| Političke analize |
|
Šta Zapad prigovara Rusiji i Srbiji Rusija i Srbija su i dalje dve «dežurne mete» koje mnoga zapadna glasila (štampana i elektronska) gotovo svakodnevno «razapinju na krst», jer ne igraju, po scenariju moćnika iz Vašingtonu, Londona Berlina… 23. oktobar 2006
Dok se Rusija u napisima novinara vodeće anglosaksonske štampe («Vašington post», «Njujork tajms», «Tajms», «Gardijan», ili «analizama» uticajnih TV-stanica poput BiBiSi-ja, SiEnEn-a i niza drugih) optužuje «za neoimperijalne težnje», Srbiji se istovremeno prigovara što «ne razume političku realnost», već i dalje «živi u mitovima», poput kosovsko-metohijskog. Tobožnji analitičari iz SAD svakodnevno i papagajski ponavljaju izjave o smrtnoj opasnosti što se nad prostor bivšeg Sovjetskog Saveza nadnela zbog navodnog buđenja ruskog nacionalizma i planova Moskve za pripajanje nepriznatih republika – Pridnestrovlje, J. Osetija, Abhazija – a možda i nekih drugih «spornih» regiona. Srbija se, u isto vreme, kobajagi dobronamerno upozorava da se potpuno okane i primisli o bilo kakvom obliku prava na Kosmet. Jer, u toj srpskoj pokrajini, kako se stalno ističe, «živi dva miliona Albanaca koji više ne žele da imaju bilo kakve veze sa Beogradom». Zapadna glasila, na istu temu, s najvećim nipodaštavanjem izveštavaju o nameri beogradskih vlasti da, unošenjem odgovarajuće odredbe u novi Ustav države o visokom stepenu autonomije za Kosmet, spreče nasilno otimanje ove iskonski srpske teritorije iz sastava zemlje. Može Srbija da donosi kakav hoće najviši pravi akt zemlje i da zapisuje šta god želi o statusu Kosmeta, ali sudbina te teritorije nije u njenim rukama, horski i složno poručuju Beogradu zapadni političari, analitičari i njihovi pomagači iz tobože nezavisnih i slobodnih glasila, uključujući i «čisto» propagandno glasilo američke CIE «Slobodna Evropa» iz Praga. Uporno insistiranje Moskve da se povodom razrešenja kosmetskog problema mora postići saglasnost obe zainteresovane strane (znači srpske i albanske), što zvuči sasvim razumno i logično, sve više, mora se na to ukazati, nervira zapadne laž demokrate. U propagandnom ratu koji se, povodom Kosmeta, vodi u Vašingtonu, Londonu, Berlinu, Beču, ali i Varšavi, Pragu, Budimpešti, stalno se ukazuje na potrebu poštovanja prava naroda na samoopredeljenje, što svakako odgovara zagovornicima stvaranja još jedne albanske države na Balkanu. Kada ruski političari ili štampa pripomenu da bi, ukoliko se zaista Kosmet proglasi za «međunarodno priznatu državu», po istoj logici i sporni regioni u bliskom ruskom okruženju mogli da postanu takođe samostalne državne tvorevine, iz sve snage se, zasad samo rečima, puca po tim argumentima i takve se težnje bez ustezanja proglašavaju za nameru Vladimira Putina «da stvori novu rusku imperiju». Uporedo sa takvim providnim propagandnim i političkim trikovima politički žreci iz Vašingtona užurbano rade na «ubacivanju» Gruzije u sastav NATO pakta i stvaranju klime da se to isto dogodi i sa Ukrajinom, uprkos tome što se tamošnje stanovništvo tome masovno protivi. Stvaranje pravog sanitarnog obruča ili kordona oko današnje Rusije, u cilju njenog političkog, ekonomskog i vojnog marginalizovanja i po mogućnosti konačnog razaranja, to je istinska i neopoziva nakana sadašnje zapadne politike. To danas ne vidi i ne uočava samo onaj ko to namerno ne želi. Srbija je, u geopolitičkom smislu posmatrana, zaista «isturena tvrđava pravoslavlja na Balkanu» i kao takva «mogući važan ruski saveznik», ukazuju sada zapadni eksperti. Zato i ne čude nastojanja, iz Vašingtona i Londona pre svega, da se veze između Moskve i Beograda što više olabave, ako ih već, iz istorijskih, kulturnih, etničkih i drugih razloga nije moguće sasvim prekinuti. Zbog već pomenute sklonosti «ka mitomaniji» i «životu u oblacima», a i «preteranog oslonca na Rusiju», Srbija se u anglosaksonskom svetu, a i dobrom delu «stare i nove Evrope», posmatra i promišlja i kao neka vrsta «remetilačkog elementa» geopolitičkim planovima Zapada da konačno zavlada dosad nezaposednutim prostorima Evroazije. U Drugom svetskom ratu ustaški tvorci Nezavisne države Hrvatske su, uz obilatu podršku Vatikana i pape Pija 12. organizovali veliki genocid protiv «remetilačkih Srba». Današnji «liberalno nastrojeni