| Političke analize | ||
|
Na kolena samo pred Bogom nikako pred papom Vatikan je, kroz istoriju, odigrao značajnu ulogu, od razbijanja SFRJ, odnosno SRJ i SCG, do rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, a sada nastoji da i SPC bude "pod kapom" Svete stolice, pa nije na odmet podsetiti se reči naših duhovnih velikana Piše: Dragoljub Gajević
Posle Tita, u Vatikanu su boravili: Cvijetin Mijatovic i Branko Mikulic, ali u posetama novom papi - Jovanu Pavlu II. Tom prilikom oni su i aktuelizovali Titov poziv, da papa poseti Jugoslavija. Ali, kako je poseta stalno odlagana, ili preciznije, do nje nikako nije dolazilo, poziv je više puta obnavljan. Dakle, za života Josipa Broza, do posete pape SFR Jugoslaviji nije došlo. A posle Titove smrti, odnosi dveju država su se potpuno poremetili, da bi krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih došli do najniže tacke. Nije potrebno previše tražiti po arhivi Vatikana, da bi se utvrdila krivica Svete stolice za razbijanje SFRJ. Jasno, Vatikan nikad nije i nece priznati krivicu, ali niz cinjenica govori u prilog, da je vrh Katolicke crkve možda najveci krivac za razbijanje velike Jugoslavije. Politika Vatikana, inspirisana željom i neskrivenim interesima na Balkanu, pocetkom poslednje decenije prošlog veka, izazvala je krvave sukobe i ratove kojima je Sveta stolica dala legitimitet. Odluku o konacnom razbijanju Titove Jugoslavije Vatikan je pokrenuo memorandumom državama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine. Sve je dogovoreno na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemackim ministrom Genšerom. Tog, 26. novembra 1991, državni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih država, svim clanicama Konferencije o evropskoj bezbednosti. Sveta stolica je tada bila mišljenja da je došlo vreme da se medunarodno priznaju Slovenija i Hrvatska, "i to pre božicnih praznika". Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne države, što je izazvalo žestoke sukobe i rat, koji se, opet uz pomoc Svete stolice, proširio i na Bosnu i Hercegovinu. Glasnogovornici Vatikana tada su govorili da je to rat protiv "velikosrpskih ideja". Dakle, rat koji je Sveta stolica direktno pokrenula protiv srpskog naroda. U prilog ovog tvrdnji i podatak da je u jesen 1995, kada je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, sveti otac podržao Klintonovu politiku i tražio da se objavi "rat ratu". Mnogi se dobro secaju, da su tada srpski položaji u BiH danima bombardovani, i da je stradalo više stotina Srba. Bosanski Srbi Vatikanu to nikad nece zaboraviti. Razbijanje bivše SFRJ nije oznacilo i kraj uplitanja Vatikana u krvave poslove na tlu ovog dela Balkana. Vatikan je politicki i dalje nastojao da se razbije srpska država i njen narod dovede u podreden položaj, u odnosu na zemlje Evropske unije i Amerike. Vatikan je u složenoj kosovsko-metohijskoj problematici decenijama igrao na kartu Albanaca, nastojeci da najpre oslabi Jugoslaviju, a zapravo Srbiju. Pocetkom 1999. Vatikan stavlja u funkciju svoj plan iz Drugog svetskog rata. Da bi se taj plan ostvario, trebalo je po svaku cenu odvojiti Kosovo od Srbije, što je ucinjeno bombardovanjem tadašnje SRJ. Stvaranjem države SCG ostvaren je i plan otcepljenja Crne Gore od Srbije. Otimanjem Kosova i Metohije i otcepljenjem Crne Gore, Vatikanu se otvorio put ka davnašnjoj želji stvaranja "jadranske konfederacije", sastavljene od nezavisnih država Hrvatske, Crne Gore i Albanije. Tek stvaranjem eventualne nezavisne države Kosovo plan Vatikana s pocetka Drugog svetskog rata, o toj konfederaciji, bice u ostvaren. Sad postaje jasno, zašto se Americi žuri da do kraja 2006. medunarodna zajednica reši buduci status Kosmeta. U prilog tezi, da Vatikan kod SAD i EU insistira na stvaranju tzv. jadranske konfederacije, ide i cinjenica da je papa Jovan Pavle II, 25. aprila 1993, kao prvu balkansku zemlju posetio Albaniju, iako u njoj živi samo 15 odsto katolika. Papinoj poseti Albanci su dali "svenacionalni znacaj", a kosovski list "Bujku" tada je pisao kako Albanija i svi Albanci sveta docekuju papu, i da su sa Kosova, iz Makedonije i Crne Gore, svi Albanci otišli u Tiranu da ih papa blagoslovi.
