|
Zapadna obmana sa ciljem pljačkanja zemalja istočne Evrope
Izvoznici revolucija
i pustih
snova o lepšem životu
 Na
koji način Amerika i zapad organizuju rušenje neposlušnih režima uterujući
„demokratiju“ a sve sa ciljem novog oblika kolonijalizma u uslovima
globalizma i novog svetskog poretka (NSP)
Opozicija u
Srbiji je pre Petog oktobra sebe nazivala demokratskom i nezavisnom. Veliko
je pitanje, sa koliko opravdanja?
Istraživanja,
međutim, pokazuju da je pre dolaska na vlast bila prevashodno pod kontrolom
Vašingtona, i onih istih koji su godinama radili na razbijanju Jugoslavije,
zaključno sa NATO bombardovanjem Srbije.
U julu 1999.
američki Senat je održao zasedanje na kojem se raspravljalo o Srbiji.
Specijalni izaslanik SAD za Balkan Robert Gelbard, njegov pomoćnik Džems
Perdju i senator Džozef Bajden, govorili su kao svedoci na tom " pretresu
" ( hearing ), jasno i otvoreno ističući da SAD plaćaju i potpuno
kontrolišu takozvanu " nezavisnu demokratsku " opoziciju protiv
Miloševića.
Samo dan
ranije, američki Senat je izglasao da se opoziciji u Srbiji odobri suma od
sto miliona dolara. Specijalni izaslanik Gelbard je tada rekao : - Za dve
godine, u kojima je došlo do zaoštravanja kosovske krize, utrošili smo 16.5
miliona dolara na program za podršku demokratizaciji u Srbiji. Više od 20
miliona dolara, kao nagrada za suprotstavljanje Miloševiću dato je Milu
Đukanović u i Crnoj Gori.
Gelbardov
pomoćnik Perdju zatim je dodao:
- Uglavnom
smo radili preko nevladinih organizacija. Širom Srbije uspostavili smo
mrežu, koja koristi međunarodne instalacije za emitovanje, ali isto tako
pružamo mogućnosti i da se konačno čuju nezavisni glasovi u Srbiji.
Međutim,
senator Bajden nije smatrao da su te mere efikasne: "Mi možemo da im
stavimo na raspolaganje potrebna sredstva, ali jesmo li spremni da zatvorimo
i potpuno ugušimo medije koji šire miloševićevsku propagandu?"
Gelbard je
pokušao da odbrani politiku američke vlade, ukazujući da su za vreme
bombardovanja Srbije SAD zaista ugušile i "zatvorile" srpsku
televiziju, tako što su je ućutkale rušenjem i bombardovanjem.
Sredstva
grupama "civilnog društva" u Srbiji išla su uglavnom preko
Nacionalnog fonda za podršku razvoju demokratije, koji sebe predstavlja
kao Nevladinu organizaciju, iako je finansira američki Kongres, da bi javno
rešavala "određene probleme" , kad nije zgodno da CIA direktno
potkupljuje ljude i formira grupe za promovisanje i izvođenje američke
politike na stranim teritorijama, i u zemljama koje nisu (ili nisu
dovoljno) proameričke: "Kada ove tajne aktivnosti posle izbiju na
videlo , tresak je obično zastrašujući!"
Zbog toga je
Kongres odlučio da osnuje posebnu fondaciju, da bi otvoreno i javno radila
ono što CIA uvek radi tajno. To je bila velika prednost. Pošto se subverzija
više ne izvodi na stari način, ona se više ne može tek tako otkrivati i
razobličavati.
Ogromnim
sumama novca i učešćem "uglednih" visokih ličnosti, posebno iz redova
samog vladajućeg establišmenta, Nacionalna fondacija za podršku razvoju
demokratije i njene filijale, razne nevladine grupe regrutuju
"demokratske aktiviste, aktiviste koji se bore za mir, za demokratiju,
građanska prava" i nezavisne ekonomiste iz zemalja koje su na
nišanu. Ako neko napadne, ili aktiviste optuži da su agenti SAD,
nezavisni novinari ih uslužno brane, tako što taj napad predstavljaju
kao napad na slobodu javne reči.
Alen
Vainštajn, koji je rukovodio istraživanjem i planiranjem fondacije, zato sa
olakšanjem kaže: "Mnogo toga što mi danas činimo javno, pre 25 godina
radila je CIA tajno!"
Nikada
hrabrost u službi jedne strane sile, nije bila tako izdašno plaćana.
U
Miloševićevoj Srbiji među korisnicima bili su: listovi Naša Borba, Vreme, TV
Negotin, novinska agencija BETA, Radio B-92, Udruženje nezavisnih
elektronskih medija (ANEM), Centar za humanitarno pravo, Centar za
demokratiju, Evropski pokret Srbije, Grupa nezavisnih ekonomista G-17,
Centar za antiratnu akciju.
- Zapad
treba da demokratskoj političkoj opoziciji pomogne da razvije konkretan
program, koji bi ponudio pozitivnu alternativu destruktivnoj politici
Miloševićevog režima -
odlučeno je u Vašingtonu.
Rusi su
pomagali Amerikancima da zbace diktatore
U Srbiji se to
desilo 2000. godine, u Gruziji 2003, a u Ukrajini godinu dana kasnije.
Svrgavanje diktatora bio je slično, kroz prividno spontanu pobunu naroda,
ali u stvarnosti sve je bilo dobro isplanirano i pripremljeno. Tome je
doprineo Otpor , nekadašnji srpski studentski pokret, koji sada
izvozi savete i recepte o nenasilnim revolucijama. I opozicionari u
Belorusiji su dosta naučili od Otpora, ali Lukašenko je ipak izdržao prvi
talas i još nije srušen.
Kako se
svrgava jedan diktator, korumpirani režim ili kako se proteruje vojni
okupator - i sve to bez pušaka i sile? Potreban je pre svega logo,
prepoznatljiva boja i zapaljivo privlačni slogani koji se lepe za gnev
siromašnih i nezadovoljnih masa. To je prepoznatljiva strategija brojnih
naručenih "revolucionarnih pokreta" da se sa vlasti oteraju poslednji
socijalistički tirani.
Svima su bile
zajedničke labave mreže mladih ljudi. Većina govori engleski, mnogi su
studirali na Zapadu i jako su vešti u kontaktu sa medijima i Internetom.
Mnogi slede veliki uzor Otpor, srpski pokret koji je 2000. godine presudno
doprineo svrgavanju Slobodana Miloševića. Njegov logo je pesnica, i
popularne: "Gotov je!" i "Vreme je" . A svuda okolo nudi niz
specijalnih usluga, uz "profesionalne" savete za uspeh plišane revolucije.
Otpor ima nekolicinu veštih instruktora, koji se šalju u inostranstvo, da
organizuju kampove za otpor, i pomažu u razvoju moderne strategije odnosa sa
medijima, za televizijske spotove i kampanje.
Ta višestruka
ponuda i dalje ima dobru prođu na međunarodnom tržištu. Posle uspeha u
Ukrajini i Gruziji, sada se obučavaju Čavezovi protivnici u Venecueli i
Mugabeovi opozicionari u Zimbabveu.
Organizovanje
i priprema plakata, zastava i kampova sa Vudstok-atmosferom nije baš
jeftina. A poznato je da finansijska podrška dolazi, pre svega, od fondacija
Džordža Soroša i Fridom Hausa. Štampa pominje i druge finansijere i
institucije iz Amerike, ali ni evropske fondacije i organizacije očigledno
nisu nimalo uzdržane.
Sorošova pomoć
često ide ruku pod ruku sa američkom nevladinom organizacijom Fridom Haus,
na čijem čelu se nalazi bivši direktor CIA Džejms Vulsli. "Revolucinarni
instruktori" se obučavaju i u SAD. Podeljene su im na hiljade primeraka
knjige profesora Džina Šarpa sa bostonskog Albert Ajnštajn instituta "Od
diktature do demokratije", u kojoj američki profesor i glavni teoretičar
nenasilne revolucije opisuje svojih 198 metoda za uspešnu akciju.
