.

Ово се код Срба напија здравица о крсном имену за трпезом:

" Писмо у добри и бољи час, а сад ћемо у прелепу славу Божју. Да нам поможе Бог и лепа слава Божја! Који год у славу Божју устајао, те се спомињао и њој се молио, њему помогла и души телу; који ли је заборављао, ил' у страху ил' стиду, или у сагрштенију, те је не споменуо - Бог и лепа слава Божја њега не заборавила, но била му најбоља помоћница у животу и у раду. "
               После ове здравице гдешто и певају по два и два ову песму

Једна од главних одлика српског Православља, за коју не зна остали хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног Бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за своје домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством. Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Њемњнин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, заменио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, црква и манастира, породица и племена, села и градова, па читавих покрајина и области. тако је настала крсна слава. Црква је имајући у виду практичне разлоге, саветовала и препоручивала породицама који сетитеље да узимају за своју крсну славу. Бирани су велики светитељи који се празнују у јесен, зиму и пролеће, каа је мање радова у њиви, пошто су Срби били народ који се бавио земљорадњом и сточарством. Поједине породице, опет, бирале су дан када ће се крстити, и светитеља који се тога дана слави, узимале за своју крсну славу.

Значај славе  -  Слављење, крсне славе је остала једина, непрекинута традиција код Срба од времена покрштења до данас. Много је што-шта пронењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Србин је славио славу насветлијим данима своје историје, али исто тако и у току петвековног робства под Турцима. Слављена је слава у време и невреме - у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богаству и изобиљу. Наши војници су у најжешћим биткама у рову ломили војнички бајати хлеб (тајина) певали тропар своје славе, палили комад воштанице који су од куће понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. После другог светског рата у време највеће безбожничке и антиверске пропаганде.. Срби се нису одрицали  своје славе и, слободно се може рећи , да је крсна слава сачувала православну веру и традицију у нашем народу.

Када један дом, једна породица, почиње да слави своју славу?  -  Слава се преноси и наставља са колена на колено, са оца на сина, тако, да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног пrетка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате.

Када отац предаје славу синовима?  -  Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим кад неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он тада одмах да почне да у свом дому слави крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, изговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.

Како се прима крсна слава од оца?  - Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Када се коач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, будићим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да славе своју крсну славу.

Припреме за славу  -  На неколико дана пред славу, удому у коме се слави, почиње припреме, како би се слава што свечаније  и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Укућанима, деци нарочито, купује се понешто ново, од одела, да то "понове" на дан славе. У коћи влада свечана атмосвера и ведро духовно расположење и радост у исчекивању славе.

Свећење водице  -  По древној и устаљеној пракси наше цркве, у време пред славу свештеник освећује воду у домовима који славе. За освећење водице домаћица припрема следеће: једнупосуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином.  зато свештеник бар на дан раније, "заказује" водицу, то јест најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. У селу се обично зна када ће у тај крај наићи свештеник, па се водица не "заказује". Када се водица остави, сви укућани се мало напију ове освећене водице. а од остатка се меси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани помало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући.

Зашто се освећује водица у домовима за славу и Васкрес?  -  Поред заједничких молитва и богослужења који се обављају у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и молитве у домовима верника, за духовни напредак свакога дома. А то је све везано за два велика и најсвечанија дана - за славу и Васкрс. Освећењем водице и кропљењем дома,  благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житење, и он им даје благослов и духовну снагу  у њиховом свеукупном животу и раду. Молитва се приноси за напредак свих чељади  у кући и за покој душа умрлих сродника.

Позивање на славу  - У неким нашим крајевима, гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих, оде у кућу онога кога жели позвати, или кога годинама позива, и уз пригодан разговор, позове пријатеља на славу. негде се у оћи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мали хлеб који се пече за славу и на тај начин гости се позивају на славу. Негде се, опет каже: "на славу се не зове". Исправно је и једно и друго, али добро је, на неколико дана пред славу, подсетити своје пријатеље и званице, и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. То се данас може учинити и телефоном, мада је прикладније и учтивије то учинити лично и непосредно.

Поздрављање и дочек гостију  -  Домаћин госте дочекује пред кућом или на прагу свог дома. Најсвечаније обучен и свечарски расположен, он госте дочекује речима: Добро дошли! Гости честитају славу речима: Срећна слава домаћине, теби и твом дому, твојим укућанима на  много година у здрављу и весељу. Домаћин одговара: Хвала, добро дошли, и вама нека Бог и ... (каже име славе) помогну да доста година долазите и да славимо у здрављу и весељу. Гости улазе у кућу и по старештву седају за сто где се обавља славски ручак, или у неку другу просторију где седе до почетка ручка.

