SRPSKA POLITIKA

Političke analize

Izraelski naučnik Martin Van Kreveld za „Politiku”

Ne možemo slomiti volju Palestinaca

Davno sam upozorio generale da ćemo biti poraženi, jer sam proučavao partizanski način ratovanja u Jugoslaviji

09. novembar 2006

Jerusalim – Vrsni teoretičar nasilja koji protivreči konvencionalnoj mudrosti, Martin van Kreveld prkosi i izaziva bes. Među njegove poštovaoce spadaju kolege istoričari vojnih nauka širom sveta, Američki mornarički korpus koji ga je postavio za profesora na Kvantiku, gde se nalazi komanda i fakultet za obrazovanje oficira, kao i predsednik Bil Klinton koji je telefonirao da bi razgovarao o Van Kreveldovoj knjizi „Transformacija rata” iz 1991, u kojoj su iznesena uznemirujuća predviđanja, uključujući i ono koje predskazuje pojavu grupa kao što je Al kaida.

Ali u Izraelu, gde živi otkako je emigrirao iz Holandije pre više od pedeset godina, i gde i dalje predaje na Hebrejskom univerzitetu, Van Kreveld često nailazi na ne baš tako gostoljubiv prijem.

„U inostranstvu sam kudikamo najpoznatiji izraelski naučnik”, kaže Van Kreveld.

„Nije mi blizu ni dobitnik Nobelove nagrade Robert Auman. Ali, kako kaže hebrejska poslovica, ’Niko nije prorok u svom gradu’. Ljudima je teško da me razumeju jer ne spadam ni u jednu političku kategoriju. Nikada nisam bio za to da treba da se držim ’obećane zemlje’, kao da na to imamo neko božansko pravo, niti verujem u palestinsku dobrodušnost. Razmišljam i govorim kao strateg, ali u prošlosti mi se događalo da čim otvorim usta počinju telefonski pozivi, potkazivanja, optužbe da sam anticionista, da bacam ljagu na imena naših lidera.”

Mnogi od ovih napada izazvani su Van Kreveldovim otvorenim kritikama upućenim izraelskoj vojsci, odnosno IDF-u (Israeli Defense Force), institucionalnoj svetoj kravi ove zemlje. Kada je u martu 1988. počela prva intifada, Van Kreveld je pozvan da se sastane sa komandantima generalštaba.

„Rekao sam im da im je borba beznadežna i upozorio sam ih da će nas Palestinci pobediti i dovesti do kolapsa Izraela. I to sam veoma ozbiljno mislio. Proučavao sam partizanski način ratovanja i pisao o jugoslovenskom otporu nemačkoj okupaciji 1941. Sam Bog zna koliko smo sličnih borbi imali od tada, uključujući i one u ovoj zemlji protiv Britanaca. Rezultat je gotovo uvek bio isti. Ovo je bila moja poruka tada i ona koju stalno ponavljam. Suvišno je reći da sam postao persona non grata za IDF.”

Kako kaže Van Kreveld, Izrael je pao u klopku nemoguće misije. On tvrdi da kada jaki ratuju protiv slabih, prokleti su i ako ratuju i ako ne ratuju.

„Ako ubijete svog protivnika, onda ste nitkov, a ako mu dozvolite da on vas ubije, onda ste idiot. Nedavno smo u Libanu mogli da vidimo šta je dvadesetogodišnja borba protiv slabih učinila za IDF. Mi praktično više nemamo kopnene snage. Potpuna nemoć izraelske kopnene vojske u odnosu na koliko boraca Hezbolaha – stotine? hiljadu? – bila je šokantna. Iznenada, pojavili su se disciplinovani ljudi koji su ustali i uzvratili borbu, a planeri IDF-a nisu znali šta da rade, osim da pojačaju vatrenu moć, što nije naročito pomoglo.”

Van Kreveld veruje da će brutalna i dugotrajna okupacija neizbežno iscrpsti izraelsku vojnu sposobnost i pokvariti moral njenih građana i vojnika. Slamanje otpora je prljav posao koji nikakvo kršenje pobožnih ruku ne može prikriti. „Golda Meir imala je običaj da kaže da mrzi Palestince jer nas primoravaju da ih ubijamo”, priseća se Van Kreveld. „Mislim da nema ničeg ružnijeg kod Izraelaca od ove odvratne kombinacije bestidne surovosti i samosažaljenja.”