Najnoviji
nastavni materijal, čiju je izradu finansirao Fridom Haus, sada može da se
poruči i preko Interneta. Uz pomoć interaktivne kompjuterske igrice
"Jedna moćnija sila" , koju su zajednički razvili Otpor i jedna američka
kompanija za izradu softvera, vežba se pružanje otpora, rušenje diktatora
ili proterivanje okupacionih vojski. Sve to, naravno, nenasilno. A kršenje
pravila odmah se sankcioniše kaznenim poenima.
Iza kulisa,
prilikom rušenja nekog u Americi proglašenog omraženog režima mnogo
značajniju ulogu imaju i neki sasvim drugačiji faktori: ujedinjena opozicija
sa jakim vođom, dug period priprema, slobodan pristup medijima, dogovor sa
lokalnom službom bezbednosti da izdaju svog gazdu, u zamenu za oprost
ranijih grehova, i inostranim tajnim službama, neskrivena podrška sa Zapada
ili čak iz Moskve. U Beogradu je juriš na Skupštinu predstavljao političku
odluku svih antimiloševićevskih partija. A onda je, doleteo ruski ministar
inostranih poslova Igor Ivanov kako bi nevaljalog predsednika prinudio da
podnese ostavku. Tako je bilo i u Beogradu, Tbilisiju, Kijevu... Svuda,
osim, za sada, u Minsku, gde je Lukašenko dobio podršku Putina da ostane na
vlasti.
Na žalost,
jedina uspešna tranzicija na ruševinama komunizma desila se u Kini posle
masakra i pokolja pobunjenih studenata na Trgu Tijanmen. Nije slučajno,
postala svetska sila uprkos želji Amerike.
U svakom
slučaju izvoznici "revolucija" i "demokratije" postali su sada
po opštem mišljenju prava noćna mora raznih diktatora i gotovo jedina nada
podjarmljenih protagonista "demokratskih preobražaja" u svetu. Oni su
u svojim zemljama uspešno organizovali narodne pobune i proterali tirane sa
vlasti. A sada zajednički planiraju nove "revolucije", svuda gde u
Istočnoj Evropi, centralnoj Aziji i na Bliskom istoku vlastodršci još drže
vlast u rukama i sprečavaju narode da uživaju "građanske slobode" i
dostignute "vrednosti" moderne Zapadne civilizacije.
Ono što se
odigralo u Srbiji, Gruziji i u Ukrajini a zatim i u Kirgiziji, pokazuje
zapanjujuće sličnosti i samo na prvi pogled izgleda kao spontani ustanak:
Ogromni skupovi na centralnim trgovima, slični govori u horu, podrugljivi
plakati i leci protiv vladajuće klike. Labava, skoro svečana atmosfera,
poput one na narodnim ili crkvenim svetkovinama, bez ikakvih provokacija,
što je onemogućavalo čak i najokorelije autokrate da intervenišu silom i
otvore vatru na okupljene demonstrante.
Sa slikovitim
nastupom demonstranata bile su tesno povezane akcije građanske
neposlušnosti, unapred brižljivo isplanirane, kao i svi štrajkovi čiji je
cilj bio paraliza života u diktaturi. U pozadini konce su povlačili dokazani
profesionalci: Studentski lideri, povezani preko Interneta, od zemlje do
zemlje, kako bi što efikasnije koordinirali izbijanje revolucije. Gerila bez
pušaka, internacionala sa novim predznakom. A lakoverni i unesrećeni narodi
primali su izazovne signale od jednog do drugog "okršaja" bez nasilja
sa jednim jedinim ciljem - izvesti smenu na vlasti i nepromišljeno se
survati u američku interesnu sferu.
Tamo gde ni
bombe ne pomažu
Postmoderni
revolucionari koriste uslove stvorene globalizacijom i novim mogućnostima
komunikacije. Na Internetu otvaraju posebne vebsajtove sa tekstovima
kritički intoniranim prema korumpiranim režimima, razmenjuju kodirane SMS
poruke mobilnim telefonima, neprekidno i zakazuju nove tajne sastanke. Oni
savršeno vešto koriste i televiziju sa njenim zastrašujućim uticajem na
široke mase. Nijedna revolucija ne bi uspela bez emocionalno nabijenih
potresnih slika, bez nužnih "znamenja", logoa, kao što su nekada bili
krst ili petokraka, uvek posebno vešto izabranih i sa prilagođenom bojom.
Bilo kakva
ideološka naklapanja su tuđa ovim novim izvođačima "revolucije" i
proizvođačima demokratije. Oni se isključivo uzdaju u praksu reklamnih
menadžera multinacionalnih kompanija, služeći se proverenim marketinškim
tehnikama najvećih svetskih firmi kakve su Coca Cola, Nike ili
Microsoft . A razni protestni pokreti od svojih organizatora dobijaju
unapred upečatljivo privlačne etikete: revolucija ruža (Gruzija),
narandžasta revolucija (Ukrajina), revolucija lala
(Kirgizija).... Upravo zbog toga ovi sudbonosni događaji ostaju dugo urezani
u sećanju, pošto su se scenario i kostimografija toliko puta pokazali kao
izuzetno važni.
Uzori ovih
revolucionara i junaka našeg doba nisu ni bezobzirni teoretičar osvajanja i
očuvanja vlasti Makijaveli, koji protiv "loših vladara" nije video
nikakvo drugo sredstvo do "mača i oružja" , niti Jakobinac Robespjer,
koji je propovedao "despotizam slobode" sav okupan krvlju. Lenjin im
je najdublje sumnjiv, pre svega zbog retorskog pitanja svojim pristalicama:
"Verujete li zaista da možemo pobediti, a da ne pribegavamo
najgrozomornijem teroru?" Mao Cedung im je isto tako dalek kao
propovednik nasilja i rušenja, koji je takođe verovao da se na vlast može
doći samo uz pomoć oružja i koji je brutalno proganjao sve one koji bi se
makar samo izjašnjavali za ograničavanje žrtava: "Revolucija je akt
nasilja - a ne nekakva večernja zabava, književno umetničko delo ili niti
umetnička slika."
Pa ipak, kao
da bi ona sada mogla biti i večernja žurka (nabijena mirnim protestima)
, i pomalo umetničko delo (sa karakterističnom građanskom
neposlušnošću). U svakom slučaju, sve drugo samo ne krvavi akt nasilja.
Idoli naših
modernih revolucionara su potpuno drukčijeg kova i većinom mlađeg datuma.
Mahatma Gandi pre svih, jer je u Indiji 30-tih godina akcijama nenasilja i
mirnog otpora prinudio britanske kolonijalne gospodare na kolena; Martin
Luter King, iz južne američke države Džordžije, koji je pedesetih godina sa
svojim afroameričkim pristalicama, bojkotom i protesnim marševima, uspeo da
ograniči razmere rasizma; Poljski sindikalni vođa Leh Valensa i češki
književnik Vaclav Havel, koji su osamdesetih godina ličnom hrabrošću, borbom
za građansko društvo i organizacionim sposobnostima, udarili završne eksere
na kovčeg istočnoevropskog komunizma.
Protagonisti
preobražaja u XXI stoleću ni u kom slučaju nisu naivna deca cveća, plavooki
pacifisti, niti pacifistički fantasti (mir sada) . Oni su vešti
maheri koji elastično koriste uputstva i pouke svojih uzora, preuzimajući
samo ono što im može koristiti iz prašnjavih sanduka istorijskog sećanja
starih revolucija. Dobro su shvatili kako se koristi "meka vlast"
(soft power), svojih "drugi put" namećući kao neuporedivo bolju
alternativu od angažovanja vojnog hardvera radi rušenja nepoželjnih režima,
kako to brutalno rade Džordž Buš, Dik Čejni i Donald Ramsfeld.
