Predhodna strana

Na izvoru srpske drame

Srbi su slepo potegli u´“evro-atlantske integracije" ne pitajući za cenu - koliko to košta na planu srpstva, duha i duše...

Danas je jedanaesti juni 2006. godine. Svetsko je prvenstvo u fudbalu. Gledao sam samo prvo poluvreme utakmice između Holandije i ekipe Srbije i Crne Gore (SCG), zajednice koja više ne postoji. Nije me porazio taj jedan jedini gol koji su Holanđani postigli, ali me je porazila igra fudbalera SCG. To je bila igra bez mašte i elana a da o stilu i nekoj strategiji sa ciljem da se postigne zgoditak nije potrebno ni govoriti, prosto zato jer toga nije bilo. Svako je manje više stojao ukopan na svom pozicionom mestu i najčešće, ukoliko je uopšte primio loptu, lenjo, a bezvezno, “dodavao“ loptu, najčešće Holanđanima. To je tako bilo skoro za celo vreme prvog poluvremena koje sam jedino i gledao. Desila se, međutim, i jedna mala epizoda, koja je bila izuzetak od ovog tužnog scenarija.

Retko se u fudbalu dešava da se još u prvom poluvremenu zamenjuju igrači. Međutim, kod SCG tima ta retkost se dogodila. zamenjena je desna polutka. Pri kraju poluvremena, došao je Ognjen Koroman. Pretpostavljam da je i ovaj, kao i Mateja Kežman, centarfor, bio Crnogorac, tek odjednom, kako je ovaj igrač sa puno nekog elana - valjda zbog tek stečene crnogorske nezavisnosti, sa kojom se ovaj izgleda identifikovao ali, može biti i suprotno -, dodirnuo prvu loptu, cela ekipa u momentu počela je maštovitije da igra. Poluvreme nije donelo bolji rezultat. Dalje ne znam, ali sudim po krajnjem rezultatu igre 1:0 za Holandiju, da je, možda, ovaj igrač bar sprečio da tim SCG nije doživeo katastrofalan poraz. Koroman je možda sprečio katastrofu u prvoj igri, ali u sledećoj, protiv Argentine (16 jun), tim SCG je ipak doživeo više nego katastrofu (6:0). Tako to biva, kad se u igru uđe uobraženo i naduveno, uz to i bez trunke - duha! (Pošto su u timu SCG crnogorski igrači bili u znatnoj prednosti, kažu da se Milo Đukanović kladio sa samim sobom: ako pobede -, zna se... zbog nezavisnosti; ako izgube - zbog SCG; zatečen zbog katastrofe od 6:0, on odmahnu rukom, opsova Marovića, pa procedi: “Hrvati... Šiptari, možda..."

Duh prilikom rođenja Crkve Hristove

Danas su takođe Duhovi, rođendan Crkve Hristove, četrdesetosmi dan od Njegovog Velikog Petka i pogubljenja, za koje je tadašnji “ceo svet“ znao, dok je za pedeseti dan od Njegovog Vaskrsenja, znalo (nije im bilo potrebno da veruju jer su Ga iskusili) jedva nekoliko desetina - žene mironosice, 11 apostola, sa Tomom Nevernim, i još po neko. To Crkvino rođenje od pre 2006 godina (minus 33), po svemu, dakle, bar na početku, nije imalo slavljeničku atmosferu, što je uobičajeno za takve prigode; pre je to bila mučna atmosfera sumnje i straha. Pa ipak, tog istog dana, posle govora ap. Petra, 3000 ljudi “upisalo“ se u tek osnovanu Crkvu Hristovu. Posle nekih 300 godina progona i mučeništva, cela moćna Rimska imperija, jedina tadašnja “supersila“, postala je hrišćanska. Danas, 2006 (minus 33) godina posle, i pored rascepa, hiljade sekti i svih drugih kobnih posledica ljudskih slabosti u njoj, Crkva još uvek postoji, što je - zar ne!? - veliko čudo! Upravo, upečatljiv dokaz da Crkva ima božansko poreklo, jer sve što je samo ljudsko, u najboljem slučaju, ne traje više od 200 godina (jedini izuzetak je Rimska Imperija sa oko 1000 godina; što je i Vizantija, trajala nešto preko 1000 godina, ne treba zaboraviti da je Crkva već bila utkana u nju od samog njenog početka).

