Predhodna strana

Kosovski kroj

Srbija možda ne može da spreči rešenje statusa Kosmeta koje joj ne odgovara, ali svakako može da takvom rešenju barem uskrati svoj pristanak.

U ovom broju „Politike” moći ćete da uporedite primere iz međunarodnog prava i da vidite kako su rešavani dugotrajni etnički sukobi, i kako je ustavima ili međunarodnim rezolucijama regulisano pitanje otimanja teritorija i suvereniteta tih država. Nijedan od tih primera nije istovetan našem slučaju južne pokrajine. Svi su različiti, ali im je zajedničko to što se njihovi modeli izučavaju širom sveta na fakultetima političkih nauka i institutima za međunarodno pravo, pošto nikada ne nastaju po istom kroju.

Američka administracija energično pokušava da nas ubedi da je slučaj Kosova i Metohije po svemu „jedinstven na svetu” i da „rešenje za status neće biti presedan koji će moći da se primeni bilo gde drugde: ni za Republiku Srpsku, ni za Južnu Osetiju, Abhaziju, Pridnjestrovlje ili Čečeniju”. Tako je, barem, pomoćnik Kondolize Rajs govorio protekle nedelje u Beogradu. I druge pristalice nezavisnosti Kosmeta tvrde da „nigde u svetu ne postoje univerzalna rešenja i da razne situacije iziskuju raznovrsnost” (direktor Međunarodne krizne grupe za Evropu Nikolas Vajt). Međutim, upravo je Međunarodna krizna grupa prošle nedelje sačinila izveštaj o Abhaziji u kome piše da Gruziji „nepovredivost međunarodnih granica i suvereniteta garantuju pravo da kontroliše Abhaziju” i u kom se insistira na činjenici da se „oko 200.000 Gruzina raseljenih iz Abhazije još uvek nalazi u Gruziji”. I Srbija se u slučaju Kosmeta upravo poziva na nepovredivost međunarodnih granica, a treba li uopšte bilo koga ko se bavi Kosovom podsećati da se od 1999. godine oko 200.000 Srba iselilo sa teritorije na kojoj su mandat za obezbeđenje mira dobile snage UN?

Napori da se naš slučaj predstavi toliko posebnim navodi na zaključak da za njega ne treba da važe ni pravila međunarodnog prava. Naravno da problem Kosmeta nije ništa manje komplikovan od višedecenijskog irskog, kiparskog, tajvanskog ili kavkaskog pitanja. Vašington se zapravo plaši da će nezavisnost Kosmeta poslužiti Rusiji kao argument za priznanje nezavisnosti Južne Osetije, pa „unikatnim” unapred proglašava model otimanja teritorije koji će posle koristiti pobunjenici širom sveta. Premijer Srbije je nedavno proglasio „nečuvenom” nameru da se na našoj teritoriji formira još jedna nezavisna država, ali nije da nije bilo takvih slučajeva. Oni su provođeni čak preko noći. Nemačkoj je oduzet deo teritorije čim je kapitulirala 9. maja 1945. godine. Samo postoji drastična pravna razlika između nemačkog i srpskog primera: Kumanovski sporazum iz 1999. godine, potpisan posle tromesečnog bombardovanja, nije bio akt proglašenja kapitulacije SR Jugoslavije. Naprotiv, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je posle tog sporazuma Rezoluciju 1244 kojom se potvrđuje da je Kosmet naša teritorija (danas Srbije kao naslednice SCG i SRJ) te da će se status regulisati naknadno kroz pregovore i da će u međuvremenu UN garantovati mir i bezbednost.

Jedino što naš slučaj čini istinski posebnim u međunarodnom pravu jeste brzina koju deo Kontakt grupe nameće za donošenje odluke o budućem statusu Kosmeta. U proteklih sedam godina, od intervencije NATO život za preostale Srbe na Kosmetu nije postao nimalo lakši. Ako specijalni izaslanik Marti Ahtisari dobije Nobelovu nagradu za mirovno posredovanje i ako Kosovo dobije nezavisnost, kosmetski kroj postaće isproban model kako se nekažnjeno, bez odluke SB, može intervenisati u suverenoj državi i zaobilazeći važeće međunarodnopravne standarde kapitalizovati volja jednog naroda za državom.

