Uvodnik o Hagu
 Aleksandar
Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u
istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu,
hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne.
Feliksovi operativci imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente
prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suda, naravno) do metka u
potiljak. Njihove optužbe bile su vazda ideološki motivisane, inicirane i
vođene. Rezultati istrage i presuda bili su unapred zacrtani u zavisnosti od
političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka. U
poređenju sa Đeržinskim, Torkvemada deluje kao trapavi amater: za puna tri
veka svog postojanja, Inkvizicija je obradila dvadesetostruko manje
slučajeva nego Čeka za samo tri godine (1918.-1921.).
Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Međunarodni
sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Danas bi najveći ruski pisac
našeg doba nesumnjivo konstatovao da u istoriji imamo ne jednu već dve
institucije sa navedenim atributima. Posle kraha krvavog cinizma u ime
dijalektički determinisanog progresa čovečanstva, dobili smo orgiju
liberalnog cinizma u ime univerzalnih ljudskih prava. U Hagu se peva
posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitaristima 20 veka.
Naslednici Čeke odenuli su postmoderno liberalno ruho. Oni čine sve ono šta
čine ne snagom zakona već topuza, pa su im i tragovi shodno tome obeleženi.
Tokom napada zapadne alijanse na Srbiju 1999, kada su se čuli usamljeni ali
ipak nezanemarivi zahtevi da Haški tribunal povede istragu protiv lidera
zemalja članica NATO saveza zbog ilegalnog otpočinjanja rata, potparol
Severnoatlanskog saveza Џejmi Šej odbacio je takve sugestije otvorenim
stavom da sam Tribunal postoji političkom voljom NATO sila:
Kada tužiteljka Arbur, započne svoju istragu, to će biti zato što joj mi to
omogućavamo. Zemlje NATO obezbeđuju finansijska sredstava za Tribunal. Mi
takođe želimo da ratni zločinci budu dovedeni pred lice pravde. Siguran sam
da kada tužiteljka Arbur ode na Kosovo i ispita činjenice, ona će podići
optužnice protiv jugoslovenskih državljana; ali ne očekujem da će to učiniti
ma koga drugog.
Tako smo dobili prilično direktno priznanje zvaničnog predstavnika NATO
saveza da postoji organska veza između nosilaca globalne moći i Tribunala,
veza kako finansijska tako i politička. To je došlo do izražaja još 9. maja
1996. kada je između NATO i Tribunala potpisan “Memorandum o razumevanju”
kojim je NATO ovlašćen da preuzme ulogu policije Haškog tribunala sa svim
posledicama koje to nosi.
Tačka 16. Povelje Tribunala kaže da će tužilac postupati nezavisno i bez
uputstava ma koje Vlade. Međutim, sami tvorci Tribunala ne pretvaraju se da
ta institucija može biti išta drugo nego oruđe političke vođe
severnoatlanskih sila. Autor Nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je
istakao da, “u očima mnogih unutar američke administracije, Tribunal je
korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo”: Optužnice će imati za
svrhu da izoluju nepoželjne lidere diplomatski, veli on, i da učvrste
međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila.
U istom duhu “NJujork tajms” je jula 1999. javio da “Vašington preti
gospodinu Draškoviću podizanjem tužbe od strane Haškog tribunala zbog
aktivnosti srpske garde, paravojne formacije, u Hrvatskoj 1991”. Gospodin
Drašković je u međuvremenu postao, ne po prvi put, moralno-politički podoban
ucenjivačima, pa je i optužba do daljnjeg kovertirana.
Kada sami pobornici haške institucije tako otvoreno govore o njenoj svrsi i
karakteru kao oruđu političkih interesa, nije za čdo što čitav niz pravnih
stručnjaka koji nemaju ličnog, emotivnog ili etničkog interesa na Balkanu
njega nazivaju kvazi-sudskom farsom (ambasador Xejms Biset), političkim
sudom (Edvard Grinspen), bespravnim instrumentom volje razularenih moćnika
(ser Alfred Šerman), sudom čije su optužnice čisto političke (Hams Kehler),
sredstvom sprovođenja politike (Kristofer Blek), pravosudnim ogrankom NATO
saveza (Kirsten Selars), ili pak propagandnim oruđem severnoatlanske
alijanse (Majkl Mandel).
Da su ovi zapadni analitičari u pravu proizilazi iz činjenice da je Haški
tribunal počeo da se bavi Kosovom i Metohijom upravo u vreme priprema
bombardovanja, a optužnice u vezi sa Kosovom podudarale su se sa ratom NATO
protiv Srbije. Tadašnja tužiteljka Luiz Arbur podigla je optužnicu protiv
Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika u jeku bombardovanja, da
bi potparol američkog Stejt dipertmenta Xejms Rubin brže-bolje iskoristio tu
optužnicu kao postfestum opravdanje za samo bombardovanje.
