Feljton:

Raspeto Kosovo

Cveće koje plače

U PROLEĆE 1905. pesnik Milan Rakić je kao diplomirani pravnik sa Sorbone mogao da bira šta će raditi u rodnom Beogradu. Umesto građenja izgledne karijere u nekom od ministarstava Kraljevine Srbije, pesnik je rešio da srpsku metropolu zameni provincijom i da pođe tamo gde je njegovim sunarodnicima tada bilo najteže. Pošao je na Kosmet, koji je još bio pod turskom vlašću, gde će godinama predstavljati rame za plakanje preostalim obespravljenim Srbima u ovim krajevima.
Već prvi utisci novog srpskog konzula u Prištini kao da su odslikavali sve kontraste života u ovoj srpskoj oblasti:
- Nigde valjda nisu životne prilike tako bedne a život bez draži kao ovde. Pa ipak nigde nisam video da je duša tako slatka kao ovde - pisao je Rakić svom prijatelju, diplomati Jovanu Jovanoviću Pižonu.
Slično je ovu žilu kucavicu srpske srednjovekovne države doživeo i pesnik i pravnik Vojislav Ilić, koji je Kosovo poredio sa ”cvećem koje plače”.
Čim je stigao u Prištinu Rakiću su se njegovi kosmetski sunarodnici praktično svakog dana žalili na zulume islamiziranih Albanaca, koji su imali povlašćeni položaj kod turske okupacione vlasti. Tanana pesnička duša je svaku njihovu muku odbolovala i o svemu što je videla i čula neprestano izveštavala Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu.

POSLE šest godina provedenih u dolini plača Rakić se 1911. vraća u Beograd, da preuzme Konzularno odeljenje Ministarstva inostranih dela, ali se na tom visokom diplomatskom položaju veoma kratko zadržava. S jeseni 1912, kad je najzad došlo vreme da se Kosmet oslobodi od Turaka, pesnik odlazi u šumu i priključuje se dobrovoljcima vojvode Vuka, odnosno potpukovnika Vojina Popovića, koji se već pročuo po borbama s Turcima u Makedoniji. Nekoliko dana kasnije vojvoda Vuk će se, goneći tursku vojsku, svojim vojnicima na Kosovu polju obratiti rečima:
- Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?

Svi su ga netremice gledali:
- Ovde, gde mi sada stojimo - nastavio je on - na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara. To je Gazimestan, na kome je Obilić...
U stroju njegovih boraca bio je i Milan Rakić, koji je za istoriju posvedočio o onome što se tog trenutka desilo:
- Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju!

MITOM Kosova, koje su Srbi sanjali više od pet vekova, bili su opsednuti i neki drugi južnoslovenski narodi, o čemu svedoči i jedno pismo velikog hrvatskog kipara Ivana Meštrovića. Pismo je pisano 1913, povodom kampanje koju su te godine neki austrijski listovi vodili za pripajanje Kosova i Metohije tek stvorenoj državi Albaniji, kojom je upravljao austrijski grof Vilhelm Vido. Pošto je bečki ”Di cajt” odbio da štampa njegov tekst, Meštrović ga je 14. januara 1913. objavio u splitskoj ”Slobodi”. ”Sloboda” je zbog toga odmah bila zabranjena, pa je veliki kipar četiri dana kasnije ovaj svoj rad kao otvoreno pismo štampao u listu ”Dubrovnik”:
"Da bi se to polje (Kosovo) oslobodilo plakale su pet stotina godina naše majke, i mi svi smo njihovim suzama bili zadojeni sa mlijekom, zavjetujući se da ćemo historijski poraz svojom krvlju osvetiti. Pa tako se, evo, sad i desilo, i to nam je Polje zato odveć skupo da bismo ga ma kome mogli da ustupimo".
Meštrović je bio kategoričan:
- Htio bih prvi prije da umrem za tu svetinju mog naroda, nego da joj dopustim obesvjećenje; jer moje štatue, koje su se u Beču gledale, iz toga su Polja iznikle.

TRIDESETAK godina kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, klima za pripajanje Kosova i Metohije Albaniji ipak će se, bar nakratko, promeniti. Kosmetski Albanci, koji su se tada Šiptarima zvali, dočekaće 1941. italijanske fašiste i nemačke naciste raširenih ruku, a kad su im Hitler i Musolini omogućili da pripajanjem ove srpske oblasti Albaniji stvore Veliku Albaniju njihovoj sreći nije bilo kraja.
- U najvećem dijelu Kosmeta šiptarske mase fašističke okupatore, a naročito Nemce, smatraju oslobodiocima i najvećim prijateljima - izveštavao je 31. januara 1944. sa lica mesta Titov Centralni komitet, njegov poverenik u ovom delu okupirane Srbije i Jugoslavije Pavle Jovićević.

Objasnio je i poreklo te ljubavi:
- Okupatori su im dali pravo na nošenje oružja, dozvolili im pljačku, iseljavanje i ubijanje svih onih koji nisu Šiptari.
Tako će za vreme okupacije sa Kosova i Metohije biti proterano nekoliko hiljada Srba koji su se posle povlačenja Turaka iz ovih krajeva vratili i naselili u ovaj deo Srbije.
Zbog toga ljubav između kosmetskih Albanaca i nemačkih nacista nije kopnila čak ni pred samu Hitlerovu propast:
- Albanski živalj na Kosmetu stoji i dalje uz okupatora - javljao je leta 1944. Titu lično njegov izaslanik u Albaniji Dušan Mugoša.
Ovaj čovek je Titu javljao je da među kosmetskim Albancima postoje tri struje i da se ”sve tri bore za odbranu granica Velike Albanije.”

ŽAL ZA NACISTIMA

DESETINE hiljada ostrašćenih kosmetskih Albanaca neće moći da prežale ni raspad Velike Albanije, ni Hitlerov slom u Srbiji krajem 1944. Boreći se protiv vraćanja Kosmeta u sastav Srbije i Jugoslavije njihove vođe će tada organizovati masovnu oružanu pobunu, koju su Titove jedinice ugušile posle višemesečnih borbi, zavodeći nakratko i vojnu upravu u ovoj oblasti.
Hiljade Srba koje su albanski separatisti tokom rata proterali sa Kosova i Metohije ni posle savladavanja ove pobune nisu imali prilike da se vrate na svoja ognjišta i da, kao njihovi preci 1912, još jedanput poljube kosmetsku zemlju. Tek uspostavljena Titova vlast im je, na zahtev albanskih političkih prvaka, marta 1945. zabranila povratak u ovaj deo Srbije.
Ova velika nepravda učinjena je da bi se, kako je rečeno, ”jednom za svagda” zaustavio ”međusobni razdor i borba između Srba i Šiptara”.
Nepunih mesec dana kasnije politički lideri kosmetskih Albanaca i Srba će doći u Beograd da bi ”izrazili želju da se i mi, narodi Kosova i Metohije, prisajedinimo federalnoj, bratskoj Srbiji”

VREME DOBRIH ODNOSA

ISTORIJA pamti i periode dobrih odnosa Srba i Albanaca.
Tako je, recimo, Dimitrije Dukađin, sin albanskog velikaša Leke Dukađinija, bio oženjen Komnenijom, ćerkom Stefana Prvovenčanog, unukom Stefana Nemanje.
Jedna od najznačajnijih ličnosti albanske prošlosti, Skender-beg, bio je sin crnogorskog gospodara Ivana Crnojevića i zvao se Staniša. Tri albanska katolička plemena Kastrati, Šalje i Beriše, smatraju se krvnim srodnicima crnogorskog plemena Kuči. I jedno od najranijih pominjanja Albanaca odnosno Arbanasa, kako su se tada zvali, vezano je za titulu Stefana Dušana, koji se sredinom 14. veka titulisao kao ”car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom”.
Jednom prilikom je Dositej Obradović pripadnike albanskog plemena Hormovita, s kojima je 1768/1769 živeo više od godinu, pitao zašto oni jedno svoje polje zovu Lepažita, kad je to srpska reč. ”More kaluđeru”, odgovorili su mu, ”ne čudi se tome. Mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili.”

IME I – ZNAČENJE

IME Šiptar, kako su se kosmetski Albanci nazivali sve do sedamdesetih godina prošlog veka, potiče od albanske reči Šljipnoj, koja znači razumem. Pri tom se misli na jezik, pa se može reći da ”oni sebe nazivaju ljudima koji razumeju svoj jezik”, piše jedan od najvećih etimologa bivše Jugoslavije, profesor Zagrebačkog sveučilišta Petar Skok.
(Nastavlja se)

NOVA KNJIGA O KOSOVU

OVAJ ekskluzivni feljton napravljen je na osnovu knjige našeg novinara Pere Simića "Kosovo - kloniranje prošlosti", koja će se u izdanju ”Narodne knjige” i ”Novosti” za desetak dana pojaviti na kioscima širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. U ovoj dokumentarnoj, bogato ilustrovanoj knjizi, javnosti se, pored niza malo poznatih, prvi put predočava i više od 30 dosad nepoznatih dokumenata, koji osvetljavaju korene albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji u poslednjih šezdesetak godina. Najveći broj ovih dokumenata, koje ni domaći ni strani istraživači do sada nisu koristili, autor je u poslednje tri godine otkrio i istražio u Titovom arhivu u Beogradu i u Diplomatskom arhivu Ministarstva spoljnih poslova SCG.

Hodža kliče "živela Srbija!"

17. februar 2006

ČIM je u proleće 1945. ugušena oružana pobuna šiptarskih ekstremista na Kosovu i Metohiji, ova oblast se ponovo vratila u sastav Srbije. Borci Velike Albanije, koji su za vreme okupacije Jugoslavije masovno proterivali Srbe iz ovih krajeva i verno služili Hitleru i Musoliniju, bili su najzad poraženi. Na vlast su dolazili lokalni srpski i šiptarski antifašisti, koji su marta 1945. jednoglasno rešili da u Beograd upute dvojicu svojih izaslanika.
Tako će se 7. aprila 1945. na prvom zasedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije naći i Dušan Mugoša i Mehmed Hodža. Učesnicima ovog skupa prvi se obratio Dušan Mugoša, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio i jedan od organizatora antifašističkog pokreta u Albaniji:
- Danas kada se približava dan kada će sva naša zemlja biti slobodna, izražavam želju Narodnooslobodilačkog odbora za Kosovo i Metohiju da se i mi, narodi Kosova i Metohije, prisajedinimo federalnoj Srbiji.
- Izražavajući ovu volju Oblasnog narodnooslobodilačkog odbora - naglasio je on - izražavam želju naroda Kosova i Metohije, šiptarskog naroda, crnogorskog i srpskog naroda.
Mugoša je prisutne podsetio da narodi Kosmeta u borbi protiv okupatora ”nisu dali onoliko koliko su dali ostali narodi”, ali to, kako je rekao, ”ne znači da je danas kasno”.

U IME Šiptara Kosova i Metohije Antifašističkoj skupštini narodnog oslobođenja posebno se obratio Mehmed Hodža. Govorio je na maternjem jeziku, a njegov govor je na srpskohrvatski prevodio Dušan Mugoša.
- Osećam se vrlo srećnim što mi se ukazala prilika da učestvujem u radu ove skupštine - rekao je on, priznajući da je šiptarski živalj Kosova i Metohije
u tek minulom ratu ”malo dao”, jer je bio pod uticajem sopstvene reakcije koja se stavila u službu okupatora.
- Cilj reakcije - precizirao je Hodža - bio je da na Kosovu i Metohiji stvori kasapnicu, gde će se šiptarski narod boriti protiv Srba i Crnogoraca, i ona je u tome donekle i uspela.
- Jedan broj omladinaca Šiptara sa Kosova i Metohije sada se - ističe Hodža - u zajednici sa braćom Srbima i Crnogorcima bori protiv okupatora, a to dokazuje da su Šiptari krenuli pravim putem i da su za zbliženje naroda Kosova i Metohije.
Hodža je bio izričit:
- Prisajedinjenje Kosova i Metohije Srbiji ne plaši šiptarski narod Kosova i Metohije, nego ga učvršćuje i daje mu sigurnost da će imati ista prava sa ostalim narodima Kosova i Metohije.
Obećavajući da će Šiptari ”sada da snose najveći teret u borbi protiv fašizma”, Hodža je na kraju uskliknuo:
- Ja želim ovoj istorijskoj Skupštini najveći uspeh i čestitam joj rad. Živela Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije!

TRI meseca kasnije, 10. jula 1945, Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije u Prizrenu, uz saglasnost svih prisutnih, donosi Rezoluciju o pristupanju Kosovskometohijske oblasti federalnoj Srbiji.
Već u prvoj rečenici ovog dokumenta kosmetska Skupština ”utvrđuje radosnu činjenicu da su se prilike u oblasti sredile i normalizovale”, a da "najsvetliju činjenicu u današnjem životu u oblasti predstavlja temeljna izmena nastala u odnosima između stanovništva šiptarske narodnosti i Srba i Crnogoraca”.