Ne treba da nas teši što je situacija na Kosovu slična problemima na Kavkazu i što će Moskva, kako tvrdi predsednik Putin, po automatizmu preneti to rešenje i na ovo krizno žarište. U kuloarima u Vašingtonu može se čuti da nije prevelika cena da se Moskvi za nezavisnost Kosova da Južna Osetija. Ali, bez obzira na interese velikih sila i njihove eventualne dogovore, pa čak i na činjenicu da Srbija nema tako moćne prijatelje, pred njom je referendum kao prilika da građani demokratskim sredstvima brane pravo na svoju teritoriju.

Kiparski Grci su u aprilu 2004. godine sa 76 odsto glasova na referendumu odbili plan UN o ujedinjenju sa turskim delom Kipra. Od njih je traženo „samo” jedno: da u zamenu za povlačenje dela turskih vojnika sa Kipra i izvesne materijalne kompenzacije u osnovi prihvate postojeće stanje i stave svoj potpis na status kvo.

Srbija možda ne može da spreči rešenje statusa Kosmeta koje joj ne odgovara, ali svakako može da takvom rešenju barem uskrati svoj pristanak.
Biljana Mitrinović

Nemačka 45 godina čekala ujedinjenje

Famozni član 23.

Po gubitku Drugog svetskog rata Zapadni Nemci su mogućnost ponovnog ujedinjenja dalekovido uneli u preambulu posleratnog ustava

„Za građanina Frankfurta na Majni Njujork je takoreći iza ugla, ali zato putovanje u Frankfurt na Odri psihološki, politički i geografski predstavlja čitavu ekspediciju”. Ovako je, sedamdesetih godina prošlog veka, književnik Hans Magnus Encesberger, u eseju „Jesam li Nemac”, opisao tadašnju nemačku realnost – postojanje dve Nemačke.

Za bolje razumevanje ove „udaljenosti” između dva istoimena nemačka grada potrebno je malo istorijskog podsećanja. Frankfurt na Majni i njegov imenjak na Odri bili su u dve nemačke države. Prvi u zapadnoj (Savezna Republika Nemačka) a drugi u istočnoj (Nemačka Demokratska Republika). Između dva grada i dve države postojala je gvozdena zavesa – utvrđena vojna, politička i ideološka linija razdvajanja ne samo između dve Nemačke već i dve Evrope. Bilo je to vreme postojanja dva bloka: zapadnog (kapitalističkog) i istočnog (socijalističkog). Najpoznatiji simbol ove podele bio je Berlinski zid.

Berlinski zid

U novijoj nemačkoj istoriji jedan od najvažnijih datuma, 9. novembar 1989. godine, vezan je upravo za Berlinski zid. Tog dana zid je fizički probijen čime je zapravo otvorena međunemačka granica. Za hroničare tadašnjih burnih događanja u NDR bio je to, međutim, signal nečeg mnogo većeg i značajnijeg.

„Toga dana, u stvari, Nemačka je ujedinjena. Sve ostalo bilo je stvar tehnike”, zaključuje novinar i publicista Đorđe Milošević u knjizi „Kuda ide Nemačka”.

Krug započet 1945. godine propašću Hitlerovog Trećeg rajha bio je konačno zatvoren.

Nemačka je, posle vojnog poraza u Drugom svetskom ratu, potpisala bezuslovnu kapitulaciju a njena teritorija je podeljena na četiri okupacione zone kojima su upravljale države pobednice: SAD, Velika Britanija, Francuska i SSSR. Veoma brzo među ratnim saveznicima je, međutim, „pukla tikva”. Političke, ekonomske i ideološke razlike između zapadnih sila i Sovjetskog Saveza direktno su skrojile nemačku sudbinu.

Stvorene su, 1949. godine, dve nemačke države. U godinama hladnog rata koje su usledile, dve Nemačke su se razvijale po zapadnom i istočnom modelu pretvarajući se vremenom u otvorene neprijatelje. Kulminacija neprijateljstva dogodila se 1961. kada su istočnjaci zidom pregradili Berlin. Popuštanje zategnutosti usledilo je deceniju kasnije „novom istočnom politikom” tadašnjeg zapadnonemačkog kancelara Vilija Branta. Njegovi simbolični potezi pomirenja nisu, međutim, doprineli prevazilaženju međunemačke podele.