Шта све треба припремити за славу?  -  За славу је најважније спремити следеће: славски колач, кувано жито, црно вино и свећу.

Славски колач  -  На један дан испред славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закува са водом и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (словима) са словима ИС ХС ХИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. Сам колач симболише Христа који је хлеб живота, а вино, којим се прелива, крв која је текла из Христових рана. После сечења колача, колач се исече на кришке као хлеб. најпре домаћин и укућани једу по део хлеба, а остатак се поставља на трпезу.

Славска свећа  -  За славу се купује већа свећа, по могућности од правог воска, обично дужине 50-60 цм, може и већа или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак ( свећњак) и посебно украшава. Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост симболизују светлост науке Христове. Свећа гори целог дана на дан славе, а кад изгори на неколико сантиметара до свећњака, свећа се гаси на следећи начин: Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње излије једну кафену кашичицу и њу излије уз фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући и ту стоји до следеће године и пали се приликом заједничких кућних молитви.

Славско жито  -  Уочи славе, домаћица припрема славско жито - кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), укува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мали ванилин шећер и мало морског ораха ради лепшег укуса. То се ставља у некој плиткој посуди или тањиру, лепо обликује и по површини се поспе шећер у праху или млевеним орасима. Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда, жито се прелива црним вином, свећица се гаси и вади из жита, а на њено место се стави неки цвет - каранфил, ружа, босиљак.

Служење житом  -  када се заврши резање колача и жито прелије вином, најпре се домаћин послужи житом, а затим сви укућани. Онда се служе сви гости. И како кој гост долази на славу, прво се послуже славским житом, жито обично служи домаћица или ако има девојка у кући, ћерка или унука, а а може нека девојка или млађа жена од пријатеља или комшија те куће. Жито стоји на већем послужовнику са неколико кашичица на посебној тацни, затим једна чаша са водом у коју се стављају кашичице после послужења житом. У неким крајевима уз жито ставља се и чаша са вином, ова чаша вина није обавезна. Жито се служи на следећи начин: Домаћица принесе жито, гост устане, прекрсти се, окрене се домаћину и домаћици и честита славу иузме жито. После послужења опет се прекрсти и поново седне. Житом се прво служе старији па млађи. Послужовник са житом стоји поред славске свеће док траје слава. Уколико жита преостане, оно се даје деци или се спрема деци присутних гостију. Познато је да деца воле славско жито због његовог лепог укуса. Савско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је симбол вечног живота - смрт и васкрсења. Јер када се сеје оно умире и клија, али из њега се јавља нови живот који доноси стоструки род.

Жито се спрема за све славе  -  Овде посебно наглашавамо да се жито припрема за све славе. Нажалост, има у неким крајевима погрешна навика да се жито не спрема за Арађеловдан. Гаврилов дан и светог Илију, јер ти светци су "живи", како кажу у тим крајевима. Пре свега сви светци су живи и од Бога прослављени. Значи за све славе треба спремити жито. Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити пример како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповређени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и грехом.

Обред резања славског колача и освећења славског жита  -  Колач и жито се на дан славе носе у цркву на освећење. У поједине домове, уколико, свештеник може да стигне  и који то изричито жели, долажи свештеник и у њему освећује жито и реже славски колач. када свештеник изреже колач и прелије вином, онда сви укућани на челу са домаћином учествују у окретању колача, уз певање црквених песама. Онда свештеник ломи колач са домаћином . Ако се колач окреће и ломи ван стола, домаћица на под простре мањи бели чершав или већу салвету да би се покупиле мирве од колача, јер би бијо грх да падају на под куда се гази ногама.

"Дизање славе"  -  У наким крајевима се само носи жито у цркву на освећење, а домаћин реже и ломи колач код куће са својим укућанима и пријатељима. Тај својеврсни народни свештени обред се у народу назива "дизање славе". Он се врши на следећи начин: Сви присутни се окупе око стола на коме је славски колач, жито, свећа и вино у чеши, мушкарци поскидају капе и устану. Домаћин се прекрсти, помене Бога и светитеља кога слави, целива славску свећу и упали је. Онда "долибаша" (гост који стоји у предњем челу, обично старији и отменији гост), прекрсти се, окади икону, колач, жито, свећу и домаћина, педаје му кадијоницу, који окади све присутне који се како кога кади клањају и побожно крсте. Долибаша, затим, у дубокој побожности и домаћинској озбиљности, редом изговара "дизање славе". (Текст "дизање славе" доносимо на крају.). На исти начин може се ломити колач у целом нашем народу, тамо где свештеник није у стању да стигне.

