов лекар и мислим да га добро познајем. И баш зато, другови, могу да се закунем да он то није могао ни помислити, а камоли рећи. Тито добро пази на сваки свој поступак. Јако му је стало шта други мисле о његовом понашању, поготово када се налази у страној земљи. Једна његова оваква одлука не само да би имала негативан одјек у нашој земљи, него би о њој брујала и цела светска штампа. Већ на ударним страницама видим наслов: "Председник СФРЈ упутио авион који треба да прелети 20.000 километара да би довезао пудлицу за коју је емотивно везан". То је много и за Риплија. Зато подвлачим да друг председник тако нешто не само да никад не би пожелео него ни одобрио. Затим сам се обратио Даријани: - Како вас није срамота да се играте ауторитетом председника државе и да у његово име предлажете такве бесмислице! На крају, ви осим масаже не само да немате никаквих других задужења, него немате ни дозволу да се у било шта друго мешате. Да ли је председник депресиван - ствар је лекара да то утврде. Колико сам ја могао да запазим, а сматрам да нисам лош психолог, председник не само да није депресиван него је врло расположен. После ових мојих речи сви су занемели. Даријана је плачући истрчала из просторије. Доланц ми се обратио речима: - Молим вас, ово мишљење које сте нама рекли, реците и другу председнику. - Сигурно да ћу рећи, јер да тако не мислим не бих га ни вама казао. Сутрадан за време јутарње терапије, Тито ми је рекао: - Хвала вам, друже докторе, што сте спречили да се у моје име такве глупости предлажу и раде. Морал, савест и функција коју заузимам у држави као и углед у свету не би ми дозволили тако нешто. Још једанпут вам хвала. Своју захвалност саопштио је сасвим званично и хладно. Но, његова захвалност није била толико битна колико је било важно да сам спречио један бесмислени акт. Питао сам се да ли је Даријана без Титовог знања ипак смела да уради тако нешто. И дошао до закључка да није. Она је сигурно од Тита изнудила признање да му је тешко због тога што с њим није његова омиљена пудлица Бил. Све остало био је Даријанин покушај да то искористи за своје циљеве, међу којима је најважнији био долазак њене сестре Радојке на Бајкал. На крају разговора Тито ми је рекао. - Посетите Даријану данас. Она је сада у депресији. Ви сте је с правом критиковали, али сте у томе били прилично оштри. Убудуће, молим вас будите блажи и тактичнији. Она је врло осетљива девојка. Друговима реците, а и ја ћу им казати, да је у питању неспоразум и да ме Даријана није добро разумела. Велики захтеви мале Јоле ДА поступак масерке Даријане Грбић, кад је тражила да због Титове депресије хитно на Бајкал авионом буде допремљена његова пудлица Бил, није била само жеља да доведе сестру Радојку већ и осећај моћи да у име Тита иступа, предлаже, доноси одлуке, показује случај који се десио у Игалу, децембра 1978. године. Тог дана одржан је лекарски конзилијум који је разматрао здравствено стање председника и увођење у екипу анестезиолога, као и моју молбу да се вратим на ВМА почетком идуће године. После вечере, у малом плавом салону, испред председникове спаваће собе, седели смо Даријана и ја. Њу сам мало у шали а више у збиљи звао мала Јоле (мала Јованка), јер се у последње време тако и понашала. - Морам вам рећи да је Тито на вас мало љут - казала је Даријана. - Чуо је од некога да се арогантно понашате према целом особљу укључујући амдирала, секретаре, па и мене и Радојку. Не знам од кога је то могао да чује. - Па од вас или Радојке - рекао сам. - Мислим, међутим, пре од вас него од Радојке, јер је она коректна особа. Ви сте почели да се чудно понашате. Покушавате да опонашате у неким стварима другарицу Јованку. Мени је и једне другарице Јованке