Zapadni Nemci, nošeni talasom ekonomskog čuda i probojem njihove zemlje među najrazvijenije države sveta, postajali su sve nestrpljiviji. Književnik Krištof Hajm je to ovako opisao: „Naš problem se zove dve nemačke države”.

Malo ko je, na međunarodnoj sceni, međutim, obraćao pažnju na takva nemačka osećanja. Promene su počele da se uočavaju tek dolaskom, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Mihaila Gorbačova na vlast u Sovjetskom Savezu. Tvorac perestrojke i glasnosti presudno je uticao na promenu političke klime u istočnom delu podeljene Evrope. Njegov pokušaj reformi izazvao je dramatične posledice u istočnom „lageru” pa i NDR čime je stvoren prostor da se otvori „nemačko pitanje”.

Zapadnonemački političari decenijama su vešto izbegavali da govore o nemačkom ujedinjenju. Činjenica je, međutim, da još prilikom usvajanja prvog ustava SRN (Osnovnog zakona), 1949. godine ovaj problem nije zaboravljen. Tvorci Osnovnog zakona su dalekovido ostavili prostor da se spajanje dve nemačke države izvede – uz prethodno dobijenu međunarodnu saglasnost – po ustavnoj proceduri.

Ustav iz 1949. godine govori o nemačkom ujedinjenju na dva mesta: u preambuli i članu 23. U preambuli se kaže da Osnovni zakon važi za tadašnjih 11 zapadnonemačkih pokrajina ali i „sve Nemce koji ga prihvate”. U vreme ujedinjenja toliko slavljen član 23. još je konkretniji. On propisuje mogućnost da Ustav stupi na snagu i u drugim krajevima Nemačke kada oni pristupe SRN.

„Potonuće” Nemačke Demokratske Republike počelo je u leto 1989. masovnim bekstvom turista a nastavljeno je mnogobrojnim protestima i demonstracijama širom zemlje koje su, na kraju, izazvale odlazak s vlasti dugogodišnjeg lidera Eriha Honekera. Već negde krajem godine osnovna parola stotine hiljada demonstranata nezadovoljnih režimom „Mi smo narod” malo je dopunjena pa je pretvorena u slogan „Mi smo jedan narod”. Zahtev za nemačko ujedinjenje time je bio jasno postavljen.

Previranja u NDR pažljivo su praćena u zapadnoj nemačkoj državi. U novembru 1989. tadašnji zapadnonemački kancelar Helmut Kol izašao je sa predlogom o stvaranju nemačke konfederacije. Takva ideja je veoma brzo napuštena i tadašnja prestonica SRN Bon zaigrala je samo na jednu kartu – ujedinjenje.

Bila je to, kako se pokazalo posle nepunih godinu dana, ispravna procena. Krajem avgusta 1990. godina novoizabrana Skupština NDR usvojila je odluku o pristupanju SRN. Sve po slovu famoznog člana 23. Osnovnog zakona iz davne 1949. godine.

Paralelno sa međunemačkim približavanjem odvijala se i akcija na međunarodnom planu. Pregovori su počeli u februaru 1990. po formuli dva plus četiri (dve nemačke države i četiri sile pobednice u Drugom svetskom ratu) i okončani su 12. septembra iste godine. Nemci su dobili i međunarodno zeleno svetlo za ujedinjenje.

Time su sve „kockice” novog nemačkog mozaika bile sklopljene. Od 3. oktobra 1990. na političkoj karti Evrope postoji samo jedna Nemačka.

Žarko Rakić

Kipar već 32 godine podeljen

Ko je čiji talac

„Plavi šlemovi” već četvrt veka fizički razdvajaju dve zavađene etničke zajednice

Kofi Anan će uskoro otići sa funkcije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, a da, sada je već sasvim izvesno, najvažnija međunarodna organizacija na čijem je čelu neće uspeti da reši kiparski problem. Kao što su to uradili njegovi prethodnici – od Kurta Valdhajma, preko Kueljara, Peresa, do Butrosa Galija – i Anan će, kao štafetnu palicu, predati nasledniku među gomilom drugih stvari i nerešeno pitanje ovog malog, ali strateški i te kako značajnog, mediteranskog ostrva, podeljenog demarkacionom linijom pune 32 godine, na južni, grčki, i severni, turski deo.