hrvatski političari» tu i tamo priznaju da je tokom Drugog svetskog rata zločinački režim poglavnika Ante Pavelića pobio «do sto tisuća Srba, Jevreja, Roma i samih Hrvata», dok su visoki oficiri Hitlerovog Vermahta tvrdili da je «broj žrtava, uglavnom Srba, bio veći od 700 hiljada». Pre 15 godina ponovo je «neovisna Hrvatska» potpomognuta, gle čuda, opet od Vatikana i pape (ovog puta Jovana Pavla poreklom Poljaka), krenula u novi genocid protiv Srba, uz sramotno ćutanje zapadnih demokratskih vlada, ali u velikoj meri i tadašnjih vlastodržaca u Moskvi. Zapad se nije, međutim, zadovoljio samo komadanjem bivše Jugoslavije i raspadom Sovjetskog Saveza. Uporno je insistirao, a i sada to čini, na daljem usitnjavanju ne samo Rusije, već i po površini i broju žitelja mnogo manje Srbije. U ostvarenju tog cilja Zapadu je, na primer, bila «obavezno» neophodna i «nezavisna» Crna Gora koja će posle odvajanja od Srbije postati, nesumnjivo, samo jedan u nizu malenih protektorata sa kojim se Vašington i njemu potčinjene političke vrhuške bukvalno poigravaju kao «mačka s mišem». O Crnoj Gori se, između ostalog, piše i govori kao o «švercerskom raju» koji treba «potpuno demontirati» i «privesti kulturi». Posebno zapadnim stvaraocima javnog mnenja smeta navala novih ruskih bogataša na crnogorski deo Jadranske obale. Izražava se i bojazan od mogućeg uspostavljanja ruskih baza u Boki kotorskoj. Srbiji je, kao «maloj Rusiji» zbog neposlušnosti oduzet prilaz moru kroz Crnu Goru i sada se sve više ističe da bi i Montenegro (tako Anglosaksonci zovu Crnu Goru) «trebalo integrisati u strukture NATO», kako bi se «za svaki slučaj» onemogućila neka buduća ekspanzija Rusije ka toplim morima, «što je oduvek bio san Moskve». Kako je to moguće da se «dokazano švercerska država» priprema za ekspresan ulazak u NATO, zapitaće se naivni. Oni koji malo bolje razumeju način političkog i svakog drugog delovanja SAD i njenih satelita time nisu nimalo iznenađeni. Amerikanci su gotovo ceo 20. vek posvetili osvajanju novih geopolitičkih prostora i bespoštednoj eliminaciji svojih, većih ili manjih, političko-ekonomskih i vojnih protivnika. Početkom ovog veka krenuli su «Ameri» u nov krstaški pohod. Ovoga puta su, pre svega, cilj bliskoistočne i srednjoazijske zemlje prebogate naftom. Ceo taj osvajački i novi kolonijalni rat Anglosaksonci vode pod izgovorom borbe protiv terorizma i za tobožnje širenje demokratije. Kakve su posledice takve politike najbolje se vidi na primeru Iraka i Avganistana, gde svakodnevno gine na desetine i stotine mirnih žitelja tih zemalja. Pre toga su, valja se toga i ovom prilikom podsetiti, Ameri i njihovi NATO sateliti istresli više od 20 hiljada bombi, u proleće 1999. na Srbiju, pravdajući to navodnim genocidom federalne jugoslovenske vojske protiv «nevinih Albanaca» u pokrajini Kosmet koju sada nasilno pokušavaju da odvoje od zemlje matice. Sveti cilj svih protivnika takve nakaradne i po ljudsku zajednicu pogubne politike treba da bude u startu ograničenje američke agresivnosti, ili tačnije rečeno namernog nanošenja zla i patnje tobože neposlušnim vladama i čitavim narodima. Američko zlo mora biti onemogućeno zarad budućnosti čovečanstva. Ako se to ne učini na vreme i efikasno, pre svega složnim otporom Rusije, Kine, Indije i drugih velikih zemalja, ne samo dalja već i bliža budućnost svetske zajednice biće mračna. To složno tvrde oni politički analitičari iz raznih krajeva sveta kojima je istina draža nego lažljive propovedi o «pravednoj američkoj misiji». Srbija u toj planetarno važnoj misiji sigurno ima svoje mesto, iako je jedan deo njene sadašnje dozlaboga galamdžijske i beskrajno korumpirane vlastodržačke i intelektualne elite ubeđuje da «hitno uđe u evroatlantske integracije». Normalno misleći ljudi bi možda još i poverovali u tu ogavnu laž da svakodnevno ne vide patnje i bezmerna stradanja ljudi i čitavih naroda koje su im te iste «evroatlantske integracije» (čitaj: NATO predvođen SAD) donele u svojim novim krstaškim ratovima. Poučena tim očiglednim primerima većinska Srbija sada čezne da svet što pre doživi novo «pravedno doba» i da zaustavi bezakonje, u vidu političko-vojnog siledžijstva, što ga sprovode «prekookeanski Levijatan» i njegovi globalistički sateliti. |
Predhodna strana |
|
|