доста. Две су ми превише. - Не знам да ли сам вас добро чула - рекла је Даријана изненађено. - Да ли ви то о мени, докторе, озбиљно говорите или се шалите? - Најозбиљније - рекао сам. - Ја вам морам рећи истину, а истина је да се ви морате спустити на земљу. Немојте да вас заварају речи адмирала Виловића да ћете постати историјска личност. То су обичне бесмислице и лажи. Прошла су времена Мадам Помпадур, како вас он назива. Виловић жели само да од вас вештим триковима извуче што више информација до којих ви долазите у разговору с Титом. Ви јесте миљеница Титова, да не кажем љубавница, али сте анонимни и остаћете анонимни. Ваша улога љубавнице Титу не одговара. Он није Луј ЏВ, а ово није феудализам. Из овога што вам кажем јасно је да нема ни говора да ћете на овај начин постати историјска личност. - Ја знам, друже докторе, да ви о мени немате лепо мишљење - рекла је Даријана. - Да ли ви мислисте да сте увек у праву. Запитате ли се икад да ли сте у нечему погрешили. Бићу сасвим искрена и отворена. Ја Тита много волим. Волим га лудачки. Његово говно са слашћу бих појела. Он то зна. Он то осећа. Ја то пред њим не кријем. Могли сте да запазите да он према мени није равнодушан. Врло је пажљив, нежан, осећајан, искрен и непосредан. Све што га тишти и што му смета он мени отворено каже. Између нас нема тајне. Нико га тако добро не познаје као ја. Знам сваку његову бору, сваку његову длаку, сваки младеж и сваку брадавицу. Знам кад се осећа добро, чак и када вама не каже. НИСАМ ЛУДА ГЛЕДАО сам је изненађено. Био сам сигуран да је казала сушту истину. Рекао сам: - Шта ово треба да значи, Даријана? Како треба да протумачим ову вашу искреност. - Мислим да истину треба да знате. Иза овога следи један мој оправдан захтев. Пошто сте ви, поштено говорећи, до сада руководили радом лекарског конзилијума и избором његових чланова, а пошто ви ускоро вероватно одлазите, ја вас молим да мене предложите и изаберете за сталног члана Титовог конзилијума. Ја сам о томе разговарала са другом Титом. Он се није противио. Рекао је: "Види то са доктором Матуновићем. Он то може учинити ако хоће." Чувши ове Даријанине речи помислио сам шта се дешава са овом девојком. То више није била мала Јоле. Она жели, а у много чему и успева, да буде велика Јованка. - Даријана, молим вас, слушајте ме добро - рекао сам. - Ово што сте казали мени, то нека остане наша тајна. То немојте више никоме рећи, ни због вас, ни због председника. Њено лице потпуно се изобличило. Рекла је: - Друже докторе, немојте да ми држите моралне придике и да ме учите како да се понашам и опходим према Титу! Да ли треба да вам још једном поновим да ја њега волим и да он воли мене. Он ће учинити све што будем тражила. Ја сам вам јасно рекла шта желим. Од вас тражим да ми одговорите да ли хоћете или нећете да то спроведете у дело. - Даријана - рекао сам покушавајући да сузбијем љутњу која ме је обузимала. - Ваше понашање у последње време све више ме забрињава. Ви све више искачете из граница нормалног понашања. Ово што сте данас од мене тражили, то нормална особа ваших квалификација и знања не би никад ни помислила а камоли захтевала. Где сте и када чули да је једна масерка била члан интернистичког и кардиолошког конзилијума председника државе, макар му она била и љубавница. Ваше чланство у конзилијуму не само да је немогуће већ нема никакве сврхе, оправдања и логике. - Молим вас, друже докторе, немојте да заборавите прави одговор. Ја вас јасно и отворено питам: да ли хоћете да ме предложите за члана Титовог лекарског конзилијума? - После вашег тврдоглавог и некритичког инсистирања да будете члан председниковог лекарског конзилијума, морам вам искрено рећи да сам дужан да се озбиљно позабавим