Ali, ovakva „moralna oholost”, smatra Van Kreveld, nikada ne može da bude zamena za borbeni duh i dosledan kolektivni cilj.

„Rat je”, tvrdi on, „pre svega borba između suprotstavljenih volja. Mi ne možemo da slomimo volju Palestinaca. Upravo zbog ovoga oni, a ne Iranci, koje uvek možemo da zastrašimo, predstavljaju jedinu egzistencijalnu pretnju sa kojom smo suočeni. Moramo da izađemo sa tih teritorija pre nego što bude prekasno. Alternativa ne postoji.”

Kao i Kasandra, i Van Kreveld vidi kako se proročanstva koja je dao pre petnaest godina obistinjuju u zastrašujuću realnost. Njegova moć predviđanja odrazila se i na njega samog. S jedne strane, „događaji 11. septembra teško su me pogodili i rastužili”, ali takođe priznaje da do izvesne mere oseća „satisfakciju” što se pokazalo da je bio u pravu. „Ponekad se osećam kao vampir koji se naslađuje leševima.”

Iz Iraka, u kome predviđa još zle sudbine, američki vojnici bežaće helikopterima, kao iz Sajgona 1975. Ovu invaziju smatra najvećom vojnom katastrofom od 9. godine, kada je Avgust poslao svoje rimske legije u Nemačku, gde su uništene u bici kod Tevtoburške šume, i kaže da ga i dalje zbunjuje predsednik Buš čije smenjivanje javno podržava.

„Činjenica da ovaj rat ne može da bude dobijen bila je toliko očigledna da nisam mogao da verujem da će nastaviti sa svojim naumom. Mislio sam da, imajući u vidu Vijetnam, niko ne bi uradio nešto toliko glupo. A predsednik Buš pripada toj generaciji. Što se mene tiče, taj čovek predstavlja potpunu misteriju – na neki način veoma je bistar, a s druge strane veoma, veoma glup.”

Ono što je Van Kreveldu jasno jeste da „kada ste najveći i najjači i hoćete da ratujete morate da lažete. Drugi način ne postoji. Iako sebe smatra prijateljem SAD, zajedljiv je kada je reč o „američkoj iskrenoj potrebi da svoju izuzetnu glad za moći kamuflira milozvučnim frazama o slobodi, demokratiji i pravima žena”.

Da li je moguće da se SAD okrenu protiv Izraela? Da li „specijalan odnos” jednog dana može da se pokvari? Van Kreveld okleva, kao da takav scenario nije isključen. „U nuklearke verujem”, odgovara uz smrknut osmeh. „Ako se dogodi najgore od najgoreg, imamo ono što je potrebno da se suprotstavimo svetu, što siroti Milošević nije imao. Izgleda da je Kim Džong Il ovu lekciju dobro naučio.”

Dolaze jezivi verski ratovi

Van Kreveld je pokazao neobično umeće otkrivanja oblika onog što tek predstoji. To važi i za njegovo delo „Transformacija rata”. „Kao i čovek koji je pogođen u glavu, ali se još tetura, konvencionalni način ratovanja možda preživljava poslednje trzaje”, zaključuje se u knjizi. „Vizije kompjuterizovanog ratovanja dugog dometa, toliko drage vojnim industrijskim kompleksima, nikada se deće desiti... Rat se neće voditi na jedan pokret uredno uniformisanih ljudi u klimatizovanim prostorijama koji sede iza ekrana, manipulišu simbolima i pritiskaju dugmad; vojnici će možda imati više zajedničkog sa policajcima (ili piratima) nego sa analitičarima odbrane. Biće to rat prislušnih uređaja i automobila bombi, muškaraca koji se međusobno ubijaju u zatvorenim kvartovima i žena koje svoje tašne koriste za nošenje eksploziva i droge kojom ga plaćaju. Postoji svaka mogućnost da će religiozni stavovi, verovanja i fanatizam imati veću ulogu u motivisanju oružanih konflikata nego što su imali u proteklih 300 godina. Biće produženi, krvavi i jezivi.”

Pol Aron

http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=11565&y=2006&m=11&d=9

Predhodna strana

Štampa