Predhodna strana

Nova srpska međunarodna politika!?

Po pitanju Kosova Srbija je izgleda Zapadu okrenula «ćurak naopako

Bilo je potrebno da se frustrirani srpski premijer dr. Voja Koštunica, povodom crnogorskog referenduma, samo «požali», EU «šefu» spoljnih poslova, Ksavijeru Solani, na nelegalnost i «tajming» istog, da se nepomična «bara» srpsko-evroatlanskih odnosa - u kojima vrhuni već dugo godina Srbima obećavanih a ne ostvarivanih «šargarepa» -, najzad uzburka. Nije prošlo dugo posle toga kad je dr. Koštunica sasuo u lice Oli Renu, šefu EU za proširenje, da mu je dosta «uslovljavanja» i «nepartnerskih» odnosa sa EU, da se nad «barom» uzdigne čitava diplomatsko-fudbalska «oluja». Prvo se EU našla «uvređena» zbog Koštuničinog ispada po kome je EU «kriva» čak i za katastrofu SCG od 6:0 protiv Argentine na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, da bi se sa srpske strane odgovorilo da se SCG bar kvalifikovala za igre u Nemačkoj, dok Finska (Oli Ren je Finac) čak ni to nije uspela. A kada je dr. Koštunica, na Vidovdan, 28 juna, sa Kosova iz Gračanice, javno izjavio da će «Kosovo uvek biti srpsko», bara je uzavrela pravim «uraganom»: telefoni su zabrujali u Beogradu iz Brisela, Rima, Londona, Vašingtona - da Koštunica neizostavno dođe!

Premijerova nepopustljivost u Evropi...

Već je bio u Briselu. Rekli mu: da suspenzija pregovora sa EU i dalje traje ali da će, radi dobrih «partnerskih odnosa» (ovaj izraz je novina jer su do sad bila samo od EU – naređenja-izvršenja!) nastaviti sa obavljanjem drugih ali i neophodnih «preliminarnih» radnji za ulazak u EU, kao i da će neka finansijska pomoć Srbiji od strane EU biti nastavljena. U Londonu sa Toni Blerom, reč je uglavnom bila o Kosovu, Koštunica ni za dlaku nije popustio, sudim to, na osnovu činjenice da je istog dana na nekom londonskom koledžu  tamošnjim studentima, govorio da Kosovo dobija najširu autonomiju ali u okviru Srbije. Slično se desilo i u Rimu. Italijanski premijer Romano Prodi se usprotivio stavu dr. Koštunice, ali ovaj nije ni za dlaku odstupio od onoga što je rekao ranije.

...i u Americi (podnaslov, masno)

Na sastanku u Vašingtonu sa Kondolizom Rajs, šeficom Stejt departmana, dr. Koštunica je već ranije dovoljno glasno istakao svoju poziciju, da mu je nemoguće bilo da napravi bilo kakav ustupak. On je svoj stav ponovio pred novinarima posle sastanka sa dr. Rajsom, a još istog dana je u Vašington postu objavljen njegov članak o Kosovu gde je izričito rečeno da nezavisnost Kosova ne dolazi u obzir, jer Srbija daje Kosovu najširu moguću autonomiju.

Nepodmitljive  «šargarepe»

Izgleda, međutim, da je premijer Koštunica pozvan u Vašington ne radi objašnjenja srpskog stava, jer je to njima u Vašingtonu već od ranije bilo poznato, već isključivo da bi objasnio pod kojim uslovima bi Srbija mogla da prizna nezavisnost Kosova. Drugojačije rečeno Vašington je hteo da sazna, pretpostavljam, koje «šargarepe» bi bile prihvatljive za Srbiju da bi ona potpisala statusni dokumenat o nezavisnosti Kosova (od Srbije).  A kreću se one, «šargarepe» (opet moja pretpostavka): od «velikih» SAD investicija do bespovratne ekonomske «pomoći», , od «ekspresnog» ulaska u EU do specijalne autonomije za kosovske Srbe, grantovane od SAD. Ne verujem da su, bar za sada, olakšanje haških pritisaka i eventualno njihovo ukidanje ili  vraćanja RS na dejtonski nivo, pa i eventualno njeno priključenje Srbiji, uopšte spomenuti kao «šargarepe» iz dva razloga: prvo, SAD su obe potrebne radi vršenje daljnjeg pritisaka na Srbe; i, drugo, možda se ovo, kao «super-šargarepa», drži u rezervi, za eventualne buduće pregovore s Koštunicom, ako bi do njih, naravno, ponovo došlo. Bilo kako bilo, o svim tim «šargarepama», Koštunica, izgleda , nije hteo ni da razgovara, pa je izostala uobičajena zajednička (dr. Rajsa i dr. Koštunice) konferencija za štampu, pa se  ovaj, kako smo videli, našao sam pred novinarima, niti je portparol Stejt departmana dao ikakvu izjavu o poseti dr. Koštunice, niti je usledio njegov prijem kod Buša, što je u pozivu bilo nagovešteno kao mogućnost. Primio ga je, pak, Bušov šef Bezbednosne agencije Stiven Hedli i potpredsednik Dik Čejni, ali i o tim posetama do novinara nije procureo nikakv naročiti komentar.