вашим психичким стањем. Моја дужност је да вас упутим на психијатријски преглед, јер ви са таквим мишљењем, идејама и понашањем нисте ни погодни ни способни да радите код председника. Кад је то чула, крикнула је и пала у хистерични транс. - Ја нисам луда! - почела је да виче. - Ви хоћете од мене да направите психичког болесника! Ви сте љубоморни што ја волим Тита и што Тито воли мене! Док је ово говорила, врата су се отворила и у салон је ушао Тито. - Шта се овде дешава? - упитао је забринуто. - Доктор каже да сам ја луда и да ме треба послати у лудницу! - рекла је Даријана. Ја сам покушао нешто да кажем, али Тито није хтео да ме саслуша. Љутито ме је прострелио очима, узео Даријану за руку и увео је у собу. СТАРАЧКА ЉУБАВ ПОШТО Титу нисам дао вечерњу терапију чекао сам да се он поново појави. Размишљао сам о овом непријатном инциденту. Чудило ме је како је Даријана могла да дође на идеју да буде члан конзилијума кад је знала да је то немогуће због њене стручне спреме и њеног знања. Знала је, такође, да је на мој захтев другарица Јованка искључена из Титовог конзилијума, односно да нико осим лекара конзилијуму не може да присуствује. Закључио сам да је била наговорена од неког а тај неко преко ње требало је да добије детаљне информације о закључцима конзилијума, јер је знао да лекари често ни самом пацијенту не кажу праву истину ако је она за њега непријатна. Био сам сигуран да је иста особа, која је тврдила да ће Даријана ући у историју као мадам Помпадур, била иницијатор њеног захтева да постане члан конзилијума као и њеног захтева Титу да јој то одобри. Неколико година касније, Даријана је преко Тита помогла ађутанту Виловићу да постане адмирал и командант Ратне морнарице, а пуковнику Костићу да постане Титов ађутант уместо Виловића. Размишљајући о мадам Помпадур, нисам ни приметио да су се врата Титове собе отворила. Тек када сам чуо глас, ја сам угледао масерку Даријану. На њеним уснама лебдео је ироничан осмех. Рекла је: - Неморате више да чекате, друже докторе. Ја ћу председнику дати лекове. Њен наступ и речи упућене мени имали су много шире значење. Била је то сигурна потврда да је Даријана Титова љубавница. Изненадило ме је сазнање да је Тито у Даријану "лудо" заљубљен и да је у питању "старачка љубав удружена са старачком сујетом". Ту није било лека. То се могло и очекивати с обзиром на природу Титове личности и околности у којима су он и Даријана заједно проводили четири-пет часова дневно. Љубав у старијим годинама није никакво биолошко и социолошко чудо. Она је ретка код обичних смртника. То је углавном привилегија владара, генија и врло богатих људи. Најпознатији "геронтолошки љубавници" у историји били су Соломон, Луј ЏИВ, Луј ЏВ , Гете, Чаплин, Перон, Пикасо, Мао Цедунг. Сви они имали су за љубавнице младе и лепе жене од којих су многе поседовале високу интелигенцију, сензибилност и шарм. У којој мери су оне волеле њих као мушкарце, а у којој мери њихову моћ, славу и богатство, то је посебно питање у сваком појединачном случају. На списку великих љубавника света у позним годинама нашао се и Тито. Да ли му због тога треба завидети или га жалити? И једно и друго. Завидети му се може због очуване мушкости и храбрости да се поведе за емоцијама, а жалити га због проблема које је имао, јер љубав поред великог задовољства у његовим годинама може бити и велики терет. Она може чак да угрози здравље, поготову што Титова љубавница није била наивна овчица, него врло захтевна девојка, што је и показала. Сутрадан ујутро, приликом давања терапије, покушао сам Титу да објасним природу спора између мене и масерке. Он је одмахнуо руком и рекао: - Већ сам све чуо. Не морате ништа да ми објашњавате. После ових његових речи