- Učinjen je jednom zasvagda kraj politici razvijanja međusobnog razodra i borbe Srba i Šiptara - ističe se u Rezoluciji i dodaje:
- Danas šiptarsko stanovništvo uživa stvarnu ravnopravnost u oblasti, što se, kako se kaže, vidi i po ”ravnopravnosti šiptarskog jezika u državnoj administraciji” i otvaranju škola ”sa šiptarskim nastavnim jezikom”.
Ključna rečenica ovog dokumenta ovako je formulisana:
- Oblasna narodna skupština daje izraza želji celokupnog stanovništva oblasti da ova bude priključena federalnoj Srbiji kao njen sastavni deo.

NEPUNIH mesec dana kasnije, 7. avgusta 1945. Predsedništvo Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Jugoslavije je odobrilo Rezoluciju Oblasne skupštine Kosova i Metohije ”kojom se teritorija Kosova i Metohije priključuje federalnoj Srbiji”. Istog dana, na prvoj sednici trećeg zasedanja, to je, uz aplauz svojih većnika, učinila i Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Jugoslavije, koja je, uz povećanje broja poslanika, proglašena Privremenom narodnom skupštinom Jugoslavije.
Mesec dana kasnije, Predsedništvo Narodne skupštine Srbije na osnovu ove odluke Privremene narodne skupštine Jugoslavije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Kosovskometohijske oblasti. Prema članu ovog zakona ovu autonomnu oblast, koja ”čini sastavni deo Srbije”, sačinjava 15 srezova. Sedište podgorskog je bilo u Dragašu, podgorskog u Suvoj Reci, šarplaninskog u Prizrenu, đakovičkog u Đakovici, podrimskog u Orahovcu, pećkog u Peći, istočkog u Istoku, zvečanskog u Mitrovici, vučitrnskog u Vučitrnu, labskog u Podujevu, dreničkog u Srbici, nerodimskog u Uroševcu, gračaničkog u Prištini, kačaničkog u Kačaniku i gnjilanskog u Gnjilanu.
Ustanovljeno je da Šiptari, Srbi i Crnogorci na Kosovu i Metohiji ”uživaju jednaka prava i imaju jednake dužnosti”, a zakonom je utvrđen i tekst zakletve:
- Zaklinjem se svojom čašću i čašću svoga naroda da ću uvek zastupati i braniti demokratska prava i slobodu naroda Autonomne Kosovskometohijske oblasti u sastavu Narodne Republike Srbije...

ŠKOLE I ĐACI

ŠKOLSKE 1945/1946. godine osnovne škole i gimnazije na šiptarskom jeziku na Kosovu i Metohiji pohađalo je 23.615 učenika, a tri godine kasnije bilo ih je 65.000.
Pre Drugog svetskog rata na Kosmetu praktično nije bilo šiptarskih škola i nastavnika, već je njihovu decu pismenosti učilo šest lokalnih studenata i deset učitelja iz Albanije.

CELINA TEK 1945.

ZAKONOM o ustanovljenju i ustrojstvu Kosovskometohijske oblasti iz 1945. ovi krajevi su prvi put postali jedinstvena administrativno-geografska celina.
Pre donošenja ovog zakona Kosovo i Metohija su figurirali kao jedinstven administrativno-geografski pojam samo u pojedinim proglasima i u organizacionom ustrojstvu Komunističke partije Jugoslavije. Zanimljivo je, međutim, da je to ustrojstvo za KPJ bilo samo formalno, jer je u proleće 1944. iz CK KPJ komunističkim funkcionerima na Kosmetu izričito napisano: ”Vaš kraj nije neka posebno kompaktna oblast.”

Čuvajte se, vi Srbi!

18. februar 2006

ZA prvih 20 godina od povratka u sastav Srbije Kosmet je doživeo najveći preporod od dolaska Šiptara u ove krajeve. Za nepune dve decenije, od 1947. do 1965, nacionalni dohodak je povećan tri puta, broj đaka za 7,3 puta. Otvoreno je devet viših i visokih škola i 65.000 radnih mesta. Smrtnost beba je gotovo prepolovljena, broj bolesničkih postelja povećan je osam, broj lekara 13 puta.
Bez obzira na sve, već 1965. u ovoj srpskoj oblasti je došlo do prvih separatističkih incidenata šiptarskih ekstremista.
Na zbornici Gimnazije u Istoku 16. decembra te godine osvanula je parola, ispisana na šiptarskom jeziku: ”Živela Albanija sa Enver Hodžom na čelu”, ortodoksnim komunističkim diktatorom ove susedne zemlje.
Parola je ostala netaknuta celog dana, niko od nastavnika i iz rukovodstva škole nije našao za potrebno da je ukloni sa vrata zbornice.

Sutradan, 17. decembra, parola je preko noći dobila dodatak. Umesto ”sa Enver Hodžom na čelu”, osvanulo je ”sa bratom Enverom Hodžom na čelu”. Pored nje ovog puta je bila istaknuta i jedna nova, još zloslutnija parola: ”Čuvajte se, vi Srbi, jer će doći dan!”

CENTRALNI komitet Saveza komunista Srbije i Glavni odbor Socijalističkog saveza Srbije informisali su o svemu ovome rukovodstvo Socijalističkog saveza Jugoslavije, koje je tek 11 dana od ove separatističke provokacije pripremilo informaciju broj 16. U njoj se spora reakcija na ovo oglašavanje šiptarskih separatista kamuflira tvrdnjom da je Opštinski komitet SK Istoka ”odmah po ispisivanju ovih parola preduzeo potrebne mere”, da je ”obavljen razgovor sa grupom komunista iz Gimnazije” i da je ”zahvaljujući dobroj organizaciji i akciji komunista otkriveno lice koje je pisalo i istaklo pomenute parole”.

- To je - kako se kaže u ovoj informaciji - učenik drugog razreda Gimnazije, rodom iz sela Tomance, koji je ove školske godine došao iz Pećke gimnazije.
Bez otkrivanja imena ovog učenika u informaciji se saopštava da je on i u Pećkoj gimnaziji ”slično delovao”, da je ispitivanje nadležnih organa o onome što se desilo u Gimnaziji u Istoku ”u toku” i da je selo Tomance bilo poznato po ”sličnim nacionalističkim pojavama”.
"U toku je", konstatuje se na kraju ovog dokumenta " dalja politička aktivnost u koju će se u prvom redu uključiti nastavničko veće i učenici Gimnazije".

PORED najistaknutijih funkcionera Socijalističkog saveza Jugoslavije,
glavnog urednika Tanjuga Lea Matesa i direktora i glavnog urednika ”Borbe” Lazara Mojsova, ova informacija je upućena i u Titov kabinet u Beogradu.
Informacija broj 16 tu je stajala tri dana, da bi neko od saradnika Titovog kabineta u gornjem desnom uglu latinicom ispisao sledeće: ”Vidio (nebih slao), 31. HII 65.”
Nepravilno ispisana napomena ”nebih slao” verovatno se odnosila na samog Tita.
Šest i po meseci kasnije, 15. juna 1966, kada se nizom zakulisnih poteza već uveliko pripremalo smenjivanje vodećeg srpskog političara, potpredsednika Aleksandra Rankovića, Titu se preko njegovog generalnog sekretara Bogdana Crnobrnje, iz Prištine javlja predsednik Pokrajinskog komiteta SK Veli Deva:

”Druže Tito,

Mi smo i ranije izražavali želju da Te neposredno izvestimo o naporima koje radni ljudi Kosova i Metohije ulažu, rezultatima koji se postižu i problemima sa kojim se susrećemo u borbi za društveno-ekonomski preobražaj Pokrajine.
Prilikom boravka u Beogradu povodom 25. maja i Tvog rođendana, mi smo druga Crnobrnju još jednom zamolili da Te obavesti o našoj želji.
Slobodni smo da Ti se obratimo sa molbom da ovih dana primiš jednu delegaciju Kosova i Metohije na razgovor o pitanjima koje smatramo značajnim za dalji razvoj Pokrajine.

Mi smo svesni Tvoje zauzetosti i preopterećenosti, ali ocenjujemo da će nam razgovor s Tobom pomoći u daljim naporima za dosledno sprovođenje u delo odluka Osmog kongresa SKJ i mera privredne i društvene reforme.
Za Pokrajinski komitet SK Srbije za Kosovo i Metohiju politički sekretar Veli Deva.”

DVA dana kasnije, 17. juna 1966, kada iskonstruisane optužbe o tome da je Ranković prisluškivao Tita i pripremao zaveru protiv njega ulaze u završnu fazu, šef Kabineta Predsednika Republike Mirko Milutinović uz Devino pismo šalje Titu sledeću belešku:

"Prilažemo pismo političkog sekretara Pokrajinskog komiteta SK Srbije za Kosovo i Metohiju druga Veli Deve, koji moli da drug predsednik primi delegaciju Kosova i Metohije na razgovor o pitanjima značajnim za dalji razvoj Pokrajine. Molimo druga predsednika za odluku."
U levom donjem uglu ove beleške ispisan je Titov odgovor: ”Primiću njih
23. VI.”
U pregledu prijema koje je za Tita 22. juna pripremio njegov protokol, upisano je da će on narednog dana, 23. juna, u 10.30, primiti u oproštajnu posetu indijskog ambasadora u Jugoslaviji R. S. Mania, a da je prijem delegacije Kosmeta predviđen u 11 časova.

DELEGACIJU Kosmeta trebalo je da sačinjavaju: predsednik Pokrajinske skupštine Stanoje Aksić, predsednik Pokrajinskog komiteta SK Veli Deva, predsednik Pokrajinskog izvršnog veća Ali Šukrija, direktor izdavačkog preduzeća ”Rilindja” Sinan Hasani i predsednik Pokrajinskog odbora Socijalističkog saveza Branko Škembarević. Razgovoru ove delegacije sa Titom planirano je da prisustvuju i predsednik CK SK Srbije Jovan Veselinov, generalni sekretar predsednika Republike Bogdan Crnobrnja i saradnica u Titovom kabinetu Ljubica Mihić, ali je to naknadno promenjeno. Ljubica Mihić je izostavljena sa spiska prisutnih, a umesto Veselinova upisano je ime Dragog Stamenkovića, predsednika Izvršnog veća Srbije.
U poslednjem trenutku, verovatno zbog diskrecije, promenjeno je ne samo vreme, već i mesto ovog susreta. Umesto 23. u 11.00, Tito je odlučio da delegaciju ove srpske pokrajine primi narednog dana na Brionima.
Tri dana kasnije, 27. juna 1966, Titova vojno-tehnička komisija, koja je utvrđivala istinitost njegovih sumnji na račun Rankovića, priznaje da nije uspela da dokaže Rankovićevu krivicu. Bez obzira na to, četiri dana kasnije, 1. jula 1966, Titov CK iz vrha Jugoslavije eliminiše vodećeg srpskog političara Aleksandra Rankovića, o kome se već uveliko govorilo kao o Titovom nasledniku na čelu jugoslovenske federacije. Trinaest dana kasnije, 13. jula 1966, Ljubica Mihić u službenu belešku o ovom Titovom razgovoru sa delegacijom Kosova i Metohije upisuje podatak za istoriju: ”Stenografske beleške nisu vođene!”

NARODNOST UMESTO MANJINE

DO 1963. ovaj deo Srbije se zvanično zvao Kosovsko-metojiska oblast, a Ustavom SFRJ donetim te godine naziv je promenjen u Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju.
Tim Ustavom i termin nacionalnih manjina, uobičajen u celom savremenom svetu, zamenjen je terminom ”narodnost”. Termin nacionalne manjine je, kako je saopšteno prilikom usvajanja Ustava, zamenjen zbog toga što ”potiče iz stare Jugoslavije”!

RAZGOVOR – SNIMLJEN

NA jednoj fotografiji sa Titovog susreta sa delegacijom Kosova i Metohije, do kojeg je došlo 24. juna 1966. na Brionima, sedam dana pre smene vodećeg srpskog političara Aleksandra Rankovića, vidi se mikrofon. Ova slika, koju je autor ovog feljtona nedavno otkrio u Titovom arhivu u Beogradu, pokazuje da je ovaj razgovor ipak snimljen, ali sadržaj tog razgovora iz neobjašnjivih razloga ni do danas nije dostupan, čak ni najužem rukovodstvu Srbije i Crne Gore.

