SRPSKA POLITIKA

Političke analize

Intelektualci Srbije o Ustavu i Kosmetu

U temi nedelje „Politika“ je objavila jednu intresantnu tezu: „Srbija možda ne može da spreči rešenje statusa Kosmeta koje joj ne odgovara, ali svakako može da takvom rešenju barem uskrati svoj pristanak“. Šta o tome, novom ustavu i Kosmetu misle Intelektualci Srbije.

KOSTA ČAVOŠKI – Akademik i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Posle duge pripreme novog ustava Srbije u najvećoj tajnosti i u vrlo uskom krugu navodnih stručnjaka četiri vodeće stranke, u petak 29. septembra 2006. godine objavljeno je da je tekst njegovog nacrta konačno usaglašen. A već sutradan on će po svoj prilici i biti izglasan u Narodnoj skupštini Srbije, i to bez ijednog dana javne rasprave, koju je čak i Josip Broz Tito prilikom donošenja svojih ustava redovno praktikovao.

Jedino što o tom nacrtu pouzdano znamo jeste obaveštenje da će u njegovom uvodnom delu pisati da su Kosovo i Metohija, taj stožer na kojem počivaju i srpska državnost i nacionalna samosvest, neotuđivi deo teritorije države Srbije i da će imati suštinsku autonomiju. A to se već sada predstavlja kao poslednja odbrana teritorijalnog integriteta Srbije.

Valja odmah reći da se državne granice ne određuju ustavom niti se one ustavom mogu odbraniti. Naše državne granice određene su međunarodnim mirovnim ugovorima, čiji su jemci sile pobednice iz Prvog svetskog rata. Prema Bugarskoj granice su određene Nejskim ugovorom od 27. novembra 1919. godine, prema Mađarskoj i Rumuniji Trijanonskim ugovorom od 4. juna 1920. godine, dok su granice prema Albaniji određivane tri puta: najpre na ambasadorskoj konferenciji u Londonu 1913. godine, potom su izvesne izmene izvršene na Konferenciji u Parizu 1921. godine, da bi bile konačno utvrđene protokolom potpisanim 1926. godine u Firenci. I jedino se na te ugovore treba neprestano pozivati, kao što po svaku cenu treba sprečiti njihovu izmenu nekakvim novim protokolima i rezolucijama.

Ima, međutim, među našim glavarima onih koji tvrde da će unošenje Kosova i Metohije u ustavnu preambulu ne samo preduprediti njihovu otmicu od Srbije nego i da će sprečiti poneke od najviših čelnika da krenu putem izdaje i potpišu njihovo otuđenje. Takva očekivanja mogu postati kobna samoobmana, a posledica su naivna vera u papirnatu snagu pravne norme. Povodom zamisli ser Edvarda Kouka o vladavini zakona još se Tomas Hobs iščuđavao kako to mogu da vladaju hartija i mastilo bez mačeva ljudskih. Isto se može reći i za pomenutu ustavnu preambulu, kojoj se, pored snage volje, mora pridodati i snaga oružja, koje nam, nažalost, u ovom času nedostaje, pošto je naša vojska poslednjih šest godina neprestano smanjivana, razoružavana i ubogaljivana.

Još je veća iluzija da će ustavna odredba sprečiti nekog od naših glavara da potpiše otuđenje Kosova i Metohije. Pa svi dobro znaju da član 47. stav 2. važećeg ustava zabranjuje ekstradiciju domaćih državljana, ali ih uprkos tome izručuju Hagu.

Konačno, uveravanje da će se brzim izglasavanjem novog ustava masovnim izlaskom na predstojeći referendum sačuvati Kosovo i Metohija predstavljaju već doživljenu obmanu. Juna 1990. godine Slobodan Milošević je pozvao srpski narod na ustavni „referendum”, na kojem se nije usvajao ustav nego nekakav ustavni projekat, pod izgovorom da se jedino novim ustavom mogu sačuvati Kosovo i Metohija. Ako nas je on jednom obmanuo, zašto bismo dozvolili da se takva obmana ponovi?