Podatak
da je papa licno, u obracanju vernicima sa prozora svog kabineta, 8. marta
1993. rekao: "Pred Bogom tražim osvetu za agresorski rat u Bosni", pri tom
apostrofirajuci Srbiju i Srbe kao agresore, govori o umešanosti Vatikana u
gradanski rat u BiH, svakako na strani Hrvata i muslimana. Iz pisma se jasno vidi, da Sveta stolica i papa pozdravljaju rušenje kapele na Lovcenu, i predlažu da se ona smesti u muzej u Njegušima, gde bi odgovarala nameni. Iz pisma je uocljiva želja Vatikana da zagospodari vecnim srpskim pravoslavnim prostorom. Mnogo se postiglo, kaže u pismu Palovineti, "sveti otac papa je veoma zadovoljan, i predložio bi da bi bilo najbolje da se skine ona kapela. Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajednicko sa nekadašnjim narodom, opijenim velikosrpskom ideologijom, koja je zloupoterbila svoj narod, koji, eto, može se reci, potpuno izumire. Novi narod, sa novim navikama i novim životom, je narod buducnosti i novih pregnuca, pa je sveti otac papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga vrati u pravu Hristovu veru, za šta je voljan da da 500 miliona lira kao pomoc za izgradnju mauzoleja".
Papa ce,
kaže se u pismu izaslanika Palovinetija, tražiti da u Mauzoleju budu i kosti
Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske). Poznato je da je kapela srušena, i da je
Mauzolej na Lovcenu izgraden. I da je, te 1969. na ovaj nacin pocelo
razbijanje srpskog bica u Crnoj Gori, koje je nedavno rezultiralo raspadom
državne zajednice SCG. Dakle, 37 godina posle rušenja male Njegoševe kapele
na Lovcenu, za koju mnogi Srbi kažu da je bila svetionik SPC i da je
objedinjavala pravoslavni prostor na Balkanu. Šta bi rekao vladika Nikolaj Velimirovic, neumoljivi borac protiv konkordata, da cuje da je episkop njegove pastve Lavrentije, sa 36 sveštenika svoje eparhije, išao na poklonjenje papi u Vatikan, i da je sa njegovim dopuštenjem deset sveštenika Šabacko-valjevske eparhije išlo u Toronto, da na internacionalni dan mladosti, u avgustu 2002, doceka papu? Šta bi rekao patrijarh srpski Varnava, koji je u borbi protiv konkordata izgubio život za veru pravoslavnu i svetosavsku? Šta bi rekao Justin Celiski, koji rimokatolicizam smatra za jeres, da cuje kako srpski episkopi o jeresu govore kao o "sestrinskoj crkvi"? Da vladika šabacko-valjevski nije usamljen u idejama o ujedinjenju SPC sa Rimokatolickom crkvom, govori podatak da i vladika niški Irinej vatikansku crkvu naziva sestrinskom. "Ideja o ujedinjenju dve crkve nije nova. Jer crkva je jedna, i te razlike u kanonskom smislu nisu nešto strašno što se ne može prevazići. Zato smo mi uvek prihvatali i dobro saradivali sa sestrinskom Rimokatoličkom crkvom. I s njom smo u veoma dobrim odnosima", rekao je vladika Irinej. Posebno zabrinjava što su vladike Lavrentije i Irinej, izgleda, sve ucinili sa znanjem Svetog sinoda SPC, koji o ovim problemima i dalje zvanicno cuti. Kao da su srpske vladike zaboravile reci Svetog Save, na Saboru u Žici 1224. godine, kada je u besedi rekao: "Srbi, moj narod, Hristovi su, ne papini". Tako je Sveti Sava Vatikanu jasno porucio, da o jedinstvu katolicke i pravoslavne crkve nema ni govora. Znaju svakako srpske vladike, da je sveti Marko Efeski, neumoljivi borac protiv katolicke jeresi, ostavio zaveštanje pravoslavlju: "Bežite od papista kao što se beži od zmije".