Seoba Srba pod cenzurom

19. februar 2006

ČIM je sa svih funkcija smenjen najistaknutiji srpski političar potpredsednik SFRJ Aleksandar Ranković, Srbi su se počeli seliti sa Kosova i Metohije. O tome je jednim pismom iz Vučitrna 30. septembra 1966. obavešten i maršal Tito.
"I pored Vašeg velikog rada", pisao mu je čovek koji se potpisao kao "V. Petr.", "primorani smo da Vam i mi malo dosadimo. Ali verujemo da ćete nas razumeti".
"Kao prvo", piše u ovom pismu "velika je seoba Srba sa Kosmeta. Ne
znam da li ste upoznati. A može se proveriti".
V. Petr. navodi i dokaze:
"Prvo, okolina Vučitrna, selo Kraljica. To su bili sve Crnogorci, od celog sela samo je ostala jedna kuća koja još nije iselila, a koja mora sada da i ona iseli..."

KAO drugi primer, pominju se stanovnici sela Gojbulje koji su kolektivno došli u zgradu Skupštine opštine Vučitrn da se žale na komšije Šiptare zbog kojih ne mogu više da ostanu u svom selu, jer im Šiptari ”usred dana stoku teraju iz avlije”.
"Verujte da je velika žalost, a Vi sigurno niste upoznati", kaže V. Petr., koji veruje da Tito o svemu ovome ”sigurno nije upoznat”, pa ga moli da ovo što on tvrdi proveri, ali ga upozorava da bude oprezan, jer ”organi to malo kriju”.
Ako se na ovaj način nastavi ”videćete brzo šta će sve biti”, kaže V. Petr. i
dodaje:
"Ovo je gore nego za vreme okupatora. Samo što mora da trpimo sve".
Autor ovog pisma poručuje Titu da ne sme da napiše svoju tačnu adresu, ali je siguran da ljudi ”u selu znaju ko može ovo da piše”.
"Žao mi je što ne smem do vas da dođem, jer posle bi svakako bio progonjen" kaže on, naglašavajući da je ista situacija i u selu Svraćak:

"Ljudi masovno odlaze, jer vidimo šta će brzo sa Srbima biti na Kosmetu samo ako se ovako produži".
Pisac ovog pisma je na kraju poručivao:
"Molimo vas da ovo razmotrite a možda ću kasnije doći i do Vas, pa makar me odmah ubili".
Tako je pisao V. Petr., ali njegovo pismo su Titovi saradnici, pre nego što su ga prosledili svom šefu, ozbiljno cenzurisali.
Umesto ”velika je seoba Srba sa Kosmeta”, u verziji pisma koja je data Titu pisalo je ”Srbi se iseljavaju sa Kosmeta”. Prema ovoj ublaženoj varijanti pisma V. Petr. nije pisao da ona jedina preostala crnogorska porodica iz sela Kraljice ”mora sada da se i ona iseli”, već se ta porodica ”priprema za iseljavanje”...
U gornjem, levom uglu originala ovog pisma u Titovom kabinetu je ispisana oznaka ”Pov(erljivo) 1550/66”, a u donjem, levom uglu je napomena da kopiju ovog pisma treba poslati Centralnom komitetu SKJ, novom potpredsedniku SFRJ Koči Popoviću i generalnom sekretaru predsednika Republike Bogdanu Crnobrnji. Na svojoj, prepravljenoj verziji pisma Tito je u gornjem levom uglu s visine svojeručno ispisao direktivu Dobrivoju Radosavljeviću, predsedniku Centralnog komiteta SK Srbije: ”Treba vidjeti šta se to tamo događa.”

MESEC i po dana kasnije, 19. novembra 1966, Titu se iz Prištine obraća Veli Deva, predsednik Pokrajinskog komiteta SK Kosova i Metohije. Ne pominje nikakvo iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosmeta, već euforično govori o ”živoj političkoj aktivnosti” koju organizacije i rukovodstvo SK na Kosmetu vode ”na sprovođenju odluka istorijske brionske sednice CK SKJ”, na kojoj je bez ubedljivih činjeničnih dokaza eliminisan Titov potencijalni naslednik, vodeći srpski političar Aleksandar Ranković.

- U ovoj aktivnosti - kaže Deva - u celosti su potvrđene ocene i odluke Četvrte (brionske) sednice CK SKJ i izražena je bezrezervna podrška komunista i drugih radnih ljudi Kosova i Metohije odlukama, Centralnom komitetu i posebno Tebi, druže Tito.
O odlukama Tita i njegovog CK koje ”bezrezervno podržavaju” ne samo komunisti, već i ”radni ljudi Kosova i Metohije” koji nemaju nikakve veze sa Titovim SKJ, Deva više ne govori, ali zato tvrdi da su on i njegovi saradnici u međuvremenu otkrili da je Ranković napravio pravu pustoš na Kosmetu.

- Želja nam je, druže Tito - moli Deva - da Te lično upoznamo sa stanjem i zadacima sa kojima se Savez komunista bori u sadašnjoj situaciji. Zato Te molimo da primiš na razgovor grupu članova Pokrajinskog komiteta SK. Neposredmi kontakti s Tobom, kao i uvek, i ovom prilikom će nam pomoći u daljoj borbi za ostvarivanje odluka Osmog kongresa SKJ.

DO novog susreta između Tita i političkih vođa sa Kosmeta došlo je 23. februara 1967. u Beogradu. U strogo poverljivom zapisniku sa razgovora koji je tad vođen piše da se nije radilo o susretu ”s grupom članova Pokrajinskog komiteta SK”, kako je Deva tražio, već da je Tito tog dana ”primio delegaciju Kosova i Metohije”. Pored Veli Deve prisutni su bili predsednik Pokrajinskog izvršnog veća Ali Šukrija, sekretar Izvršnog komiteta PK SK Ilija Vakić, član Predsedništva CK SKJ Fadilj Hodža, predsednik Saveza sidnikata Kosmeta Kadri Reufi i član Predsedništva PK SK Luka Vlahović.
Izvinjavajući se gostima što ih zbog zauzetosti nije primio ranije, Tito je izjavio da je posle smene Rankovića ”veoma zainteresovan kako se sve to u našoj zemlji odvija”:
- Pa, kako je kod vas? Pričajte mi!
- Ne znamo koliko vremena možemo da Ti uzmemo - primetio je Deva.
- Kada ste došli kod mene, nemojte voditi računa o vremenu! - kavaljerski je odgovorio Tito.

DVA GOVORA

NA početku razgovora vođenih 23. februara 1967. Deva je izjavio da nije slučajno Tita pitao ”koliko vremena možemo da Ti uzmemo”. Učinio je to zbog toga što je za ovaj susret bio pripremio ”dva koncepta, jedan kraći i jedan duži”.
- Tako mi je - objasnio je - rekao Fadilj Hodža.

BAKARIĆ O RANKOVIĆU

NEKE osnovne motive za iznenadno uklanjanje Aleksandra Rankovića i slabljenje uticaja Srbije u vrhu Jugoslavije, samo tri meseca posle ovog događaja, otkrio je vodeći hrvatski političar Vladimir Bakarić. Potvrđujući da se tada uopšte nije radilo o želji najužeg jugoslovenskog rukovodstva da otkloni deformacije Službe državne bezbednosti, koje su se vezivale za Rankovića, on je tada na pitanje kakav je uticaj SDB imala u Hrvatskoj, izjavio:
- Ja bih okrenuo stvar malo drugačije, to pitanje je kako smo mi kao Savez komunista Hrvatske uticali na razvoj događaja na Četvrtom plenumu, na ono što se dogodilo na Četvrtom plenumu.
 

Tito daje krila separatistima

20. februar 2006

OSAM meseci posle smene Titovog potencijalnog naslednika, sekretara CK SKJ i potpredsednika SFRJ Aleksandra Rankovića, vođa kosmetskih komunista Veli Deva je prvom čoveku Jugoslavije pričao samo ono što mu je odgovaralo i što je njegov domaćin želeo da čuje.
U razgovoru, vođenom u Beogradu 23. februara 1967, rekao mu je da je Četvrti plenum CK SKJ, na kojem je iznenada smenjen Ranković, ”imao vrlo širok odjek u našoj pokrajini, kako u Savezu komunista tako i masama svih nacionalnosti”. Da bi pojačao utisak dodao je: ”U gradovima, kod svih slojeva stanovnika, i na selu.”
Istakao je da su se kosmetski Šiptari, nezavisno od toga da li su ili nisu članovi Titovog SKJ, posebno obradovali neočekivanom uklanjanju sa političke scene najuticajnijeg srpskog političara, a samim tim i slabljenju Srbije u jugoslovenskoj federaciji. Njihovo zadovoljstvo je toliko veliko da ga, praktično, podjednako dele Šiptari svih političkih ubeđenja.

- Stvoreno je - govorio je Deva - jedno opšte poverenje šiptarske narodnosti prema Savezu komunista, našem sistemu, Centralnom komitetu i drugu Titu.
U istom stilu je i nastavio:
- Povećalo se osećanje sigurnosti šiptarske narodnosti u naša kretanja u perspektivi, u naš dalji društveni i ekonomski razvitak.

POSLE ove uvertire prvi komunista Kosova i Metohije našao je za potrebno da kaže kako i među Šiptarima postoje reakcionarne i ekstremističke snage koje ”ne treba izgubiti iz vida”:
- U vezi s tim hteo bih da kažem da smo proteklih sedam-osam godina imali redovno isticanje zastave (susedne Albanije) na više mesta (na Kosmetu) na dan albanske nezavisnosti, 28. novembra - izjavio je on, pri čemu je mislio na nezavisnost Albanije.
Skrenuo je pažnju kako je to bilo ”delo reakcije na Kosmetu, ali ponekad i drugih”, ali nije objasnio na koje je ”druge” mislio, već je napravio veliki obrt:
- Međutim - naglasio je sa zadovoljstvom - prošlog 28. novembra (1966) odmah izjutra tražio sam telefonske veze sa svim mestima (na Kosovu i Metohiji), jer me je jako interesovalo hoće li to i sada da se ponovi.
U istom tonu Deva je saopštio i rezultate ove ankete:
- Pitam Prištinu - nema ništa. Zatim Peć, Đakovicu, Prizren takođe nema ništa.

Usledila je i poenta koja je najavljivala mogućnost da se albanski komunisti stave na čelo nacionalne homogenizaciju svojih sunarodnika na Kosovu i Metohiji:

- Sužava se prostor svim delovanjima koja bi mogla da stavaraju negativne posledice među Šiptarima.

NA šta je sve mislio, nije objasnio, ali događaji koji su ubrzo usledili pokazali su da lideri šiptarskih komunista u pokrajini sve više preuzimaju inicijativu od šiptarskih ekstremista na Kosovu i Metohiji. Nepunih godinu dana posle izražavanja Devinog zadovoljstva što se oni više ne oglašavaju isticanjem državne zastave Albanije na Kosmetu, rukovodstvo ove pokrajine sa Velijem Devom na čelu će tražiti da zastava ove ortodoksne komunističke zemlje zvanično bude proglašena zastavom ne samo pripadnika šiptarske manjine u ovom delu Srbije, već i cele ove pokrajine.
Pošto je nešto više od dva meseca pre ovog susreta s delegacijom Kosova i Metohije Tito odustao od najavljenog sudskog gonjenja Rankovića, Deva je smatrao da je potrebno da u nastavku ovog razgovora kaže:
- Posebno napominjem da je posle abolicije Rankovića došlo do nekog opšteg straha (među kosmetskim Šiptarima) i neizvesnosti šta će sada biti. Neki su govorili da je, eto, drug Tito oprostio Rankoviću.

- Nisam ja oprostio Rankovću - prekinuo ga je Tito. - Tu su posredi mnogi razlozi, i spoljnopolitički, i drugi.

Deva se nije zbunio:
- Kod nas je ta abolicija neke zabrinula - dozirao je on - pričajući kako je jedan od takvih i neki neidentifikovani starac, koji uopšte nije bio član SKJ, ali je ”na jednoj konferenciji” posle smene Rankovića klicao: "Živio Tito, Živio Centralni komitet!”

KAD je video da je đavo odneo šalu, Tito je otvorio karte do kraja:
- Ranković se sada sve manje pominje, i to je teža likvidacija nego da je zatvoren.
Potom je bio direktniji:
- Abolicija je došla zbog toga što ja ne znam šta bi se sve pred sudom tražilo!
Pa još direktniji, ističući ono što ga je u slučaju njegovog potencijalnog konkurenta za vlast verovatno najviše interesovalo:
- On je politički mrtav - naglasio je Tito, hvaleći CK SK Srbije što je pokazao ”puno razumevanje” za njegove zahteve za eliminisanje Rankovića.

Na to je član kosmetske delegacije Fadilj Hodža izjavio:
- Narod (šiptarski) je jako zagrejan za ovu današnju liniju i politiku, tako da možemo računati da ćemo sa uspehom izvršiti svoje zadatke.
U ovom susretu Tito je posle svega šiptarskim funkcionerima sa Kosmeta dao jedno specijalno obećanje:
- Vi ćete imati sva prava, ne samo materijalna, već i politička, građanska i druga.
Dodao je ”koja vam pripadaju”, ali s obzirom na kontekst ovog razgovora i sve što je ovom prilikom, što direktno, što indirektno rečeno, poruka je bila jasna: Tito će podržati što veće udaljavanje ove srpske pokrajine od Republike Srbije.
Nije trebalo dugo čekati da bi se to i golim okom videlo. 

