Predhodna strana

Vrh Vojske Jugoslavije, kasnije SCG, odnosno Srbije, imao čvrste dokaze da je koljač iz Srebrenice činio zlodela i sa ove strane Drine

"Presuda" Oriću psihološka vežba
za Srbe uoči odluke o Kosmetu

Piše: General-potpukovinik Milen SIMIĆ

Naser Orić

O farsicnom sudenju u Haskom tribunalu i oslobadanju Nasera Orica, jednog od najvecih krvoloka srpskog naroda, govorilo se i pisalo desetak dana, a onda je sve utihnulo, kao uostalom i druge price o stravicnim zlocinima nad Srbima. Doduse, bilo je raznoraznih izjava o "blagosti" izrecene kazne koja je u stvari znacila slobodu za zlocinca. Cak je i vladajuci dvojac, bio "zapanjen" takvom odlukom "nepristrasnog arbitra pravde". Njihovi su se ministri takode oglasavali, a ministar vojni, valjda jos ne u potpunosti naviknut na tehnologiju obmane, najavio je zahtev za ponovnim pokretanjem postupka.

Glasnost reakcija je bila taman tolika da se cuje na srpskom medijskom prostoru, sto ce reci da niko ispred drzavnih institucija nije zatrazio ni objasnjenje, recimo od Saveta bezbednosti koji je osnivac ovog vrlog tribunala ili od zemalja koje pritiske na Srbiju uglavnom uskladuju sa tribunalovim ocenama i procenama.

Umesto toga, vlast je po preporuci evropskih cinovnika i cinovnicica, osmislila novu igru za gradane Srbije, koja je nazvana "Akcioni plan za zavrsetak saradnje sa Haskim tribunalom". Pojednostavljeno receno, njime bi trebalo da se preciziraju obaveze razlicitih subjekata u lovu na preostale haske optuzenike, ali i da se formalnopravno verifikuju aktivnosti stranih obavestajnih sluzbi i specijalnih timova koji poodavno vrsljaju po Srbiji. Naravno da je to istovremeno i prilika da se srpskom narodu jos jednom paznja odvrati od gorucih drustvenih problema i projekata koje bi kolaboracionisticka vlast tek trebalo da realizuje, ali i da se srpska javnost primora na zaborav zlocina koji su nad njihovim sunarodnicima cinjeni tokom prosle decenije, a medu kojima je onaj iz Podrinja, koji je predvodio Oric, jedinstven po brutalnosti i svireposti.

Famozni akcioni plan za zavrsetak saradnje sa Haskim tribunalom predstavlja i jos jednu priliku da se jasno i glasno istakne udvoricka pozicija prema gospodarima, u cemu prednjace ministri, nezavisno od resora, funkcioneri stranaka "demokratskog bloka" i aktivisti nevladinih organizacija.

Ako bismo verovali "rodoljubivim" iskazima ministara o generalu Ratku Mladicu i njihovoj posvecenosti u izradi akcionog plana, realno bi bilo ocekivati da bas oni sami budu "komandanti" stranih poternih timova koji ce po Srbiji "prevrtati i nebo i zemlju" kako bi pronasli neposlusne haske optuzenike, ili da ce mozda biti posebna operativna jedinica koja ce kao "udarna snaga" uspesno zavrsiti akciju i konacno osloboditi Srbiju uloge "taoca Ratka Mladica i ostalih haskih optuzenika".

Dakle, posle desetak dana uopstene price o selektivnoj blagosti Haskog tribunala, skoro bez pominjanja srpskih zrtava, sve je naprasno iscezlo iz javnosti, kako se slucajno ne bi pokvarila vec stvorena slika o predominantnoj krivici srpskog naroda za dogadaje u Podrinju, a posebno kako se pocetak pokolja srpskog stanovnistva ne bi doveo u kauzalnu vezu sa dogadajima koji su se odigrali u Srebrenici dve godine kasnije. Objavljujuci malo poznate detalje o kriminalnoj i profiterskoj delatnosti oslobodenog "heroja", njegovoj saradnji sa ratnim profiterima sa drugih prostora, ukljucujuci i one iz Srbije, progonima i kriminalnom ponasanju medunarodnih mirovnih snaga, liku i delu "dragog predsednika", Bin Ladenovim borcima u Bosni i Hercegovini, antisrpskim teroristickim formacijama, ovaj list je jedan od retkih koji je ostao dosledan svojoj uredivackoj politici. Medutim, ni to nije dovoljno, jer pravda nece stici zlocince posto mnogobrojni neposredni ucesnici i svedoci cute, zrtve pobijene na najsuroviji nacin predate su zaboravu a vlast ne koristi dokaze o istini, jer bi se to kosilo sa, od strane gospodara uredenim, modelom dozvoljenog sleda dogadaja.