Posle njega čitav niz zapadnih političkih lidera i medijskih kuća upotrebio
je isti argument, koristeći činjenicu da je Slobodan Milošević optužen od
strane Tribunala kao opravdanje za početak rata - i kao argument za njegovo
nastavljanje do pobedonosnog završetka. Povrh svega, tužiteljka Arbur je
nagovestila da ni mirovni sporazum ne treba zaključivati sa tadašnjim
rukovodstvom Srbije, jer optužnice protiv vodećih ličnosti tog rukovodstva
“bude ozbiljnu sumnju u njihovu podobnost da budu garanti ma kakvog
sporazuma, a kamo li mirovnog”. Time je tadašnja glavna tužiteljka Haškog
tribunala prekršila jedan od osnovnih pravnih principa, da optuženog treba
smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica. Intervencija
tužiteljke sa stavom da tadašnje rukovodstvo Srbije ne može biti sagovornik
u pregovorima nagoveštvao je, šta više, potrebu vođenja rata sve dok samo
političko rukovodstvo ne bude izmenjeno - što je, u najmanju ruku,
inpliciralo potrebu okupacije samog Beograda.
Beograd je u međuvremenu de fakto okupiran, pri čemu (ne po prvi put) sami
Srbi obavljaju posao okupatora za strane nalogodavce. Nameće se sumoran
zaključak da nema legitimnog srpskog glasa koji bi haškom Levijatanu mogao
da se suprodstavi; ali on ipak nije tačan. Nade ima, ako se problemu priđe
ne sa balkanske, već sa jedne daleko šire i politički smelije tačke gledišta.
Institucionalna kultura i modus operandi haškog tribunala zasniva se na
negaciji vekovima negovanog koncepta pravde i prava, bilo u rimskoj ili
anglosaksonskoj varijanti. Ova činjenica jeste - i vazda treba da bude -
kamen-temeljac svake kritike te monstruozne institucije. To što je on
osnovan da bi verifikovao već prethodno zacrtanu politiku težnje
briselsko-vašingtonske osovine ka vojno-političkom porazu Srba (ističemo: ne
Miloševića ili njegovog režima, već Srba kao celine) predstavlja za mnoge
žrtve tog scenarija, tj. same Srbe, glavni argument protiv valjanosti haškog
koncepta tarnsnacionalnog pravosuđa. Takva reakcija je ljudski savršeno
razumljiva i empirijski bogato potkrepljena. Sa stanovišta političkog i
medijskog delovanja u zapadnom svetu u cilju gašenja haške farse, međutim,
takav je pristup pogrešan.
Rušenje kredibiliteta haškog tribunala pred određenim segmentima zapadnog
javnog i političkog mnenja jeste moguće, ali ono treba da bude zasnovano na
pozivanju na interese onih zemalja čije vlade ga finansijski i politički
podržavaju, a ne na prepoznatljivo srpskim argumentima. Konkretno, potrebno
je predočiti konzervativnim krugovima SAD - duboko protivnim Međunarodnom
krivičnom sudu ali za sada nedovoljno svesnim paralele te institucije sa
Hagom - da haška tvorevina utore put rimskoj.
U Americi Srbi imaju mnogo potencijalnih sagovornika na temu opasnosti da
podrškom tribunalu u Hagu Stejt Department i Bela kuća legitimizuju koncept
MKS-a. Kažemo potencijalnih, jer im se u ovom trenutku sa srpske strane niko
ne obraća. . . A argumenata ima u izobilju, počev od izjave same Karle del
Ponte, od pre šest godina, da se prihvata haškog posla jer veruje da se u
Tribunalu utire put globalnom sistemu trans-nacionalnog pravosuđa koje će
biti iznad svih nacionalnih suvereniteta ili zakonodavstava. Takve su reči
prava anatema za američke republikance, da o južnjačkim protestantima ne
govorimo. Oni neće reagovati na argumente o nepravdi prema Srbima, ali će se
i te kako osetiti pobuđenim da deluju kada im se predoče potencijalne
posledice usvajanja haškog koncepta za samu Ameriku.
Budimo načisto: kada se Izrael preko svoje moćne i bogate lobističke mašine
u Vašingtonu uporno zalaže za američko bombardovanje iranskih nuklearnih
postrojenja, on to čini u ime navodno američkih strateških i geopolitičkih
interesa, a ne u ime svoje nesumnjive želje da Ameriku što dublje uvuče u
bliskoistočni glib iz koga je izlaz daleko teži nego iz Vijetnama. Kada Kina
lobira za bestarifni režim u trgovinskoj razmeni sa SAD, ona to ne čini u
ime svoje nesumnjive želje da ima otvoren pritup američkom tržištu koji joj
daje trgovinske suficite merljive nezamislivim stotinama milijardi dolara
tokom protekle decenije, već u ime stare mantre pobornika kapitalističke
utakmice o slobodnim tržištima i nevidljivoj ruci Adama Smita.
Haška konstrukcija počiva na labavim nogama. Njihova neizvesna čvrstina do
sada nije testirana samo zato što na Zapadu nije bilo političke nužde, a u
Beogradu smelosti i pameti, da se to učini na pravi način. Kasno ipak nije.
Bez obzira na ishod bitke, treba je voditi ako je vođena za Lepo, Dobro i
Istinito. Haški tzv. tribunal je ružan, zao i lažan.
|