Šta se zapravo desilo na dan rođenja Crkve? Reč Duhovi, koja je usvojena za sećanje na taj čudesni dan, tačno kazuje šta se desilo. Životodavni Duh sveti sišao je, u vidi “plamenih jezika“, na preplašene i sumnjom ispunjene apostole - a sve su to bili nepismeni ili polupismeni ribari i, što bi se reklo, “mali“ ljudi - i od njih načinio heroje duha i mučeništva.

Na pitanju dva sveta počinje ljudska drama

Neka mi oprosti čitalac, što mi je uzelo ovoliko prostora, da bih iskazao da je tema ovoga napisa - duh, ljudski duh!. Ali, kako ima različitih duhova - recimo, duh zločina, mržnje, sebičnosti, očaja,

hedonizma, itd. - ali i da ne bi bilo zabune, ovde je reč o duhu koji obitava jedino u - kako ga je Kant nazvao - svetu “numena“, za razliku od sveta “fenomena“, sa osnovnom karakteristikom ovog drugog da je sav podložan zakonima aristotelovske nužnosti i uzročnosti, dok je onaj prvi potpuno oslobo•en istih.

I tu, baš na ovom pitanju, počinje ljudska drama. Jer desilo se da smo mi ljudi jedina bića u celom kosmosu gde su se ta dva inače - bar na izgled - protivurečna sveta ne samo srela već i obitavaju, žive jedan pored drugog. Preko čoveka je, dakle, duh “prošvercovan“ u ovaj fenomenalan svet, pa, otuda, isključivo je od čoveka zavisno kako će ta dva sveta – jer moraju! - živeti zajedno. Oni mogu biti - da ne kažem u ratu - u većoj ili manjoj svađi, pa onda, kao rezultat, imamo, na jednom malom planu, bezvoljnu i “tek da se otalja“ igru tima SCG protiv Holandije. Bilo je dovoljno da samo u jednom čoveku postoji bar “primirje“ između tih svetova, da bi se izbegla katastrofa na Svetskom prvenstvu. Katastrofa, pak, protiv Argentine, drastično je demonstrirala da se u timu SCG, vodio pravi rat između sveta duha i sveta tela. Nasuprot tome, tamo gde između ta dva sveta postoji ne samo harmonija već i punoća međusobnog prožimanja, čuda se događaju! A čudo nije ništa drugo već ako se fenomenalan svet bar za trenutak učini nezavisnim od aristotelske nužnosti. znači - i ljudi ga mogu činiti. Tako su nepismeni ribari - zahvaljujući duhu koji je telo uzdigao iznad njegove sebičnosti - stvaralaštvom i mučeništvom - duhovno, bez ratova i prisile, osvojili svet!

Počinih, međutim, nehotice nepravdu prema fudbalerima SCG jer ih “optužih“ za “svađu“, pa i “rat“, u njima lično između ta dva pomenuta sveta. Odmah treba reći: nije njihova krivica. Oni su bili samo inertni nosioci jednog psihološki šizofrenog stanja koje već duže vremena suvereno vlada našim prostorom. Trebalo bi, znači, iznaći šta je suština te duhovne šizofrenije - raskol u čoveku između Kantovog sveta “numena“ i onog “fenomenalnog“ - i kako je do nje došlo, pa tek onda, eventualno, ako postoje, ukazati na krivca ili krivce.

Kriza identiteta - prva breša na skali duha

Kao što svi znamo, došlo je do ratova oko rastakanja bivše SFRJ, a do njih je došlo zbog toga, što je jedna i jedina velika sila, SAD, rešila da politički preuredi naš prostor ne kako bi mi hteli već kako to njoj pogoduje (iako se radi o sili, to se ipak zove demokratijom), slično kao što se danas to radi sa Irakom s ciljem da ga se učini “modernim“ i tako ga otuđi od njegovog 14 vekova starog islamskog porekla. Ratovi oko rasparčavanja SFRJ dirljivo koštaju ovaj prostor u materijalnim razaranjima, ali još više u duhovnom opustošenju. Najveća, pak, žrtva bio je 45 godina s mukom stvarani naš jugoslovenski identitet. Voleli mi ili ne, pred same ratove, on je, naj objektivnije govoreći, bio neosporna stvarnost. Sa malim izuzecima, cela SFRJ, mogla se sa ponosom podvesti pod ono sveujedinjavajuće “mi, Jugosloveni“. Došli su, međutim, građanski i bratoubilački ratovi, pa je taj identitet morao da nestane, da bi ga zamenili stari pokrajinski i lokalni identiteti i to u najgorem, šovinističkom formatu. Konkretno, Srbi, postali su od Jugoslovena Srbi šovenske (četničke) vrste, Hrvati - ustaše, Slovenci - Švabe, Muslimani - Balije, itd. Ta nasilna zamena jugo-identiteta sa nacionalnim šovinizmima bio je prvi udar koji je neminovno vodio u šizofreno stanje o kome je napred bilo reči.