ја више нисам инсистирао на објашњењу. Пре изласка из собе он је рекао: - Друже докторе, поште желите, можете да се вратите на своје бивше радно место на ВМА. Метла челичне Личанке У НАДЛЕЖНОСТ Јованке Броз спадала је кадровска и персонална политика у односу на особље запослено у Кабинету председника Републике, Титовој резиденцији и његовим вилама. Од Јованке је зависило ко ће да ради у разним службама Титовог и њеног обезбеђења. Сувладарство Јованке у овим доменима било је обележено злоделима, терором, малтретирањем и прогањањем људи, при чему су неки њени поступци представљали јавни психолошко-морални линч појединаца. Она је најтежим увредама и најпогрднијим квалификацијама из Кабинета председника Републике и Службе безбедности истерала и протерала Леа Матеса, Богдана Црнобрњу, Далибора Солдатића, Зденка Штамбука, Душана Сужњевића, Владу Сајтића, Владимира Поповића, Јожу Смолеа, Александра Шокорца, Мирка Милутиновића, Милана Жежеља, Милана Мишковића, Марка Рапу и друге. Многима од њих, у Титовом присуству, држала је лекције о раду, понашању и одговорности у служби. Говорила је да су нерадници, мрцине, неспособни, неписмени, непоуздани... Сматрам да је тим људима посебно било тешко што су све то морали да прихватају ћутећи, без речи протеста и одбране људског достојанства. Иако су у јавности важили за значајне и уважене личности, они нису смели ни најбољим пријатељима да испричају да су из Титове службе избачени као обичне крпе - понижени и испљувани од његове супруге. Било их је срамота да кажу да их је Јованка вређала и понижавала пред Титом. Уживала је да у Титовом присуству држи ванкелу људима високог положаја и образовања и да се баш над њима иживљава. Јованка је из службе отпустила више од хиљаду људи разних звања и професије, од секретара, лекара, економиста, саветника, службеника разних профила, до куварица, собарица и чистачица. Отпуштање особља често је имало карактер масовних чистки. Дешавало се да после такве "Јованкине метле" резиденција остане без најнужнијег особља: снабдевача храном, куварица, конобара, собарица и чистачица. Због таквих ситуација храна је често доношена из хотела "Метропол". Разлози за отпуштање особља најчешће нису били оправдани већ измишљени и исконструисани. Да би отпустила неког ко јој је несимпатичан или за кога сматра да је недовољно поштује, Јованка је била склона да се послужи интригама најниже врсте. ЋУТИ И ТРПИ О ЊЕНОЈ страховлади у јавности се дуго ништа није знало, а и данас се врло мало зна. Њено садистичко иживљавање над појединим људима прелазило је границе разума. Она је данима и месецима знала да малтретира појединце да би их на крају отпустила. Њена мржња према некима ишла је дотле да је тражила да им се одузму станови и да им се не дозволи друго запослење. Прогоњеним особама најчешће нису били познати разлози прогањања, или су разлози били тривијални. Тако је једна лепушкаста жена пала у Јованкину немилост само због тога што ју је Тито неколико пута "заводнички" погледао. Другу је узела на зуб јер је чула да јој Тито дели комплименте. Велики број прогоњених људи били су са Јованком у другарским и пријатељским односима за време њеног шестогодишњег рада као Титове домаћице, хигијеничарке и секретарице. Многи од њих били су тада сведоци честог Титовог потцењивачког и арогантног односа према Јованки. Чули су његове погрдне речи изречене на Јованкин рачун. Видели су Јованку како такво Титово понашање понизно и стојички подноси, без речи одбране и оправдања. Запамтили су њене дубоке уздахе и сузе у очима. Многи су јој тада упућивали речи утехе и сажаљења. Поставши Титова супруга, она је постала друга личност. Брзо је заборавила прошлост, а свој однос према дојучерашњим