Ipak,
revolucije iznutra su uvek iznova intervencije spolja. A samonaučena
demokratija je, u stvari, obavezno demokratija po narudžbini i diktatu SAD.
Usled toga, većina aktivista praznoglavo i nekritički obožava Ameriku, njene
medije i njene vrednosti, iako se ponekad drži na određenoj distanci prema
Bušovoj vladi i njenim okrutnim metodama.
Kao i
revolucionari svih vremena, i oni nastoje da se predstave kao da se stvarno
nalaze negde između starih frontova. Šef Kremlja Vladimir Putin vidi u njima
- isključivo petu kolonu Vašingtona, kao uostalom i njegovi
prijatelji na vlasti u Uzbekistanu i Belorusiji. Međutim, čak i neki iz
Bušove vlade gledaju sa nepoverenjem na njihovu preteranu samostalnost. Bez
obzira što su sve organizacije za zaštitu ljudskih prava (u to više nema
nikakve sumnje - ako je ikada i bilo) pod stranim uticajem i uživaju
podršku isključivo ovog ili onog agenta i odeljenja CIA. Stoga nije nikakvo
čudo što su i u krugovima mladih revolucionara po pravilu nezajažljivo
potkupljivi karijeristi. Mnogi među njima doduše prepoznaju opasnost od toga
da budu izmanipulisani i tobože nastupaju samosvesno, insistirajući na
nekakvoj lažnoj nezavisnosti. Međutim, šta u savremenim uslovima uopšte
znači ostati nezavisan? Tu i tamo neki to i sami shvataju i, pre ili
kasnije, napuštaju ideale sa kojima su krenuli u opštenarodnu pobunu. I
pored sve nesavršenosti u uslovima globalizovane postmoderne,
decentralizovane moći, inflitracije duha Al kaide i rasprostranjene
mreže džihada. Ovaj planetarni pokret mogao bi, tek donekle predstavljati i
pozitivnu protivtežu, neograničenom ludilu svetske politike.
Oni se već
sada pripremaju na obaranje sledećeg autokrate, možda najpre u Belorusiji
ili Uzbekistanu, ali i za "revolucije" u Iranu, Zimbabveu i Burmi,
bar se tako o tome govori u njihovim krugovima, iako se nikada ništa recimo
ne može znati, šta su već pripremili i kakvi su im izgledi da to uskoro
zaista i ostvare. Ponekad zato ovi uspaljeni aktivisti za neupućene i
razumne trezvenjake izgledaju preambiciozno, čak i suludo. Međutim, u svim
njihovim akcijama barem uvek postoji unapred strogo izrađen plan.
Uprkos tome,
čini se kao da najnoviji razvoj događaja govori prilično protiv njih. U
naftom bogatom Azerbejdžanu, na Kaspijskom jezeru, autokrata Alijev, sin
ranijeg diktatora, je na parlamentarnim izborima uspeo da zahvaljujući
korisnim manipulacijama opstane na vlasti, bez obzira što je na hiljade
demonstranata marširalo ulicama Bakua, na čelu sa studentskim pokretom JOCH
("Ne") po uzoru na srpske i gruzijske aktiviste; a skoro svi su
nosili oranž boju, znamenje revolucije u Ukrajini. Isto se ponovilo i u
Belorusiji, gde je Aleksandar Lukašenko na izborima dobio 80 odsto glasova.
Stisnutom
pesnicom protiv mrskog diktatora
Možda sebe
često i precenjuju, ali da su preambiciozni ili suludi, to svakako ne stoji.
To su deca Gandija, Gejtsa i Coca Cole: pragmatički sanjari i idealistički
realisti. Neki od njih poznati su samo po nadimcima kao što su "Če",
"Mahatma" ili "Roza". U stvarnom životu, ovi junaci se zovu
Ivan Marović, Aleksandar Marić, Alina Špak ili
Razi Nurulajev. A ovo je njihova priča.
Beograd,
glavni grad SCG, veče u oktobru 2005. u jednoj kuhinji u blizini zgrade
Skupštine. Na stolu stoji vaza sa jednom ružom. Zidovi su bez ikakvog
ukrasa. Nema ni postera, ni fotosa. Nema čak ni poznate stisnute pesnice,
koja je predstavljala simbol revolucionara, signal za početak legendarne
borbe protiv diktatora Slobodana Miloševića. Gde je?
- Nije više
potrebna! Slika pesnica zauvek je ostala u meni -
kaže mladoliki Ivan Marović . -
U mojim snovima skrivao se vojnik, stražar zatvora je bio uvek iza mene,
policajčina je masakrirao moje prijatelje. A zatim se budim i odlazim u
kupatilo... Potrebno mi je svega nekoliko trenutaka da shvatim da je sve
prošlo. Mi smo ti koji su dobili bitku, mi smo zaista neshvatljivo,pobedili,
iako je narod u Srbiji još nezadovoljniji i živi gore nego pod Miloševićem.
Bez posebnih
obeležja, prosečnog gotovo dečačkog izgleda, crne kose, srednjeg uzrasta.
Može se samo naslutiti koliko je onima iz tajne policije bilo teško da
sačine opis njegove ličnosti. Međutim, pun je mašte, pragmatičan i prodoran.
Reč je o trgovačkom putniku - "meke revolucije" i demokratije po
američkoj narudžbini. On sam sebe skromnije karakteriše: "Kad me pozovu u
neku drugu zemlju, ukoliko nešto mogu da pomognem, prenosim im svoja
iskustva, pružam pomoć i podržavam ono što smatram da je pozitivno u razvoju
njihove aktivnosti".
On sebe naziva
"trenerom". Samo još pet osnivača nekadašnjeg studentskog pokreta
OTPOR mogu da nose ovu internu titulu, koja opravdava njihovo angažovanje u
inostranstvu. Aleksandar Marić, jedan je od njih, koga Marović usled
njegovih brojnih naloga zove "naš Če Gevara". A o tome gde oni tačno
i kakvu nastavu drže, kakav je njihov honorar po danu ili času - ovi gerilci
demokratije najradije ćute. Posao im cveta i u Beogradu su osnovali Centar
za nenasilni otpor.
Ivan Marović
se prošle godine vratio sa višemesečnih priprema, predavanja i poslovnih
razgovora koje je imao u SAD. U Baltimoru je zajedno sa firmom Break Away
Games - uz finansijsku podršku fondacije Fridom Haus - razvio
interaktivnu kompjutersku igru: "Snaga moćnija od sile" (A Force More
Powerful), čiji učesnici moraju da biraju između različitih praktičnih mera
koje što pre treba da dovedu do slabljenja diktatora, koga na kraju treba
srušiti. Svaki oblik građanskog otpora je dozvoljen, a za bilo kakvo
eventualno nasilje oduzimaju se poeni.
- Sve je
potpuno realstično i zasniva se na našem ranijem iskustvu
- kaže ovaj mašinski inžinjer, koji
kao kompjuterski stručnjak može da preuzme bilo kakav posao programera. Sama
pomisao da mladi ljudi ovu igricu na svojim ličnim računarima mogu da
iskoriste u stvarnom životu za rušenje diktatura, na primer, u Belorusiji
ili Uzbekistanu, ispunjava Marovića velikom radošću.
- Protiv
virusa nove slobode, koja se širi preko novih globalizovanih medija nema još
nikakvog spasonosnog leka ili bilo kakvog drugog protivsredstva.
U njemu su još
veoma žive herojske uspomene na početak pokreta OTPOR, kada su Miloševićevi
ljudi na svaki način pokušavali da se organizuju i inflitriraju u studentske
krugove. Kada su jednom na juriš upali na jedan od sastanaka, povikali su
"Gde je taj prokleti Internet?" Mislili su da će razbijanjem kompjutera
- isključiti mogućnost ovog oblika komunikacije.