Kako objasniti zlocine nad Srbima u prošlosti, kako objasniti Jasenovac, kada je papa u poslednjih 15 godina više puta boravio u Hrvatskoj, ali Jasenovac nikad nije posetio. A žrtvama Jasenovca vladika Nikolaj napisao je službu, u kojoj kaže da su "ustaše za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobile iz pakla i iz Rima". Izgleda da deo SPC paktira sa Vatikanom. To je jasnije, ako se zna da je SPC 2002. godine 700.000 srpskih novomucenika, koji se slave 13. septembra, izbacila iz kalendara. Da li je to ucinjeno da se zvanicnici Svete stolice ne bi podsecali da su u ime vere rimokatolici nad Srbima pocinili zlocin? Sve više se govori o pregovorima Vatikana i SPC, a kaže se da nema prepreka da papa poseti Beograd, samo se ceka povod. "Svedok" iz izvora bliskih vrhu SPC saznaje, da su pojedini srpski episkopi cak tražili ostavku patrijarha Pavla. Zato je, kaže isti izvor, patrijarh morao da donosi potvrdu konzilijuma lekara, da je sposoban da i dalje vrši svoju dužnost. Pojedinci iz vrha SPC priznaju, da ono što se trenutno dešava u vrhu srpske crkve nije dobro, da o mnogim važnim pitanjima saglasnosti nema. Posebno kada je rec o ujedinjenju sa Rimokatolickom crkvom, o cemu se unazad pet godina sve više govori. Saznajemo takode, da je sve više ekumenista u Srpskoj patrijaršiji. A zna se da je rec o pokretu za zbližavanje svih hrišcanskih crkava. Vladike SPC podelilo je pitanje, da li je ekumenizam promašaj ili rešenje za Srbiju i srpski narod. Ima onih koji tumace da ekumenizam i novi svetski poredak imaju isti cilj, globalizaciju planete. "Svedok" takode saznaje, da hrišcanska koalicija u SAD sve više uzima maha, i preti da uništi americku demokratiju. Veliki broj intelektualaca upozorava, da ta koalicija nije ništa drugo do odskocna daska Republikanske partije. Kažu takode, da ta koalicija pokušava da se tajno uvuce u život svih Amerikanaca. Uz to, tvrdi se da se uskoro ocekuje stvaranje nove organiazcije u kojoj ce biti hrišcanska koalicija i katolicka alijansa, u kojoj su sada uz katolike i Jevreji. Bivi voda Hrišcanske koalicije Ralf Rid, otvoreno kaže da njegova koalicija zastupa interese ekumenistickog pokreta u pravom smislu. A u Americi, tvrde da je rec o najtežem obliku nasilja nad mišljenjem.
Upravo
zbog toga najveci deo srpskih vladika tvrdi da se treba kloniti bilo kakvih
konkordata i ekumenizma. Po njihovom mišljenju, Srbe je kroz vekove ocuvala
Srpska pravoslavna crkva kojoj je temelje udario Sveti Sava. Ako je papa Jovan Pavle II imao zadatak da razbije SSSR i tako stvori nove katolicke države, neizostavno se namece pitanje - da li novi papa Benedikt XVI ima zadatak da razbije pravoslavlje? Da li ce se SPC ponašati u skladu sa svojom vekovnom politikom, da o svemu treba sa svakim razgovarati, a na kolenima se pojaviti samo pred Bogom - ostaje da se vidi. Za kraj, kao opomena, neka posluže reci poruke vladike Nikolaja Velimirovica, kada je govorio o opasnosti po SPC: "Ako neko kaže, juce je bila opasnost po našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubac koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubaca koji ce svirati na budenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu". Sveštenik Bigler otkrio puteve krvavih dolara O umešanosti Vatikana u razbijanje SFRJ, SRJ i konacno SCG, pocetkom 2000. godine progovorio je otvoreno penzionisani vojni sveštenik americke vojske Robert Bigler, koji je saopštio da je iz najpouzdanijih izvora dobio tajne bankovne racune Vatikana, koji potvrduju da je Katolicka crkva, zajedno sa nemackom vladom, destabilizovala Jugoslaviju tako što je separatistima na ovom prostoru Balkana upumpano više miliona dolara, za koje je Bigler rekao da je rec o krvavim dolarima. Americka i papina moć Iskazivanje moći je pokretacka snaga ekumenskog pokreta. A to podrazumeva americku moc i njenu dominaciju u svakom pogledu, osim u verskom. Jer verska moc pripada samo papi. Verbalni „Rat civilizacija” Merkelova brani papu Zvanični Berlin: Papa samo oštro osudio upotrebu nasilja u ime religije. – Ogorčenje u islamskom svetu: Benedikt XVI „objavio novi krstaški rat”