OPTUŽBE BEZ DOKAZA

PRAVI razlog za aboliciju Rankovića i njegovo oslobađanje od sudske odgovornosti nije se krio u Titovom milosrđu, već u nedostatku dokaza za njegovu krivicu. To se najbolje vidi iz ”izmena i dopuna”, koje je početkom decembra 1966. Savezno izvršno veće naknadno podnelo na sopstveni ”Izveštaj o protivustavnoj delatnosti grupe oko Aleksandra Rankovića i o zloupotrebljavanju Službe državne bezbednosti u političke svrhe”.
- U tekstu izveštaja - piše u ovom dokumentu - što manje spominjati ime Rankovića.
Skačući sam sebi u usta, SIV traži da se kaže kako je Ranković ostvarivao ”uticaj na organe državne vlasti, što je u krajnjoj liniji identično i sa političkom zaverom”.
Očigledne štete koje je on svojom antiustavnom delatnošću, po nalazu Brionskog plenuma CK SKJ, nesumnjivo naneo zemlji ovim dokumentom su naprasno preformlisane u "izvesne štete".

KAKO JE KOD VAS?

OVAJ susret sa delegacijom Kosova i Metohije Tito je počeo pomalo neočekivanim izvinjenjem svojim gostima:
- Drago mi je što ste došli, ali moram da se izvinim što tako dugo nisam mogao da vas primim. Vi ste tražili prijem već odavno, no mislim da i sada možemo da razgovaramo o svim pitanjima zbog kojih ste hteli da dođete kod mene.
Objasnio je da je bio toliko zauzet da je morao da odloži "i posetu Japanu", a onda se kosmetskim vođama obratio biranim rečima:
- Ja sam veoma zainteresovan kako se sve to (posle smene Rankovića) u našoj zemlji odvija. Pa, kako je kod vas? Pričajte mi!

Hoće državu u državi

21. februar 2006

GODINU dana posle Titovog obećanja liderima kosmetskih Šiptara da će im dati ”sva prava”, u Prištini je pripremljen dokument o što većem osamostaljivanju ove pokrajine od Srbije.
Ceo projekat je počivao na apsolutizaciji načela o ravnopravnosti srpskog i šiptarskog jezika u ovoj pokrajini i na vulgarizaciji političke parole o ravnopravnosti jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina, koje su se ovde narodnostima zvale.

Ideja je bila da se na osnovu bukvalno shvaćene ravnopravnosti jezika i ”naroda i narodnosti” cela ova srpska pokrajina - u kojoj žive ne samo Srbi i Crnogorci, već i Turci, muslimani, Cigani i druge etničke zajednice - identifikuje samo sa Šiptarima kao najbrojnijom entičkom zajednicom. U krajnjoj liniji da se ”ravnopravnost naroda i narodnosti” suspenduje u međuetničkim odnosima na Kosmetu, a da se upravo na osnovu te komunističke kovanice u odnosima i vezama pokrajine sa Srbijom, za Šiptare obezbedi ona vrsta ”ravnopravnosti” koju ti isti Šiptari kao narodnost nisu dozvoljavali srpskom i crnogorskom narodu na Kosovu i Metohiji, a kamoli tamošnjim nacionalnim manjinama.

NA tim premisama vođe kosmetskih Šiptara su aprila 1968. od Beograda zvanično tražile:
- Da smernice Izvršnog veća Srbije i uputstva republičkih organa uprave više ne budu obavezni za organe uprave ove pokrajine.
- Da pokrajinski organi uprave vrše sve poslove koji su saveznim propisima stavljeni u nadležnost republičkih organa, osim onih poslova koji su republičkim zakonom zadržani za isključivu nadležnost republičkih organa.
- Da se pokrajini obezedi sudska autonomija, da Kosmet dobije samostalni vrhovni sud, samostalno javno tužilaštvo, privredni sud i javno pravobranilaštvo.
Veli Deva, Fadilj Hodža i drugi šiptarski funkcioneri otvoreno su zahtevali:
- U oblasti organizovanja pravosuđa smatramo da autonomna pokrajina treba da ima sva prava koja sada imaju republike!

Apetiti su bili sve veći i veći: zahtevali su da se najviši pravni akt pokrajine više ne zove statut, već ”pokrajinski ustav”, a da Pokrajinska skupština umesto odluka može da donosi zakone.

OSOKOLJENI Titovom podrškom išli su i dalje: da bi pokrajinu što više udaljili od Srbije odlučili su da pojam Metohije, koja je svojim nazivom podsećala na srpski karakter ovih krajeva, po svaku cenu, izbace iz naziva ove pokrajine.
- Pojam Metohije - pisao je šiptarski vrh Kosmeta - ni u kom slučaju ne obuhvata šire područje od sliva (rečica) Pećke i Dečanske Bistrice. A svi relevantni domaći i strani izvori govore da Metohija obuhvata nekoliko desetina puta veću teritoriju koja se proteže od Mokre gore na severu do Šar-planine na jugu i od Dečanskih planina na istoku do Prokletija, Paštrika i Koritnika na zapadu. I da zaprema više od 4.300 kvadratnih kilometara.

Pozivajući se čak i na Konstantina Jirečeka i njegovu ”Istoriju Srba” tvrde da je oblast Kosova ”objedinjavala u saobraćajnom pogledu veoma široke teritorije u svojoj okolini”, a taj isti Jireček je pisao da je u 14. veku glavno mesto Kosova ”Priština samo selo”, a da su u Metohiji ”vrveli dalmatinski, grčki i domaći (srpski) trgovci”.

FAVORIZUJUĆI Kosovo, a anatemišući pojam Metohije, citirali su i druge istorijske izvore, a ti isti izvori su govorili da je pre najezde Turaka Metohija imala znatno veći značaj od Kosova i u saobraćajnom i u trgovačkom pogledu, jer su u Prizrenu Dubrovčani, uz Grke, najpoznatiji trgovci ovog dela Evrope, još u 14. veku imali svoje trgovačku koloniju i konzula.

Protivrečnosti u ovom dokumentu je bilo na pretek.

Pozivali su se i na turski list ”Prizren”, koji je sedamdesetih godina 19. veka u ovom metohijskom gradu izlazio na turskom i srpskom jeziku, što znači da su i same Osmanlije uvažavale i srpski karakter i značaj ovog kraja.
- Kosovo je istorijski najstarija administrativno-teritorijalna celina - pisali su oni previđajući da je Kosovski vilajet u drugoj polovini 19. veka stvorila turska okupatorska vlast, da je on samo delimično obuhvatao teritoriju ovog kraja, a da su Kosovo i Metohija prvi put postali ”administrativno-teritorijalna celina” Zakonom o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne kosovskometohijske oblasti. Taj zakon je donelo Predsedništvo Narodne skupštine Srbije, a stupio je na snagu 9. septembra 1945.
Poneseni Titovim obećanjem da će im dati ”sva prava”, komunistički lideri kosmetskih Šiptara demonstrirali su i nemalu ostrašćenost.

Navodili su da je ”teritorija koja se danas naziva Metohija poznata pod imenom Dukađin” i da bi ”bilo pravilnije, ukoliko želi da se zadrži kombinovani naziv, da se pokrajina naziva Autonomna Pokrajina Kosovo i Dukađin”, a dobro su znali da Metohija i Dukađin nisu sinonimi za isto. Da je Dukađin oblast na severu Albanije, a da Metohiju krste Dukađinom samo oni Šiptari koji time pokazuju teritorijalne pretenzije Albanije prema ovom delu Srbije.
Dali su oduška i sopstvenom cinizmu:
- Prizrenci, Podrimljani, Gorani, Đakovčani i slični (građani Metohije) mogu u regionalnom smislu da se osećaju i smatraju Kosovcima, isto kao što Aranđelovčani ili Topolci mogu da se smatraju i osećaju Šumadincima, ali ne i Kragujevčanima.
Na kraju dokumenta sledio je i zaključak:
- Na osnovu svega izloženog, u pogledu naziva Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, predlaže se sledeće: Da naziv Autonomne Pokrajine bude Kosovo, što je adekvatniji naziv za teritoriju ove pokrajine.
U jesen 1968. delegacija ove pokrajine sa ovim idejama dolazi u Beograd na svoj treći sastanak sa maršalom Titom.

PRAVI RAZLOG

PREMA svedočenju Kadrija Reufija, koji je 1968. bio potpredsednik Skupštine Kosova i Metohije, ime Metohije je iz naziva ove pokrajine izbačeno ”pored ostalog, i zbog toga što Albanija tako (samo kao Kosovo) naziva našu pokrajinu”.
- Tamo, u Albaniji - objašnjavao je on - Metohija se ne pominje, oni taj deo nazivaju Dukađin.

BEŽIMO OD SVETA

IDEJU o totalnoj ravnopravnosti Šiptara odnosno Albanaca sa Kosova i Metohije ne samo sa kosmetskim Srbima, već i sa većinskim narodom Srbije, prvi je 25. septembra 1968. lansirao predsednik Pokrajinske skupštine Fadilj Hodža. On će tog dana na zajedničkoj sednici Pokrajinskog i Organizaciono-političkog veća Pokrajinske skupštine zahtevati ”ravnopravnost Albanaca sa svim NARODIMA” u Srbiji i Jugoslaviji.
Podržavajući presedane koje je Titov režim pravio sa nacionalnim manjinama, on će tada, aludirajući na neprincipijelna rešenja kojih nema ni u jednoj civilizovanoj zemlji sveta, izjaviti:
- Treba da bežimo što dalje od stranih modela.

IGRA REČI

TRAŽEĆI da ova pokrajina dobije svoj vrhovni sud, šiptarske vođe Kosmeta su se pozivale na "osećaj naroda" koji živi u autonomnoj pokrajini", a kada su pomislili da je to dovoljna argumentacija za ono što traže, eventualno buduće stanje su pretvorili u sadašnje i u istom ovom dokumentu pisali:
- Postojanje Vrhovnog suda Kosova i Metohije uslovljava odgovarajuće organizacije i drugih pravosudnih organa na nivou Pokrajine - javno tužilaštvo, privredni sud, javno pravobranilaštvo itd.

Srbija između dve vatre

22. februar 2006

JOŠ pre nego što su vodeći funkcioneri kosmetskih Šiptara oktobra 1968. došli u Beograd na svoje treće zvanične razgovore sa Titom u poslednje dve godine, njegovo obećanje, dato februara 1967, da će im dati "sva prava", već je, bar u principu, bilo ispunjeno. Posebno ono najvažnije, da će Kosovo i Metohija istovremeno imati svoje direktno izabrane predstavnike i u vlastima Srbije i u organima jugoslovenske federacije.
Očiglednom podrškom koju je Tito dao osamostaljivanju Kosmeta od Srbije, to će već u startu postati klackalica za najraznovrsnije, često i veoma neprincipijelne pritiske na ovu republiku. I sa Kosmeta i iz vrha Jugoslavije, što će Srbiju, čiji je uticaj posle smene Rankovića i inače oslabljen, činiti još ranjivijom i u suštini neravnopravnom u odnosu na sve druge jugoslovenske republike koje u svom sastavu nisu imale nijednu pokrajinu.

IZMEĐU drugog i trećeg susreta sa njihovim vođama, Tito će prvi put da poseti Kosovo i Metohiju, što će rukovodstvo ove pokrajine ohrabriti da radikalizuju svoje zahteve. I da za njih, što izričito, što prećutno, snagom Titovog autoriteta, unapred dobiju podršku i naklonost centara moći u zemlji, a da Srbija u takvoj situaciji bude dovedena pred svršen čin.
Zato je spisak želja vođa ove nacionalne manjine iz dana u dan bivao sve veći. Od toga da dobiju punu sudsku autonomiju, da sami formiraju svoj vrhovni sud i samostalno donose svoje zakone, do toga da zastavu susedne Albanije ističu ne samo kao simbol svoje etničke zajednice, već i celog Kosmeta. Svi ti zahtevi bili su apriorno prihvaćeni, čak i onaj da se iz naziva ove pokrajine izbaci pojam Metohije, koji je svedočio o srpskom poreklu u karakteru ove pokrajine.
- Nama je ostavljeno da sami o tome odlučimo - saopšteno je u izveštaju Komisije za promenu Statuta Kosova i Metohije, podnetom Pokrajinskoj skupštini 16. septembra 1968.

U tom času, kad su videli da im se ispunjava, praktično, sve što traže, šiptarski lideri rešavaju da promene i svoje ime i da i na taj način se što više odvoje od Srbije, a približe Albaniji. I to, kako kažu, zbog jezičkih razloga:
- Postignuto je potpuno jedinstvo mišljenja - kaže se u ovom dokumentu - da je jezički adekvatnije upotrebljavati ”Albanac”, a ne ”Šiptar”.

