Predhodna strana

Brana Crnčević u poseti Glasu

Gost “Glasa javnosti” Brana Crnčević govori o književnosti, politici, ljudima...

15.oktobar, 2006.

Istina sačuvana na papiru

Literaturu sam razumeo kao pokušaj da se napravi jedan isečak vremena i da se on ponudi novom. Malo se promenilo odonda, kod Srba, pogotovu u Srbiji. Srbi su uvek bili izgubljeni, tutumraci. Nikad nisu uspeli da se slože, da idu svi na istu stranu u isto vreme, da se bore za istu stvar, a to je tako i dan-danas

Brana Crnčević se, posle deset godina pauze, vraća na književnu scenu. Učinio je to objavivši svoju najnoviju knjigu "Zadušnice", svojevrsno svedočanstvo o jednom vremenu i ljudima, njegovim prijateljima i poznanicima, među kojima su Mihiz, Crnjanski, Zoran Radmilović, Slobodan Penezić Krcun, Đilas... Osim ove, Brana Crnčević će se na ovogodišnjem sajmu knjiga predstaviti sa još četiri svoje knjige u sasvim novom ruhu.

Dugo ste odsustvovali sa srpske književne scene, a sad odjednom izlazite sa pet novih naslova. Da li je ovo vaš veliki književni povratak?
- Zahvaljujući stvarima kojima sam se u životu bavio skoro bezuspešno, dugo nisam ni pisao ni objavljivao i sad odjednom, zahvaljujući jednoj maloj izdavačkoj kući "Igam" i gospodinu Miroslavu Toholju, objavio sam nekoliko naslova iz onog perioda kad sam još bio živ. Nisam privremeno umro.

- To su "Srpska posla", onda moja najstarija, maltene rodonačelna knjiga razbijena na parčiće, "Dnevnik jednog" iz sedamdeset prve godine, sa nekim dopunama i komentarima iz 2006. Tu je i uporedni prevod mojih pesama na srpskom i ruskom. Naravno, sve je to novina za mene. Deset godina me nije bilo na sajmovima, a sada imam novih pet knjiga. To znači da sam rešio da se vratim svom zanatu.

Šta je prethodilo odluci da se vratite pisanju? Šta je bilo presudno?
- Iskustvo da sve što ste pisali treba da dobije korice i da treba da krene na put u nepoznato. Ja ne spadam u one pisce koji hoće da veruju da su njihovi ocenjivači jako mladi, da se možda još nisu ni rodili. Pošto ne pridajem značaj savremenim ocenama, ni u čemu, pa ni u literaturi, već smatram da ako se knjiga primi, onda je pošta dobra. Ako se to ne dogodi, onda sam poslao pogrešno pismo.

Vaša najnovija knjiga "Zadušnice" ima, priznaćete, pomalo neobičan naslov. Kako ste ga odabrali i šta se krije iza tog naslova?
- Vidite, to je prvo bilo objavljeno u novinama gde je bilo maltene neprimećeno, u listu koji se zvao "Evropa", dok sam ja tamo radio. Bilo je to moje poslednje putovanje u Evropu. Objavljivao sam tekstove pod nazivom "Srpska knjiga mrtvih". Pošto postoji i "Tibetanska knjiga mrtvih", dao sam svojoj knjizi taj čudan naslov koji pripada više jednoj crkvi nego verniku, ja sam se odlučio za "Zadušnice".

- Jedan prijatelj mi je savetovao da je bolje da uzmem naziv "Pomenak", ali, pošto je to vuklo na deminutiv, na dečju literaturu, nisam se usudio da odaberem taj naslov. U ovoj knjizi našli su se ljudi koje sam dobro poznavao i sa kojima sam se družio. To je neka verzija Mihizove autobiografije o drugima. On se bavio tim poslom, ali je pisao o živima, a ja onako, nek se živi još batrgaju za knjigu ove vrste, možda će o njima kao i o meni pisati neko drugi.

- Tekst bi, doduše, bio mnogo zanimljiviji da su neki moji prijatelji umrli na vreme, ali su tu kao i ja, žive, pa ne mogu da ih častim prevremenom smrću. Tu je prava galerija likova: Mihiz, Dule Radović, Mika Antić, pa onda jedan Krcun. Onda opet nekoliko pisaca, pa Đilas, pa nekoliko pisaca, pa Slobodan Milošević. Moj kriterijum u odabiru likova je zapravo bio da pišem o onima koji su obeležili vreme.