Ivanu Maroviću
je bilo 15 godina kada je Milošević na Kosovom polju održao čuveni govor, u
kojem je huškao Srbe protiv drugih naroda i nacionalnosti u Jugoslaviji.
Imao je 17 godina kada su počeli ratovi najpre protiv Hrvatske, a zatim u
BiH. Bilo mu je 18 godina, kada je od Jugoslavije ostao samo krnji deo, a u
21 godini je čuo za pokolj u Srebrenici, koji je potresao čitav svet.
 Da
li je Peti oktobar u Beogradu bio pobeda ili poraz Srbije
Bilo je to
vreme kada ni najnepolitičkiji čovek (kako Marović govori o sebi)
nije mogao više da zatvara oči pred groznim političkim neprilikama.
Desetog
oktobra 1998. sakupilo se desetak aktivista neuspelog štrajka na
univerzitetu. Među njima su bili Marović i Marić, koji su svoju grupu
nazvali OTPOR, i složno se dogovorili oko slogana u nastupu protiv
režima: "GOTOV JE" i "VREME JE". Kao znamenje uzeli su
stisnutu crno-belu pesnicu - što je predstavljalo parodiju na crvenu pesnicu
komunista. Odlučili su da, što je moguće više, prošire prisustvo OTPOR-a i
njegovih poruka na svim zidovima u gradu.
Preko mobilnih
telefona i Interneta u svim većim gradovima osnovali su ogranke Otpora. Bez
lidera, decentralizovano, bez nasilja, sa jedinom željom da ni na koji način
ne pruže izgovor državnoj sili za i najmanji moguć napad. Poruka je bila
koliko jednostavna, toliko i jasna: Milošević mora da ode.
- Naravno,
bili smo svesni da se na taj način ne mogu iskoreniti sva zla u zemlji.
Međutim, isto tako nam je bilo jasno da se sve dok se diktator nalazi na
čelu Srbije, ništa ne bi moglo započeti, niti pokrenuti
- kaže Marović. - On je ceo naš
narod uzeo pod svoje i držao ga kao taoca, pa ko pre propadne!?
Međutim, kada
je NATO u martu 1999. počeo bombardovanje, to je samo pomoglo Miloševiću da
opstane u sedlu. Izdavao se za nacionalnog heroja-mučenika i bukvalno svaku
priliku koristio da kao "nepatriotsku" diskredituje svaku formu
opozicije koja bi nastala. Međutim, protiv Otpora, koji se odvijao u senci
Milošević nije našao nikakvo efikasno sredstvo. Kao ni iz čega iskrsavao je
svuda znak OTPOR-a. Stisnuta pesnica i reč "Otpor" pojavljivali su se
svuda, na majicama, na lecima, na zastavicama.
- Gotov je
- šaputali su ljudi prkosno parolu u bioskopima, na pijacama, u
restoranima
Policija je
pretukla na hiljade pripadnika Otpora, ali se državna sila držala u
granicama, pošto su aktivisti delovali nenasilno, strogo pazeći da ne pruže
nikakav izgovor za napad. Uostalom, Milošević je i sam želeo da i dalje
"trguje" sa Zapadom, savršeno svestan da se nalazi pod stalnom
međunarodnom prismotrom.
- Morali
smo da proširimo svoje akcije, ali i da obezbedimo mnogo bolju finansijsku
osnovu - kaže Marović.
- Upirali smo pogled prema inostranstvu u nastojanju da dobijemo podršku,
da obezbedimo pomoć, ali ne i instrukcije.
U to vreme,
priliv finansijskih sredstava za OTPOR predstavljao je još tabu temu.
Međutim, to da su od 1999. primili iz Vašingtona od Nacionalne fondacije za
demokratiju skoro tri miliona dolara, u međuvremenu jedva da iko više
osporava. Od fondacije republikanaca iz SAD stigla su potom sredstva u
nepoznatom iznosu. Kako se u međuvremenu saznalo - oko 40 miliona dolara.
Penzionisani američki pukovnik i bivši vojni obaveštajac Robert Helvej
organizovao je u proleće 2000. seminar za 20 aktivista iz Jugoslavije na
"neutralnom terenu" , u hotelu Hilton, u Budimpešti.
Lider OTPOR-a
Aleksandar Marić na to sleže ramenima, u znak odobravanja:
- Posle su
skupovi sa našim američkim prijateljima iz Fridom Hausa održavani u Novom
Sadu. Mi bismo revnosno saslušali, ali smo preuzimali samo ono što nam je
koristilo. Na primer, PR specijalisti za odnose sa javnošću iz SAD
savetovali su nam da stisnutu pesnicu zamenimo za neki moderniji logo u
boji, kako bi ostavljao bolji i impresivniji utisak na televizijskim
ekranima na Zapadu. Mi smo to kategorički odbili!
Srpski
studenti su počeli igru mačke i miša sa državnim organima vlasti. A kada je
razljućeni Milošević naredio da se OTPOR naizmenično žigoše najpre kao skup
"kriminalaca i narkomana" , a zatim kao "terorističko udruženje",
hiljade mladih ljudi počelo je da ismeva ove besmislene optužbe i
kritike.
- Ja sam
zavisnik od droge! - pisalo je na majicama sa crnom stisnutom pesnicom.
Ili su pripadnici Otpora kružili okolo sa kapicama na kojima je stajalo:
"Pažnja! Ovde je Otpor - terorista".
Sasvim u
skladu sa praksom stručnjaci za odnose sa javnošću kompanije Coca Cola -
OTPOR postaje čuvena marka i prvi srpski svetski brend. A ova nova forma
opozicije stiče sve više podršku čak i u redovima stubova režima -u policiji
i vojsci.
- Naša
poruka je glasila: između nas i vas nema nikakvog rata
- naglašava Ivan Marović. - Mi
smo zajedno bili žrtve diktatora i njegovog režima!
U jednom selu
kraj Novog Sada, šef policije je uhapsio tri mlada pripadnika Otpora, koji
su koristili sprej za ispisivanje parola. Kada se uveče vratio kući, supruga
je odbila da mu servira večeru, pre nego što obeća da će odmah osloboditi
pohapšene mladiće:
- Ti
umišljaš - rekla mu je - to nisu nikakvi zločinci, već pristojni
mladići koji su pre nekoliko dana bili na rođendanu našeg sina!
Šef policije
je popustio. Tako se u malim etapama približavala pobeda nad Miloševićem.
Vlast diktatora se polako, ali neprekidno ljuljala i gubila podršku u
narodu.
Na sam dan
odluke, međutim, na mnogim zidovima je pisalo: "Nećemo vam reći koga
treba da birate. Ali, pre nego što bilo kome date svoj glas - pitajte svoju
decu!"
Ipak
Petookobarska revolucija je ostala nedovršena. Ubrzo posle rušenja
Miloševića, pokazalo se da je mnogo teže promeniti glavne stubove diktature,
nego srušiti samog diktatora. Klanovska privreda i korupcija, nisu nestali
sa Miloševićevim odlaskom. Građansko društvo živi od demokratskih
institucija i vere naroda da one služe većini. Nova lica u srpskoj vladi,
kako se pokazalo, nisu bila dovoljna garancija da se bilo šta na bolje
promenilo u Srbiji. A premijer Zoran Đinđić, jedan od malobrojnih nosilaca
političke nade, pao je 12. marta 2003. kao žrtva atentata poražene Srbije.