Bez obzira na medijsku blokadu, od izuzetne je vaznosti da o dogadajima zbog kojih je navodno "sudeno" Naseru Oricu pred Haskim tribunalom progovore njihovi neposredni usesnici i svedoci. Autor ovog teksta se dobro seca prve polovine januara 1993. godine, kada su oruzane formacije muslimanske vojske, pod komandom Nasera Orica, izvrsile masakr srpskog stanovnistva na levoj obali Drine i sravnile sa zemljom sva srpska naselja. Trebalo bi jos napomenuti da su iste formacije dejstvom iz vise snajperskih gnezda i diverzantsko-teroristickim aktivnostima, citavih sest meseci zagorcavale zivot stanovnistvu na desnoj obali Drine, znaci u Srbiji, provocirajuci sukobe i odgovor Vojske Jugoslavije. Tako su na primer, zahvaljujuci istaknutoj koti Durdevac, u potpunoj blokadi drzali sela Rastiste, Jagodiste i druga mesta na Tari, u opstini Bajina Basta. Obzirom da su komunikacije bile vezane za dolinu Drine, njihovo je koriscenje bilo veoma otezano i rizicno.

Komandama operativnih sastava vojske bilo je jasno da muslimanskoj strani u Bosni i Hercegovini ne samo da nije stalo do mira, nego da je po svaku cenu zelela nastavak rata, prenosenje borbenih dejstava na teritoriju Srbije i uvlacenje Vojske Jugoslavije u ratni sukob. Prvi takav pokusaj je sprecen preventivnom akcijom vojske i stavljanjem pod kontrolu teritorije Raske oblasti, polovinom 1992. godine. Desetak hiljada naoruzanih i u vodove, cete i odrede organizovanih muslimanskih ekstremista, trebalo je da zapocnu oruzane akcije sa namerom da se Raska oblast poveze sa delovima teritorije Bosne i Hercegovine koje su bile pod kontrolom muslimanskih snaga, zatim, da stave pod kontrolu Pestersko-sjenicku visoravan kao strateski reon i komunikacijski snop koji povezuje Srbiju i Crnu Goru, sve u cilju stvaranja uslova za internacionalizaciju problema i ukljucivanje medunarodnih snaga. O tome svedoci i Adil Zulfikarpasic, bivsi potpredsednik SDA, koji kaze da "kad smo dosli u Novi Pazar, docekala nas je ogromna masa svijeta, vlasti su se drzale korektno, milicija takode. U samom gradu su se, kad smo dosli, policajci povukli sa ulica - svugdje su bili samo strazari SDA, sa znakovima, pokazivali su kuda se skrece. Kkada sam isao u Rozaje, tu mi pride Ugljanin i zamoli da se odvojimo: ispricao mi je kako je on organizovao nabavku oruzja iz Zagreba, da ce doci dva-tri kamiona, te da ima stotinu avijaticara Sandzaklija u Turskoj koji cekaju priliku da bombarduju Srbiju".

Imajuci ovo u vidu kao i cinjenice o namerama za podstrekivanje ratnih dejstava u Srbiji, zaista ne cudi to sto je Naser Oric bio miljenik Alije Izetbegovica, o cemu je u ovom listu vec pisano. Muslimanske oruzane snage kojima je Oric komandovao, prakticno su bile najblize teritoriji Srbije.