Kakvo suočavanje očekujete sa književnom kritikom? Vaše knjige su uglavnom bile prećutane od kritike?
- Bez obzira na sve, moje književno stvaranje je moj pokušaj da ovo vreme povežem sa onim vremenom i pružim jedan dokaz da je vreme u stvari isto, samo je povezano na parčiće, mozaičko. Jednostavno, ljudi o kojima pišem imaju šanse da provere koliko sam bio tačan ili nekome naklonjen ili nenaklonjen. Na kraju je to postala knjiga koju će ljudi čitati, a koja će, po običaju, biti prećutana od kritike. Ja sam 1971. godine objavio "Dnevnik jednog".

- Izdanje koje predstavljam na ovogodišnjem sajmu knjiga je peto po redu, a da nije o toj knjizi dat nijedan jedini red. To vreme kada je knjiga prvi put objavljena, dok sam ja bio moderan, ali salonski antikomunistički raspoložen, pa kritičari nisu smeli da me hvale, a još veći rizik bi bio da me napadaju. To je knjiga koja će biti ocenjivana iz jednog drugog vremena. Ja sam se s tim davno pomirio. Meni je važan čitalac, a kritičar je, kako ja volim da kažem, međupsihijatrijska stanica.

- Pisci i kritičari se prema jednoj knjizi odnose kao deca. Kritičar tvrdi da zna šta je pisac hteo da kaže, a pisac je to kao fol razumeo. Onda je to književna kritika koju ja ne potcenjujem. Naravno, bolje je imati je, a ja je zapravo i nemam, tako da sam se prepustio toj ideji da moji kritičari budu čitaoci. Ko kupi knjigu, on je naklonjen, ko ne kupi nije."Nek proba", kao što bi rekli Marks, Engels i Dinkić.

Kad se okrenete unazad nalazite li da se nešto od sedamdesetih pa do danas promenilo na planu književne i političke scene kod nas? Šta je s aforizmom, tom vrućom linijom između ove dve sfere?
- Sedamdesetih smo imali kakvu-takvu državu protiv koje smo bili mi, takozvani, salonski antikomunisti, ta specijalna vrsta. To je bilo doba kad je aforizam bio moderan. Aforističari su bili neka vrsta literarne izvidnice.

- Recimo, ako aforističar ne pogine kad kaže neku gadnu stvar o državi, onda je to moglo da bude temat za kritiku, za roman. Danas to više nije slučaj. Danas je aforizam nešto sasvim drugo. Ponekad kupim "Jež", ali je jasno da aforizmi nisu više u modi. Sad je u modi olajavanje i tabloid. Ono je bilo drugo vreme, politički i literarno čistije, mada su sva vremena, pa i ono politički prljava. Ja sam literaturu razumeo kao pokušaj da se napravi jedan isečak vremena i da se taj isečak starog vremena ponudi novom.

- Međutim, svako novo vreme uzima privilegiju da sve ono što je bilo staro pojaše, odbaci. Stoga moje knjige predstavljaju moju tačku otpora. Malo se promenilo odonda, kod Srba, pogotovu u Srbiji. Srbi su uvek bili izgubljeni, tutumraci. Nikad nisu uspeli da se slože, da idu svi na istu stranu u isto vreme, da se bore za istu stvar, a to je tako i dan-danas.

Kakvi su vam književni planovi?
- Predstaviću još jednu novu knjigu o kojoj se, takođe, ne piše, a to je "Zemlja nade". Takođe, sa izdavačem sam se dogovorio oko osamnaest mojih naslova. To i jeste misija pisca - da stavi među korice sve ono što je valjano i da to uputi kao jedno pismo u budućnost.

Može li se reći da se Brana Crnčević konačno i neopozivo vratio pisanju?
- Pišem, jer pisac koji pravi pauzu u pisanju, koji prestane da piše kao što sam to učinio ja, može da doživi da mu neka mlada osoba kaže kao što se to dogodilo pokojnom Branku Ćopiću: "Ja sam mislila da ste vi umrli!" Zato pišem i zato će se moje knjige naći na predstojećem sajmu knjiga. Jer, kao što kaže Boris Tadić, naš predsednik: "Ja volim predsedničke izbore", tako i mi pisci kažemo da volimo sajam knjiga jer on, u neku ruku, predstavlja naše izbore.

Mila Milosavljević

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/K06101401.shtml

  Štampa