Srbi moraju proći kroz duplu deidentifikaciju

Svi narodi bivše SFRJ su se manje-više zadržali na ovom svom novom-starom identitetu, pa zbog toga kriza identiteta i s njim duha, nije, u njih, urodila katastrofom. To kod Srba, nažalost, nije bio slučaj. Došla je "naredba“ iz sveta, vi Srbi da bi se integrisali u njega, morate da prestanete da budete Srbi. Ja sam radi dramatizacije ovako prikazao celu stvar, ali nije baš tako stvarno bilo. Bilo je tu, pored direktnih naređenja, i diplomatije, i ljubaznih reči, i dobronamernih saveta, i ponuda

kao “samo ako vi hoćete“, “sve zavisi od vas“, “budućnost je pred vama, odbacite prošlost“ itd., ali sve to kad se prikupi u jedan “paket“ sa malo mašte, nije daleko od mog drastičnog prikaza završnog produkta. Srbi su taj zahtev o razsrbljavanju - naročito je to istinito sa tzv. intelektualcima i elitama srpskim - manje-više poslušno prihvatili, kao da se ne radi o sudbini, već o propustu da se ode, recimo, na fudbalsku utakmicu. I to je bio konačan udarac iz koga se izrodilo ono šizofreno stanje, za koje smo videli, da je urodilo porazom ekupe SCG na utakmicama protiv Holandije i katastrofom protiv Argentine na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Kad se zna da su ti Srbi nekad “nešto“ bili, porazno po njih deluje pitanje šta su oni sada. Podobe bez porekla i otečestva - ništa, vakum, prazna ljuštura bez duha i ljudskosti. To je, uopšteno gledano, stanje psihe i duha, naroda srpskog danas, pa su igrači tima SCG, u konkretnom slučaju, bili, ne svojom krivicom, samo odraz tog duha.

Srpska duša - zamorčad stranaca putem Srba

Trebalo bi sad locirati krivce za ovo žalosno stanje srpskog naroda u kom se on danas nalazi, jer, na kraju krajeva, neko mora biti kriv. Izostavljam kritiku tzv. spoljnjeg faktora tj. međunarodnu zajednicu, jer, mada je ona inicirala razbijanje SFRJ, pa prema tome ima na sebi ogromnu krivicu za sve gadno što se tamo tada desilo, njen, pak, negativan uticaj na duh ovog prostora - a ovde je reč o tome - trebalo bi da bude, ako uopšte, skoro nikakav, a u skladu sa tradicionalnim prkosom negdašnjih Srba - “možete ubiti telo, ali ne i naš duh“. I on bi bio takav da elita srpska - vladajuće garniture, a naročito tzv. srpski intelektualci, sem nekoliko “belih vrana“ - nije širom otvorila vrata srpske duše stranom faktoru na poslu njenog ubijanja. Ali za to ne smemo optuživati strani faktor, već isključivo tu srpsku tzv. elitu, koja je ovaj sudbonosni prodor stranaca direktno u srpsku dušu omogućila. Umesto da taj prodor spreči i sprečava, zašto je ta elita, na kraju krajeva, i stvorena i plaćana, ona ga je svesno i s odobravajućim pljeskom prihvatila i prihvata. Besmislice?