Резање колача  -  Док долибаша изговара ову молитву, присутни гости стоје и крсте се заједно са долибашом при завршетку сваког одељка молитве. Кад се заврши молитва домаћин узима колач, пресече га унакрст (крстообразно) одоздо и онда са једним од гостију, који стоје уз долибашу, обично то буде најстарији, ломи колач на следећи начин: Делибаша вином прелије центар колача. Домаћин и гост окрећу колач, онда сркну мало вина са колача пољубе се и кажу: "Христос!" Онда делибаша прелије вином центар колача и два печата, лево и десно. Домаћин и гост окрећу колач, онда стану, затим гост, па домаћин, сркну са преливена три печата и говоре: "Христос, посредје нас!" Поново окреће колач, а делибаша сад поново прелије колач, почев од централног печата крснообразно сва четири слова (печата). Домаћин и гост сркну вино са печата, целивају се и говоре: "христос, Посредје нас, ма векове амин и догодине у здрављу и весељу". Гости сви говоре: амин Боже дај. Онда ломе колач. Када се колач изломи, гост део колача из леве руке спушта на сто поред свеће и жита, а четвртину колача из десне руке подиже високо, благосиља и предаје домаћици. У неким крајевима, домаћица приноси сито покривено белим пешкиром или салветом у којој се налази дар за долибашу и госта који је ломијо колач. Гост спушта четвртину колача и сито и говори: Влат к'o у долибаше врат. Домаћица дарива долибашу и госта, обично јабуком, неким слаткишем, чарапама или неким другим прикладним поклоном.За то време гости стоје, онда се послужују житом које је освећено у цркви. У неким крајевима гости се служе вином. Вино се сипа у чашу, па најпре домаћин, пошто се прекрсти, помене Бога и светитеља кога слави,отпије један гутаљај. Онда се сви на исти начин послуже по старешинству, од најстаријих до најмлађих. Када се деца служе, њима делибаша досипа вино у чашу "да порасту". За то време домаћица исече колач, доноси га на трпезу и сви прво узимају кришку од колача и почиње славски ручак, у неким крајевима, долибаша и домаћин измењају здравице. Да напоменемо, да посебно служење са вином за славу није обавезно, јер су и колач и жито преливени вином. Вино, иначе, симболизује благодат и силу Духа Светога који се освећује, а такође симболише невину крв Христову која је текла из његових рана на крсту.

Домаћиново дворење славе У нашем народу сачуван је један леп обичај, дворење славе. Наиме, домаћин, на дан славе, обучен у свечано одело, гологлав, ведар и расположен, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори. Не седа из поштовања према светитељу кога тога дана слави и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви. Уколико је домаћин у старијим годинама и физички није у стању да престоји цео дан, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он једино брине о послужењу и распореду гостију и све што доприноси да се гости осећају пријатно и расположено. Домаћин на исти начин испраћа госте, са жељом да се догодине опет састану у још бољем здрављу и расположењу.

Славска трпеза  - Поред набројаног што чини славу: славски колач, славско жито, свећа и вино, по нашем народном обичаку домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера у очи славе, на коју долазе гости и то се зове навечерје празника. Негде се слава и други, па чак и трећи дан славе. одсуство вронауке условило је да се слава претворила искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се то претворило дакле, у облику гозбе, сиромашније породице данас нису у стању да финансиски издрже толики трошак.Подвлачимо поново овде, да је слава пре свега духовни обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

Посне славе  -  Овде ваља упозорити на још један погубни и штетни обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима, увлачи у наш народ. наиме, када неком слава падне уз пост, или у среду или у петак, например Никољдан, који је увек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, безобзира дали породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну на славу је велики и погубан грех ако је пост. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник у време када црква наређује пост. Кад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак се може одложити за наредни дан. Погрешно је како то неки чине,на дан славе када је пост "приказати" мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје и није достојно хришћанима, Србима и православцима, поготову када се зна да се може лепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране. Постоји, чаки и кувар са рецептима за припремање посних јела, кога би требало да користе домаћице које припремају посну храну.

Црквена слава, преслава и занатлијске славе  - Поред домаће славе постоји још и црквена слава. Сваки храм посвећен је неком светитељу или неком празнику и тај дан је храмовна слава. Пошто је храм највећа светиња у једном месту пожељно је да сви мештани узму учешће у тој слави. Поједина села и градови имају своју славу која се зове преслава или заветина. У нашој је традицији да поједина занатлиска удружења, еснафи, спортски клубови, предузећа, братства и други имају своју славу. Обично се за ту славу узима неки светитељ који је прикладан тој делатности или занимању. На пример лекари славе свете Враче, столари светог и Праведног Јосига итд.

Povratak na predhodnu stranu  >>