MIŠA ĐURKOVIĆ - Naučni saradnik Instituta za Evropske studije

Kada sam u martu 2005. pisao tekst o potrebi što ranijeg donošenja novog ustava, tvrdio sam da nerešen status KiM nije prepreka za to. Ako postoji konsenzus političkih aktera da se ne odriču južne pokrajine onda nema prepreka da se to precizira u ustavu. Tom prilikom sam uzgred pomenuo ideju da se slično članu 23. Osnovnog zakona SR Nemačke iz 1949, čak i u slučaju nametanja nezavisnosti od strane zapadnih aktera, ovaj deo teritorije Srbije može tretirati kao privremeno otuđen, sa jasnom namerom da se kad-tad povrati pod faktički suverenitet države Srbije.

Ono što je bila uzgredna ideja iznesena pre svega kao argument predstavljen u svrhu ojačavanja srpske pregovaračke pozicije, pre nego što su stvarni pregovori počeli, izgleda da će sada biti na neki način realizovano u novom ustavu. To međutim otvara ogroman broj pitanja na koja treba da nam odgovore oni koji su tu ideju usvojili i pretpostavljam razradili.

Prvo pitanje je zašto se pozicija KiM premešta u preambulu? Preambula je deklarativni a ne normativni deo ustava. Da li će KiM uopšte biti pominjan u normativnom delu? Kako? Šta to znači ako ne bude?

Ako se zaista desi scenario nametnute nezavisnosti KiM, sa unilateralnim priznanjima od strane velikih sila, kako se to sada često najavljuje, kako će se Srbija praktično odnositi prema svemu tome? Da li pominjanje u preambuli ima samo deklarativni karakter pranja savesti, ili ima programski, obavezujući karakter za sadašnje i buduće generacije? Ako je u pitanju ovo drugo šta to konkretno znači? Hoćemo li prekinuti diplomatske odnose sa svim državama koje priznaju nezavisnost KiM? Kako će izgledati naši multilateralni diplomatski odnosi? Hoće li naš predstavnik biti obavezan da napusti svaki sastanak MMF-a, Svetske banke, organizacije regionalne saradnje itd. na kome se pojavi predstavnik države Kosovo? Kako i kada tačno mislimo da se KiM povrati? Dobrovoljnim plebiscitom građana Kosova ili oružanom silom? Kojim snagama? Hoće li se svako srpsko dete od kolevke spremati za vojsku i učiti da je to obaveza Srba a Srbi će se, kao što su se Jevreji vekovima pozdravljali sa „Do viđenja u Jerusalimu”, pozdravljati sa „Do viđenja u Prištini”? Hoće li svaka srpska majka imati obavezu da rodi po pet Obilića da se spremaju za to? Kakve su posledice takvog programa po unutrašnju ekonomsku, socijalnu, bezbednosnu i demografsku situaciju? A po međunarodni položaj i priključenje u EU?

Dalje, šta ćemo sa Albancima na KiM koji trenutno čine 95 odsto stanovništva? Da ih proteramo? Oružano pobedimo i držimo u pokornosti? Ubedimo da se dobrovoljno priključe Srbiji? Šta će ta trajna pretenzija Srbije značiti za njih? Kako će se odnositi prema preostalim Srbima. Neće li to podstaknuti njihovu dalju demografsku i prostornu ekspanziju prema opustelim prostorima juga Srbije?

Ako nam politička elita odgovori na ova pitanja (bilo kako) dokazaće da su ozbiljni državnici sa nekakvom strategijom. Ako međutim ne odgovore i ako je tačno da sa ustavom žure da bi se izbori održali pre priznanja nezavisnosti, a faktički beže od velikog problema i prenose ga budućim generacijama u najgorem vidu, onda su oni...