 Virus
slobode širi se sa Zapada na Istok
U mamurnoj
atmosferi posle pada u potpunu političku beznačajnost, OTPOR je primio
i-mejl iz Gruzije. "Dragi prijatelji, mi se ovde nalazimo u
predrevolucionarnoj situaciji. Znamo da ste i vi imali korumpiranog
vlastodršca, ali ste ga uspešno poslali na đubrište istorije. I mi to želimo
da učinimo! Da li biste nam mogli pokazati kako da to uradimo?ť
Visoko na 32
spratu prekrasne zgrade u blizini njujorškog Central parka nalazi se
kancelarija iz koje vlada Džordž Soroš, koji izvodi nešto slično kao što je
izvlačenje kvadrature kruga. Ovaj rođeni Mađar je, kao finansijski
investitor i špekulant, zaradio milijarde, ali mu to nimalo ne smeta da
istovremeno oštro kritikuje globalni kapitalizam i svojim finansijskim
sredstvima pomaže građanske pokrete u nekada antikapitalističkom svetu, kao
dobrotvor, spasitelj, i rušilac, u isto vreme. On je krajnje kritičan i
prema Bušovoj vladi:
- Bilo da je
reč o mučilištima Gvantanama, ili Abu Grajb, postoji ogroman jaz između
onoga što Amerika propoveda o zaštiti i odbrani prava čoveka i onoga što
čini u praksi. Upravo zato je u očima toliko ljudi u svetu sada toliko
diskreditovana, da su pale pod sumnju i sve druge inicijative koje su u vezi
sa Amerikom. To je zastrašujući udarac svim našim naporima da izgradimo
otvorena građanska društva širom sveta!
U martu 2003.
Soroš je primio u posetu inženjera Aleksandra Lomaja, koji se nalazio na
čelu filijale Sorošovog Instituta za otvoreno društvo u Tbilisiju. Tadašnji
gruzijski predsednik Eduard Ševardnadze je ignorisao sve predloge za
suzbijanje korupcije, iako su svi videli koliko je bila duboko raširena, da
je urušavala sve institucije države, pretvarajući je u mafijaško gnezdo.
Ubrzo zatim
glavni grad Gruzije Tbilisi bio je prekriven narandžastim plakatima sa
natpisom "Izađi i glasaj". Uz podršku Soroša osnovan je studentski
protestni i građanski pokret KMARA (Dosta!) . Ova lozinka je bila
efikasna i pobedonosna baš kao i parola protiv Miloševića "GOTOV JE!"
. I simbolično, stisnutu pesnicu Gruzijci su preuzeli od beogradskih
drugara. Srpski primer je pokazao da je "mogućno srušiti jedan
diktatorski režim, a da se ne prolije nijedna kap krvi"!
Četrnaestog
aprila 2003. godine KMARA je pobune protiv državne vlasti najavila mašući
starim zastavama sovjetske Republike Gruzije, na kojima je bio portret
Ševardnadzea. Stotine studenata je marširalo prema predsednikovoj
kancelariji. Datum je izabran sa predumišljajem. Tačno četvrt stoleća
ranije, studenti su na istom mestu protestvovali protiv toga što je u
Ustavu, pored gruzijskog, morao biti prihvaćen i ruski kao zvaničan državni
jezik. Cilj ovog besa već tada je bio šef gruzijske KP Edudard Ševardnadze.
Ovoga puta,
Ševardnadze je histerično reagovao na demonstracije. Najpre se žalio na
zaveru koju je protiv njega navodno usmeravala Rusija. Tako su, u stvari,
aktivisti Kmare, koji su stvarno uživali samo podršku iz Njujorka i
Beograda, dobili i besplatnu reklamu za vlastitu stvar.
Čim je i
osnovana Kmara, američki ambasador u Tbilisiju Ričard Majls je izjavio da
SAD žele "fer izbore" u Gruziji. Bilo je to zapravo upozorenje da je
Ševarnadzeov režim sasvim zreo za rušenje.
 Tako
je bilo u Tbilisiju, a nešto kasnije slično u Kijevu, zatim u Biškeku i
možda već sutra u Bakuu i Minsku. Ambasador Majls je savršeno dobro znao šta
je u Gruziji u igri za njegovu zemlju. On je diplomata od karijere, govori
dobro ruski, diplomirao je na američko-ruskom Institutu u
Garmiš-Partenkirhenu, a još u sovjetsko vreme bio je generalni konzul u
Lenjingradu. Rusi Majlsa smatraju skrivenim obaveštajcem, a Stejt Department
ga uvažava kao svoje dragoceno, efikasno i dirigovano oružje. Kao šef misije
u Beogradu, on je do 1999. podržavao izgradnju antimiloševićevskog pokreta.
Kao ambasador u Bugarskoj "pratio je" preobražaj socijaliste Georgija
Parvanova u NATO pobornika i presudno pomogao u instaliranju nekadašnjeg
cara Simeona II na položaj premijera u Sofiji.
Uslovi za
smenu na vlasti u Gruziji nisu bili loši. Zbog korupcije i loše privredne
situacije, ljudi su bili ogorčeni, a nije nedostajao ni potencijalni narodni
tribun - pravnik sa američkim obrazovanjem (dopunjenim sa nekoliko
putovanja u Beograd radi bližih instrukcija i saznanja) - Mihail
Sakašvili.
Najveći utisak
na mlade Gruzijce ostavio je film Petera Akermana "Kako srušiti
diktatora", koji prikazuje hronologiju obaranja Slobodana Miloševića. Po
istom scenariju trebalo je izvesti preokret u Tbilisiju i na vlast dovesti
sasvim novu garnituru.
Autor filma
Akerman je vođa Međunarodnog centra u Vašingtonu za rešavanje sukoba
nenasilnim putem i član američkog Saveta za spoljnopolitičke odnose:
- Nenasilni
otpor predstavlja jednu vrstu oruđa, arsenal oružja koje nužno mora biti
prilagođeno strateškim ciljevima u ključnim regionima, nad kojima američki
političari žele da uspostave uticaj!
Gruzija je, iz
američkog ugla posmatranja, upravo takav izuzetno važan region, pošto je
2005. trebalo da bude pušten u funkciju naftovod, čija je izgradnja koštala
2,5 milijarde evra, i koji vodi od Kaspijskog mora prema Zapadu. A aktivisti
KMARA, koji su se u to vreme pripremali za velike akcije, apsolutno nikakvu
pažnju nisu poklanjali toj unosnoj geopolitičkoj igri iza kulisa. To su bili
mladići, u proseku od 19 godina, čija su srca bila na Zapadu, a Ševardnadze
je u njihovim očima bio samo relikt davno potonulog sovjetskog sveta.
Još pre kraja
prebrojavanja glasova Ševardnadze i njegove pristalice objavljuju da je
predsednikova stranka odnela pobedu, što je bila gruba i očigledna
manipulacija rezultatima izborima.
Stvari se
zatim odvijaju veoma brzo: KMARA organizuje proteste na trgu ispred zgrade
Parlamenta u Tbilisiju. Sakašvili objavljuje "totalni otpor Ševardnadzeu",
razumljivo, mirnim sredstvima. Lisica u predseničkoj palati, međutim, još ne
želi da vidi znak vremena koje dolazi. Tek posle juriša na parlament,
23.novembra (tačno u 19.51) smrknuti Ševardnadze objavljuje da se povlači sa
položajha šefa države.
Američki
ambasador Ričard Majls je pomogao da se postigne ovaj "dil". Masa
naroda na ulicama kliče, a šest sedmica kasnije Sakašvili je sa 96 odsto
glasova na izborima izabran za novog predsednika države, što je u Moskvi
izazvalo veliku sumnju.
 Od
tada se politička i ekonomska situacija nije mnogo promenila, osim što posle
ružičaste revolucije SAD čvrsto drže kontrolu nad Gruzijom. U opštoj bedi,
nezaposlenost neprekidno raste, a prosečna mesečna zarada iznosi svega 40
evra. Otcepljene pokrajine Abhazija i Južna Osetija su i dalje pobunjene,
uprkos svim obećanjima novog predsednika Sakašvilija.
Posle
OTPORA i KMARE - PORA u Ukrajini
Još dok u
Tbilisiju Ševardnadze nije bio srušen, Če Gevara omladinskog pokreta
Aleksandar Marić je nastavio svoju, "misiju" u Ukrajini, gde je već
deset godina vladao Leonid Kučma, opterećen raznim skandalima i
korupcionaškim aferama. Nije bilo nikakve sumnje da će ponovo pokušati da
sve izigra, i da Viktora Janukoviča instalira kao naslednika, bez obzira
koliko je to trebalo da košta. Jedva da je iko više u Ukrajini očekivao fer
i slobodne izbore.
