Predhodna strana

Sve srpske rane

(priča prva - Stojanovići)

Novo Brdo od metropole i kulturnog središta Evrope do zadnje zabiti srpskog stradanja.

Piše: Vesna Mijalović

U sumrak 8. oktobra tekuće godine, ponovni susret i opčinjenost jednom beskrajnom lepotom usred užasa i tragičnih srpskih sudbina na okupiranom Kosmetu. Pred mojim očima izranja carica nad caricama, nemi svedok srpskog trajanja, kulture i nadmoći nad svim evropskim narodima - Novobrdska tvrđava, na trenutak zarobljena u magli i zauvek u mojoj duši.

Ne verujem da ikada, neka od "naprednih" evropskih nacija, još manje primitivna šiptarska,  pominje u javnosti, da je u vreme, kada je London bio prljavo i neugledno selo, Novo brdo bio prestižen srpski grad na čijim dvorovima se jelo zlatnim kašikama i viljuškama dok Evropa za takav pribor nije ni znala. Novus Mons ili Novamonte, kako je zabeležen u latinskim dokumentima, ili "Nyeuberghe" u dokumentima Sasa iz 1326. godine, bio je moćan srpski i evropski centar zanatstva i kulture, brojeći čak 40 hiljada stanovnika. 1450. godine, rudnici Novog Brda davali su 6 hiljada kilograma srebra godišnje. 1. juna 1455. godine, Turci su okupirali Novo brdo.

Grad industrije i trgovine, okružen rudnicima zlata, srebra, olova i cinka, koji su danas avetinjski prazni i napušteni. Možda čekaju neka nova srpska vremena, da nam iz svoje utrobe ponovo daju ono što mnogi nemaju, a priželjkuju. Nažalost, ovaj oduvek bogat kraj, danas je ponovo okupiran od nekrsti i zveri u ljudskom obliku.

Srbi, koji su preostali po okolnim selima, više nemaju moć, ni mogućnost odlučivanja i upravljanja ne samo prirodnim bogatstvom, svoje zemlje, već ni sopstvenim životima. Svako selo, svaka srpska porodica ima svoju tragičnu priču. Od svake od njih, može se napraviti čitav roman, a verujem da bi naši okupatori od takvih priča napravili čak i film, samo da nije činjenice da bi u njemu, upravo oni bili negativni likovi.

Zato pročitajte Srbi moje novo pripovedanje, ovog puta o porodici Stojanović iz sela Šumaci.

Tačno 12 Stojanovića živi u maloj kući, koju im je napravio Koordinacioni centar za vreme Čovića, ali u njoj nemaju gotovo ničeg, sem šporeta na kome gotove jela i sa kojim se istovremeno greju, u drugoj prostoriji sto, klupa za sedenje i kauč. Zaista "komforno i udobno" za brojnu čeljad, posebno za njihove specifične potrebe, s obzirom da svi, od prvog do poslednjeg, spadaju u kategoriju tzv. ometenih u razvoju. Prilikom moje posete bilo ih je deset. Dve najstarije kćerke nisam zatekla jer su udate i žive u drugim mestima. Od svih iz kuće Stojanovića, upravo njih dve su osetile najstrašnije udarce sudbine. 

Nakon ulaska okupatorskih snaga na Kosmet i odlaska srpske vojske, Srbi su bili prepušteni na milost i nemilost kako Šiptara tako i vojnih pripadnika UN. Poznato je, da je upravo po dolasku "mirovnih snaga" došlo do strašnog stradanja srpskog stanovništva, što traje i do dan danas. Jelena i Vantina Stojanović, nisu bile žrtve šiptarske bande, već tzv. mirovnjačke. Po svedočenju meštana, ove dve mlade žene, tada još devojčurci, silovalo je ("na red") preko dvadeset američkih vojnika. Niko nije siguran da li su u tim strašnim momentima shvatale šta im se dešava, ali je bilo vidno da su trpele ogromnu fizičku patnju. Nemam saznanja o tome, zašto im niko od meštana nije priskočio u pomoć, ali pretpostavljam da nisu imali oružje i da su već odlaskom srpske vojske sa Kosmeta bili frustrirani i pomireni sa onim što u takvim uslovima sledi. Jedna od posledica ovog zverskog silovanja je da su obe devojke ostale trudne. Jedno od te dece je dato u dom, a nakon toga usvojeno (nemam podatak o tome ko ih je usvojio). Drugo dete je ostalo da raste u krugu porodice Stojanović. Jelenu i Valentinu su nakon toga udavali više puta, ali njihovi brakovi nisu opstajali, delom zbog njihovog zaostalog psihičkog razvoja, a delom (uzimam slobodu da kao žena tako mislim) zbog traume silovanja. 

Ono što me plaši je da je bilo još sličnih događanja na Kosmetu, ali narod o tome ne sme da govori, jer je u strahu od odmazde. Da je narod uplašen da govori šta im je sve činila strana vojska, uverila sam se mnogo puta. Ponekad, kao ovog oktobra, ukaže mi se prilika, ili poverenje, da spoznam i te skrivene rane svog napaćenog srpskog roda. O njima pišem i govorim, jer smatram da ne smeju ostati skrivene, niti uskraćene za saosećanje kolektivne srpske duše, koja duboko verujem, još uvek postoji.

Na žalost, po svoj prilici, onima koji napraviše sve srpske rane, sudiće jedino Bog, s obzirom da im niko od Srba na srpskom Kosmetu, niti u Srbiji, ni van nje, ne pruža ozbiljan otpor, niti sprema kaznu po "Gavrilovim principima".

Ne znam za vas Srbi moji, ali ja ću se i ove noći moliti Svevišnjem, da iz mraka prošlosti i "Nebeske Srbije", dojezde naši junački vitezovi, i da se duh njihov, kao Duh Sveti spusti, na uspavane srpske sinove i kćeri.

Vesna Mijailović

Srbija, 28. šumopad, 7514. leto gospodnje

  Štampa