Predhodna strana

Razgovor nedelje: Piter Brok, američki novinar

Prljavo izveštavanje

U balkanskim ratovima pres-centri su postali „novinarsko pozorište”

Piter Brok je, boraveći na svim stranama tokom ratova u bivšim jugoslovenskim republika, i tragajući i upoređujući članke i TV priloge objavljene u medijima širom sveta, u svojoj prošlog meseca objavljenoj knjizi „Medijsko čišćenje: prljavo izveštavanje”, o novinarstvu i tragediji u Jugoslaviji, sklopio sliku o tome kako su novinari proizvodnjom vesti, korištenjem glasina i izjava sumnjivih svedoka „iz druge ruke” od Srba napravili „etničke čistače”, masovne ubice, silovatelje i ratne zločince koji su počinili genocid. Posle brojnih članaka i knjige „Huškačko novinarstvo”, objavljene 1993. godine, u kojima je upozoravao na medijske manipulacije žrtvama i brojevima, Brok je na sebe navukao bes novinara, ali pojedinih vlada koji su manje istraživali a više koristili servirane priče. Tako je postao „prijatelj Srba”.

U knjizi izdatoj u Los Anđelesu, koja se za sada može naručiti jedino preko Internet adrese www.mediacleansing.com, Brok je tridesetogodišnjim iskustvom istraživačkog novinara razotkrio mnoge do sada „nesporne” izveštaje, „činjenice”, brojke i događaje koji se nisu dovodili u pitanje.

U nameri da uporedi odnos prema sedmoj sili u bivšim jugoslovenskim republikama, Brok u intervjuu za „Politiku” objašnjava da se tzv., interaktivni „odnos” mora posmatrati sa dva aspekta: jedno su zvanične strukture, a drugo je – javno mnjenje.

– Na početku, Slovenci su primenili ne baš suptilne metode zastrašivanja koje su uključivale scene o kojima je tako stručno izveštavala Silvija Pođoli (Nacionalni radio) na brifinzima tokom tog desetodnevnog rata. Prisustvo naoružanih vojnika na konferencijama za medije učinilo je mnogo da odvrati Amerikance i druge reportere od istraživanja izvan zidova pres-centra i hotela kako bi utvrdili realna zbivanja u tom konfliktu.

Pa kako su izgledali izveštaji iz Slovenije?
– O tome je izeštavano izvršnim urednicima u evropskim „kontrolnim” biroima i u Americi, koji su minimizovali priloge u američkim novinama na puko izveštavanje o „činjenicama” kojima su ih snabdevali zvanični slovenački novinari. I naravno, odnos JNA prema medijima bio je fatalno nepostojeći.

Dakle, vesti i članci su nastajali na veštački način?
– Tada, na samom početku, nepoznavanje istorije, kulture i jezika, pogotovo kod američkih novinara, bilo je flagrantno, a isključivo korišćenje „stringera” (sa otvorenim ili skrivenim vezama sa državnom štampom) na početku je doprinelo neuspehu. Američko osoblje za odnose sa javnošću takođe je bilo umešano u pravljenje medijskih strategija. Ovde prvenstveno mislim na Filis Kaminski, koju je sam David Fin iz Ruder i Fina identifikovao kao tadašnjeg „starijeg međunarodnog savetnika” slovenačke vlade.

A kako vam je izgledalo izveštavanje iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova i Metohije?
– Slovenačka medijska „doktrina” odredila je postavke „novinarstva naklonosti” ili „novinarskog lobiranja” koje je preovladavalo tokom ratova koji su usledili jedan za drugim u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Strana štampa je trebalo da bude kontrolisana kroz „dojave”, lažne informacije, konstruisane događaje (uključujući zloglasna granatiranja pijaca u Sarajevu) i zvanično bratimljenje tokom te decenije, čak sve do danas, npr. Hag, Srebrenica, „nezavisnost” Kosova, itd.

Zapadna/američka, medijska „eksploatacija” i zastrašivanje rutinski su se obavljali tokom rata u Hrvatskoj, kada je dezorijentacija većine dopisnika postala svakodnevnost. A nekoliko dana posle „početka” bosanskog rata, „ukopani” mediji u Sarajevu su pokazali da je stvar gotova. Do vremena kada je NATO rat na Kosovu buknuo, američki čitaoci i gledaoci, uključujući Kongres i operativce u inostranoj politici, bili su temeljito instruirani da su „dobri momci” sa belim kapama – svi osim Srba.