FAHRI MUSLIU - Stalni dopisnik Radio-televizije Kosovo iz Beograda

Što se više približava dan odluke o statusu Kosova, pojačava se nervoza aktera kosovske krize, a pre svega vlasti u Beogradu. Kosovo je ponovo mesto na kom se sakupljaju politički poeni i poprište takmičenja u patriotizmu. Ni vlast, ni opozicija (uz izuzetak pokojeg političara), nisu u stanju, ili ne žele, da priznaju realnost: da je Kosovo više od sedam godina nezavisno od Srbije. Vratila se retorika iz minulog vremena, kao da i dalje vlada režim Slobodana Miloševića. Ponovo odjekuju pokliči: „Ne damo Kosovo”, a premijer još poručuje: „Svaki Srbin mora da zna da je Kosovo bilo, jeste i ostaće sastavni deo Srbije”! A vlast i opozicija idu i dalje: odlučili su da nanovo zamajavaju javnost ugrađivanjem u preambulu novog ustava da su „Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije...” Meni to zvuči kao poziv na rat. Da li time počinje treći kosovski boj za vraćanje Kosova?

Vlast u Beogradu nije u poziciji da Kosovu nudi „visok stepen suštinske autonomije”. Kosovo je takvu autonomiju imalo do 1989. godine, kada ju je tadašnji režim, uz zdušnu podršku i dela sadašnjih političara i intelektualne elite, ukinuo nasiljem i ustavnim pučem. (Kosovo je bilo konstitutivni element Federacije i „u sastavu Srbije”, a ne „sastavni deo Srbije”). Tokom devedesetih na Kosovu su nad Albancima sprovedene najsurovije mere državne represije (po mom mišljenju je bilo i elemenata genocida), kao i aparthejd. A kruna toga je oružani sukob u kom je država Srbija ratovala protiv svojih građana (Albanaca)... Vlast u Beogradu jeste u poziciji da prizna ili ne to faktičko (nasleđeno) stanje, pošto je i međunarodna zajednica napravila grešku što juna 1999, nije stavila tačku na tu krizu kao poslednju u lancu raspada bivše SFRJ.

Zbog toga, s obzirom na to da volim albanski narod kome pripadam (ali kome i dosta toga zameram), kao i srpski narod sa kojim živim preko 30 godina, predlažem da vlast i opozicija u Srbiji analiziraju šta bi se dobilo a šta izgubilo ako bi Skupština Srbije odmah priznala nezavisnost Kosova (uz taksativne uslove i vremenske rokove, kako za kosovske institucije i Albance, tako i za međunarodnu zajednicu, odnosno UN, EU i SAD).

Moje analize govore u prilog priznavanju nezavisnosti: Srbija bi dokazala svetu svoje demokratsko opredeljenje; potvrdila diskontinuitet sa prethodnim režimom; rasteretila bi se vekovnog problema; otvorila put za ubrzani ekonomski razvoj i integracije u evroatlantske strukture; stvorila mogućnost bržeg i većeg broja povratka iseljenih Srba na Kosovo, i što je najvažnije – stvorila realne šanse za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca bez čega nema mira na prostorima Balkana. Svako odlaganje je gubljenje vremena.

Verujem da neću biti pogrešno shvaćen, jer je ovo samo moj krik razuma i glasno razmišljanje u ovim teškim trenucima za obe strane. Pogotovo kada se stanje svesti kod građana Srbije promenilo (za razliku od političara) i kada više od 50 posto ispitanika smatra da će Kosovo biti nezavisno. Zbog nemogućnosti da se Beograd i Priština dogovore (pregovori u Beču su samo gubljenje vremena), međunarodna zajednica će nametnuti rešenje. Ako to bude puna nezavisnost, Beograd se neće sa time pomiriti i stalno će izazivati incidente i tenzije. Takođe, Albanci neće pristati na uslovnu nezavisnost i radikalne grupe će permanentno provocirati i napadati Srbe i predstavnike međunarodne zajednice. Takvo stanje uvodi Kosovo u novu fazu sa tenzijama i sukobima niskog intenziteta i tendencijom da se pretvori u neku vrstu drugog Libana ili Palestine.