Srpski strateg
Marić je po nalogu Fridom Hausa već ranije u Donjecku i Odesi organizovao
predavanja sa ukrajinskim podmlatkom. U novembru 2003. britanska Vestminster
fondacija je odobrila sredstva za njegovo putovanje, praćeno oreolom uspeha
u Srbiji i Gruziji.
Marićevi
saveti su i u Ukrajini odmah naišli na plodno tlo, pošto je već postojala
gusta mreža zapadnih nevladinih organizacija čija su predstavništva dobijala
izdašnu finansijsku potporu radi navodnog razvoja demokratske strukture i
građanske neposlušnosti prema vlastodršcima.
U januaru
2004. je formiran pokret PORA - "Vreme je". A na političkoj sceni
istovremeno istaknute pozicije izgrađuju lideri opozicije Viktor Juščenko i
Julija Timošenko, kao nosioci nade u promene.
Ipak, dok su
se aktivisti obučeni u narandzaste majice pripremali na Krimu, i
fotografisali za slike za PORA-vebsajt, u političkim krugovima u Kijevu još
se nije mogla prepoznati nikakva jasna strategija. Kandidat Juščenko još
nije bio siguran - oko njega se još oklevalo. Američki ambasador Džon
Herbst je bio veoma uzdržan - da li je dovoljno sposoban.
Rusija je, to
je bilo jasno, insistirala na stabilnosti situacije. Njoj je bila potrebna
Ukrajina, sa kojom se moglo računati kao sa sigurnim koridorom za isporuku
nafte i gasa Evropi i bazom za rusku crnomorsku flotu. Putin je zato i igrao
na kartu Kučminog kandidata Janukoviča.
Sa druge
strane, za SAD i njihove zapadne saveznike nije više bilo uzmicanja. Mnogo
je novca, i mnogo napora, već bilo investirano. Puni koferi stizali su iz
SAD uoči izbora sa gotovim novcem na aerodrom u Kijevu.
Aleksandar
Marić je uhvaćen na aerodromu u Kijevu, i po naređenju starog režima
proteran natrag u domovinu - s tim što više nije mogao dobiti vizu za ulazak
u Ukrajinu. Međutim, u tom trenutku ovaj organizator revolucije više nije ni
bio potreban već obučenim profesionalcima iz redova PORA. Oni su odlučili da
svu svoju aktivnost koncentrišu na centralni kijevski trg Majdan, gde je
trebalo da eksplodira narodni bes. Uostalom, ovde je i ranije nekoliko puta
okupljalo i po milion demonstranata koji su, zaklonjeni građevinama u
prepoznatljivo staljinističkom stilu, pretili da odozdo smene one na vrhu.
Pozornica je
već bila izgrađena, mikrofoni montirani i široke mase su napeto očekivale
kada će pasti odluka. Bilo je to veče 21. novembra, kada je za pobednika
proglašen čovek starog režima Viktor Janukovič. Ono što se zatim odigralo,
iznenadilo je sve, čak i one koji su kasnije proglašeni za heroje
revolucije.
- Mi smo
zapravo bili šibica koja je zapalila vatru, vatru koja je već gorela u
ljudima - ističe jedan predstavnik PORA. Aktivisti su, u stvari, podigli
ceo jedan grad od 1546 šatora, u koje su masovno slivali mladi iz
provincije, koji su sebe sami nazivali "atamani" , po drevnim
kozačkim vođama.
Ipak, bez
opšte podrške, u uslovima jezivog mraza i snega, ovaj hladno proračunati
ustanak protiv propalog korumpiranog režima, pretvorio bi se u uzaludan
hepening, da narandžasta revolucija nije izvojevala uspeh. Milion i po ljudi
na trgu Majdan i obližnjim ulicama predstavljali su 27.oktobra glavnu snagu
nenasilnog otpora.
Devojke su,
strogo u skladu sa uputstvima učitelja i teoretičara nenasilnog otpora,
stajale su na kritičnim tačkama u prvim redovima pobune. Da je došlo do
masakra i represije, pojavile bi se na televizijskim ekranima čitavog sveta
zastrašujuće unapred pripremljene fotografije. Ukoliko se ništa ne bi
dogodilo, one bi prišle stražarima ispred zgrade predsednika i pozvale ih:
"Želimo samo da vas poljubimo"!
Posle
višenedeljne opsade, uz gvozdenu disciplinu i akcije pune mašte, Kučmin
režim se konačno predao. Vrhovni sud je doneo odluku o ponavljanju izbora.
Drugi krug 26.decembra 2004. je dobio Viktor Juščenko sa 51,9 odsto. Ali,
lice mu je bilo deformjisano i izbrazdano od misteriozne bolesti. Nikad nije
otkriveno ko ga je zarazio ili otrovao.
Ukrajina se
danas ponovo nalazi na sudbonosnoj prekretnici i javljaju se novi snažni
zahtevi za radikalnijim promenama. Još jednom se pokazalo da uspešno
izvedena revolucija još nikako ne predstavlja garanciju za uspostavljanje
stvarnih demokratskih odnosa, socijalne pravde, a pogotovu ne i za bolji
život svih građana.
A onda su se
junaci revolucije Juščenko i Julija Timošenko posvađali oko para, a na
parlamentarnim izborima je odlučeno da ipak ostanu na vlasti, iako najveću
podršku birača ima ponovo Janukovič.
Nova tajna
zavera
Većina
međunarodnih konferencija se mogu zaboraviti još pre nego što su i počele.
Na primer, konferencije o orijentaciji EU prema banana državama, ili o
smanjenju NATO naoružanja, ili o navodnim reformama OUN. Saopštenja se pišu
još pre nego što se učesnici okupe, a dosadne i maglovite formulacije obično
prekrivaju ispraznu sadržajnu prazninu. Najvažnije je da su ozbiljne
političke posledice. - Nikakve.
Postoje,
međutim, i drugi skupovi, koji se u međunarodnoj štampi jedva spominju, jer
njihovi učesnici uopšte ne spadaju u razvikane političke veličine. Ambijent
takvih okupljanja nije nimalo spektakularan, tačke dnevnog reda nisu nimalo
privlačne za podizanje rejtinga - a, ipak, takvi skupovi imaju neslućeni
potencijal da iz korena menjaju svet.
Jedan od
takvih revolucionarnih, sastanaka, održan je u junu 2004. godine namerno na
samoj ivici Evrope, u Albaniji, u zemlji koja je dugo važila kao isturena
osmatračnica Mao Cedungove Kine, ili kao predvorje staljinizma.
Ipak, taj i
takav skup pratile su najznačajnije tajne obaveštajne službe, američka CIA,
britanski MI-6 i ruski SVR. Bar one najbolje znaju da se na takvim skrovitim
mestima postavljaju smernice buduće svetske politike. Amerikanci su prirodno
želeli da iza kulisa neposredno utiču na razbarušene i neposlušne učesnike.
Konačno, možda i zbog toga što upravo američki poreski obveznici velikim
delom finansiraju i takve inicijative.
Sve se, dakle,
okreće oko velike igre međunarodne politike: oko navodne demokratizacije,
uspostavljanje novih sloboda, a time i stvaranja novih interesnih sfera
velikih sila. U prvom redu je pitanje kako na najbolji način srušiti
nasilnike i autokrate od Istočne Evrope do centralne Azije i Bliskog istoka.
Kako podstaći, organizovati i izvesti sledeće nenasilne revolucije. Koji
model u ovakvoj borbi najviše obećava, kako angažovati one koji su već
postigli uspeh u nekim drugim zemljama - da pomognu i u zemljama u kojima
još postoje diktature.