сарадницима, друговима и пријатељима из основа је изменила. Као председникова супруга сматрала је да јој бивше друштво више не одговара и да није њен ниво. Заборавила је стару мудрост да нико не може постати владика у свом селу. Тражила је од особља да се према њој службено односи и да у том односу исказује максимално поштовање и уважавање. Чак је и Тито морао у том смислу да се особљу обрати захтевајући да Јованку, као његову супругу, више цене и да је не ословљавају Јованком, него другарицом Јованком. Међутим, како све то није много помогло, она је решила да целокупно особље промени и доведе друге људе који је познају само као супругу председника државе и Титову сувладарку. Особље које је остало у резиденцији морало је да ћути о свему што се дешава. Људи су се претварали да ништа нису чули ни видели да сами не би доживели судбину прогнаних. Поред голооточких и ранковићевих ћуталица, у Титово и Јованкино време постојале су и дедињске ћуталице. Ћутање је одговарало Јованки, јер захваљујући ћутању о њеним поступцима нико, осим непосредних учесника, ништа није знао. Посебан, а за мене потресан случај је Владе Поповића, генералног секретара председника Републике. Тај у рату високи политички функционер, који је 1941. године био секретар КП Хрватске, у послератној Југославији никада није заузимао положај који му је по способностима и заслугама могао да припада. Увек сам се питао који су греси овог лепог и паметног Црногорца. Поступак према њему може се објаснити једино психолошким феноменом "великог дуга" који је Тито имао према Влади Поповићу. Владо је 1941. године, пред Титом, поцепао депешу коју је добио од Коминтерне, а у којој се каже да је Тито разрешен дужности генералног секретара КПЈ и да ту одлуку Коминтерне треба одмах и неизоставно спровести. Поповић о томе никоме ништа није рекао. Захваљујући њему Тито је остао секретар КПЈ. Пошто одлука Коминтерне није извршена, у Београд је упућен Мустафа Голубић са налогом да убије Тита. Неко је о доласку Голубића обавестио Гестапо који је затим ухапсио Голубића и ликвидирао га. БРУТАЛАН ОБРАЧУН ЗА феномен "велики дуг" карактеристично је да је дужник психолошки оптерећен и да се врло непријатно осећа, због чега мрзи свога добротвора, јер је "велики дуг" најчешће такве природе да се ретко може на адекватан начин вратити. О томе како је Јованка поступила према Влади Поповићу сазнао сам од Мирка Милутиновића, шефа Титовог кабинета, коме је Поповић лично испричао своју муку. Пошто је Поповић постављен за генералног секретара председника Републике, Јованка га је примила одвојено од Тита. Том приликом је рекла: - Друже Поповићу, од данас заборавите политику. Ви нисте овде дошли да водите политику већ да водите рачуна о потребама и пословима куће. Ваше је да се бринете о снабдевању, магацинима, радионицама и гаражама. Постарајте се да све уредно функционише! Владо Поповић је лошим речима примљен, а још горим отпуштен. Јованка га је на растанку назвала нерадником и незналицом. Нисам сигуран да иза тога није стајао сам Тито, јер је он а не Јованка био велики Поповићев дужник. Начин на који је отпуштен Влада Сајтић, представља посебну причу. Поред тога што је био заменик Владе Поповића, Сајтић је у Кабинету водио материјалне и кадровске послове. Једне ноћи око два часа Јованка је телефоном тражила да јој Сајтић хитно обезбеди девизе за лечење њених болесних пудлица у Швајцарској. Позивајући се на професора Ветеринарског факултета Манојла Лапчевића, рекла је да се пудлицама у земљи не може пружити одговарајући третман. И додала да је она обезбедила авион и да се једино чека новац. Сајтић је одговорио да му је жао што не може да испуни њен захтев, јер у каси тренутно нема девиза. Она