"Plavi šlemovi" na demarkacionoj liniji

Kiparska raspolućenost na dve etničke zajednice, koje zajedno čine ne više od milion duša, vuče korene i pre turske invazije na severni deo zemlje 1974. godine (kao odgovor na pokušaj vojnog vrha u Atini da Kipar pripoji Grčkoj), ali se dodatno iskomplikovala onog časa kada su kiparski Turci (novembra 1984. godine) sa tadašnjim liderom Raufom Denktašem na čelu odlučili da se otcepe i proglase svoju državu Tursku republiku severni Kipar.

Svet je u prvim reakcijama bezrezervno osudio taj jednostrani čin secesije, dok je međunarodna zajednica, kroz usvojene dve rezolucije (541 i 550), svima poslala jasnu poruku „da ne priznaje njenu nezavisnost” i da, kako navodi jedan visoki kiparski diplomata, „niko ne uspostavlja bilo kakve veze sa njima”.  Turska, međutim, nije sledila primer ostalih već je otcepljeni ostrvski režim odmah, jedina, priznala.

Od tada do danas činjeni su mnogobrojni pokušaji, spolja i iznutra, da se kiparsko pitanje reši na zadovoljavajući način obe zavađene strane, ali, nažalost, u tome se još nije uspelo.

Kipar je postao nezavisna država 16. avgusta 1960. godine. Tom činu prethodio je Ciriško-londonski sporazum čiji je sastavni deo bio i „Sporazum o garanciji”, na osnovu koga su se Velika Britanija, Grčka i Turska obavezale da Kipru obezbede nezavisnost i teritorijalni integritet uz poštovanje njegovog ustava. Najviši pravni akt zemlje, koja se posle 82 godine oslobodila stega britanske krune, donet je iste godine kada se i Englezima udovoljilo da kao eksteritorije na ostrvu mogu da zadrže dve svoje baze: Dekelju (mornaričku) i Akrotiri-Episkpopi (vazdušnu). Ustavotvorci nisu ni sanjali da bi zemlja mogla ikada da se rasparča na „sever” i „jug” već su odredbe pisali za ujedinjenu teritoriju sastavljenu od pet distrikta pod zajedničkim „kišobranom” republike.

Čarke između kiparskih Grka i Turaka, kojima su do juče kolonizatori bili zajednička kost u grlu, odjednom su izbile na videlo – da bi eskalirale u otvorene sukobe posle tri godine kada su se, po grčkoj verziji, turski kadrovi demonstrativno povukli sa svih funkcija, a po drugoj (turskoj verziji) bili izbačeni iz svih pora političkog života.

Zavađene strane, te godine, mirili su „plavi šlemovi” koje je, interventno, na ostrvo uputio Savet bezbednosti UN ne pretpostavljajući da bi njihov mandat mogao da potraje duže.

Kulminacija netrpeljivosti odigrala se u leto 1974. godine, iskrcavanjem turske armije na obale Karenje – što su kiparski Turci doživeli kao „spasilačku misiju”, a Grci kao klasičnu invaziju.

Rat je trajao kratko, u prisustvu jednog kontingenta vojnika UN i britanskih oficira iz baza.

Mnogo ljudi je izginulo i nestalo, bezbroj porodica je razbijeno, kuća srušeno i spaljeno, 200.000 Grka postali su izbeglice u sopstvenoj domovini, stanovništvo se ispremeštalo… „Plave beretke” raspoređuju se po demarkacionoj liniji, koja fizički razdvaja dve etničke zajednice, a Savet bezbednosti UN hitno zaseda i (1. novembra) jednoglasno donosi Rezoluciju 3.212, koja poziva na poštovanje suvereniteta, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i nesvrstanosti Republike Kipar, i traži hitno povlačenje stranih trupa sa njenog tla.