Uveren sam da to niko na ovim prostorima ne želi, osim ratnih profitera. Siti smo krvi, mržnje i mitomanije.

RATKO DMITROVIĆ - Slobodni novinar

Formula 3-N nešto je što predstavnici velikih i malih sila i službenici međunarodnih institucija već dve godine stavljaju na sto u svakoj raspravi o rešenju kosovskog rebusa; nema povratka na pređašnje stanje, nema pripajanja Kosova drugim državama i nema podele Kosova. Logika kaže da je, po toj formuli, jedino rešenje nezavisnost, ali ostavimo logiku, ona na Balkanu nikada nije imala ni ugled ni primenu. Krije li ta formula nešto što do sada nije stavljano na dnevni red?

Srbi, po običaju, veruju da je svaka odluka koja se tiče njih (Srba) unapred doneta negde u dalekom svetu i da taj neko ko donosi odluke sve zna unapred samo pušta, zabave radi, da se događaji razvijaju. Razume se da nije tako, posebno nije tako u slučaju Kosova. Ne računajući Albance i Srbe jedino Marti Ahtisari ima čvrst i jasan stav o Kosovu; taj stav je nezavisnost po svaku cenu i taj stav sumorni Finac donosi iz Međunarodne krizne grupe, najuticajnijeg albanskog lobija, u kojoj je, pre imenovanja za specijalnog predstavnika UN-a u kosovskim pregovorima, imao funkciju člana Upravnog odbora. I Ahtisari ponavlja gore iznetu formulu verujući, a praksa pokazuje s pravom, da je tako smišljeno obrazloženje najbolji način za pacifikaciju službenog Beograda i držanje srpskog rukovodstva u pat-poziciji. Ni Ahtisari, ni službenici institucija međunarodne zajednice, nažalost ni Beograd, ne dodiruju najužareniju tačku u celoj ovoj priči, suštinu rešenja, problem nad problemima; pitanje kontrole granice izmeðu Srbije i Albanije.

Onaj ko bude kontrolisao tu granicu taj će imati suverenitet na Kosovu i Metohiji. Ovo je pravilo koje ne trpi promene i ne može se dvosmisleno tumačiti.

Sve drugo je otvoreno za razgovor, podložno je modifikaciji, sadržajno se može oblikovati kao plastelin, ali kontrola spomenute granice je suština i rešava dve osnovne dileme: Prva, da li je Kosovo sastavni deo Srbije ili sastavni deo Albanije. Druga, da li je već stvorena (i čeka na objavu) tzv. velika Albanija.

Kosovo i Metohija ne može da bude nezavisno jer se, kao celina, naslanja na Albaniju, a i tamo i ovamo živi preko 90 posto Albanaca. Kosovo može da bude ili u sastavu Srbije ili u sastavu Albanije. Zar neko zaista misli da bi Albanci s Kosova i Albanci iz Albanije na sadašnjoj međunarodnoj granici između Srbije i Albanije imali karaule i granične prelaze? Dan priznavanja nezavisnosti Kosova bio bi dan ozvaničenja nove promene granica na Balkanu i postojanja proširene, velike, albanske države. Već sutradan buknula bi zapadna Makedonija.

Niko u Beogradu, bar niko razuman, ne smatra da bi budućim rešenjem Albanci trebalo da se uključe u politički i institucionalni sistem Srbije da, uzmimo, izađu na izbore i unutar Skupštine Srbije formiraju veliku poslaničku grupu... To nije realno i nije moguće. Beograd Albancima Kosova nudi da sami uređuju svoj život (uključujući sve što to sadržajno znači), nudi im ono što „permanentni separatisti” Katalonci i Baski u Španiji mogu samo da sanjaju. Onaj ko to ne prihvata taj se ne zalaže ni za slobodu ni za ravnopravnost; njegov cilj je odvajanje teritorija. U ovom slučaju – brisanje međunarodne granice između Srbije i Albanije.