U bogatoj hronologiji velikih nesporazuma i skandala iz novijeg vremena, koja je počela objavljivanjem „Satanskih stihova” Salmana Ruždija (1988), ovaj poslednji bi za odnose između zapadnog sveta i islama mogao da bude najteži i najzapaljiviji: u njegovom središtu našao se vrhovni poglavar rimokatoličke crkve. Gnev koji ključa u islamskom svetu zbog papinog govora na univerzitetu u Regensburgu (Bavarska) prilikom njegove nedavne posete Nemačkoj, dramatično se širi i uvećava, s još nepredvidivim ishodom i posledicama. Shvaćen i protumačen u muslimanskom svetu kao teška uvreda islama kao religije i posebno proroka Muhameda, govor pape Benedikta XVI, pokrenuo je (neobuzdanu) lavinu i žestoka reagovanja koja bi mogla da budu uvod u, za sada, samo verbalni, i odavno predskazivani, rat kultura. Papini radikalni kritičari već ga optužuju da je „pokrenuo novi krstaški rat”, a predstavnik muslimanske zajednice u Izraelu je čak upozorio da je (opet) Nemac objavio treći svetski rat. Jedan istaknuti turski političar i visoki funkcioner vladajuće stranke je konstatovao da će sadašnji papa u istoriju ući kao „mračna ličnost” i uporedio ga sa Hitlerom i Musolinijem. U ovoj zemlji sve su, takođe, glasniji zahtevi da se otkaže papina poseta, planirana za kraj novembra, uz podsećanja da je Benedikt XVI, još kao kardinal Racinger, bio naglašeno skeptičan prema eventualnom prijemu Turske u Evropsku uniju. Agencije javljaju da je pakistanski parlament jednoglasno usvojio rezoluciju u kojoj se kaže da je papa teško povredio verska osećanja muslimana i otvorio opasan rascep među religijama. Uticajni iranski verski vođa Ahmad Hatami je u govoru na univerzitetu u Teheranu, koji je državna televizija direktno prenosila, konstatovao takođe da je Benedikt XVI „uvredio islam”, uz opasku da je za žaljenje što „vođa hrišćana tako malo zna o islamu” i tako „besramno govori o njemu”. U temperaturi koja raste i strastima koje se uskovitlavaju, sve snažniji su zahtevi da se papa javno izvini i povuče ono što je rekao u Regensburgu. Taj zahtev je uputila i Organizacija islamskih država, koja okuplja pedeset i sedam zemalja širom sveta, a političari na zapadu sa dodatnom strepnjom konstatuju da je Al kaida papin govor uzela kao povod za pojačanu propagandu i opasnu homogenizaciju muslimanskog sveta: papa je sporno predavanje održao na (petu) godišnjicu američkog „crnog septembra” u Al kaidinoj „režiji”. Zvanični Berlin je snažno, videvši da bi vrag mogao da odnese šalu i stvari odu (pre)daleko, ustao u papinu odbranu. Očigledno ne samo iz nacionalnih osećanja, nego i iz pragmatičnih nacionalnih, i državnih, interesa. Kancelarka Angela Merkel je konstatovala da je papin govor predstavljao pledoaje za dijalog kultura i religija, koji je i za nju samu neizbežan, uz konstataciju da se prvi Nemac na mestu poglavara rimokatoličke crkve posle pola milenijuma u Regensburgu samo odlučno i nedvosmisleno ogradio od upotrebe nasilja u ime religije i osudio „sveti rat” kao sredstvo politike. Papa je, da podsetimo, u svojim varijacijama na temu nasilja i religije, citirao reči poslednjeg vizantijskog cara izgovorene u četrnaestom veku i u dijalogu sa jednim persijskim teologom da prorok Muhamed nije svetu doneo ništa dobro i humano, osuđujući njegovo navodno stanovište da islam treba širiti i uz pomoć mača. Papini žestoki kritičari su žustro reagovali na njegov „dolazak iz srednjovekovnog mraka” i uzvratili tezom o „krvavoj istoriji hrišćanstva”, sa krstaškim ratovima i progonima Jevreja i muslimana. Sveta stolica se grozničavo trudi da koliko god je moguće „umanji štetu” u delikatnom odnosu sa islamskim svetom što je biti prvi i najvažniji zadatak novog, tek imenovanog šefa diplomatije Vatikana (sekretara za odnose sa drugim državama), Dominika Mambertija. Pedeset četvorogodišnji francuski kardinal, rođen u Maroku, ima, kažu, veliko diplomatsko iskustvo, posebno kad je reč o muslimanima. Bio je predstavnik Svete stolice u Sudanu, Somaliji, Eritreji i Alžiru, službovao je, uz to, u Čileu i Sjedinjenim Američkim Državama. Mamberti je očigledno odmah prionuo na posao. Na dan imenovanja (u petak) iz Sudana je, gde se zatekao, poručio da papa „želi dijalog kultura i religija” i da sveti otac nikad nije dovodio u pitanje „visoke vrednosti islama”.
Miroslav Stojanović 17. septembar 2006. |
||
Predhodna strana |
||
|
|
Opšte
je poznato, da se odnosi Vatikana i nekadašnje SFRJ u pogledu verskih i
svetovnih pitanja nisu poklapali. Na osnovama Drugog vatikanskog koncila
došlo je do kontakata i medudržavnih odnosa tadašnje Jugoslavije i Svete
stolice. 