Uspešan nastup dr. Koštunice pred SBUN, ali,,,

Na ovoj SAD turneji, premijer Koštunica se pojavio pred Savetom bezbednosti UN gde je opet izložio  svoj stav o Kosovu. To je bio jedan gospodski i vrlo argumentovan nastup premijera Srbije. On je neotuđivu pripadnost Kosova Srbiji osvetlio iz ugla: istorije, međunarodnog prava, demokratije, regionalne bezbednosti i, najzad, emocionalno; uspeo je, mislim, da svoje emocije vešto prenese na članove SB. Upitao ih je: kakva bi vaša reakcija bila, da se jedna 15-na vaše zemlje oduzima da bi se i pored svih ovih protivnih argumenata zadovoljila jedna agresivna i beskrupulozna etnička grupa i međunarodna zajednica? Mora da je bar trenutno dr. Koštunica ostavio dobar utisak na članove SB. Jedino što je premijer možda zaboravio da svi ti ljudi koji su ga slušali, i moguće u duši čak tog trenutka i odobravali, razumeju samo reči tzv. «realpolitike», a nju, kao što se zna, diktiraju SAD. Da je baš to tako, svedoči činjenica da su organizatori premijerovog nastupa u UN, verovatno da bi kontrirali bilo kakav pozitivan utisak njegove posete, u isto vreme, neformalno – jer Kosovo nije članica UN -, predstavili pred članove SB (koji, naravno žele da ga čuju), arbanaškog predsednika Kosova,  Fatmira Sejdua.

SAD «kredibilitet: na probi...

S obzirom, pak, da SAD nisu uspele da preokrenu dr. Koštunicu u pravcu prihvatanja nezavisnosti Kosova, s jedne, a s druge strane, SAD objavile svetu, još pre skoro godinu dana, da je nezavisnost Kosova jedna sigurnosna i bezbednosna regionalna neophodnost, jer ima u vidu, s jedne, interese 90% većinskog stanovništva (Albanaca) kao i obavezne bezbednosne garancije za nealbanske manjine uključujući Srbe, tamo, s druge strane; takva multietičnost – veruju SAD i Zapad - garantuje trajan i stabilan mir (uz naravno, bar u početku, prisustvo KFOR-a), ne samo Kosova već i celog regiona.

I sad, s obzirom da Srbija otvoreno ne prihvata SAD verziju rešenja kosovskog problema, «kredibilitet» Amerike je stavljen na probu. Kad se podsetimo, da su SAD, u skoroj prošlosti, radi svog «kredibiliteta», kao sad, na probi - da bi mu povratile međunarodno poštovanje i respekt, prihvatale su, drastične političke mere, najčešće ratove, kao na primer bombardovanje SRJ 1999 i rat u Iraku 2003. godine, postavlja se pitanje kakva će biti reakcija SAD -a, na sadašnji srpski izazov njihovom «kredibilitetu».