је потпуно празна. На ове Сајтићеве речи Јованка је љутито рекла: - Запамтићете ви Јованку! - и залупила слушалицу. Сутрадан је Сајтићу из Кабинета стигла порука да више не долази на посао. Све Сајтићеве личне ствари из службених просторија после неколико часова достављене су његовој кући. Једног дана у јуну 1976. године испред виле на Брионима био је паркиран кабриолет и сви смо чекали на излазак председника Тита и Јованке. Кад су они наишли пратња их је поздравила на уобичајени начин. Тито је пошао према задњим левим вратима кола, која му је отворио возач пуковник Марко Агбаба. Генерал Марко Рапо, Титов ађутант, покушао је да Јованки отвори задња десна врата, али га је она у томе спречила. Арогантно је рекла: - Оставите та врата, генерале! Гади ми се само кад вас видим, а не још и да ми отварате врата. Како вас није срамота да се овде појављујете када вам је неколико пута поручено да не желим да вас видим. Где вам је генералска част? Да ли сте се икада погледали у огледалу? Да ли сте свесни како изгледате? Ви сте један дебели, масни, прљави генералчић са птичјим мозгом. Треба ли батинама да вас најуримо из службе, јер за вас речи ништа не значе. Последњи пут вам кажем - губите се и да вас моје очи више не виде! Генерал Рапо је био пренеражен. Стајао је у ставу мирно, као укопан. Био је блед у лицу, а усне су му поплавеле. Безнадежним погледом гледао је према председнику и свом врховном команданту. Окренут леђима, Тито је час гледао у небо, а час на другу страну. Сви ми остали оборили смо очи ка земљи и само повремено бацали поглед на оно што се догађало пред нама. На крају, генерал Рапо је скупио толико храбрости да каже: - Другарице Јованка, ја извршавам наређења врховног команданта, а од њега такву наредбу нисам добио. - Ниси ти способан да извршаваш ничија наређења! - рекла је Јованка. Ушла је у кола и залупила врата. Тито је већ био у аутомобилу. Рапо је сео до возача и кренули су. После ове епизоде генерал пуковник Марко Рапо никада се више није појавио у Титовој и Јованкиној близини. Био је смењен са дужности председниковог ађутанта. Ускоро је отишао у пензију. Кратко време после пензионисања добио је тежак инфаркт срца а затим инфаркт мозга. Живот је завршио у дубокој коми. Последице дуготрајних и честих стресова обично су фаталне. Ордонанси у ставу мирно ПОСЕБНО лош однос Јованка је имала према ордонансима, који су били њени другови и пријатељи у време кад је она дошла да ради у резиденцији. Ти људи су јој помагали да савлада основна правила дворске етикеције, помагали јој у учењу и другим животним потребама. Уместо поштовања и захвалности према њима, она их је посебно малтретирала и понижавала. Кад би их неким поводом позивала, морали су трчећим кораком да долазе и стоје пред њом у ставу мирно. Понекад је знала да их у том положају држи и по пола часа. Када би неко од њих, због статичког замора, покушао мало да се опусти, опомињала га је оштрим тоном да наређења још нису исцрпљена и да се иста морају саслушати у ставу мирно. Како се она над овим људима иживљавала и колико је у томе свему било садизма и мизантропије, најбоље показује пример ордонанса пуковника Косте Јеличића. Кад је Јеличић чуо да ће Тито обићи неке крајеве у Лици и да ће се око један час задржати у његовом родном селу, сматрао је да нема идеалније прилике да се пред својим земљацима покаже као Титов ордонанс и личност од угледа. Пошто у време предвиђено за тај пут није био у смени, тражио је од свога колеге да се замене, на шта је овај пристао. Како се колона приближавала Јеличићевом селу, он је био све узбуђенији. У мислима је већ видео своје сељаке са погледима више упртим у њега него у Тита. Кад су дошли у Костино село, Тито и Јованка