Zato pregovore o raspetljavanju kosovskog čvora, koji su ušli u završnu fazu, službeni Beograd što pre treba da dovede do stepena usijanja stavljanjem na pregovarački sto pitanja: ko će kontrolisati granicu s Albanijom?

SLOBODAN SIMIĆ - Pisac i psihijatar

Menjamo Ustav.
Može i kompenzacija.

Političarima niko ne može da ograniči slobodu kretanja.
Oni gaze i po Ustavu.

Slobodno ukinite Ustav.
Neće se ni primetiti.

Kosovo će ostati u Srbiji.
Naše mladosti.

Kosovo će pripasti Albancima samo preko nas mrtvih, čime je uslov ispunjen.

Srbi se više ne lože na vekovna ognjišta.

Mi toliko vešto čuvamo granicu Srbije, da niko ne zna gde je.

Deco, ko mi na karti pokaže granicu Srbije, postaće političar!

Zbog problema sa definisanjem državnih granica, građanima ćemo naplaćivati carinu po kućama.

Hteli su veliku Srbiju.

Sad bi bilo kakvu.

Ako umre Srbija, nemamo dovoljno teritorije ni da je sahranimo.

DRAGAN ĐURIČIN - Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Ustav je uz teritoriju, građane i vlast (ekonomsku, izvršnu i sudsku) jedna od konstituenata klasične države. Ceo 20. vek je prošao u testiranju dva ideološka modela koji su interesima građana pristupali na radikalno različite načine. Testiranje kapitalizma (politička demokratija i privatno preduzetništvo) i socijalizma (jednopartijski sistem i kolektivna svojina) pokazalo je ne samo superiornost već i održivost kapitalističkog modela u odnosu na socijalistički model. Pad zida u Berlinu 1989. godine simbolično je označio ideološku pobedu kapitalizma i pretvaranje bipolarnog sveta hladnog rata u monopolarni svet globalizacije.

U globalnom svetu nije više bitno gde se nalazite već s kim ste u vezi. Države koje to nisu razumele nalaze se u velikim problemima.

Danas je Srbija bivša jugoslovenska republika i bivša socijalistička privreda. Tranzicija prema kapitalizmu još nije završena tako da je privreda koja je na nižem nivou aktivnosti od predtranzicione privrede u prilično raštimovanom stanju. Otuda i pitanje koje se prirodno nameće: kakva treba da budu ekonomska uporišta novog ustava u odsustvu kumulante razvoja?

Misija države je ostala ista, da opstane i prosperira. Za održanje pomenute misije potrebna je nova vizija razvoja koja treba da onemogući da geopolitička kataklizma i ekonomska kriza pretvore Srbiju od države u ideju. Za novu viziju potreban je nov sistem vrednosti. Pre svega, novi ustav treba da respektuje interese onih građana koji vole i poštuju Srbiju, a ne onih koji je preziru ili je dovode u pitanje. Ustav treba da bude prosrpski, ali ne antievropski. Drugim rečima, u novom ustavu ne smeju da postoje odredbe koje su u suprotnosti s pravnim osnovama EU. Konačno, novi ustav treba da respektuje geopolitičke realitete, kao i da reguliše samo nedvosmislena pitanja.

Ekonomska pitanja predstavljaju manji, ali važan deo ustava. U ekonomskom delu novi ustav treba da definiše najmanje dve stvari. Prvo, prostor državnog suvereniteta. Državni suverenitet je osnova privrednog suvereniteta. Svaka država ustupa suverenitet bavljenja poslovnom aktivnošću privrednim subjektima i po osnovu toga naplaćuje poreze. Drugo, ustav mora da ima jasnu viziju privrednog sistema kome zemlja sa nezavršenom tranzicijom kakva je u ovom trenutku Srbija mora da teži. Moguća vizija je vizija mešovite privrede čiju osnovu čini privatno preduzetništvo. Mešovita privreda ne znači državni kapitalizam, već postojanje državnog sektora koji, uz privatni sektor, predstavlja bitnu konstituentu sistema.