Srbija izvan SAD bezbednosnog sistema

Teško je to predvideti, jer SAD celu tu kompleksnost kosovskog problema prvenstveno posmatraju, zbog svojih imperijalnih interesa, sa stanovišta regionalne sigurnosti i bezbednosti. Po njihovoj proceni, taj cilj je najlakše ostvariv, ako se zadovolje kosovski Albanci, dok što se tiče Srba njih je relativno lako prelomiti bilo naređenjima i ucenama, bilo «šargarepama» ili kombiniranjem i jednog i drugog. Kad Srbija stavi svoj potpis na međunarodni dokumenat o nezavisnosti Kosova, onda je ceo region bezbednosno siguran i stabilan. Očevidno, SAD planeri nikako nisu predviđali mogućnost da Srbija ostane izvan njihove vizije bezbednosti i sigurnosti regiona. A, odbijanjem Srbije da prihvati nezavisnost Kosova, Srbija se tačno tu našla – izvan tog sistema. Pri takvom činjeničnom stanju, trenutna uloga SAD jeste da Srbiju ponovo vrati u taj sistem.

Kako će to SAD uraditi, najverovatnije, u ovom trenutku, jer su zatečene, ni same ne znaju. Veliki broj scenarija je moguć, sa ovim ekstremnim rešenjima koja se kreću od obaranja Koštunice, radi njegove zamene sa ekipom oslobođene od »nacionalističkih» predrasuda, do prihvatanja njegovog plana o Kosovu u okviru Srbije sa najširom autonomijom za kosovske Albance.

«Demokratski» pad vlade pod sumnjom

Za SAD, koje inače znaju svaki, pa čak i najbeznačajni, detaljčić sa srpske političke scene – a što se vidi iz redovnih članaka na srpskom bivšeg SAD ambasadora u SRJ, Vilijama Montgomerija. koje objavljuje beogradski Danas, – obaranje premijera Koštunice, mada na izgled, relativno lako, neće biti tako lako da se izvede. Kako to? – zapitao bi neko. Samo se naredi Vuku ili Dinkiću, napustite vladu, pa je Koštunica gotov. Nije baš tako, jer to izaziva samo krizu vlade, nove izbore, za koje je potrebno vreme, sa istom Koštuničinom vladom sve do novog mandatora, koji, zbog svog junačkog stava u vezi Kosova – verovatno je, opet može biti on, Koštunica.

Ali i samim napuštanjem vlade od strane Dinkića i/ili Vuka, vlada ne mora da padne. U sećanje dolazi da je negde krajem februara Tomislav Nikolić, vršilac dužnosti predsednika Šešeljeve SRS, izbacio u javnost «šokantnu» vest da se premijerom Koštunicom dogovorio da bi, u slučaja nametanja nezavisnosti Kosova od strane SAD-a i međunarodne zajednice, Skupština Srbije izglasala Rezoluciju kojom bi se obelodanilo svetu da je takva odluka «ništavna» a Kosovo «okupirana» teritorija. Dr. Koštunica nikad nije negirao Nikolićevu izjavu, ali je kroz Skupštinu već proveo Rezoluciju koja je vrlo slična onoj Nikolićevoj. Sva je prilika, zato, da će Nikolić sa svojih 82 poslanika priteći u pomoć Koštunici, u slučaju da spomenuta dvojica napuste vladu, tako da bi vlada, čak i bez Miloševićevih socijalista, imala 135 poslanika; 9 poslanika, dakle, više nego što je neophodno za većinu.

I obaranje vlade silom ima svoje teškoće

Kako je, dakle, «demokratska» opcija uklanjanja Koštunice vrlo neizvesna, SAD ostaju još na raspoloženju, dve opcije sile. Prva je – da tako kažem – «nežnog» oblika a i zvuči «demokratski», a čija je efikasnost već oprobana 5 oktobra 2000. godine prilikom Miloševiševog svrgavanja i docnije u Gruziji i Ukrajini. Suštinski, ona se sastoji u «narodu» koji se jednostavno pobuni i obori vlast, u ovom slučaju Koštunicu. Međutim, problem sa ovom opcijom je vreme i to dugo da bi se «narod» «priučio» kako to efikasno da obavi.

Dakle, ostaje opcija «grube» sile. Ona je i najefikasnija i vremenski najizvodljivija. Zahvaljujući Vuku Draškoviću koji je potpisao Sporazum sa NATO-m, ovaj može, pod vidom rešenja kosovskog pitanja, da umaršira u Srbiju i bez poziva i da u njoj ostane bukvalno dokle god hoće, s tim što će Srbija plaćati troškove njegovog boravka. Doduše, NATO nema mandat da obara vladu, ali pošto je njegov zadatak Kosovo, a vlada je protivna tome, i njen, dakle, pad logično potpada pod NATO ingerencije.