U TAKVOJ atmosferi lider šiptarskih komunista Veli Deva 1. oktobra 1968. pismeno moli Tita da ”ispita mogućnost da što pre primi u posetu jednu delegaciju Pokrajinskog komiteta SK”.
Tito molbu prihvata, i tako 24. oktobra te godine dolazi do trećeg njegovog oficijelnog sastanka sa komunističkim prvacima ove pokrajine.

Veli Deva svom domaćinu referiše da je ”u šiptarskim masama u porastu ugled SKJ i druga Tita”, da iz njihovih redova sve više ”rastu progresivne snage, radnička klasa i napredna inteligencija”, da je ”osnovno raspoloženje u šiptarskim masama dobro i zdravo”.
Kao uzgredno primećuje da ”određene snage” među pripadnicima ove nacionalne manjine traže da Kosmet dobije status republike i da se, samim tim, odvoji od Srbije, ali ne pominje da se među tim ”određenim snagama” nalaze i neki od najistaknutijih zvaničnika ove srpske pokrajine.
Dodaje da je tim povodom bilo čak i javnih demonstracija na Kosovu i Metohiji, ali ublažavajući ove incidente odmah ističe kako su parole ”Hoćemo Republiku” bile propraćene ”socijalističkim parolama: "Bratstvo i jedinstvo", "Živio SK", "Živio Tito".

IZUZEV jedne kraće upadice, u kojoj se složio sa Devinim stavom da će protiv ovih pojava ”biti potrebne i određene administrativne mere”, Tito ove otvorene zahteve za narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije i Jugoslavije uopšte nije komentarisao. Čak je šiptarske lidere ove pokrajine potpuno amnestirao od odgovornosti za izbijanje ovih separatističkih nereda, tvrdeći da je sve ovo delo ”neprijatelja Jugoslavije koji spolja rovare protiv naših interesa”.
Vraćajući se u središnjem delu ovog razgovora na odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i pretvaranje ove pokrajine u republiku, Tito će ovaj zahtev odbiti, ali, po svemu sudeći, ne iz nekih načelnih već sasvim pragmatičnih razloga:
- Sa stvaranjem republike Kosmeta stvorio bi se presedan i za Vojvodinu, a možda bi se još neko našao ko bi takođe tražio status republike.

- Rešenje je - naglasio je on - u sadržajnom obogaćivanju uloge, mesta, prava i statusa Autonomne Pokrajine Kosmeta. Reč je o takvom sadržajnom obogaćivanju Autonomne Pokrajine koje će obezbediti punu ravnopravnost.
Tito je od Srbije tražio ne samo razumevanje za ovo ”obogaćivanje”, već i izdvajanje ”još više” materijalne pomoći za pokrajinu koja je težila da se odvoji od nje. Ulogu svog predsednika Centralnog komiteta SK Srbije, koji je prisustvovao ovom sastanku, Tito je sveo na najniže grane - posle obećanja koja je dao svojim gostima pitao ga je ”da li želi nešto da kaže”.

STAMBOLIĆ je želeo, pa je Tita i delegaciju Kosova i Metohije upozorio da pokrajinski javni tužilac Rezak Šalja i predsednik Vrhovnog suda ove pokrajine iako ”ispoljavaju nacionalističke tendencije ostaju na svojim dužnostima”.
Fadilj Hodža je ove proskribovane ličnosti uzeo u zaštitu, a Tito se u sve to uopšte nije mešao, kao da ga se to i ne tiče.
Stambolić je primetio da se i sam Hodža u dva svoja članka u ”Politici” zalagao za davanje jugoslovenskim nacionalnim manjinama prava na samoopredeljenje, ”što je dalo osnov za pokretanje ideje o stvaranju Republike Kosova i Metohije”, ali Tito ni ovo nije komentarisao.
Reagovao je samo kad je Stambolić izjavio da se na Kosmetu postavlja pitanje da i Jugoslavija, odnosno sam Tito, snosi deo odgovornosti za loše odnose sa Albanijom.
- Na strani Jugoslavije - rekao je - nema nikakve krivice za slabe odnose sa Albanijom.
Obaveze Kosova i Metohije prema Srbiji i Jugoslaviji nije pominjao, a što se tiče obaveza Beograda prema Prištini, ponovio je da se ”moraju naći sredstva za ubrzanje privrednog razvoja na Kosmetu”.

ĆUTANJE

KOLIKO je Srbija te 1968. bila u inferirnom položaju ponajbolje se vidi po tome što se povodom izbacivanja Metohije iz naziva njene južne pokrajine nije oglasio nijedan pripadnik njene političke elite, čak ni njeni intelektualci.
Uporno su ćutali, kao da su svi znali da iza svega ovoga stoji Tito lično.

MITRALJEZI I – TOPOVI

ZA nacionalnu homogenizaciju svojih sunarodnika i širenje mržnje prema Srbima i Srbiji, šiptarski ekstremisti, a sve više i zvaničnici, najviše su koristili kampanju koju je jugoslovenska policija 1955/1956. vodila u ovom delu Srbije za skupljanje nelegalnog oružja, koje su u najvećem broju slučajeva krili kosmetski Šiptari.
Zloupotrebljavajući činjenicu da je ovu legitimnu akciju odobrio Srbin Aleksandar Ranković, a previđajući okolnost da se ona odvijala uz izričito Titovo odobrenje, mnogi šiptarski predvodnici su ovaj potez jugoslovenske vlasti posle smene Rankovića godinama predstavljali kao klasičan primer srpskog terora na Kosmetu.
Ranković nije mogao da se brani od ovih neistina, Tito je o svemu ovome uporno ćutao, a anetema nad bivšim potpredsednikom SFRJ je bila takva da se niko nije usuđivao da saopšti pravu istinu o svemu ovome. Ona je predočena u Rankovićevim ”Dnevničkim zabeleškama”, objavljenim tek desetak godina posle njegove i Titove smrti. Tek tada je javnost saznala da je na Kosovu i Metohiji 1955/1956 pronađeno ”u dobro očuvanom i ispravnom stanju oko 26.000 komada raznih vrsta oružja”, od pištolja i bombi do mitraljeza i topova, a da je Tito svojevremeno ”oštro zamerio što se ovo oružje nije još ranije oduzelo”.

PRESEDAN

UZ obaveštenje da Veli Deva "smatra za potrebno i korisno da druga Tita informiše o nekim aktuelnim pitanjima iz političkog i društvenog života u AP Kosovo i Metohiji" doživotnom predsedniku SFRJ su njegovi saradnici skrenuli pažnju i na jedan presedan:
"Napominjemo isto tako", piše u belešci Grupe za društveno-politička pitanja Kabineta predsednika Republike, "da je ovaj zahtev došao direktno iz Pokrajinskog komiteta SK i da mi o njemu nismo konsultovali Centralni komitet SK Srbije".
Tito je prešao preko ovog upozorenja i ispod ovog upozorenja svojeručno napisao: "Primiti ću tu delegaciju kad se (s Briona) vratim u Beograd. T. "

Prozivka Ljubiše Živkovića

23. februar 2006

Samo tridesetak dana posle Titove izjave šiptarskim vođama Kosova i Metohije da ovu pokrajinu ne može izdvojiti iz Srbije i dati joj status republike, već da je ”rešenje u sadržajnom obogaćivanju” njene uloge, širom Kosmeta izbile su masovne separatističke demonstracije njihovih sunarodnika.
Šef jugoslovenske države i njene vladajuće partije sa lica mesta je dobijao izveštaje agenata svoje vojne i civilne tajne policije, ali i od običnih građana, uznemirenih bezobzirnošću šiptarskih ekstremista, koji su rušili sve pred sobom.
Najodvažniji izveštaj napisao mu je, odmah po izbijanju demonstracija, Ljubiša Živković iz Prištine, koji je u desnom gornjem uglu svog potresnog pisma upisao ne samo datum, već i sat svog obraćanja Titu - "27. novembar 1968. u 19 časova".

OSLOVLJAVAJUĆI ga sa ”Druže Tito”, Živković u svom pismu, pisanom rukom, ćirilicom, kaže:
"Verujem da si obavešten, ali ja kao građanin ove zemlje ne mogu da vam ne pišem. Mi građani Prištine danas, 27. DžI od 14 časova doživljavamo katastrofu, umesto radost za doček praznika (Dan Republike Jugoslavije), a mi gledamo neprijatelje kako manifestuju sa parolama živela Albanija, Enver Hodži (njenom vođi), a mi skrštenih ruku posmatramo kako razbijaju izloge, prevrću kola putnička, udaraju nevine ljude na ulici."
"Molim vas", piše ovaj čovek", kako vi imate obraza kao državnik da hladnokrvno slušate obaveštenja od Veli Deve, (Ramadana) Vranića, Džavida (Nimanija) i svih ostalih partijskih rukovodilaca koji su lično krivi za sve. Žalosno je da posle 20 godina socijalističkog društva, prolivene krvi za slobodu, za stvaranje nove Jugoslavije, dozvoljavamo da se traži otcepljenje, komadanje naše zemlje, i to da traži narod koji je od kad se pamti uvek nanosio mnoga zla srpskom narodu. Uostalom, pustimo istoriju, ali sadašnje stanje na teritoriji Kosmeta je nepodnošljivo. Šta vi mislite, može li jednog dana doći do krvoprolića, kad mi i naša deca izgube glavu ne treba nam onda nikakva vlast koja bi dovodila red, jer kad bi poginuli na frontu ne bi nam bilo žao, znamo da smo se borili sa neprijateljem, a ovo gledamo od kuće, a oni sve razbijaju ono što smo za 20 godina stekli.

"ZAMISLITE, molim vas", nastavlja Živković, "da rulja pravi lom na ulicama, a Vranić, Deva i svi ostali rukovodioci partiski i rukovodioci vlasti održavaju sastanak i ne dozvoljavaju da se ništa protivu njih preduzme, već da se pregovara sa njima."
"Molim vas", pita Živković, "zar ne može da se sumnja na njih lično, zar se prema neprijatelju tako postupa?! Gledam televizor, a spiker u dnevniku iznosi o pripremi za Dan Republike (Jugoslavije), a mi zatvaramo se po kućama, a kada izađemo u grad imamo šta da vidimo, krš, lomljenja, paljenja, na šta vam ovo liči, mi koji doživljavamo ove događaje (smatramo) na haos, na izdaju, i za ovakvo stanje najveću krivicu svaljujemo na vas, druže Tito. Izgleda da vi možda niste obavešteni pravilno, ali vi ne verujete nijednom rukovodiocu Srbinu, a Šiptaru verujete."
Usledilo je i pitanje:
"Mislite li vi i na prevaru od strane nekih rukovodioca Šiptara koji vam se udvaraju, ulizuju sa jednom dobro smišljenom računicom i jednim dugoročnim planom za račun samo šiptarskog življa."
"Uostalom", ističe Živković, "ovaj slučaj i ove događaje veliki je minus za naše društvo koje ispoljava trulost i razjedinjenost. Mislite li vi da će neko od srpskog življa da ispali metak protiv agresora, bilo ko da je, Rusi ili Amerikanci, nama je ovo došlo do vrha i samo se očekuje da kipi usled uzavrelosti."

OVAJ hrabri čovek, koji je verovatno bio vojno lice, imao je toliko kuraži da Titu otvoreno kaže:
"Mislite li vi da će oficiri da se bore protiv onako kako se od njih očekuje? Jer zamislite da potporučnik, komandir voda ima platu od 110 novih dinara, a učitelj treba u 1969. godini prema predlogu da ima 110 novih dinara, a profesor 130 novih dinara, pa vas pitam jel to stimulans za rad. Mi odnosno društvo vata na svest, može li jednog dana da prevagne preko svest, pa da ispadne obrnuto za ovo ovakvo društvo, onak ko ima velike plate taj neka brani, a mi nemamo zašto?"

Poslednja rečenica Ljubiše Živkovića ispod koje je stavio potpis bila je još provokativnija:
"Ja kao građanin predlažem vam da se spustite malo dole i stvari bolje sagledate, pa da stanje sredite, inače ovakvo kakvo je sada rodiće se nešto gore jer narod ovog kraja nije dorastao za ovakvu demokratiju."
Drugi žitelj Kosova i Metohije, koji se prvih dana decembra 1968. obratio Titu, nije imao kuraži da potpiše svoje dramatično intonirano pismo:
"Nisam mogo a da ti se još odmah po dolasku iz Prištine ne požalim, jer je ovo teže od okupacije, a vjerujte da su to sve krivi oni koji su na položajima, a koji su 1941. godine okupatora sa pljeskanjem dočekali i tražili fašističku Albaniju."
"To je, druže Tito, istina", piše u ovom pismu, "oni su danas u vladi a oni danas podržavaju potpuno one poluintelektualce da tebe nazivaju i našu domovinu svim pogrdama, a verujte da ovi drugovi ovde ne mogu ništa jer imaju podršku od viših."
"Ja i moja porodica", žali se ovaj čovek, "živimo u strahu i svi pošteni i borci ove revolucije osećaju se nebezbedni, pa te molim jer u tebe jedino imamo puno poverenje i spas naših života i budućnosti."