No da se mi vratimo pocetku srpske tragedije u Podrinju januara 1993. Nekoliko hiljada naoruzanih muslimana, krenulo je u krvavi pohod na srpsko stanovnistvo, sa namerom da ga u potpunosti unisti, zametne mu svaki trag postojanja, opljacka sve sto se moze, a ostalo razori i popali. Nije bez znacaja ni to sto je, kao i ranije, za pocetak pokolja izabran pravoslavni Bozic. Da je operacija bila sinhronizovana i koordinirana iz Sarajeva, ukazuje i aktivnost muslimanskih formacija iz reona Gorazda koje su pokusavale da na prostor Raske oblasti ubace diverzantsko-teroristicke grupe, ali su u tom pokusaju bile osujecene akcijom nase vojske.

Dan ili dva nakon toga, sa manjom grupom oficira izvidao sam pravac Ljubovija - Bajina Basta - Jagostica. Na levoj obali Drine jos su gorele kuce, pomocne zgrade domacinstava i senici. Dim se dizao do neba, a povremeno se cula pucnjava i jezivo muslimansko halakanje. U naseljima na desnoj obali Drine, poredanih uz samu obalu, nije bilo nikoga, jer se stanovnistvo od straha povuklo u dubinu teritrorije kako bi se zastitilo od dejstava koja su dolazila sa suprotne strane drinske obale. To je bio prvi put da je Srbija morala da obezbeduje izbeglice sa sopstvene teritorije. Ni iz jednog odzaka nije se vio dim, a na nekim su se kucama jasno videli tragovi pljacke i mitraljeske paljbe. U centru Bajine Baste i oko hidroelektrane Perucac, stvorili su se krateri od minobacackih mina ispaljenih sa muslimanske strane. Most na Drini, izmedu Bajine Baste i Skelana, bio je krvav od snajperske vatre kojom su muslimanske formacije zasule srpsku decu, zene i starce koji su uspeli da stignu do mosta. Na visoravni iznad Skelana, oko sela Jezero, cula se zestoka pucnjava, kojom je kapetan Miljanovic sa jos desetak svojih saboraca branio opkoljenu nejac.

Manja izvidacka grupa koja se nalazila na levoj obali Drine, sa zadatkom da locira prezivele posle pokolja i da organizuje njihovo prebacivanje preko reke, bila je sastavljena od profesionalaca sa iskustvom u borbenim dejstvima. Niko od njih nije mogao da zaustavi suze pricajuci o nestvarno uzasnim prizorima na koje su nailazili izvrsavajuci poveren im zadatak.

Dakle, na taj nacin zapocela je dvoipogodisnja prica o Srebrenici. Posle visednevnih zestokih borbi, jedinice Vojske Republike Srpske su u sirem reonu Srebrenice opkolile muslimanske formacije koje su izvrsile taj strasni pokolj nad srpskim stanovnistvom. Ako se sa ove vremenske distance moze govoriti o krivici glavnog haskog optuzenika generala Ratka Mladica, onda je on kriv sto te zarobljene koljacke formacije nije razoruzao u rano prolece 1993. godine, vec je nonsalantno troseci vreme, koje je jedan od najznacajnijih faktora oruzane borbe, dao vremena i priliku Savetu bezbednosti da proglasi Srebrenicu i Zepu zasticenim zonama i da u njih francuski general Morion uvede jedinice mirovnih snaga, a potom i da ga prevari neizvrsenjem razoruzavanja Oricevih formacija i demilitarizacije zasticenih zona. Srpski general je u svojim rukama imao sredstva pravde koja su za takve zlocince, kakvi su bili Oric i njegovi koljaci, bila sasvim dovoljna i opravdana.

Naravno, umesto demilitarizacije zasticenih zona, u Srebrenici i Zepi je, od istih Oricevih formacija koje su izvrsile pokolj srpskog stanovnistva u januaru 1993. godine, formirana 28. divizija Drugog korpusa muslimanske vojske. Ona je, uz logisticku podrsku Severnoatlantske alijanse, naredne dve godine vrsila borbene ispade iz zasticenih zona i priblizavala se zastrasujucem broju od nekoliko hiljada pobijenih srpskih civila i nekoliko stotina spaljenih naselja. Konacni obracun sa Oricevim formacijama u leto 1995, iako su ga vojni strucnjaci ocenili kao briljantnu vojnu operaciju, nazalost nije obezbedio da pravda stigne mnoge zlocince. Neki su uspeli da se, pod borbenim uslovima, probiju do Tuzle, a neki su presli i u Srbiju. Jedan od tih je i Naser Oric, heroj Alije Izetbegovica ali i sadasnje muslimanske vlasti.