су изашли из кола. Сувладарка се обратила ордонансу речима: - Друже Коста, ви останите са пудлицама и пазите на њих. Молим вас, настојте да се пудлице што више изјуре, јер им дуг пут смета. Кад је Тито изашао из аутомобила и пошао према свечаној трибини, све очи су биле упрте у њега и Јованку, тако да пуковника Јеличића нико није ни приметио. За време одржавања церемоније, он је са пудлицама био скривен иза једног жбуна. Кад су се Тито и Јованка вратили до кола, Јеличић је морао да се појави са пудлицама. Једну по једну уносио је у аутомобил. Земљаци су га угледали и повикали: - Ено нашег Косте! Носи кучиће! Далеко је догурао! Јеличић је унео пудлице у Титова кола. Глава му се распадала. Мислио је да му је притисак преко триста. И опсовао је онако по лички: - Јебо те ћаћа, луди Коста! После четири године ратовања, ти си доживео да Јованки шеташ и носиш пудлице! ГРАДИТЕЉ КУЋЕ ЦВЕЋА  ЗА овакав Јованкин однос и понашање постоји неколико објашњења.
Пре свега крива је неограничена власт коју је поседовала.
За Јованкине поступке умногоме је крив и сам Тито.
Он је тражио од особља не само да цене и поштују његову супругу,
него и да њена наређења извршавају без поговора.
На тај начин он је желео да Јованки прибави ауторитет који она није
могла да има на основу својих способности и карактерних особина.
А многе њене карактерне особине биле су са негативним предзнаком - сујета, властољубље, одсуство неких важних моралних врлина (хуманост, пријатељство, истинољубивост и правичност). Тврдоглавост, инат и садизам код Јованке су били посебно истакнути. Недостатак родитељске љубави и бриге (рано је остала без мајке), оскудно образовање у детињству и раној младости, а непотпуно у зрелом добу (вечерња гимназија) имали су великог утицаја на социјализацију њене личност и развој њених врлина. Стари Грци су с правом говорили да се човек не рађа добар, он се учи да буде добар. Јованка је сматрала да има велики смисао за архитектуру, која јој је била хоби. Због тога је захтевала да се код планирања и изградње нових објеката обавезно консултује са њом. По њеним замислима, у Ужичкој 15 срушена је постојећа вила и на њеном месту подигнута резиденција. Оно на чему је Јованка посебно инсистирала код изградње резиденције било је да помоћне просторије (кухињски блок, магацин и канцеларије) буду строго одвојене од куће. Она је то решила на тај начин што је све те просторије ставила под земљу (испод и поред куће). Од помоћног улаза до тих просторија долазило се подземним ходником. На тај начин она је спречила могућност да се у току дана у близини куће и у парку сретне са запосленима у резиденцији. Јованка је учествовала и у пројектовању Куће цвећа, која је прављена по угледу на цветну башту породице Чаушеску. Учествовала је, затим, у осмишљавању и пројектовању готово свих објеката на Брионима које су користили Тито и она. Али њен интерес за грађевинарство није био исцрпљен само њеном сарадњом на пројекту. Она је била и главни грађевински руководилац и инспектор код подизања ових објеката. Под њеним непосредним надзором била је Дирекција за изградњу и реконструкцију објеката као и главни извођач свих ових радова Грађевинска управа ЈНА. Својим предлозима и иновацијама, по речима извођача, она је умногоме успоравала и поскупљивала радове. У објекат је морао да буде уграђен најквалитетнији материјал, због чега су набавке у иностранству биле редовна појава. За кашњење радова Јованка је најчешће оптуживала извођаче. Многе од њих она је лично одстранила са посла као "незналице, забушанте и лењивце". Дешавало се да су скоро завршени објекти морали бити срушени, јер нису били онакви каквим их је Јованка замислила. На "Јованкиним градилиштима" радило је понекад