Srpski duh kao meta na poligonu antisrbizma

Još u Miloševićevo vreme, a pod firmom njegove opozicije i “nezavisnih“ medija, jedan dobar broj listova i publikacija, na čelu sa B92, bio je na platnom spisku ili Soroševom ili direktno Stejt Departmana. B92 je danas glavna “udarna pesnica“ CIA-e u razbijanju srpskog narodnog duha. Sličnu ulogu, ali sa specijalizacijom političke vrste – današnji “polit-komesari“ srpskog političkog prostora kakvih nije bilo ni u najcvetnijem kom-dobu - to su tzv. ne-vladine organizacije (NVO). One najglavnije - Nataše Kandić, i dve Sonje, Biserko i Liht - direktno su na bogatoj plati Stejt Departmana. Knjiži se to od strane SAD, naravno, kao “pomoć Srbiji“ koja, zbog stalnog embarga, nikad da stvarno stigne njoj, s tim što se zvanično izuzima od embarga stavka - “pomoć demokratiji i nevladinom sektoru“. Sve u svemu, dakle, nema “pomoć Srbiji“, ali obavezno ona mora da se doturi Kandićki i društvu. Mada sve ove akcije vrše ogroman poguban uticaj na duh srpskog naroda, ipak su one sa stanovišta međunarodne zajednice samo periferna sredstava na tom poslu. zašto da ne, kad SAD i EU sve te gadne poslove u pogledu ubijanja srpskog duha mogu da obavljaju direktno preko samih srpskih vladajućih struktura, s tom razlikom što njih SAD i EU ne moraju da plaćaju, pošto se one same nude.

Đinđić puca preko Ustava u srpski duh

Izuzetak je, naravno, još u Miloševićevo vreme, načinio docniji premijer Srbije pok. Zoran Đinđić, dok je sa Montgomerijem u Budimpešti kovao planove kako da se sruši Milošević. za taj posao, dobio je, po svedočenju Vuka Draškovića, $120 miliona. Naravno, ne za njega lično, već za taj posao. Na osnovu ovoga da se zaključiti da izuzetak stvarno nije ni postojao. Uostalom, da je i on baš onaj neplaćeni, to je on dokazao kad je na Vidovdan 2001. godine, svojevoljno izručio Miloševića Hagu. Pogodio je tada, istina nekažnjeno, ne toliko Miloševića, koliko srpski ustavni duh (a što ipak nije ostalo bez posledica i na onaj nacionalni, duhovni), oličen u tadašnjem predsedniku još SRJ, Voji Koštunici.

Dva dosovska pogotka

Došlo je i do bombardovanja SRJ. Trajalo je 78 dana. Vrednost materijalnog uništenja Srbije, po nekim procenama, kreće se između $50 i 100 milijardi. Kad je ono - ilas otišao u Moskvu da u ime “socijalističke solidarnosti“ traži pare za obnovu SFRJ, rekoše mu Rusi: “znajte, tovarišč Đilas: družba je družba, a trgovlja je trgovlja“. Srpske dosovske vlasti umesto da kažu počiniocima te štete nešto slično kako su Rusi odgovorili Đilasu tj. naša ljubav prema vama nikad nije bila u pitanju, ali štetu koju ste počinili morate ipak platiti. Umesto, dakle, tako nešto, DOS-ovci osudiše Dragoljuba Milanovića, direktora TV Beograd, za smrt 16 radnika TV, koje nije on ubio već NATO bombarderi. A moglo je od toga, da je bilo hrabrosti i smelosti kod DOS-ovaca, da se napravi najveći političko-civilni spektakl, spektakl koji na zapadu inače najviše “pali“. Pazite na njegove elemente: svesno i namerno bombardovana je TV ustanova i to civilna (na zapadu bi to bilo najveće svetogrđe), a u njoj poginulo16 nevinih civila (na zapadu bi se nad njima “plakalo“ najmanje godinu dana). Ovi elementi daju čak i prostor za pokretanje optužbe za ratni zločin i to po komandnoj odgovornosti. Mnoga poznata imena, primerice, od Vesli Klarka do Blera i Klintona bi se našla na tom spisku. Od svega toga, međutim ništa, izuzev što je nevini Milanović, platio “ceh“. Eto, dakle, još dva direktna pogotka DOS-ovaca po sred srpskog nacionalnog duha.

I Vuk sa serijom svojih “obnoviteljki“

U tom smislu, sa nekoliko svojih pogodaka u samo srce srpskog duha, nije izostao ni Vuk Drašković, inače na rečima “obnovitelj“ istog tog duha - “srpske granice su tamo gde su srpski grobovi!“.