NAREDNA rečenica još bolje oslikava dramu ovog čoveka:
"Moj sin je dao svoj život za današnju slobodu, eto to je moj udio, najdraži, a ja danas strahujem za ostale članove. Tebi jedino vjerujem da nas spasiš i mnogo te molim da preduzmeš i nama za još ovo života učiniš da bez straha proživimo", piše na kraju ovog pisma.
Autor trećeg pisma, koje je doživotni predsednik SFRJ tih dana dobio sa Kosova i Metohije, predstavio se Titu kao ”jedan običan građanin, iskreni pobornik svih vaših ideja za koje se borite” kaže:
"Kao običan građanin naše socijalističke zemlje", piše on, "veoma sam zabrinut jednom činjenicom koja me je prenerazila i dala na razmišljanje. U nemilim događajima koji su se odigrali u Prištini, centru i srcu Pokrajine, u prvim redovima među demonstrantima bila su deca najviših rukovodioca Pokrajine albanske narodnosti, pa se postavlja pitanje kako je moguće tako nešto da se zbije."
"Ili su deca", zaključuje ovaj čovek, "van domašaja svojih roditelja, zavedena, što ne bi smelo da se desi, ili se igra na dve karte: ti se tata bori i brani ove pozicije, a ja ću se pridružiti ovoj drugoj grupi i liniji, ako se suprotno desi od onoga za šta se borimo, ti ćeš mene poštedeti ako bude vruće i obratno: ako tebe treba štititi tu sam ja."
Pisac ovog pisma opisuje i jedan težak incident sina vodećeg šiptarskog komuniste Fadilja Hodže, koji je u hotelu ”Božur” u Prištini tražio od konobara da ga posluže sa jednom srpskom glavom! Pitajući se ”čemu nas to vodi”, pisac ovog pisma na kraju kaže:
"Osećam neki bol u duši pa sam želeo da na ovaj način i Vas upoznam a radi olakšanja."

TITO AMNESTIRA SEPARATISTE!

VELIKE separatističke demonstracije na Kosovu i Metohiji, prve od njegovog dolaska na vlast, Tita su zatekle u Jajcu, gde je došao na proslavu 25-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a.
Njegova reakcija na ono što se dešavalo na ulicama mnogih kosmetskih gradova, na kojima su separatisti lomili sve na šta su naišli, bila je veoma mlaka:
- Riječ je o jednoj grupi, koja je nahuškala jedan manji dio omladine i studenata, koji su razbijali izloge, kao što to čine na Zapadu, ili u gotovo svim zemljama - rekao je Tito 30. novembra 1968. na konferenciji za novinare u Jajcu.
- Malo ko - istakao je on - nema takvih stvari. Šta sada tu treba dramatizirati?!

Zastava samo početak

24. februar 2006

NIJE čestito prošlo ni dvadesetak dana od Titove mlake reakcije na masovne antisrpske i antijugoslovenske demonstracije na Kosovu i Metohiji (”toga ima u gotovo svim zemljama”), a lideri kosmetskih Šiptara, koji su počeli Albancima da se nazivaju, proširili su svoj separatistički virus i na Makedoniju i jug centralne Srbije.
Njihovi sunarodnici su se najpre oglasili u Tetovu, 22. decembra 1968, a neposredan povod za nerede na ulicama ovog grada bilo je isticanje zastave države Albanije na radnji nekog tetovskog Albanca, koju je, navodno, skinuo jedan Makedonac.
U demonstracijama su, kako se kaže u informaciji Sekretarijata Centralnog komiteta SK Makedonije upućenoj Titu, učestvovali ”uglavnom prosvetni radnici, lekari, učenici i neki drugi intelektualci - Albanci”. Posle intervencije političkih funkcionera, demonstranti su se razišli, ali sutradan je došlo do novih, još masovnijih demonstracija u kojima je ”učestvovalo nekoliko stotina pripadnika albanske narodnosti”.
"Oni su se", kaže se u ovom dokumentu, "kretali ulicama grada, upali su u neke javne institucije i naneli materijalnu štetu. Upali su u Opštinski komitet SK Tetova, u banku, gimnaziju i u jednu osmogodišnju školu.

U INFORMACIJI se daje i konkretniji opis onoga što se desilo:
"Ceni se da je u ovim demonstracijama bilo oko 300 bukača koji su se naročito upadljivo isticali na gradskom trgu u masi pasivnih posmatrača. Zapaženo je da je više njih koji su ranije bili osuđivani na više godina robije zbog neprijateljske delatnosti, kao i izvestan broj intelektualaca - prosvetnih radnika i lekara - zatim izvestan broj emisara iz drugih krajeva i više doseljenika sa Kosova, koji su ovde naseljeni poslednje dve-tri godine."
Usledila je i ključna rečenica koja pokazuje kako su vođe albanskih separatista reagovale na odluku jugoslovenskih vlasti da jugoslovenskim Albancima dozvole da zastavu susedne Albanije upotrebljavaju kao najvažniji simbol svoje identifikacije:

"Treba istaći kao karakteristične komentare demonstranata", ističe se u ovom dokumentu, da je “dobijanje zastave samo početak”, da “bitku tek treba izvojevati” i da “kad postoje dve Nemačke i dve Koreje, mogu postojati i dve Albanije”.
Titu je saopšten i podatak da su se demonstranti ”razišli tek posle energičnije intervencije organa milicije, nešto oko 18 časova”.

Mesec dana kasnije, januara 1969, rukovodstvima Titove partije u Srbiji su se na divljanje albanskih separatista žalili i stanovnici sela Buštranje u preševskoj opštini. Njihovo pismo, koje su potpisala 42 žitelja ovog sela, bilo je dramatično intonirano.
"Draga braćo, pomozite nam", apeluju oni već na početku svog obraćanja rukovodstvima SK centralne Srbije.
"Selo Buštranja je", predstavljaju oni svoje mesto, "dalo nekoliko prvoboraca i boraca Narodnooslobodilačkog rata, da ih ne navodimo po imenu - svi su Srbi. Naše selo je dvonacionalno - u njemu žive Srbi i Albanci. U toku rata dali smo velike žrtve. Ostalo je mnogo žena bez muževa i majki bez dece, deca bez jednog ili oba roditelja, brat bez brata i sestra bez brata.

UZ PODSEĆANJE da su u ratu klicali Titu i partiji, a da su najviše stradali od Nemaca, Bugara, ”ali, ruku na srce, i od Albanaca”, meštani ovog sela kažu:
"Bilo kako bilo, sve je to prošlo i verovali smo da je iskovano bratstvo i jedinstvo i da je ono trajno rešeno. Posle 25 godina vidimo koliko je “skovano”. Danas se osećamo kao da smo potčinjeni - i jeste tako - kao da su jednaka prava samo san, kao da živimo u vremenu od pre sto godina, kao da je ponovo (kao za vreme Turaka) povučena granica preko Ristovca."

"Stanje se", dodaju oni, "posebno pogoršalo posle separatističkih demonstracija na Kosmetu, novembra 1968. Situacija je takva da svojina nije više sigurna. Dešava se neretko da u svojoj sopstvenoj njivi Srbin bude pretučen samo zato što opomene Albanca rečima: “Zar ovo nije sramota što činiš, zašto mi praviš štetu?” Na ove reči Albanac je u stanju da odmah kidiše na vlasnika njive nožem ili tojagom - isprebija čoveka, i nikom ništa. Takvih je slučajeva kod nas u selu bilo za kratko vreme šest, a bilo bi ih i više da se Srbi nisu sklanjali".

MEŠTANI ovog sela ne znaju šta im je činiti:
"Jednostavno nas mrze", pišu oni i skreću pažnju i na čudno ponašanje načelnika vojnog odseka preševske opštine Saćipija Ajrulu:
"Na jednoj sednici Skupštine opštine Ajrula je odredio radna mesta koja će zauzimati Albanci a koja Srbi. Izneo je i da broj milicionera treba da bude 9:2 u korist Albanaca, da Srbe direktore treba smeniti, a na njihova mesta postaviti odmah Albance. Na primedbu odbornika da taj predlog nije dobar, Ajrula zapovednički kaže: “Kome se ne sviđa, eno mu Šumadija!”"
"Osećamo se kao da živimo u pravoj Albaniji", žale se meštani Buštranje, i kao primer navode kako je uoči dočeka Nove 1969. predsednik opštine Preševo dva puta dolazio u jedno susedno selo da bi intervenisao da se u centru sela zaleprša zastava Albanije, a kada je neko skinuo jugoslovensku zastavu iz sela Buštranje, komšije Albanci su im odgovorili: ”Dali ste viku nizašta, zastava je srušena od vetra!”
"Mi dobro znamo", poručuju na kraju žitelji ovog sela, "da se za tu jugoslovensku zastavu oni nisu borili. Oni se sada bore za svoju, i prave Albaniju u Srbiji. Tada nisu imali vremena, jer su bili protiv nas zajedno sa Nemcima"!

SVE SE ZNALO

O ORGANIZOVANJU masovnih separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji novembra 1968. Služba državne bezbednosti Srbije je znala mesec dana ranije. Prve informacije o tome je prikupio Mehmet Šoši, šef SDB na Kosmetu, i istog časa prosledio ih načelniku SDB Srbije Rajku Đakoviću.
Đaković je, kako je sam svedočio, odmah otišao u Prištinu i u prisustvu Šošija o svemu ovome obavestio predsednika Pokrajinskog komiteta SK Velija Devu.
- Šta je, Rajko - pitao je Deva - jesi li i ti naseo Šošinim informacijama, kao da radi stara (Rankovićeva) UDB-a!

PROTERIVANjE UČITELJA

MEŠTANI Buštranje upoznali su Tita i o tome kako su Albanci iz ovog sela proterali lokalnog učitelja srpske dece.
Uz školu koju su svojevremeno u selu zajedno podigli Srbi i Albanci napravljeni su i stanovi za učitelje. Ulaz jednog stana je pogrešno postavljen, pa je učitelja i njegovu porodicu mogao da uznemirava svako ko je hteo.
"Omladinci albanske narodnosti su to", pišu meštani Buštranje "i činili, a kad je učitelj opomenuo roditelje Albance, oni su postali još nasrtljiviji. Udružili su se protiv učitelja i počeli da lansiraju razne klevete o njemu".
Da bi se izbegao konflikt, meštani Buštranje su rešili da prošire učiteljev stan kako bi izbili vrata na drugu stranu s koje niko ne bi mogao da ga uznemirava.
"Kad smo to učinili", "nastavljaju meštani Buštranje "tek onda su za učitelja i sve nas nastale velike muke. Čim je stan proširen, Albanci su se dogovorili da ga preko noći poruše, a na jednom zboru tražili su da učitelj napusti selo".
Pod firmom smirivanja duhova u tome ih je podržao i predsednik SO Preševo i tako je učitelj ovog sela, ni kriv ni dužan, morao da se odseli iz Buštranje.

Nacisti kolo vode

25. februar 2006

POSLE dramatičnih apela koji su mu povodom divljanja albanskih separatista stigli od mnogih običnih ljudi, Titu su na ove pojave 1969. skrenuli pažnju i ratni šef njegove komunističke organizacije na Kosovu i Metohiji Pavle Jovićević, i centrala Službe državne bezbednosti Jugoslavije.
Jovićević je našao za potrebno da Tita posebno upozori na oživljavanje aktivnosti balista, pripadnika pronacističkog kvislinškog pokreta koji je tokom Drugog svetskog rata delovao i u Albaniji i na Kosovu i Metohiji.

"Dobar deo komunista na Kosmetu", tvrdi on, "nije sa svom ozbiljnošću shvatio opasnost od balista, jer protiv njih ne vodi nepomirljivu borbu. Zaboravlja se da je upravo zbog balista i njihovog uticaja, svojevremeno (početkom 1945) bila zavedena vojna uprava na Kosovu i Metohiji."
"Ne bez gorčine", nastavlja Jovićević, "ističem da su razni balisti, iredentisti i slični koje su naši sudovi osudili na dugogodišnje kazne zatvora digli glave i sada vrlo aktivno učestvuju u političkom životu Pokrajine, a da se protivu njih ne vodi odlučna borba. Daleko bi me odvelo kada bih vam ovde iznosio konkretne primere, jer su oni mnogobrojni, neke ću ipak, samo primera radi, navesti."