и више хиљада радника и стручњака. Није потребно наглашавати колико су то били велики трошкови. Довољно је само казати да је генерал Гошњак у више наврата тражио од Тита да се Маршалат скине са буџета Армије, јер је он односио огромна средства и дестабилизовао војне финансије. ЗУБИ ЗА ОСМЕХ ПОРЕД масаже Тито је повремено имао и друге физикалне процедуре: хидротерапију, електротерапију, пливање и вежбе у базену. Ове процедуре су извођене за време његовог боравка у Игалу и Карађорђеву. Временом физиотерапеуткиње Радојка и Даријана Грбић почеле су да брину и о Титовом физичком изгледу. Из "Салона лепоте" на Ташмајдану ангажовале су фризера Миленка Милутиновића који је сваких 15 дана, а некад и чешће, фарбао Титову косу и стављао му минивал. При сваком Титовом јавном наступу Милутиновић му је правио нову фризуру. Косу му је учвршћивао разним учвршћивачима. Сјај јој је давао одговарајућим уљима. Да би сакрио упадљиво изражене старачке пеге на рукама Тито је, поред одређених крема и кварцовања, повремено носио и рукавице. И поред лекарске забране и указивања на штетност Сунчевих зрака на његову јаче пигментовану кожу и могућност појаве меланома, он се на то није обазирао. Упорно се сунчао јер му је леп изглед био важнији од многих неповољних последица. Зубна протеза била му је врло лоше урађена због чега је при говору и смеху често падала тако да је морао да је подиже прстом. На предлог доктора Гојка Ајдуковића ја сам ангажовао професора Блажу Грковића који му је урадио нову зубну протезу. Она је не само добро функционисала него је лепотом урађених зуба изменила и физиономију Титовог лица. То је нарочито долазило до изражаја при његовом широком и срдачном осмеху који му је тако лепо стајао. Ја сам му рекао оно што је он некада казао Јованки: "Смејте се, друже председниче, смејте се." Физиотерапеуткиње су временом почеле да се бринуо и о Титовом одевању. Приликом једног рођендана поклониле су му дивно бело одело које му је стајало као саливено. На његову жалост носио га је само неколико часова. Како Јованки није смео да открије од кога је одело добио, она је схватила ко му га је поклонио и у дворишту резиденције истргла један рукав сакоа, Тито је то одело одмах скинуо и никада га више није обукао. Масажа је за Тита представљала култни ритуал којег се он ни по коју цену ниједног дана није хтео да одрекне. Редовно је устајао пре пет часова. После спровођења јутарње тоалете (умивање, бријање, купање) која је тајала око један час, Тито је узимао јутарњу терапију, а затим одлазио у просторије за масажу где га је чекала физотерапеуткиња. На масажу је обично одлазио нервозан, раздражљив и нестрпљив а са ње се враћао препорођен - расположен, толерантан и добронамеран. После масаже примао је ињекције инсулина, а затим после пола часа доручковао. Масажу нико није смео да прекине укључујући и лекаре. У случају велике потребе комуницирало се преко телефона или се морало дуже времена куцати на врата да би се добила дозвола за улаз. После куцања појавила би се масерка Даријана. Она би Титу преносила поруку, а затим ономе на вратима саопштавала његов одговор. Каква иронија судбине? Уместо са законитом супругом и сувладарком, Тито је своје последње дане провео са љубавницом Даријаном. Њена спаваћа соба налазила се поред његове болесничке у Клиничком центру у Љубљани. Даријана није напуштала Тита ни у време кад је он био на апаратима и интензивној нези. Остала је уз њега док је био у коми. Иако за Даријанин боравак у Љубљани, после дефинитивног погоршања Титовог стања, није било никакве потребе, она је у болници остала све док је његово срце давало знаке живота. У Београд је дошла возом заједно са Титовим посмртним остацима. (К р а ј)
|