Bio je to jako
šaren skup, održan na periferiji Evrope, pod imenom "Festival aktivista"
, čiji su se tragovi primećivali već od prašnjavog aerodroma Majka
Tereza u Tirani. Mladići između 20 i 30 godina, neki u sivim poslovnim
odelima, drugi u farmericama i jaknama; mlade dame od kojih su neke
izgledale poput modela iz kataloga pozne hipimode, uglavnom sa izgledom
hladnih proračunatih mladih šefica. A skoro svi imali su laptopove u rukama.
Bili su to
aktivisti pripadnici srpske organizacije OTPOR, gruzijskog pokreta za
građanska prava KMARA, ukrajinskog studentskog udruženja PORA. Drugi su
doputovali iz raznih krajeva od Kaspijskog mora, preko srednjoistočne Evrope
do Levanta, bili su tu predstavnici Azerbejdzana, Belorusije, Irana, Libana:
14 grupa iz 11 zemalja.
Ova
konferencija bila je istovremeno hepening i naporna konferencija na kojoj su
razmatrana pitanja koja su se protezala od izbora simbola, preko slikovitih
akcija do odnosa prema opozicionim političkim strankama.
Kao sponzor,
prema brošuri samog skupa, označen je Fridom Haus. Po dolasku Bulevarom
mučenika u centar grada, učesnici su se okupili u zgradi Akademije
umetnosti. Prethodno su se upoznavali na zabavi u disko klubu u Tirani,
visoko iznad krovova zgrada, sve do jutarnjih sati uz muziku od albanskog
repa do pop grupa poput Green Day ili Coldplay. Čuli su se i
zvuci protesne generacije. Karakterističan ustupak "klasici" bila je muzika
koju sami nikad nisu doživeli, kao što je čuvena pesma Bob Dilena "The
Times They are A Changin" .
Već ujutru u
devet počinjale su sednice na kojima su se svi na vreme pojavljivali. Iza
zatvorenih vrata, razmatrani su zamršeni revolucionarni putevi do
demokratije. Kako se na najbolji način u globalizovanim uslovima može
organizovati protivteža postojećoj vlasti. Meka vlast protiv represivne
državne sile? Koliko su realni izgledi gerile bez pušaka? Da li u slučaju
krvoprolića postoji i izlazni Plan B?
Jedna od
najvećih zvezda na konferenciji bio je i Ivan Marović, osnivač OTPOR.
Međutim, i Alma Špak iz ukrajinske PORE izazvala je mnogo pažnje. Posebno
njene reči: "Pored završnih demonstracija na otvorenom na našem glavnom
trgu u Kijevu, pored medijske aktivnosti, tajna našeg uspeha bilo je i to
što smo vešto ismevali naše autokrate. Ne verujem da se neko više može
plašiti onoga, koga prethodno učinite potpuno smešnim idiotom!".
Studentske
vođe iz Bakua i Minska, nasuprot tome, i dalje su prinuđene da u svojim
autoritarnim zemljama rade u ilegali.
- Režimi su
veoma oslabljeni i plašimo se da bi vlastodršci mogli da narede otvaranje
vatre na masu - ističe
Vlad Kobez iz grupe SUBR, koja deluje u glavnom gradu Belorusije.
Da li će
Belorusija zaista biti sledeća zemlja u kojoj će se organizovati "meka"
revolucija na ulicama? Ili će to možda biti Kazahstan, gde bi se pobuna
mogla organizovati po uzoru na susednu Kirgiziju, kada je prilično burna
revolucija lala naterala autokratu Askara Akajeva na bekstvo? Ili će
sledeći možda biti Uzbekistan, koji stenje pod jarmom diktatora Islama
Karimova, u zemlji koja je, "iz razloga bezbednosti" , na
konferenciju u Tirani, mogla da uputi samo jednog emisara?
Gde je Kuća
Slobode
Jedna
neugledna vila na Dipon Serklu u Vašingtonu, jedva dva kilometra udaljena od
Bele kuće, mnoštvo kamera koje nadziru dvorište i parkiralište, i vrata koja
se otvaraju samo prijavljenim gostima. Organizacija koja je na zastavi kao
svoju misiju ispisala širenje demokratije u celom svetu, voli da sve bude
pristojno.
Tu je sedište
Fridom Hausa, jedne od pet velikih američkih fondacija koje pod svojom
kontrolom drže brojne revolucionare širom sveta.
Na mermernim
stepenicama vuku se sanduci. Dva puta dnevno Federal ekspres odnosi novi
materijal za obuku, koji se odatle šalje u ceo svet. Daleko ispred, na listi
adresanata, nalazi se filijala u Budimpešti, iz koje se opslužuju krizna
žarišta u Srednjoj i Istočnoj Evropi, na Bliskom istoku i na Kaspijskom
moru.
Fondacija
Fridom Haus je osnovana 1941. da bi širom sveta predstavljala protivtežu
ideologiji nacista. Supruga tadašnjeg predsednika Eleonora Ruzvelt bila je
kuma ove fondacije. U vreme hladnog rata, na nišanu aktivnosti je bio novi
neprijatelj - komunizam u Istočnoj Evropi. Radi finansiranja ove aktivnosti
fondacije Fridom Haus iz fondova američke vlade izdvajani su redovno
milionski iznosi.
U međuvremenu,
kritičari su uspeli da ojačaju sumnju da su ideolozi slobode , u
stvari, javna organizacija američke obaveštajne službe CIA. Uostalom, Džejms
Vulzi, bivši direktor CIA i jedan od najvećih jastrebova u štabu savetnika
ministra odbrane Donalda Ramsfelda, postao je 2003. godine šef Fridom Hausa.
On je još jednom samo raščistio svoj pisaći sto, možda i zbog toga što je
reč o čoveku sa čijom biografijom je povezano i previše štete i ljage nanete
ugledu SAD širom sveta.
U vili na
Dipon Serklu velika pažnja se posvećuje stvaranju utiska da postoji distanca
prema američkoj obaveštajnoj službi, a u skladu s tim, i prema samoj Beloj
kući, jer aktuelni svetski policajac isuviše često maše svojom batinom i
jednostrano insistira na nepromišljenim vojnim akcijama i intervencijama.
Zato Fridom Haus navodno ne bi želeo da ga smatraju ispruženom rukom
takve politike.
- Drugi put
- glasi strategija za izvođenje smene na vlasti iznutra i obezbeđenje
celokupne logističke podrške i finansijske pomoći za izgradnju građanskog
društva u zemljama u kojima se izvodi smena na vlasti.
Ponekad
izgleda kao da je i sama ministarka inostranih poslova SAD Kondoliza Rajs
spremna na ovu daleko moderniju i efikasniju strategiju uspostavljanja nove
vlasti, iznutra putem "mekih revolucija" , umesto oružanih
intervencija. U jednom njenom načelnom govoru, mogle su se čuti i sledeće
reči: "SAD su proteklih 60 godina želele da na Bliskom istoku uspostave
stabilnost, zanemarujući izgradnju demokratije. I nismo ostvarili nijedno ni
drugo! Sada ćemo pokušati sasvim novim putem"!
Buš kao
"loš momak" sa invazionističkim bičem u rukama, Rajs kao "dobra
devojčica" - sa šećerlemom i obilnom finansijskom pomoći? I Fridom Haus
svuda tamo gde je moguće kao možda ispružena ruka CIA za širenje dobroćudnog
demokratskog imperijalizma?
Takvim
predstavama, direktorka programa u Fridom Hausu Paula Šlifer može samo da se
nasmeje: „Mi ne ispunjavamo nikakav nalog bilo koje tajne službe, niti
bilo kome namećemo demokratiju! - Samo pomažemo svetu kako da
demokratija bude funkcionalnija. A tamo gde ona još nije uspostavljena,
pokazujemo kako može da se uspostavi!?"
Njena
koleginica Dženifer Vinzor samosvesno ističe: "Široke kampanje na
građanskoj osnovi, imaju daleko veće izglede da donesu demokratske rezultate
nego riskantne vojne intervencije. A osim toga, koštaju znatno manje!"
