Фељтон:

Распето Косово

Цвеће које плаче

У ПРОЛЕЋЕ 1905. песник Милан Ракић је као дипломирани правник са Сорбоне могао да бира шта ће радити у родном Београду. Уместо грађења изгледне каријере у неком од министарстава Краљевине Србије, песник је решио да српску метрополу замени провинцијом и да пође тамо где је његовим сународницима тада било најтеже. Пошао је на Космет, који је још био под турском влашћу, где ће годинама представљати раме за плакање преосталим обесправљеним Србима у овим крајевима.
Већ први утисци новог српског конзула у Приштини као да су одсликавали све контрасте живота у овој српској области:
- Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот без дражи као овде. Па ипак нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде - писао је Ракић свом пријатељу, дипломати Јовану Јовановићу Пижону.
Слично је ову жилу куцавицу српске средњовековне државе доживео и песник и правник Војислав Илић, који је Косово поредио са ”цвећем које плаче”.
Чим је стигао у Приштину Ракићу су се његови косметски сународници практично сваког дана жалили на зулуме исламизираних Албанаца, који су имали повлашћени положај код турске окупационе власти. Танана песничка душа је сваку њихову муку одболовала и о свему што је видела и чула непрестано извештавала Министарство спољних послова у Београду.

ПОСЛЕ шест година проведених у долини плача Ракић се 1911. враћа у Београд, да преузме Конзуларно одељење Министарства иностраних дела, али се на том високом дипломатском положају веома кратко задржава. С јесени 1912, кад је најзад дошло време да се Космет ослободи од Турака, песник одлази у шуму и прикључује се добровољцима војводе Вука, односно потпуковника Војина Поповића, који се већ прочуо по борбама с Турцима у Македонији. Неколико дана касније војвода Вук ће се, гонећи турску војску, својим војницима на Косову пољу обратити речима:
- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

Сви су га нетремице гледали:
- Овде, где ми сада стојимо - наставио је он - на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара. То је Газиместан, на коме је Обилић...
У строју његових бораца био је и Милан Ракић, који је за историју посведочио о ономе што се тог тренутка десило:
- Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!

МИТОМ Косова, које су Срби сањали више од пет векова, били су опседнути и неки други јужнословенски народи, о чему сведочи и једно писмо великог хрватског кипара Ивана Мештровића. Писмо је писано 1913, поводом кампање коју су те године неки аустријски листови водили за припајање Косова и Метохије тек створеној држави Албанији, којом је управљао аустријски гроф Вилхелм Видо. Пошто је бечки ”Ди цајт” одбио да штампа његов текст, Мештровић га је 14. јануара 1913. објавио у сплитској ”Слободи”. ”Слобода” је због тога одмах била забрањена, па је велики кипар четири дана касније овај свој рад као отворено писмо штампао у листу ”Дубровник”:
"Да би се то поље (Косово) ослободило плакале су пет стотина година наше мајке, и ми сви смо њиховим сузама били задојени са млијеком, завјетујући се да ћемо хисторијски пораз својом крвљу осветити. Па тако се, ево, сад и десило, и то нам је Поље зато одвећ скупо да бисмо га ма коме могли да уступимо".
Мештровић је био категоричан:
- Хтио бих први прије да умрем за ту светињу мог народа, него да јој допустим обесвјећење; јер моје штатуе, које су се у Бечу гледале, из тога су Поља изникле.

ТРИДЕСЕТАК година касније, за време Другог светског рата, клима за припајање Косова и Метохије Албанији ипак ће се, бар накратко, променити. Косметски Албанци, који су се тада Шиптарима звали, дочекаће 1941. италијанске фашисте и немачке нацисте раширених руку, а кад су им Хитлер и Мусолини омогућили да припајањем ове српске области Албанији створе Велику Албанију њиховој срећи није било краја.
- У највећем дијелу Космета шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце, сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима - извештавао је 31. јануара 1944. са лица места Титов Централни комитет, његов повереник у овом делу окупиране Србије и Југославије Павле Јовићевић.

Објаснио је и порекло те љубави:
- Окупатори су им дали право на ношење оружја, дозволили им пљачку, исељавање и убијање свих оних који нису Шиптари.
Тако ће за време окупације са Косова и Метохије бити протерано неколико хиљада Срба који су се после повлачења Турака из ових крајева вратили и населили у овај део Србије.
Због тога љубав између косметских Албанаца и немачких нациста није копнила чак ни пред саму Хитлерову пропаст:
- Албански живаљ на Космету стоји и даље уз окупатора - јављао је лета 1944. Титу лично његов изасланик у Албанији Душан Мугоша.
Овај човек је Титу јављао је да међу косметским Албанцима постоје три струје и да се ”све три боре за одбрану граница Велике Албаније.”

