Predhodna strana

Samostalnost Crne Gore i
odbrambena moć Srbije i Crne Gore

Ovo je planeta sile na kojoj vladaju i opstaju jaki, mudri i odlučni.
Ako nismo među najjačima možemo biti mudri i odlučni.

Osamostaljivanje Crne Gore protumačeno je od političkog vrha Srbije kao „demokratski čin“ i pozdravljeno kao zajednički uspeh oba naroda odnosno njihovog „demokratskog“ političkog rukovodstva. Niko se nije usudio da i jednom i drugom narodu protumači šta to znači sa aspekta njihove odbrambene moći tj nacionalne bezbednosti u najširem smislu te reči.

Ulazak u taj proces razdruživanja i sam čin osamostaljivanja Crne Gore bio je najblaže rečeno kontraverzn jer razarate sopstvenu kuću u kojoj živite. Njemu su se radovali samo srpski i crnogorski neprijatelji uključujući i unutrašnje neprijatelje tj domaće izdajnike. „Domaći izdajnici“ može da podseća na otrcani komunistički termin ali se oni koji razaraju sopstvenu državu nikako drugačije ne modu nazvati. Najmoćniji inostrani neprijatelje su u tome zdušno „pomagali“ jer su i generisali i kontrolisali taj proces. Oni imaju razloga za slavlje dok za srpski i crnogorski narod taj istorijski događaj predstavlja vojni poraz kakav ni Srbi ni Crnogorci dosad nisu doživeli u svojoj istoriji.

Šta je izgubila Srbija

Ako to prestavimo suvoparnim vojničkim rečnikom gubici su ogromni. Srbija je prestala da bude pomorska država. Morski putevi snabdevanja u slučaju rata ne postoje a to je gore nego da ih neprijatelj kontroliše jer tada bar postoje šanse da ih oslobodimo. Izgubljeno je 293,5 km morske obale i kompletna akvatorija u Jadranu. Jedan čitav vid oružanih snaga tj Ratna mornarica, sa svim materijalnim i ljudskim resursima. Izgubljena je kompletna teritorija Crne Gore, 13.812 km² sa svim resursima od značaja za ratna dejstva, kao i operativna i strategijska dubina za manevar snagama i sredstvima kopnene vojske. Time je izgubljena i operativna osnovica za odbranu od napada iz pravca Kosova i Metohije i BiH. Izgubljen je vazdušni prostor nad teritorijom Crne gore i akvatorijom jadranske obale.

Ako ulazimo u detalje, izgubljeni su vojni aerodromi i luke, fabrike vojne industrije i skladišta sa ratnim rezervama, komandna mesta i skloništa. Izgubljene su kasarne i poligoni za obuku i ostala vojna infrastruktura pa čak i ona sa dvojnom namenom.

Ako običnim građanima kažemo da je to sve ostalo Crnogorcima, u skladu sa političkim dogovorom u pitanju je velika obmana. Sve je to građeno tako da funkcioniše harmonično samo kao celina sa odbrambenim resursima u Srbiji a kako će sada biti korišćeno velika je nepoznanica.

Od početka krize u SFRJ nije kod nas na planu odbrane urađeno baš ništa jer prema aktuelnom političkom stavu na kome bazira najnoviji ,,Strategijski pregled odbrane,, ,, mi više nikada nećemo ni sa kime ratovati,, (isto je tako mislio i Miloševi·) a ako to i radimo to će za nas raditi neka profesionalna, čitaj plaćenička vojska i ratovaće daleko od naših granica i za račun nekog našeg „saveznika“. Nedorasla politička elita zamišlja da je vojska fudbalski ili košarkaški tim pa da je platimo da brani boje naše države (čitaj državu) a mi da to gledamo na televiziji i navijamo za naše uz pice. Sa takvim načinom razmišljanja izgleda da bi finansiranje vojske moglo biti rešeno od para dobijenih za TV prenose i reklama koje se emituju tokom tih „utakmica“ (ratova).

Šta je izgubila Crna Gora

Crna Gora je prošla kao što joj samo ime kaže, još crnje i gore. Izabrala je opciju „samostalnosti“uz svesrdnu pomoć·njenih tradicionalnih neprijatelja, muslimana, i katolika. Tako je da od najjače države (SCG) u regionu u odbrambenom i uopšte resursnom smislu, postane najslabija a samim tim i najnestabilnija. Otvara se pitanje kako „crnogorska elita“ sa ovim brojem stanovnika zamišlja da kontroliše kopnenu granicu dužine 614 km u ne baš prijateljskom okruženju… Da ne otvaramo sva ostala bezbednosna pitanja koja se nameću. Dovoljno je reći i svima je jasno, da sa 650.575 stanovnika prošaranih u značajnom procentu Bošnjacima (9,41%), Muslimanima(4,27%), Šiptarima (7,09%) i Hrvatima (1,05%) neće baš biti u stanju da se organizuje za odbranu ni spolja ni iznutra. Onaj minimalni procenat glasova koji je prevagnuo na referendumu o samostalnosti Crne Gore donela je upravo zavera tih nacionalnih i religioznih manjina protiv većine Crnogorskog naroda. Pošto u politici nema besplatnog, oni će svoju „uslugu“·adekvatno naplatiti onom drugom delu oko 20% cetinjskih Crnogoraca pobednika (domaćih izdajnika) koji su i zagovarali samostalnost.