VEĆ prvi primer bio je veoma upečatljiv:
"Nekada je", piše u ovom pismu, "na Kosovu i Metohiji postojala ilegalna organizacija “Nacionalni pokret za priključenje Kosova i Metohije Albaniji” i bila razbijena, a samo najistaknutiji rukovodioci osuđeni na robiju. Pošto su izišli iz zatvora oni su se ponovo organizovali i sada rovare protiv naše zemlje."
"I ne samo to", ističe ratni sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju. "Oni se sada i fizički svete ljudima koji su učestvovali u otkrivanju i onemogućavanju njihovog rada i borbi protiv banditizma, a da za to praktično ne odgovaraju."
Kao ilustraciju, Jovićević navodi jedno ubistvo i ranjavanje u Peći i napad na miliconera u Dečanima, ali i činjenicu da se okoreli ekstremista Šefćet Dečani, koji je svojeremeno osuđen na devet godina robije ”danas kreće u društvu naših aktivista u Peći i aktivno na njih deluje”.

"Ilegalni saobraćaj preko jugoslovensko-albanske granice gotovo niko ne kontroliše", kaže Jovićević, obaveštavajući Tita da je rukovodstvo Kosmeta novembra 1968. ”petnaestak dana ranije znalo da se pripremaju demonstracije a da ništa nije preduzeto protiv onih koji ih organizuju”.
Jovićević predočava Titu i taktiku albanskih separatista na Kosovu i Metohiji:
"Sve što se može legalno izvojevati, treba izvojevati, a ostalo će se postići oružanom borbom."
Dovodeći u vezu separatističke demonstracije u ovoj pokrajini sa izjavama nekih od najviših kosmetskih funkcionera o navodnom pravu nacionalnih manjina Jugoslavije na samoopredeljenje i pretvaranje Kosova i Metohije u posebnu republiku, Jovićević rezignirano kaže:
"Nosioci takvih, najblaže rečeno, nezdravih diskusija su samo formalno osuđeni i na tome se stalo. Još je na svojoj dužnosti pokrajinski javni tužilac, jedan od nosilaca takvih diskusija, i taj čovek sada treba da pokreće krivični postupak protivu neprijateljskih elemenata koji su organizovali demonstracije u Prištini i nizu drugih mesta pod parolama koje su bliske njegovom, tužiočevom mišljenju. Pored njega, u pravosudnim organima se nalazi niz ljudi sličnih shvatanja."

Slika Kosmeta koju Jovićević predstavlja Titu nije nimalo ružičasta:

"Veliko je nespokojstvo u ovoj pokrajini. Neprijateljski elementi vrše pritisak na Srbe i Crnogorce da se iseljavaju sa Kosova i Metohije. Pripadnici svih nacionalnosti na Kosmetu se naoružavaju", ističe Jovićević, izražavajući spremnost da Titu o svemu ovome, ako ga interesuje, ”iznese i vrlo konkretne podatke”.

Nema dokaza da je Tito prihvato ovu ponudu, pa se albanski separatizam u ovoj pokrajini i dalje nesmetano širio, o čemu svedoči i strogo poverljiva informacija koju je mu je 24. novembra 1969. uputio vrh SDB Jugoslavije:
"U toku jučerašnjeg dana, rano ujutro, u mestu Istok rasturan je letak izrazito neprijateljske sadržine sa naslovom: “Poziv Kosova” i potpisom: “Prvaci revolucije”. Do sada su pronađena tri letka (na zgradi Opštinskog komiteta SK, osnovne škole i obližnjeg hotela). Nije isključeno da je letak napisan u većem broju primeraka, pa se pretpostavlja da se može pojaviti i u nekim drugim mestima."

Tekst letka, pisanog povodom 27. novembra, državnog praznika susedne Albanije, kojom je vladao izrazito staljinistički režim, bio je ovako sročen:
"Poziv Kosova - ej, sinovi, budite se, ustanite, preplavite ulice, čujte jecaje moje. Solidarišite sa proslavom 27. novembra, danom kada se potresa svet revizionizma. Ustajte jer i dalje nas ubija neverna senka izdajnika. Preplavite ulice i pokažite da ste Albanci.
"Ne ćutimo, jer nam je svugde zabijen nož u pogurena leđa od teškog ropstva. Ne trpite ropstvo, crnog neprijatelja da istrebimo, isterajmo ga iz naših ognjišta, jer nam slobodu osakati, nemamo zašto da umremo, jer ne bojmo se smrti, umrimo kako umiru heroji. Zemlju ćemo ukrasiti krvlju do konačne slobode. Odjek naših visokih ideala će se odazvati istoriji. Napustite nastavu, rad, dižite glas za 27. novembar, za istrebljenje neprijatelja.

"Sve snage za nacionalno oslobođenje i teritorijalno ujedinjenje. Živeo 27. novembar, vatreni dan za nacionalno oslobođenje i teritorijalno ujedinjenje. Živeo Murat Memeti, heroj beskompromisne borbe. S dubokim bratskim pozdravom, Prvaci revolucije."
"Jedan od autora letka, student Filozofskog fakulteta u Prištini Memet Džomboljaj, uhapšen je", kaže se u ovoj informaciji i dodaje:
"Sa njim je sarađivao i Međid Mehmeti, student iz Prištine, koji je posle hapšenja Džomboljaja pobegao u Preševo. Otac Međida je za vreme rata bio pripadnik SS trupa."

TAJNA VEZA

DOK su kosmetski političari sve više udaljavali Kosovo i Metohiju od Srbije, šef srpske policije Slavko Zečević je, sudeći po jednom tek otkrivenom dokumentu, održavao i specijalne veze sa Titom i kod njega slabio pozicije tadašnjeg rukovodstva Srbije! To pokazuje pismo koje je Titu 23. avgusta 1970. uputio general-potpukovnik Ivan Mišković, načelnik Uprave bezbednosti JNA.

"Kako se, izgleda, drugovi iz rukovodstva SR Srbije pripremaju da, po Vašem dolasku u Beograd, a prije Vašeg puta u Lusaku, traže prijem kod Vas, a na bazi navodno ranijih dogovora sa Vama, bilo bi veoma korisno da druga Zečevića primite prije toga. No, i neovisno od toga. Zato predlažem da ja dođem sa njim iz Beograda u Valbadone radi organizacije dolaska na Vangu, a u duhu odluke koju ste doneli, a i potrebe da Vam i sam neke stvari referišem. Mi bi, kad Vam vreme odgovara, mogli doći avionom kad god Vi to odlučite", kaže se u ovom pismu.

ODBAČEN PREDLOG

JOVIĆEVIĆ je Titu skrenuo pažnju i na rasulo u Savezu komunista na Kosovu i Metohiji.
"Činjenica je", piše on, "da su komunisti razjedinjeni i to na ono što je najgore - na nacionalnoj osnovi."
Pitajući se "šta onda reći za stanje u masama", Jovićević Titu predlaže:
"Moje je mišljenje da u ovom momentu progresivne snage na Kosovu iz raznih razloga nisu u stanju da same izdađu na kraj sa neprijateljskom aktivnošću. Nužno je organizovano pružanje političke pomoći Pokrajini iz republičkog i saveznog centra.
"Do sada", primećuje Jovićević, "takva pomoć nije bila dovoljna ni efikasna, a u nekim konkretnim slučajevima imala je suprotno dejstvo."
Prema onome što je usledilo, Tito nije prihvatio ni ovaj predlog Pavla Jovićevića.

Tito - šiptarska majka

26. februar 2006

ČETIRI meseca posle informacije Službe državne bezbednosti da se među vođama šiptarskih ekstremista na Kosmetu nalazi i sin pripadnika SS trupa i da političko rukovodstvo ove pokrajine ”iz raznoraznih razloga” nije u stanju da izađe na kraj sa tamošnjim separatistima, Tito je 27. aprila 1970. ponovo primio delegaciju Kosova i Metohije. Bio je to njihov četvrti susret od leta 1966, ali prvi posle masovnih separatističkih demontracija organizovanih širom Kosmeta krajem novembra 1968.
Ovaj razgovor je počeo kao da se u ovoj pokrajini ništa loše nije desilo. Veli Deva je zahvalio Titu na pažnji sa kojom prati ”našu situaciju”, ali i za razmevanje i podršku koju daje ”komunistima i radnim ljudima Kosova”, moleći ga da nađe vremena ”da još jedanput poseti našu pokrajinu”.
- Zašto samo još jedanput - pita Tito.
- Ove godine - dobacuje Deva.
U sličnom, ležernom tonu - kao da šiptarske vođe sa Kosmeta nisu sve otvorenije ugrožavale teritorijalni integritet Jugoslavije - protekao je praktično ceo ovaj razgovor.
- Mi mislimo - rekao je samouvereno Deva - da je u Pokrajini onako kako mi osećamo. Da je prebrođena situacija koja je bila stvorena novembra 1968. i da Savez komunista i ostale naše snage drže stvari u svojim rukama.

I SLIKA koju je Titu o Kosovu i Metohiji ponudio Fadilj Hodža bila je daleko od stvarnosti:
- Tamo se (na Kosmetu) stvara bratstvo i jedinstvo konkretno i neposredno. I to zahvaljujući onoj vašoj viziji, druže Tito, koju je CK Saveza komunista Jugoslavije od prvih dana, čak od 1937, pa na ovamo, a posebno od rata pa posle rata, unosio u nas komuniste, a onda preko nas u sve slojeve i u sve mase, za jedno dosledno marksističko gledanje na nacionalno pitanje i za jedno dosledno sprovođenje toga u život, te nacionalne politike.
- Još jednu stvar da vam kažem - nastavio je ovaj lukavi političar. - Otkad ste vi bili na Kosovu prošlo je vreme i vreme, ljudi su pričali po selima, po radionicama, svugde. To je bila velika podrška za nas tamo, za kadrove na Kosovu, za sporovođenje politike SKJ. To je narod koji je dugo i gažen i zloupotrebljavan. Nisu imali majku svoju i oni u vama, u Savezu komunista, gledaju svoju majku, svoju ideologiju, svoje shvatanje i to je velika stvar bila, druže Tito.
- U redu, ja obećavam da ću doći ove godine. Sad videćemo kada. Neće imati drugovi iz Srbije ništa protiv toga - reče Tito ironično.
- Naprotiv - odgovori mu predsednik Centralnog komiteta SK Srbije Marko Nikezić.
Već posle godinu dana, čim je izabran novi predsednik Pokrajinskog komiteta SK Mahmut Bakali, Tito ponovo, po peti put, prima delegaciju ove pokrajine. Bakali na ovaj susret dolazi sa velikim teretom na leđima, jer je odmah po njegovom izboru za šefa kosmetskih komunista došlo da velike deobe među članovima Pokrajinskog komiteta.

POVOD je bio tek okončani popis stanovništva, čiji su rezultati primljeni s nevericom u celokupnoj jugoslovenskoj javnosti, jer je prema njima ispalo da je za poslednjih deset godina broj Albanaca na Kosovu i Metohiji povećan za 42 odsto, a Srba samo za 0,7 odsto, dok je broj Crnogoraca smanjen za 16, a Turaka čak 53 odsto. Ovi neočekivani podaci izazvali su sumnje Kadrija Reufija, Jove Šotre, Novice Stojanovića, Miloša Sekulovića i nekoliko drugih članova Pokrajinskog komiteta u regularnost popisa stanovništva, ali ih je albanska većina u ovom forumu pokušala da ućutka.

U takvoj atmosferi, Tito svoje goste sa Kosova i Metohije 1. jula 1971. dočekuje s pitanjem:
- Da li je neko od vas čitao Bibliju. Neki jeste. Evo, ja sam kao onaj Job, koji je oboleo, pa na đubrištu sedeo i samo loše vesti dobivao. Ništa dobroga, samo loše. Da barem čujem vas ovde, da vidim.

BAKALI je poziv Tita da mu priča samo ono što bi moglo zvučati dobro jedva dočekao. Zato mu se on najpre predstavlja, pa zahvaljuje na prijemu i izražava nadu da će nastaviti sa praksom, kao što je činio i ”dok je drug Velija bio predsednik PK”, da ”češće neposredno razgovara” sa predstavnicima Kosmeta, za koje su ti susreti ”od ogromnog značaja”.
Bakali usput informiše Tita i o onoj sednici Pokrajinskog komiteta SK, na kojoj je došlo do otvorene deobe vodećih komunističkih funkcionera u Pokrajini na nacionalnoj osnovi, ali, slušajući domaćinov savet da mu ne govori loše vesti, kaže da ga ”neće opterećivati nekim našim nedostacima na Kosovu”.
- Želim da i ovog puta - euforično govori Bakali - izrazim to da su ljubav, toplina, simpatije i srdačnost, kojim su vas građani Kosova i radni ljudi svih naroda i narodnosti primili u toku vaše posete Kosovu, prosto izraz ljubavi prema vašoj ličnosti. Ali, preko toga i odanosti prema politici SKJ koju vi inspirišete i koju SK na Kosovu dosledno sprovodi u život.
Tito mu je uzvratio da su priče o nejedinstvu u Pokrajinskom komitetu SK predimenzionisane, a tvrdnje o navodnim pritiscima prilikom popisa stanovništva izmišljene.
Poveravajući se svojim gostima, Tito kaže da bi vrlo rado pustio svoju funkciju šefa države, jer mu to ”veže ruke kao rukovodiocu Saveza komunista”. "To ne mogu učiniti, jer je u pitanju i Vojska, koju moram držati." Saopštava im čak i ideju o državnom udaru koji, navodno, priprema:
- Ako ne bude išlo drugačije, bolje je da ja unutra napravim red sopstvenim snagama - bilo vojnim ili uz pomoć radničke klase - nego da mi dođu Rusi ili neki drugi.
Za razliku od rukovodstva nekih jugoslovenskih republika, Tito posle svega kaže da Pokrajinski komitet ”pravilno postupa” i od lidera ove pokrajine nalazi za potrebno da traži samo jedno:
- Dajte mi podršku kao komunisti.