Još mnogo puta od tada svetska organizacija pozivaće Tursku da sa Kipra skloni 35.000 vojnika, ali matica zemlja, na koju se kiparski Turci tako čvrsto oslanjaju, izbegava da to učini.

Anan je sa specijalnim izaslanikom za Kipar, peruanskim diplomatom Alvarom de Sotom i čitavim timom svetskih eksperata, dugo krojio plan ujedinjenja (doživeo pet verzija i završio na devet hiljada kucanih strana), da bi ga na odvojenom referendumu (24. aprila 2004), na sveopšte razočarenje, a posebno generalnog sekretara UN, kiparski Grci odbili (75,8 odsto), a susedi Turci prihvatili (64,9 odsto).

Ulaskom u Evropsku uniju sa ostalih devet zemalja (1. maja 2004) vlada iz Nikozije računala je da će uz dodatni osećaj sigurnosti i brže rešiti mnoga pitanja vezana u ostrvski čvor. Nažalost, Turska, i posle svih pritisaka koji stižu iz Evrope, odbija da prizna Republiku Kipar kao suverenu i nezavisnu državu, da sa njene teritorije povuče svoje vojnike, da otvori luke i aerodrome za normalni saobraćaj i da prestane da podržava separatizam kiparskih Turaka. A ovi poslednji, ubeđeni da su postali taoci najbližeg suseda, ne kriju razočaranost Evropskom unijom koja nije ispunila obećanja data zauzvrat za njihovo referendumsko „da”.

Svet i dalje traži rešenje za Kipar. Na pomolu su novi pregovori, razmena liste ustupaka i zahteva. Status kvo, jasno je, nikome ne odgovara.

Mirjana Aksentijević

Ustavne polemike Rima i Beča

Štit u rasejanju

Pomen sopstvene dijaspore u matičnom ustavu kao dodatni podstrek opstanku nacionalne svesti manjina

Posle smirivanja, kaže se, letnjih političkih strasti, nove rasprave o statusu italijanske autonomne pokrajine Južni Tirol ponovo su se odrazile na odnose Rima i Beča. Na udaru italijanskih kritičara našao se predlog tirolskih nacionalista, sa obe strane zajedničke granice, upućen austrijskom predsedniku Hajncu Fišeru – apel da se u novom ustavu alpske republike, koji bi trebalo da bude donesen 2007. godine, izričito pomene uloga Beča kao garanta i zaštitnika autonomije Južnog Tirola.

Prema italijanskom tumačenju, svaki pomen Južnog Tirola u novom austrijskom ustavu predstavljao bi pokušaj direktnog mešanja u unutrašnje stvari susedne države, dakle Italije: „Vezivanje statusa najsevernije italijanske pokrajine za austrijski ustav predstavljalo bi latentni pokušaj dovođenja u pitanje bilateralnih ugovora, koji su postizani od svršetka Prvog svetskog rata” (posle otcepljenja Južnog Tirola od matice Austrije, voljom sila Antante). Za divno čudo, zvanični Beč pokazuje sklonost da prihvati italijansku kritiku, uprkos svom stavu, da bi pomen u ustavu predstavljao dodatni, matični štit za građane austrijskog porekla u rasejanju.

Sve iz pragmatskih razloga. Zvanična politika koja se na lepom plavom Dunavu vodi prema Južnom Tirolu podrazumeva usklađivanje sa politikom koja se vodi prema Sloveniji. Zbog pitanja slovenačke nacionalne manjine u Austriji – koruških Slovenaca. I posle pristupanja Slovenije EU, Beč ne prihvata bez rezerve ulogu koju je Ljubljana preuzela od bivše Jugoslavije – smatrajući se zaštitnikom interesa koruških Slovenaca u Austriji.

Aršini regionalizacije

Ustavni stručnjaci, kako u Rimu, tako i u Beču, tvrde da bi pominjanje u najvišem dokumentu zaštitne funkcije matice prema interesima njene manjine u nekoj susednoj državi, ili dalje, u rasejanju, predstavljao samo blaži oblik čvrstog stava Savezne Republike Nemačke, koja nikada nije prihvatila deobu na zapadnu i istočnu državu kao konačno rešenje.