Nema potpisa – nema rešenja Kosova

SAD bi tako grubom silom obezbedile implementaciju svoje verzije rešenja kosovskog pitanja. A ona je: uslovna nezavisnost Kosova (od Srbije). Pri tome, međutim, postoji još jedan nerešen problem, a koji se sastoji u jednoj manje-više, rekli bi, trivijalnoj «sitnici»: ko će od Srba potpisati dokumenat koji od Srbije zahteva izdvajanje ispod njenog suvereniteta jednog svog dela pod imenom Kosova da bi se zadovoljile SAD i međunarodna zajednica. Problem jeste trivijalan i sitnica, ali ni jedan srpski demokratski političar koje SAD eventualno imaju u vidu (Tadić, Vuk Drašković i Dinkić) niti hoće niti sme da potpiše takav dokumenat. Prvo, na to ih obavezuje Rezolucija Skupštine, ali kako to nije svetinja, može se izmanipulisati. Glavni razlog što niko od Srba neće da potpiše takav jedan dokumenat jeste strah od ličnog političkog «samoubistva». Svaki potpisnik takvog dokumenta – za svagda je izopštio sebe sa političke scene Srbije, što nijedan ustoličeni od SAD novi premijer na mesto Koštunice, sebi ne može da priušti.

To znaju i SAD ali shvataju, takođe, da bez srpskog potpisa nema stabilnosti u njihovoj verziji kosovskog rešenja. Uvek izoštreno SAD bezbednosno «čulo» moglo bi ih zbog toga naterati da i u Koštuničnoj  «najširoj» autonomiji Kosova ali pod Srbijom, pronađu elemente za jedno – iz moje perspektive gledano – «satansko» rešenje kosovskog pitanja po SAD ukusu.

Da ne dužim, ono bi se sastojalo u tome što bi SAD potpuno prihvatile Koštuničinu formulu, sa Šiptarima bi uredile da i oni to formalno prihvate, ali i da vrše pobune, ubijanje srpskih vojnih, policijskih i administrativnih činovnika, dakle, sve što su radili za Miloševićevo vreme, a Srbiju, s druge strane, dokumentom o «najširoj autonomiji» obavezali da je nedozvoljena upotreba sile, pogotovo «prekomerne». Jednom to dosledno sprovedeno u delo, posle mnogih frustacija, Srbija i neće imati drugo rešenje do da moli međunarodnu zajednicu – avaj, oslobodite nas Kosova!; sve potpisujemo!

Naravno, gornje je samo jedno krajnje ekstremno rešenje od mnogih varijanata na ovu temu. Na primer, ako je u gornjem scenariju sve isto sem što se istim dokumentom i albanski ekstremisti obavezuju da nema provokativnih radnji s njihove strane, kao što su pobune i ubistva, onda se ostvaruju uslovi povoljni po mir i stabilnost u regionu. U svakom slučaju, ovo nije bila poenta ovog napisa.

***

Poenta se, međutim, krije u činjenici, što je junački i argumentovan istup dr. Koštunice po kosovskom pitanju, inače prvo otvoreno protivljenje stranim diktatima i ucenama post-Miloševićevih srpskih vlasti, jasno demonstrirao da se «partnerski odnosi» sa Zapadom neuporedivo brže, efikasnije i realnije ostvaruju, ako se po svakom problemu ima svoj stav - naravno, u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, koji se pred strancima junački zastupa i brani, nasuprot dosadašnjoj praksi kad, sve što sa Zapada dolazi ili je dolazilo bez pogovora, samo se aminovalo! A Srbiju urušavalo tako da je ona danas - na dnu! Drugojačije rečeno: ona je danas sve više objekt, a ne kao što bi trebalo – subjekt istorije! Posle ovog premijerovog istupa, ubuduće, strani faktor, pre nego što bude bilo šta «naređivao» Srbiji, mora će dolaziti k njoj, da se uveri da slučajno Srbi nemaju neko drugojačije viđenje takvog problema, i ako se ustanovi da imaju da zajednički nađu neko kompromisno rešenje. To je, dakle, ono što bi se moglo nazvati, danas popularnim izrazom – istinski «partnerski odnosi»!

N. Ljotić

  Štampa