Iako bi se o srebrenickoj prici morale znati sve relevantne cinjenice, ipak vise nije od znacaja ni to sa koliko je para Oric pobegao i ko je sve bio angazovan u njegovoj razgranatoj mrezi svercerskih kanala. Bitno je samo to da ce posle "haske presude", nekoliko hiljada brutalno ubijenih Srba i posle smrti ostati usamljeno u vapaju za pravdom koja se do Boga cuje. Izrecena "presuda" Haskog tribunala Naseru Oricu nije nikoga iznenadila, cak ni srpsku vlast koja bespogovorno izvrsava svaki nalog "velikog suda". Odnos prema siptarskim teroristickim vodama samo je bio najava takvog, tuznog za Srbe, raspleta. Zar krvnik srpskog naroda Agim Ceku nije danas "legitimni" sagovornik Beograda u ulozi premijera privremene vlade Kosova? Zar bivsi premijer, inace jedan od teroristickih komandanata, nije prakticno osloboden od odgovornosti? Zar i ova sadasnja, "zacudena" vlast, ali i one prethodne, nisu bile obavezne da Haskom tribunalu, kada su vec usle u davolju igru sa njim, dostave sve dokaze o zlocinima Nasera Orica nad srpskim civilima? Zar vlast nije mogla njihovim objavljivanjem u javnosti da izvrsi ozbiljan pritisak na pomenuti sud, kako ne bi kojim slucajem "zaboravio" na dokaze prilikom vodenja postupka i izricanja presude? Sta znaci to sto dokaze sada objavljuju neki nedeljnici i tabloidi bliski vlastima? Kako to da takve dokumente nisu imali onda kada je vodena besomucna antisrpska kampanja o navodnom srpskom genocidu u Srebrenici?

Sigurno je da se u vezi "presude" Naseru Oricu nema nista posebno novo reci i zakljuciti o svrsi uspostavljanja, nacinu rada i nemoralnosti Haskog tribunala.

Podsecanja radi, samo dan pre saopstavanja "presude" Naseru Oricu, za koju se znalo otprilike kako ce glasiti, predsednik Srbije bio je u poseti Sarajevu kojom prilikom je podrzao "celovitost Bosne i Hercegovine" i osporio srpskom narodu pravo na referendumsko izjasnjavanje o svom drzavnopravnom statusu, dok je njegov sagovornik Sulejman Tihic istovremeno trazio podrsku Turske i drugih islamskih zemalja za odrzavanje opsteg referenduma na kojem bi, naravno glasovima muslimana kao najbrojnijeg stanovnistva, bila izvrsena potpuna unitarizacija Bosne i Hercegovine, odnosno kojom bi se ukinulo postojanje Republike Srpske.

Kako izgleda, oba krila vlasti imaju svoga Sulejmana. Krilo predvodeno predsednikom izvrsne vlasti ima Sulejmana Ugljanina, koji je, da se ne zaboravi, pre petnaestak godina imao zadatak da pozar rata prenese na teritoriju Srbije, a krilo vrhovnog komandanta ima Sulejmana Tihica, koji je samo dva-tri dana nakon susreta sa njim, organizovao svecani docek Nasera Orica iz Haga, a potom ga, kao muslimanskog "nacionalnog heroja" primio u svoj kabinet i obavio sa njim razgovor duzi nego onaj sa nasim predsednikom. Protokol je vrlo precizna i lepa sluzba - uvek znate ko ste i sta predstavljate za svoje sagovornike.
Srpska vlast nije ucinila nista da prikupi, sredi i obradi svedocenja i podatke o zlocinima Orica i drugih zlikovaca nad srpskim civilima. Sto se pokolja Srba u Podrinju tice, i danas je zivo na hiljade neposrednih svedoka, u Ministarstvu odbrane postoje izvestaji obavestajne, bezbednosne, granicne i drugih sluzbi, u Ministarstvu unutrasnjih poslova postoje njihovi relevantni izvestaji, postoje i kilometri audio i video traka, pa informacije objavljene u medijima, izvestaji medunarodnih mirovnih snaga i bezbroj drugih dokaza o pogromu nad srpskim stanovnistvom. Umesto da se bavi time, vlast je pokusavala da ubedi srpski narod da je u Srebrenici izvrsen genocid nad muslimanima, i kako ce zato Srbi morati da prihvate kaznu.