Kao alternativa takozvanoj širokoj autonomiji, zasnovanoj na međudržavnim ugovorima, pominje se princip prekogranične saradnje srodnih, geografski, nacionalno i privredno povezanih regija, osmišljen u Briselu – navodno prihvatljiviji za Beč i za Rim, ali i za neke druge evropske države. Granice (ne)ostvarivosti, međutim, jasno su predočene prošlog leta, kada su predvodnici manjinskog, austrijskog, stanovništva Južnog Tirola predložili stapanje svih tirolskih regija preko državnih granica Italije i Austrije – u jednu administrativnu jedinicu, sa jednom vladom, jednim (pokrajinskim) parlamentom i sa jednim glavnim gradom. (Povlačenjem nove italijansko-austrijske granice, posle kapitulacije Austrougarske, Tirol je 1918. godine presečen na tri dela. Južni Tirol je pripao Italiji, dok su severni i istočni deo ostali pri Austriji, ali bez zajedničke granice – deli ih takozvani džep, koji pripada pokrajini Salcburg.)

Ambicioznom planu, poteklom iz okruženja južnotirolske narodnjačke stranke, predvođene austrocentričnim liderom Elmarom Pihlerom, da se tri Tirola ujedine, suprotstavljen je stav da princip regionalizacije u načelu ne nudi paušalno opravdanje realizacije u praksi. Drugim rečima, dodirnut je problem, kako se kaže, neophodnih diferencijacija, od slučaja do slučaja – definicije različitih aršina.

Slovenija do Rijeke

U slučaju regionalnog stapanja tri Tirola (neizrečena) strahovanja italijanskih unitarista u vezi su sa sudbinom italijanskih doseljenika u Južnom Tirolu. Od Musolinijeve epohe, do danas, onde su sistematski naseljavani Italijani sa siromašnog juga zemlje, dovodeći nekada konstitutivni narod, Tirolce, u položaj nacionalne manjine.

Strahovanja koja ideja regionalnog povezivanja tri Tirola budi kod Italijana, dodatno podstiču tumačenja istorije: Rim neretko ističe izraženu nacionalnu, odnosno nacionalističku svest Tirolaca, dodajući da je i sam Beč vekovima nastojao da razbije celovitost te regije, po principu dividi et impera, podeli pa vladaj: od 1335. godine, Južni Tirol, tada grofovija Austrijske carevine i potonje Austro-Ugarske, administrativno je razdvajan od severnog dela. A 1848. godine, voljom Beča, Tirolu su pripojene italijanska provincija Trentino i austrijska pokrajina Forarlberg, da bi bio uspostavljen balans između tirolskog i netirolskog stanovništva.

Regionalna saradnja takozvanih alpsko-jadranskih regija takođe budi strahovanja Rima i Beča. Reč je o specifičnim delovima teritorija Julijske Venecije u Italiji, Koruške i Štajerske u Austriji i Slovenije.

Posetiocu italijanskog područja padaju u oči poruke ispisane po liticama kraj magistralnih puteva i autoputeva: „Viva Franko Đuzepe”. Nekadašnja austrougarska pokrajina Priobalska doživela je najveći privredni i kulturni procvat pod vladavinom Habzburga, pa i danas sanjaju o toj prošlosti – sadašnjost je posvećena borbi protiv sivila koje tu regiju obuzima, kao zaboravljenu provinciju, između Trsta i austrijske granice.

Cara Franju Josipa rado pominju i Slovenci. Pod njihovom regionalnom vladavinom nalazile su se čak tri provincije, Priobalska, Kranjska i Rijeka. U krugovima bečkih ustavobranitelja ističe se, s tim u vezi: „Određeni, na sreću minorni, kružoci slovenačkih nacionalista sanjaju o unapređenju regionalne saradnje nekadašnje tri carske pokrajine, sve do uspostavljanja celovite zajedničke strukture... Pozivaju se na istorijski kontinuitet, zaboravljajući da je upravo voljom Habzburga očuvana podela na tri dela, ne bi li se stalo na put oformljenju platforme slovenačke dominacije „na štetu carevine i lokalnog življa”.

Miloš Kazimirović

  Štampa