Ovoj crnoj crnogorskoj slici treba još dodati: Da su fabrike vojne industrije već rasprodate, te da su svi vojni objekti od vitalnog značaja za funkcionisanje odbrane na teritoriji Crne Gore proglašeni nepotrebnim i rasprodati u bescenje po modelu ,,burazerske privatizacije“. Kome će burazeri i kakve namene dalje preprodavati vojne resurse nije poznato. Plovni objekti ratne mornarice doživeli su istu sudbinu pod parolom ,,to je zastarelo“.

U realizaciji tog prljavog posla razbijanja odbrambene moći SCG značajnu ulogu su odigrale takozvane “nevladine organizacije“. Posebno „Fond za reformu sistema odbrane“ koji je i formiran oko jezgra Atlantskog saveta. U SCG je primenjeno i jedinstveno „rešenje“ u svetu, da pored triju Vlada reformom Vojske upravljaju rukovodstva nevladinih organizacija, odnosno upravljaju „Fondom za reformu sistema odbrane“.

Zajednička država je koštala 30 miliona evra

Kako se država brani ili kako se mogla braniti? I Koštunica i Tadić i Marović su pri polaganju zakletve izgovorili da će državu braniti …“svim sredstvima“. E to svim sredstvima nije uvek ratom, nekad je to jasnim i nepokolebljivim stavovima a ponekad i novcem. Država se štiti u zavisnosti od toga čime ste napadnuti.

Prvo, Koštunica i Tadić su trebali da ped EU uniju izađu sa jasnim i ultimativnim stavom da se glasanje na referendumu mora obezbediti svim državljanima Crne Gore koji žive na prostoru SCG jer je to još uvek jedinstvena država i da u protivnom rezultate referenduma nećemo priznati, pa neka gospoda iz EU razmišljaju. Mogu oni da te naše stavove ne uvaže, ali tu se otvara mnogo novih ALI… Nisam siguran da bi išli na nametanje rešenja, pa čak i da se odlučili za to postojalo je tu i drugih načina odbrane. Napomenuću samo jedan koji svi razumeju.

Drugo, Koštunica je znao da Đukanović priprema sve varijante krađe i kupovinu glasova. Zašto ništa nije preduzeo da na tom polju parira i to osujeti. U Beogradu su štampane lažne lične karte i da ironija bude veća u kovnici novca kojom rukovodi Vlada Srbije. Znao je Koštunica da je Milo spremio fond od 20 miliona evra za kupovinu glasova. Jer Srbija pored 7 milijardi evra deviznih rezervi nije imala da u tu prljavu igru ubaci 30 miliona i kupi dva puta više ne go što je potrebno i sačuva zajedničku državu a separatistima zada odlučujući „demokratski“ kontra-udarac. Imala je, i mogla je, ali nije htela, jer je i njena politička oligarhija radi na štetu sopstvene zemlje i naroda.

Čitalac ovih redaka se može začuditi mojim predlozima o izbornim krađama i potkupljivanjem glasačkog tela. Da čudno je to, ali je to produkt te zapadne „demokratije“ oni su nas tome učili i na taj način decenijama instalirali Vlade po svetu. Ako ne može param onda specijalizovanim službama „nevladinim organizacijama, Vojskom, svim oblicima sile koja im je na raspolaganju. S toga sam na početku ovog podnaslova napisao „Država se štiti u zavisnosti od toga čime ste napadnuti“ a mi smo napadnuti i spolja i iznutra pa je logično da se branimo.

Kad sumiramo sve ove političke igrarije rezultat je više nego katastrofalan, tako da i Srbi i Crnogorci mogu da računaju da su strategijski poraženi bez ispaljenog metka. To što nije čak ni NATO-u pošlo za rukom uspelo je savezničkom paru Đukanović·- Koštunica. Jedan je igrao ulogu upornog separatiste a drugi „zbunjenog i neobaveštenog posmatrača“, a oboje su velike „demokrate“. U bogatoj srpskoj istoriji ovakve stvari su uvek bile adekvatno i kažnjavane, smatram da će se istorija i ovoga puta ponoviti.
 

  Štampa