Evo, prvog. Reč je o tužbama, pred Međunarodnim sudom pravde (MSP): SRJ protiv 19 NATO država, a takođe i protiv BiH i Hrvatske, s jedne, i odgovarajućim protiv tužbama ovih zadnjih dve, s druge strane. Našao se tu Drašković, kao ministar spoljnih poslova SCG, pa će tek onako “solomonski“ i “državnički“, kako on već ume, izreći: “nek svi oproste svima!“. SCG je, naravno, odmah povukla svoje tužbe; BiH, pak, nije, pa usled toga, presuda - a ona sledi za nekoliko meseci - može koštati SCG, odnosno sad Srbiju, oko $100 milijarde, novac koji ona inače nema. Ako se to desi i sa hrvatskom tužbom, koja tek sledi, Srbija ode u duplo bankrotstvo.

Tu je još jedna Vukova državnička “mudrost“ u vezi političkog statusa Kosova: “više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Nastranu što je to glupost, ali Vuku Draškoviću mora da su Arbanasi neobično zahvalni jer im je početnu pregovaračku poziciju - autonomija (po rezoluciji UN 1244) - podigao na stepen federalne ili konfederalne republike, tako da se oni i ne moraju boriti za nezavisnost, pošto im je on faktično, kao ministar, u ime Srbije, zvanično to i priznao.

A tek šta da se kaže što je na njegovu inicijativu došlo do potpisivanja Sporazuma sa NATO-m, po kome ovaj, može bukvalno, i bez najave, da umaršira u Srbiju kad god mu se prohte i da ostane u njoj praktično dokle god želi. Kao “protiv-uslugu“, on je Srbiju obavezao da podnese gotovo sve troškove NATO boravka u njoj. Po Srbe famozna g-đa Olbrajt, htela je u Rambujeu okupaciju SRJ silom i nije, izuzev Kosova, uspela. Vuk Drašković je tu okupaciju Srbije omogućio milom. Slično se može reći i za njegovo naturanje vojske Srbije u Partnerstvo za mir i NATO. Srpska vojska, po njemu, nije potrebna da bi branila svoja ognjišta od agresora (kao NATO, na primer), već je ona ustrojena da bi ginula u raznim SAD belosvetskim imperijalističkim ratovima.

Sve u svemu, kao ministar spoljnjih poslova, po svojim anti-srpskim učincima, a da nema srpsko ime i prezime, Vuk bi pre ličio na šefa SAD Stejt departmana iz vremena g-đe Olbrajt. Jer on vodi i brani njenu politiku na Balkanu, a ne, kao što bi trebalo, onu Srbije, koja ga, nažalost, i plaća. zaključak: mora biti da ovakvim svojim ponašanjem, on otkupljuje sebe od Haga zbog, recimo, Gospića, komandanta “Giške“, Srpske garde i moguće još čega drugog...

Najveći zločin prema narodnom duhu

Najveći, pak, zločin prema srpskom nacionalnom duhu počinile su kako tekuće srpske vlasti tako i one prethodne DOS-ovske. U samo-zavaravajućoj nadi da će zemlja Srbija sve svoje mnogobrojne ekonomske i druge probleme rešiti magičnim ulaskom u “evro-atlanske integracije“, obe ove vlasti nisu pitale za cenu ulaska u njih i koliko i kako će se te cene odraziti na srpski nacionalni duh. Još je Srbija daleko od EU, i do petnaestak godina, ako uopšte, a ta cena je već sad potpuno ubila srpsku dušu i njen duh. Kao da naše elite i vođstva nisu čule za izreku: “Šta vam vredi ako zadobijete ceo svet, a dušu svoju izgubite“. Premijer Srbije, dr Voja Koštunica, izgleda znao je za “naravoučenije“ gornje izreke, pa je na početku svog mandata nagoveštavao da će zaštita “nacionalnog duha“ biti prioritet njegove vladavine. Prevario se, međutim, pa će zbog toga njegova

krivica zbog već sad uništenog srpskog duha biti veća nego onih drugih koji su očevidno - svesno ili nesvesno - bili ignoranti po tom pitanju.

Što rekao neko (čak i posle poraza od 6:0) o našim fudbalerima na svetskom prvenstvu u Nemačkoj: “Obzirom na duh - ipak igrali su... dobro..."

N. Ljotić

  Štampa