ЖАЛ ЗА НАЦИСТИМА

ДЕСЕТИНЕ хиљада острашћених косметских Албанаца неће моћи да прежале ни распад Велике Албаније, ни Хитлеров слом у Србији крајем 1944. Борећи се против враћања Космета у састав Србије и Југославије њихове вође ће тада организовати масовну оружану побуну, коју су Титове јединице угушиле после вишемесечних борби, заводећи накратко и војну управу у овој области.
Хиљаде Срба које су албански сепаратисти током рата протерали са Косова и Метохије ни после савладавања ове побуне нису имали прилике да се врате на своја огњишта и да, као њихови преци 1912, још једанпут пољубе косметску земљу. Тек успостављена Титова власт им је, на захтев албанских политичких првака, марта 1945. забранила повратак у овај део Србије.
Ова велика неправда учињена је да би се, како је речено, ”једном за свагда” зауставио ”међусобни раздор и борба између Срба и Шиптара”.
Непуних месец дана касније политички лидери косметских Албанаца и Срба ће доћи у Београд да би ”изразили жељу да се и ми, народи Косова и Метохије, присајединимо федералној, братској Србији”

ВРЕМЕ ДОБРИХ ОДНОСА

ИСТОРИЈА памти и периоде добрих односа Срба и Албанаца.
Тако је, рецимо, Димитрије Дукађин, син албанског великаша Леке Дукађинија, био ожењен Комненијом, ћерком Стефана Првовенчаног, унуком Стефана Немање.
Једна од најзначајнијих личности албанске прошлости, Скендер-бег, био је син црногорског господара Ивана Црнојевића и звао се Станиша. Три албанска католичка племена Кастрати, Шаље и Берише, сматрају се крвним сродницима црногорског племена Кучи. И једно од најранијих помињања Албанаца односно Арбанаса, како су се тада звали, везано је за титулу Стефана Душана, који се средином 14. века титулисао као ”цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом”.
Једном приликом је Доситеј Обрадовић припаднике албанског племена Хормовита, с којима је 1768/1769 живео више од годину, питао зашто они једно своје поље зову Лепажита, кад је то српска реч. ”Море калуђеру”, одговорили су му, ”не чуди се томе. Ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били.”

ИМЕ И – ЗНАЧЕЊЕ

ИМЕ Шиптар, како су се косметски Албанци називали све до седамдесетих година прошлог века, потиче од албанске речи Шљипној, која значи разумем. При том се мисли на језик, па се може рећи да ”они себе називају људима који разумеју свој језик”, пише један од највећих етимолога бивше Југославије, професор Загребачког свеучилишта Петар Скок.
(Наставља се)

НОВА КЊИГА О КОСОВУ

ОВАЈ ексклузивни фељтон направљен је на основу књиге нашег новинара Пере Симића "Косово - клонирање прошлости", која ће се у издању ”Народне књиге” и ”Новости” за десетак дана појавити на киосцима широм Србије, Црне Горе и Републике Српске. У овој документарној, богато илустрованој књизи, јавности се, поред низа мало познатих, први пут предочава и више од 30 досад непознатих докумената, који осветљавају корене албанског сепаратизма на Косову и Метохији у последњих шездесетак година. Највећи број ових докумената, које ни домаћи ни страни истраживачи до сада нису користили, аутор је у последње три године открио и истражио у Титовом архиву у Београду и у Дипломатском архиву Министарства спољних послова СЦГ.

Хоџа кличе "живела Србија!"