A srpski medijski odgovor?
– Svakome ko je proveo neko vreme u regionu bilo je očigledno da je odgovor srpskih medija bio katastrofalan. Lično sam imao koristi od kompetentnog „izveštavanja” Tanjuga – čak iako je ono zvanično bilo loše korišćeno u domaćoj srpskoj štampi. I bio sam iznenađen da je samo nekolicina zapadnih/američkih novinara koristila izveštaje te organizacije. Takođe su rutinski ignorisane srpske nevladine organizacije, kao i verodostojni autoriteti, kao što su Vojin Dabić, dr Ljubica Toholj i drugi.
Pres-centri su neminovno postali „novinarsko pozorište” sa reporterima kao glumcima.

Da li su Srbi mogli drugačije medijski da odigraju svoju ulogu?
– Naravno, „moglo je biti” nešto... bilo šta „bolje”. Međutim, nisam siguran šta bi to moglo biti, budući da su srpski mediji evoluirali u „novi žurnalizam”.

Razumljivo, ograničena akcija oduzimanja akreditacija i viza od strane predsednika Ćosića, a kasnije bosanskih Srba, bila je odgovarajuća. Privukla je pažnju američkih urednika u „Vašington postu” i Si-En-Enu, na primer, i obezbedila nešto vremena na ekranu za predsednika Karadžića.

Kako su postali neprikosnoveni „loši momci”?
– Što se tiče Srba kao „loših momaka” – srpske zvanične strukture nisu ništa uradile da pomognu da se promeni taj imidž, a novinari koju su stizali na teren već su imali u glavi predstavu – da su Srbi zlikovci.
Opoziciona štampa učinila je malo da srpska priča stigne do „spoljnog sveta”.

Koje su naše osobine i pogrešni potezi doprineli da nas pregazi medijski rat?
– „Medijski rat”, kao i stvarni konflikt, nije bio antiseptična pojava. Rat i ratno izveštavanje se ne događaju u vakuumu. Bilo je, kao što sam rekao ranije, jezičkog, istorijskog i kulturnog nepoznavanja od strane zapadnih/američkih reportera – i, što je još važnije, njihovih urednika kod kuće.
Karakterne osobine su uvek provokativna tema kada se umešaš u sukobljene kulturne osobenosti. To je osetljiva tema koju većina zapadnih/američkih novinara ne može da artikuliše i uvek se na nju gledalo kao na plemenske čarke.

Vaša knjiga je svojevrsna optužnica za medije koji su prljavo izveštavali. Koji biste novinski članak ili TV izveštaj označili kao prelomni u opredeljivanju zapadnog javnog mnjenja?
– Specijalna TV emisija Pitera Dženingsa na Ej-Bi-Siju „Zemlja demona” očigledno je najnepodnošljivija. Izveštaj Džona Barnsa iz „Njujork tajmsa”, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, o Borisu Heraku, jednako je neprihvatljiva i nerazjašnjena.
Lažno izveštavanje o „koncentracionom logoru” u Trnopolju i režirana fotografija Fikreta Alića nesporno je uticala na zapadno javno mnjenje.
Izveštavanje Roja Gatmana u aprilu 1994. o „desetinama hiljada” ratnih zločinaca na slobodi u bivšoj Jugoslaviji, podrazumevalo je postojanje barem 20.000 takvih, što je bilo smešno i apsurdno. Njegovi urednici je zbog toga trebalo da budu otpušteni.

U januaru 1993. godine pojavila se priča o 60.000 silovanih muslimanskih žena, izračunali ste da je to 220 dnevno. Koga smatrate najodgovornijim za lansiranje te priče?
– Američki urednici su najodgovorniji u ovom slučaju, kao i stotine drugih zato što nisu tražili dokaze.

Roj Gatman i Džon Barns, dobitnici Pulicerove nagrade za novinarstvo u 1993, medijski se provlače kroz gotovo sve događaje u ratovima u bivšim jugoslovenskim republikama. U knjizi ste analizirali slabe tačke njihovih izveštaj. Navedite nam ukratko neke od njih.
– Hronologija i jednog i drugog slučaja bolje se razume u mojoj knjizi. Jedan od najzloglasnijih trendova vidljiv u pisanju ova dva reportera jeste njihovo zanemarivanje izveštavanja o Srbima „očišćenim” iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Ovaj ogroman jaz u izveštavanju o ratu u Jugoslaviji je zaštitni znak propalog zapadnog/američkog novinarstva, a Barns i Gatman sigurno nisu bili sami u tome.