BEZ KOMENTARA

DVA meseca pre petog razgovora sa delegacijom Kosmeta, Tito se u Beogradu sreo sa najužim rukovodstvom Službe državne bezbednosti Jugoslavije.
Uz podatak da u zemlji paralelno funkcioniše 13 različih službi bezbednosti, šef jugoslovenske SDB Borče Samonikov preneo je Titu u ovom razgovoru i jednu veoma važnu informaciju o rukovodstvu Kosova i Metohije.
Saopštio mu je da je SDB na Kosmetu ”znala i dan i sat kada (novembra 1968) treba da dođe do demonstracija”, ali da po nalogu političkog vrha Kosmeta SDB Jugoslavije o tome nije obaveštena.
Tito ovu informaciju uopšte nije komentarisao ni aprila 1971, u razgovoru sa delegacijom SDB, ni dva meseca kasnije, prilikom susreta sa liderima Kosova i Metohije.

Srbi traže ravnopravnost

27. februar 2006

ČIM su srpski studenti Pravnog i Filozofskog fakulteta Prištinskog univerziteta početkom decembra 1971. na svojim zborovima zatražili da im se obezbedi ravnopravnost sa njihovim albanskim kolegama, predsednik Pokrajinskog komiteta SK Kosova Mahmut Bakali se telefonom javio Titovom kabinetu u Beogradu.
- Skupovi studenata srpske i crnogorske nacionalnosti su - poručuje on Titu 3. decembra 1971. godine - na vrlo organizovan način pripremani već nekoliko dana.
- Na njima se sa pripremljenim referatima i diskusijama istupalo sa tezom o navodnoj majorizaciji i o teškom materijalnom položaju studenata srpske i crnogorske nacionalnosti - tvrdi Bakali u svojoj telefonskoj informaciji koja je odmah u pismenoj formi prosleđena Titu.
A neravnopravnost srpskih i crnogorskih studenata uopšte nije bila navodna: od 1.723 mesta u studentskim domovima, koje je država izdašno finansirala, srpskim i crnogorskim akademcima dodeljeno je samo 136 mesta, duplo manje nego što im je pripadalo.
Srpski i crnogorski studenti tražili su na ovim skupovima ne samo da dobiju više mesta u studentskim domovima, gde je smeštaj bio gotovo besplatan, a uslovi rada znatno povoljniji nego u iznajmljenim stanovima, već i da im diplome budu ispisane na njihovom maternjem, srpskohrvatskom jeziku. Tražili su i da redakciju ”Novog sveta”, studentskog lista na ovom univerzitetu koji je bio namenjen baš njima, vodi neki srpski student, a ne Albanac, kako je tada bilo, a izneli su i jedan politički zahtev. Zahtevali su da se smeni rukovodstvo Saveza studenata Kosova koje je do poslednjeg trenutka podržavalo zahteve lidera Saveza studenata Hrvatske i studentske organizacije Zagrebačkog sveučilišta da se jugoslovenska država razbije, a da se Hrvatska odmah primi u Ujedinjene nacije.

SVE ove legitimne zahteve Bakali ocenjuje kao ”eskalaciju srpskog šovinizma”, da bi na kraju, kad mu se učinilo da je dovoljno preuveličao opasnost od ovih opravdanih zahteva, spustio loptu:
- Situacija na Pravnom fakultetu je već smirena, i studenti su se razišli. Ostaje da se rasturi skup na Filozofskom fakultetu.
Istog časa kada se javio Titovom kabinetu, Bakali je srpske i crnogorske funkcionere ove pokrajine naterao da svoje sunarodnike na Filozofskom fakultetu ubeđuju kako zahtevom za ravnopravnošću sa albanskim studentima traže previše. U tome su uspeli, pa je predsednik Pokrajinskog komiteta SK sutradan, 4. decembra 1971, Kabinetu predsednika Republike javljao da je ”situacija na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Prištini smirena još juče u podne”, što znači da je njegovo javljanje Titovom kabinetu bilo nepotrebno dramski dozirano.
- Skrenuta je pažnja - izveštavao je Bakali - na reakcionarnost njihovih postupaka, posle čega su se studenti mirno razišli.

I IZ ovog obrta on pokušava da izvuče dobit za studente albanske nacionalne manjine, koju Bakali više ne zove ni narodnošću, već nacionalnošću:
- U međuvremenu nije bilo nikakvih ekscesa ni sa strane studenata albanske nacionalnosti.
I ovu priliku Bakali koristi da skrene pažnju na sebe:

- O ovom problemu razgovarano je danas i na proširenoj sednici Sekretarijata Pokrajinskog komiteta, a sutra će se time ponovo pozabaviti Univerzitetski komitet SK. Na sastanku će se posvetiti najveća pažnja daljem jačanju uloge SK na Univerzitetu, kao i jačanju borbe protiv raznih tendencija, kojima se unosi antisamoupravno i nacionalističko podvajanje među studentima.
I završna rečenica koju Bakali izgovara u ovom drugom telefonskom javljanju Titovom kabinetu svedoči više o njemu nego o onome što se stvarno dešavalo na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Prištini:
- Situacija na Univerzitetu je normalna.
Četiri godine kasnije na Kosmetu je otkrivena velika separatistička grupa albanskih ekstremista, koji su pripremali otcepljenje ove srpske pokrajine i drugih delova Jugoslavije u kojima živi albanski živalj i njihovo pripajanje Albaniji.
Većina njih ranije je bila osuđivana za subverzivnu delatnost protiv Jugoslavije, a osmorica su bili članovi Saveza komunista.
- Karakter ove grupe - izjavio je Bakali oktobra 1975. na sednici Predsedništva SKJ - isti je kao što je bio slučaj sa grupama otkrivenim 1968. i 1969. i ranije.
- Pitanje je sada - rekao je on - šta je sve uslovilo i omogućilo ponovno neprijateljsko organizovanje i delovanje u uslovima umnogome poboljšanog socijalnog, ekonomskog i kulturnog položaja Albanaca na Kosovu, čime se ranije hranio albanski iredentizam.
Iako je bio najpozvaniji da to učini, Bakali nije ni pokušao da odgovori na ovo pitanje.
Nije to pokušao ni Tito, koji je prisustvovao ovom sastanku vrha SKJ, niti bilo ko od njegovih najbližih saradnika.
Ponašali su se kao da se to ni njih, ni Jugoslavije uopšte ne tiče.

SAVET IZ TIRANE

PRIPADNICI ove separatističke grupe su, kako je utvrđeno u istrazi, uspostavili vezu i sa ambasadom Albanije u Beogradu. Predstavnici ove zemlje, koja je bila poslednji bastion staljinizma, savetovali su im ”da se bore za ostvarivanje svojih prava kroz Ustav SFRJ”!
Dvojica članova ove grupe obratili su se i poslanstvu Albanije u Beču, gde su dobili ”knjige i brošure propagandnog karaktera koje su bile ideološka osnova svih njihovih pamfleta”.

MUZU OVCE, KRADU KOKOŠKE

ČETIRI godine posle hapšenja separatističke grupe koju su sačinjavala 34 albanska ekstremista sa Kosmeta, Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve obratio se 10. septembra 1979. Komisiji za odnose sa verskim zajednicama Saveznog izvršnog veća:
"Sestre iz manastira Devič žalile su se, usmeno i pismeno, Skupštini opštine i Stanici milicije u Srbici da i od početka proleća, gotovo svakog dana, čobani iz Vojvodića, osobito Batalovi kao i sin Sinanov, čine štetu, lome voće, čupaju po bašti usev, teraju manastirske ovce dalje od manstira pa ih pomuzu, kradu jaja i kokoške, napadaju sestre kamenjem, dobacuju im nepristojne reči, psovke i šovinističkim izrazima teraju ih iz manstira i ovog kraja, jer je to, vele, “naše”."

Enver hvali Fadilja

28. februar 2006

STALJINISTIČKI režim Albanije decenijama je pomno pratio i podsticao separatistički pokret kosmetskih Albanaca, o čemu svedoči i jedan stogo poverljivi razgovor vođen između albanskog ambasadora u Beogradu Lika Seitona i člana Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Fadilja Hodže.
Ovaj susret, koji se odigrao 14. maja 1971. u glavnom gradu SFRJ, ambasador ”zemlje orlova” počeo je izražavanjem divljenja komunističkom lideru kosmetskih Albanaca, a onda je iz džepa izvadio zvanični govor, koji je već bio verifikovan u Tirani. Ovaj govor, koji se čuva u poverljivoj arhivi Ministarstva inostranih poslova državne zajednice Srbija i Crna Gora, ambasador Seiton je počeo rečima:
"Druže Fadilje,
Nedavno sam bio u Tirani gde sam imao priliku da se sretnem sa drugom Enverom. Prilikom ovog susreta, drug Enver mi je naložio da Vam prenesem puno njegovih pozdrava.
Albanski narod i on sam obožavaju plamena patriotska osećanja albanskog patriotizma celog albanskog naroda Kosova, Makedonije i Crne Gore, a drug Enver se neizmerno raduje Vašim naporima, druže Fadilje, na jačanju zajedničkih osećanja i odbrani tekovina i svih ostalih prava koja pripadaju albanskom narodu SAP Kosova u okviru Ustava SFRJ.
Drug Enver je srećan kad vidi da na Kosovu prosveta i albanska kultura značajno napreduju i u tom pravcu s naše strane, u okviru mogućnosti, nećemo štediti ništa da bi vam pomogli razmenjujući i naša iskustva sa našom braćom sa Kosova.
Sa posebnom radošću smo saznali, na osnovu rezultata poslednjeg popisa stanovništva, da na Kosovu živi 918.000 Albanaca, ne računajući Albance koji žive u Makedoniji, Crnoj Gori i u ostalim republikama Jugoslavije.
Ovo pokazuje veliku vitalnost albanskog naroda i sačinjava jednu snagu i nepokolebljivo jedinstvo, što obraduje sve one koji mu žele dobro, ali to je i jedno upozorenje onima koji njemu to ne žele”.

AMBASADOR je našao za potrebno da kaže kako njegova zemlja prema ”bratskim narodima Jugoslavije gaji jedno iskreno prijateljstvo”, a da je saradnja između Državnog univerziteta u Tirani i Univerziteta u Prištini ”krenula u dobrom pravcu”, a na šta je sve mislio kad je ovo rekao uskoro će se videti.
Nepuna četiri meseca posle izražavanja ”jednog iskrenog prijateljstva prema bratskim narodima Jugoslavije” iz Tirane se oglaša Ambasada Jugoslavije. U šifrovanom telegramu upućenom u Beograd savetnik jugoslovenske ambasade Milorad Komatina 6. septembra 1972. javlja da je ”praksa Albanije da Kosovo tretira posebno od SFRJ ili naporedo sa njom pre neki dan izražena u takvoj formi da zaslužuje posebnu pažnju”.

Opisujući taj incident, Komatina kaže da su dva državna lista Albanije, ”Zeri i populit” i ”Baškimi” 1. septembra te godine najavili skoro održavanje naučnog simpozijuma u Tirani ”Iliri i poreklo Albanaca”.
"U radu simpozijuma", pisala su ova dva lista, "učestvovaće više od 40 stranih naučnika, arheologa, istoričara i lingvista iz 13 zemalja Evrope, Azije, kao i Kine, Velike Britanije, Francuske, Jugoslavije, Italije i drugih zemalja, i 22 naučnika sa Kosova."
Sličnu, još provokativnije intoniranu vest sročila je i emitovala i ATA, službena novinska agencija Albanije: ”U radu simpozijuma učestvovaće više od 40 stranih naučnika, arheologa, istoričara i lingvista iz 13 zemalja Evrope i Azije i naučnici sa Kosova.”

SAVEZNI sekretarijat za inostrane poslove SFRJ uložio je zbog ovih inc