17. фебруар 2006

ЧИМ је у пролеће 1945. угушена оружана побуна шиптарских екстремиста на Косову и Метохији, ова област се поново вратила у састав Србије. Борци Велике Албаније, који су за време окупације Југославије масовно протеривали Србе из ових крајева и верно служили Хитлеру и Мусолинију, били су најзад поражени. На власт су долазили локални српски и шиптарски антифашисти, који су марта 1945. једногласно решили да у Београд упуте двојицу својих изасланика.
Тако ће се 7. априла 1945. на првом заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије наћи и Душан Мугоша и Мехмед Хоџа. Учесницима овог скупа први се обратио Душан Мугоша, који је за време Другог светског рата био и један од организатора антифашистичког покрета у Албанији:
- Данас када се приближава дан када ће сва наша земља бити слободна, изражавам жељу Народноослободилачког одбора за Косово и Метохију да се и ми, народи Косова и Метохије, присајединимо федералној Србији.
- Изражавајући ову вољу Обласног народноослободилачког одбора - нагласио је он - изражавам жељу народа Косова и Метохије, шиптарског народа, црногорског и српског народа.
Мугоша је присутне подсетио да народи Космета у борби против окупатора ”нису дали онолико колико су дали остали народи”, али то, како је рекао, ”не значи да је данас касно”.

У ИМЕ Шиптара Косова и Метохије Антифашистичкој скупштини народног ослобођења посебно се обратио Мехмед Хоџа. Говорио је на матерњем језику, а његов говор је на српскохрватски преводио Душан Мугоша.
- Осећам се врло срећним што ми се указала прилика да учествујем у раду ове скупштине - рекао је он, признајући да је шиптарски живаљ Косова и Метохије
у тек минулом рату ”мало дао”, јер је био под утицајем сопствене реакције која се ставила у службу окупатора.
- Циљ реакције - прецизирао је Хоџа - био је да на Косову и Метохији створи касапницу, где ће се шиптарски народ борити против Срба и Црногораца, и она је у томе донекле и успела.
- Један број омладинаца Шиптара са Косова и Метохије сада се - истиче Хоџа - у заједници са браћом Србима и Црногорцима бори против окупатора, а то доказује да су Шиптари кренули правим путем и да су за зближење народа Косова и Метохије.
Хоџа је био изричит:
- Присаједињење Косова и Метохије Србији не плаши шиптарски народ Косова и Метохије, него га учвршћује и даје му сигурност да ће имати иста права са осталим народима Косова и Метохије.
Обећавајући да ће Шиптари ”сада да сносе највећи терет у борби против фашизма”, Хоџа је на крају ускликнуо:
- Ја желим овој историјској Скупштини највећи успех и честитам јој рад. Живела Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије!

ТРИ месеца касније, 10. јула 1945, Обласна народна скупштина Косова и Метохије у Призрену, уз сагласност свих присутних, доноси Резолуцију о приступању Косовскометохијске области федералној Србији.
Већ у првој реченици овог документа косметска Скупштина ”утврђује радосну чињеницу да су се прилике у области средиле и нормализовале”, а да "најсветлију чињеницу у данашњем животу у области представља темељна измена настала у односима између становништва шиптарске народности и Срба и Црногораца”.

- Учињен је једном засвагда крај политици развијања међусобног разодра и борбе Срба и Шиптара - истиче се у Резолуцији и додаје:
- Данас шиптарско становништво ужива стварну равноправност у области, што се, како се каже, види и по ”равноправности шиптарског језика у државној администрацији” и отварању школа ”са шиптарским наставним језиком”.
Кључна реченица овог документа овако је формулисана:
- Обласна народна скупштина даје израза жељи целокупног становништва области да ова буде прикључена федералној Србији као њен саставни део.

НЕПУНИХ месец дана касније, 7. августа 1945. Председништво Антифашистичке скупштине народног ослобођења Југославије је одобрило Резолуцију Обласне скупштине Косова и Метохије ”којом се територија Косова и Метохије прикључује федералној Србији”. Истог дана, на првој седници трећег заседања, то је, уз аплауз својих већника, учинила и Антифашистичка скупштина народног ослобођења Југославије, која је, уз повећање броја посланика, проглашена Привременом народном скупштином Југославије.
Месец дана касније, Председништво Народне скупштине Србије на основу ове одлуке Привремене народне скупштине Југославије доноси Закон о установљењу и устројству Аутономне Косовскометохијске области. Према члану овог закона ову аутономну област, која ”чини саставни део Србије”, сачињава 15 срезова. Седиште подгорског је било у Драгашу, подгорског у Сувој Реци, шарпланинског у Призрену, ђаковичког у Ђаковици, подримског у Ораховцу, пећког у Пећи, источког у Истоку, звечанског у Митровици, вучитрнског у Вучитрну, лабског у Подујеву, дреничког у Србици, неродимског у Урошевцу, грачаничког у Приштини, качаничког у Качанику и гњиланског у Гњилану.