Postoji više razloga za takav stav. Prvo, sve evropske privrede (izuzetak je Velika Britanija) jesu privrede sa izbalansiranim vlasništvom. Drugo, najprosperitetnije privrede u svetu u ovom trenutku su privrede sa mešovitim vlasništvom. Treće, prisustvo državnog sektora u prirodnim monopolima, mrežnim tehnologijama i granama sa visokim eksternim efektima je ekonomski opravdano. Četvrto, prisustvo državnog sektora u strategijskim granama znači postojanje tehnološke platforme za istraživanje i razvoj koje suštinski utiče na konkurentnost nacionalne ekonomije. U pogledu svojine ne treba iz jedne koncepcijske krajnosti ulaziti u drugu koncepcijsku krajnost.

Ukoliko se sve prodaje, to nije konsolidacija, već likvidacija.

IVANA VUJIĆ - Reditelj

URF, USTA, USTABAŠA, UČKUR, UČURISATI, UŠUR. UTENZILIJE... USTAV???

– URF je okrugao turban đevrekastog oblika, USTA, na turskom – zanatlija, USTABAŠA, – starešina, UČKUR, gaćnik, konop za držanje gaća, UČURISATI, sakriti, UŠUR ili još bolje uzeo Bog od njega ušur, Bog ga obeležio – nije pri svoj pameti, UTENZILIJE, kućne stvari ili račun koji se vodi u glavnoj knjizi o stvarima i priboru radnje, USTAV... najvažniji zakonski akt jedne zemlje.

Neke zemlje od svog osnivanja ne menjaju svoj ustav a neke, poput nas, prinuđene su to da čine često. Nama je, kako je to govorio, gospodin Vladimir Velmar Janković savest stalno na prelomu!

Kakav ustav takva zemlja, kakvo testo, voda, čoja, pekarske i šnajderske ruke takav i učkur i urf i ustav. Svaka naša vlast pravila je ustav koji će joj omogućiti da što lakše vlada svojim građanima. Imali smo Titov ustav, pa Miloševićev ustav, od 5. oktobra očekujemo novi ustav. Govorilo se prvo ustav pa sve drugo. To je tačno, prethodni je trebalo zameniti novim koji će odgovarati Srbiji, njenim promenama a, pre svega, njenim građanima.

Prošlo je šest godina a u novim vremenima novo meso jeli smo starim viljuškama. Uf, nikako do ustava, kao da je od ustabaša bog ušur uzeo. Dreši nam se učkur, sve je učurisano. Kako god urf, usta, urhidroza, ustabaša, ustija, utenzilije, učkur, ustav donet je preko noći. Tim ustavom brani se teritorija i Srbije i Kosovo. Ta odbrana je razumna i jedino moguća. Ipak, dok teško dišem, pitam se da li je to ODBRANA ili su to, možda, POSLEDNjI DANI?

Ustavom branimo Kosovo danas, kada njime već upravlja evropska zajednica. Teško dišem, već šest godina utenzIlije oko ustava onemogućavaju odbranu. Teško dišem, ne stoji mi dobro nakrivo skrojen urf, umorna sam od samoživih ustabaša od kojih je Bog ušur uzeo, ne znam gde su moje utenzilije... Teško dišem, pritežem učkur, gledam na tv-lica – heroji ili klovnovi?, danas nije velika razlika, ili ustabaše?

Savest je na prelomu, ovaj reality show događa se u zemlji koja strada sama od sebe. Ako niko ne veruje u zakon, onda on i ne postoji! Svi gledaju širom zatvorenih očiju i gledaju napred??!!