Koga ste još od novinarskih imena uhvatili u „prljavim izveštajima”?
– Verovatno je najozloglašeniji primer bio „intervju” koji su uradili Peni Maršal iz Aj-Ti-Ena, Ed Vulijami iz „Gardijana” i Ijan Vilijams iz britanskog Kanala 4, sa montiranim snimljenim materijalom kamermana Aj-Ti-Ena Džeremija Irvina u Trnopolju. Krajnje neoprostivo.
Što se tiče drugih, samo proverite imena na recepciji hotela „Holidej In” u Sarajevu, i ako počnete sa A pronaći ćete „njeno visočanstvo” Kristijan Amanpur. Spisak se, naravno, nastavlja.
Najsramotnija uloga u celoj medijskoj katastrofi u jugoslovenskim ratovima verovatno pripada nekom o kome malo ko nešto zna. Bil Ahern, bivši glavni urednik Asošijeted presa, važi za glavnog medijskog policajca, najvećeg svetskog monopolistu novinskog izveštavanja.

Koje je za Vas bilo najupečatljivije „kuvanje brojki” u novinarskim izveštajima?
– U TV intervjuu u januaru 1994, Barns je tvrdio ne trepnuvši okom da je 300.000 bosanskih muslimana ubijeno, da ih je možda 900.000 ranjeno i da „stotine dnevno umiru”! Mora da su čak i šefovi propagande u kabinetu predsednika Izetbegovića bili iznenađeni.

Šta smatrate najgorom novinarskom nameštaljkom u balkanskim ratovima?
– Teško je odabrati samo jedan događaj. Ali moram da izdvojim nepoznatog propagandistu u štabu generala Veslija Klarka za izvanrednu prevaru koju su skovali kako bi „opravdali” NATO bombardovanje Beograda, Novog Sada i drugih gradova.

Na osnovu Vašeg višedecenijskog istraživanja, šta ste zaključili u koje slučajeve su prste umešale agencije za marketing?
– Postoje mnoge dobre studije o ovom fenomenu. Jedna od najboljih koja mi pada na pamet je delo Džona Makartura „Nepouzdani izvori”.
„Novi” američki žurnalizam zaista jeste PR, odnosno – odnos sa javnošću.

Kuvanje brojki

Brok u knjizi otkriva igru brojkama koju su igrali izvesni mediji i vladini službenici, pa se tako događalo da 1993. broj ubijenih Muslimana varira od 20.000 do 200.000. Džon Barns je u „Njujork tajmsu” zaokružio ovu cifru na 300.000. Brok takođe podseća kako je šef odeljenja Stejt departmenta za Jugoslaviju Džordž Kini u analizi o broju žrtava za četiri godine rata BiH izvestio o 70.000 poginulih, ali je taj „balon” preko različitih organizacija, političkih štabova i novinskih izveštaja neprekidno rastao. Slično je bilo i sa silovanim muslimanskim ženama. U tome je Roj Gatman takođe imao centralnu ulogu. Zasluge za više od 60.000 silovanih dele i Čarls Lejn u „Njuzviku” i njegove kolege u „Filadelfija inkvajeru”. Te cifre su, naravno, kasnije drastično splasnule, a o 800 silovanih Srpkinja, što su potvrdile i UN, nisu objavili ni slova.

Na kraju bosanskog rata, 1995. godine, došlo je do ubijanja muslimanskih muškaraca u Srebrenici čije su brojke varirale od nekoliko hiljada u početku do osam, pa čak i deset hiljada, u zavisnosti od izvestilaca. To je uskoro postao „najgori masakr u Evropi od vremena holokausta”. Objašnjavajući pumpanje brojki u „slučaju Srebrenica”, Brok razotkriva i druge slučajeve eskalacije brojeva, kao vrstu retoričke kalkulacije koja je nastajala u sadejstvu medija sa nevladinim organizacijama i različitim vladinim organizacijama. Kalkulacije su rasle do optužbe za genocid, a optužnica Haškog tribunala je uključila na kraju hiljade umešanih.

Isti princip je primenjen i u kosovskoj krizi od 1999. godine, kada je američka vlada u jednom momentu izvestila da su Srbi ubili 100.000 Albanaca.
Brok takođe razotkriva detalje kako su i zašto 1993. godine Džon Barns i Roj Gatman podelili Pulicerovu nagradu, i kako je došlo do „priznanja” bosanskog Srbina Borislava Heraka o 35 ubistava i 16 silovanja, čija je priča objavljena u „Njujork tajmsu”, kao i to kako je Gatman patentirao nacističke logore u Bosni, pa je Trnopolje postalo novi Aušvic.
U knjizi je osvetljena uloga prljavih medijskih izveštaja koji su se pojavljivali u Ej-Bi-Si njuzu, Si-En-Enu, „Kriščen sajens monitoru”, „Vašington postu”, ali i britanskom Bi-Bi-Siju, „Gardijanu”…

Biljana Mitrinović

http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm

  Štampa