Posto je u ovom trenutku svaka aktivnost centara moci i njihovih operativaca vezana za buduci status Kosova i Metohije i nameru da se ono otme srpskom narodu radi formiranja druge siptarske i prve teroristicke drzave na svetu, moze se zakljuciti da je "presuda" Naseru Oricu samo jos jedna prakticna informativno-psiholoska vezba za Srbe, a njeni planeri su zasigurno zadovoljni ostvarenim rezultatima. Naime, nasa vlast je izrazila "nezadovoljstvo" koje je doprlo samo do srpske javnosti, a onda je pokrenula zestoku medijsku kampanju o akcionom planu za zavrsetak saradnje sa Haskim tribunalom, ciji je krajnji cilj naravno hvatanje generala Ratka Mladica. Razne nevladine organizacije i udvoricki mediji su reaktivirali pricu o genocidu u Srebrenici, a domaca javnost je sve te antisrpske projekte i lazi primila sa vec poslovicnom apatijom i ravnodusnoscu. To je za kreatore novog preuredenja Balkana dobar signal da se otimanje Kosova i Metohije moze nastaviti na zapoceti nacin, bez straha od znacajnijeg otpora srpskog naroda i drzave.

MEGAPROCES VAN OCIJU JAVNOSTI

U meduvremenu je ekpresno poceo novi "megaproces" pred Haskim tribunalom protiv drzavnog i vojnog rukovodstva Srbije, za navodne zlocine pocinjene u toku protivteroristicke borbe i agresije NATO. Za razliku od sudenja Slobodanu Milosevicu, ovaj ce megaproces biti prakticno van ociju javnosti. Narandzasta televizija, poucena iskustvom efekata prethodnih prenosa, odustala je od tog posla, a nacionalnom ili javnom servisu to cak ne pada ni na pamet, iako ima "prazan" kanal, tako da ce sva saznanja javnosti o tom procesu biti ona koja joj prenesu dobro pripremljeni novinari, a koje ce po obavljenom poslu, cekati neko od urednickih ili ambasadorskih mesta.
Istovremeno, malobrojni siptarski teroristi optuzeni pred Haskim tribunalom, bice oslobodeni, verovatno zbog nedostatka dokaza.

ZASTO JE UCUTKANA ISTINA O ZLOCINIMA U SLOVENIJI?

Zbog svega navedenog, neophodno je postaviti sledeca pitanja vlastima Srbije:

Zasto su brzo ucutkani svi oni koji su nedavno pokrenuli pitanje slovenackih zlocina nad pripadnicima vojske pre petnaest godina? Zar bi ikako moglo da se zakljuci da su odnosi izmedu Srbije i Hrvatske normalni, kako inace cesto zakljucuju predstavnici srpske vlasti, dok se ne raspravi pitanje povratka i obestecenja vise stotina hiljada prognanih Srba, i dok se ne pokrene odgovornost za sve zlocine koje su hrvatske separatisticke oruzane formacije ucinile nad srpskim stanovnistvom i pripadnicima vojske? Zasto srpska vlast cuti, iako i u medijima ima pokusaja reaktualizacije hrvatskih zlocina nad srpskim stanovnistvom sirom Hrvatske? Da li je mozda i vojska "zagubila" dokumentaciju o zlocinima protiv njenih pripadnika u Splitu, Gospicu, Zadru, Zagrebu, Varazdinu, Bjelovaru, Karlovcu, Sarajevu, Mostaru, Zenici i drugim garnizonima? Hoce li predstavnici srpske vlade biti spremni da se za nekoliko meseci susrecu sa Naserom Oricem ukoliko na predstojecim izborima u Bosni i Hercegovini ude u vlast, sto je nesumnjiva mogucnost?

http://www.svedok.co.yu/index.asp?show=52108

  Štampa