Preko noći dobijam ustav, poštujem svoju teritoriju pa makar drugi govorili da je udžerica ali branim je odmah, ne čekam, ne kalkulišem i ne čuvam fotelju. Gušim se, ležim na operacionom stolu, lekari vade iz grla dug krvavi učkur, masne utenzilije, izlazi i ugljenisani urf. Govore mi da sam zdrava i da treba da nastavim dalje ka Evropi tamo je vazduh čist, a i ustav će lekovito delovati! Gušim se i dalje, lekari iz grla vade stranicu dramskog teksta, eto uzroka vašoj bolesti, kažu i peru ruke. Čitam: „Ovo je zemlja nesposobna da se buni u svoje ime!” (Vladimir Velmar Janković)

MILAN ŽIVADINOVIĆ - Bivši selektor fudbalske reprezentacije Jugoslavije i nekadašnji trener Crvene zvezde

U politiku se ne razumem i u životu me ne zanima. Inresuje me samo politika sporta. Volim svoju zemlju i zato se zalažem da se Ustav što pre donese: da u njemu bude mesta i prostora i za sport. Ponovo mora da se obnovi posebno Ministrastvo za sport, da se ukaže šansa ljudima sa znanjem i iskustvom, da se konačno napiše i usvoji Zakon o sportu...

Neodrživo je stanje da se živi amaterski, a da se prihodi ubiraju profesionalno. Sport traži privatizaciju, ali njoj se protive pojedini „sportski radnici” kojima odgovara postojeće stanje: da u državnim klubovima ostvaraju veliki prihod, a istovremeno nemaju nikakvu odgovornost. Pre svega prema postignutim rezultatima i navijačima. Zato tome hitno mora da se stane na put. Potrebna nam je privatizacija kao u razvijenim evropskim zemljama, da oni koji kontrolišu velike klubove ulažu sopstveni novac. To je u Milanu uspešno radio i radi Silvio Berluskoni, a sada je najbolji primer Roman Abramovič u engleskom Čelziju. Kada su kupili klubove odmah su počeli sa velikim investicijama. To je model za uspeh, koji ujedno stvara i drugačiji odnos prema publici.

Prodaje naših sportista, prevashodno fudbalera, su nemilosrdne. Nikome ne donose korist izuzev pojedincima koji u tome direktno učestvuju ili se pojavljuju kao posrednici u transferima. Radio sam dugo godina kao fudbalski trener u inostranstvu i znam da stranci nisu zainteresovani, recimo, samo za trgovinu u Srbiji, nego ih privlače i naši fudbalski klubovi. U to sam se nebrojeno puta uverio. Ali, njihov dolazak sprečava ovdašnja birokratija, kojoj nikako ne odgovaraju promene na bolje.

Ustav Srbije trebalo bi da bude ogledalo zemlje u kojoj živimo. Sve nacije moraju da budu ravnopravne, da se garantuju prava svakom građaninu, a posebna pažnja mora se obratiti na mlade ljude kao perspektivu ove zemlje. Zato se iskreno nadam da će svi podržati novi Ustav, uključujući naravno i ljude iz oblasti sporta. Potreban je i znatno bolji odnos države prema onima koji su mnogo dali našem sportu u prošlosti, a u današnje vreme su ostali praktično odbačeni. Ne smemo ih zaboraviti, jer su nas u velikoj meri afirmisali na najbolji način širom sveta.

Ova ozbiljna tema zahteva duboku analizu, mada je što se sporta tiče činjenica da su svi naši sportisti u izuzetno teškoj situaciji. Ali, u ovom vremenu, kada se svakodnevno bacaju otrovne strelice, kada hoće da nam uzmu deo teritorije, sportisti bi, kao suštinski najbolji ambasadori Srbije u Evropi i svetu, morali da stanu na čelo kolone i daju primer ostalima kako se predstavlja i voli otadžbina.

Predhodna strana

Štampa