Uzbekistan je
zemlja koja je visoko na spisku poželjnih zemalja za hitnu akciju, kao i sve
zemlje centralne Azije, Bliski istok, zatim Kina kao tvrd orah, ali koja bi
svakako predstavljala glavni dobitak na lutriji demokratije. Prema
istraživanjima ove fondacije, barem 60 odsto svih ljudi u ovom trenutku žive
u uslovima neslobode. Na Kubi bi Paula Šrifer rado otvorila biro da
"razori romantičnu sliku o Kastrovom tiranskom režimu" .
- Međutim,
ne ide, isuviše je opasno, tajna policija nadgleda bukvalno svaki korak!
- kaže ona. Okupirani i razoreni Irak je takođe problem, ali tamo je
potrebno previše pripadnika snaga obezbeđenja da bi se bilo šta učinilo.
Možda će Iran ipak biti sledeći na Bliskom istoku.
U nekadašnjoj
balskoj dvorani vile, u kojoj telefoni na pisaćim stolovima neprekidno zvone
vlada tako grozničava atmosfera da se može porediti samo sa onom na
berzanskom parketu. Umesto aktuelnih kurseva akcija, međutim, na zidu, visi
karta sveta sa čiodama različitih boja. One označavaju predstavništva, koja
organizacija ima u inostranstvu. Svaki napredak u razvoju demokratije,
registruje se svake godine i aktuelizuje "mapu slobode".
Zeleno
označava uzorne demokratije kakve su isključivo SAD i Zapadna Evropa.
Ljubičasto je boja loših momaka sa velikim nedostatkom u poštovanju prava
čoveka i sa vladama koji nisu izabrane na slobodnim izborima. Tu spadaju
jedna Saudijska Arabija ili Pakistan, još više Narodna Republika Kina i
razne druge centralno-azijske i afričke države. Žuto označava kandidate koji
se ljuljaju. Ako je verovati indeksu urađenom za ceo svet 1974. godine je
bilo tek 41 slobodna zemlja, dok broj slobodnih danas iznosi 89.
Pre jednu
deceniju u najlošije se ubrajala 21 zemlja, dok je prema sadašnjem merenju
ostalo svega još osam. Svet Fridom Hausa, međutim, poznaje i udarce i
neuspehe: Rusija je, na primer, od žute boje ponovo vraćena na ljubičastu.
Ali, to je briga za Vladimira Putina!?
*****
Otporaši na Maldivima
Srpski janjičari globalizma
ponovo u akciji
Maldivski zvaničnici
su, bar tako javljaju strani mediji, odlučili da proteraju jednog Srbina
zbog toga što je, zajedno s kolegom iz SAD, podsticao nerede i nezakonito
ponašanje u toj azijskoj ostrvskoj državici, i to tako što su “na skupovima
mladih držali brifinge na temu kako se nositi sa snagama bezbednosti i
nastaviti nedavne nasilničke delatnosti“.
Ta “nasilna
delatnost“, za koju se vezuje ovaj dvojac aktivista – delom finansiran i od
Nacionalnog demokratskog instituta SAD (čiji je lider Madlen Olbrajt) –
zbila se sredinom avgusta na protestnom skupu maldivske Demokratske stranke,
kada su u neredima povređena dva policajca
piše: Nenad M.
Stevanović
Izvoz “revolucionarne
taktike“, kako su članovi i simpatizeri ovdašnjeg pokreta “Otpor“, vrlo
aktivnog u borbi protiv Miloševićeve vlasti, nazivali svoje delovanje u
inostranstvu, nije se, ovih dana, dopao ni vlastima Maldiva, kao što ranije
nije bio prihvaćen ni u Gruziji, Belorusiji i Ukrajini.
Maldivski zvaničnici su,
bar tako javljaju strani mediji, odlučili da proteraju jednog Srbina zbog
toga što je, zajedno s kolegom iz SAD, podsticao nerede i nezakonito
ponašanje u toj azijskoj ostrvskoj državici, i to tako što su “na skupovima
mladih držali brifinge na temu kako se nositi sa snagama bezbednosti i
nastaviti nedavne nasilničke delatnosti“.
Ta “nasilna delatnost“,
za koju se vezuje ovaj dvojac aktivista – delom finansiran i od Nacionalnog
demokratskog instituta SAD (čiji je lider
Madlen Olbrajt
) – zbila se sredinom avgusta na protestnom skupu
maldivske Demokratske stranke, kada su u neredima povređena dva policajca.
Iščekujući deportaciju, određenu obojici, Srbin je dao intervju u kojem je,
insistirajući na tome da mu se ne navodi ime, istakao da je na Maldive došao
na odmor i da su on i Amerikanac samo uzgred “razmenjivali ideje“ s
opozicionim aktivistima, jer je, kako je rekao, u Srbiji ranije situacija
bila slična kao sada na Maldivima. Pri tome je decidirano naveo da nije bio
član, već samo blizak saradnik “Otpora“. U svakom slučaju, pričajući o tome
šta je govorio nezadovoljnim Maldivcima, Srbin je rekao da im je, između
ostalog, savetovao da ne napadaju policiju, jer to zatvara put da se
javnosti prenesu političke ideje.
“Mi u Srbiji promenili
smo ponašanje policije tako što smo se ponašali mirno”, naglasio je ovaj
“izvoznik plišane revolucije”.
Izvoznici revolucije
Uskraćivanje
gostoprimstva aktivistima “Otpora“ već se i ranije događalo, i to u nekoliko
bivših sovjetskih republika – Gruziji, Belorusiji i Ukrajini. Tako su,
recimo, ukrajinske vlasti, pred izbore 2004. godine, za nepoželjnog gosta
proglasili srpskog “otporaša“
Aleksandra Marića
, koji je bio i saradnik američke nevladine
organizacije “Fridom haus“, te su mu, posle više ulazaka u ovu bivšu
sovjetsku republiku, uskratile ponovni ulazak – pred same izbore. Marić je,
pre Ukrajine, išao i u Gruziju, gde je, prema sopstvenom priznanju, obučavao
tamošnje pripadnike organizacije “Kmara“ kako da se sruši vlast u Tbilisiju,
koju je poistovećivao s režimom
Slobodana Miloševića
. Srpski “otporaši“ se nisu dobro proveli ni proletos u
Belorusiji, gde su stigli zbog predsedničkih izbora. KGB je bio nemilosrdan
prema njima, proteravši njih šestoricu, uz optužbu da su došli “radi
pripreme državnog udara“.
“Pre dve godine sam na
poziv ukrajinske organizacije ‘Pora', koja je nastala po ugledu na naš
‘Otpor', bio pozvan kao savetnik za nestranačku kampanju pred izbore u
Ukrajini. Iako već odavno pokret ‘Otpor' ne postoji, kao jedan od članova i
aktivista ove organizacije pozvan sam da prenesem naša iskustva o izborima i
zaštiti od izborne krađe, a održali smo i mnogo seminara na tu temu, te kako
se organizovati i kako na nenasilan način učestvovati u društvenom životu. I
tamo je vladajući režim odmah reagovao, kao i naš ranije: nazvao ih
radikalnim organizacijama koje žele da nasilnim putem sruše režim”, rekao je
Stanko Lazendić
, bivši član “Otpora”.
O izvozu “revolucionarne
taktike“ i “otporaškom” načinu mobilisanja mladih, te korišćenju protesta i
nenasilnih akcija kako bi se obezbedila široka podrška protiv
apsolutističkih režima, na jednom od sajtova koji dnevno poseti više od
50.000 čitalaca, Maldivskim nezavisnim vestima, nalazi se i opsežen
ilustrovani tekst o borbi i dešavanjima u Srbiji 1999–2000. i njihovoj
sličnosti sa sadašnjim političkim previranjima u ovoj ostrvskoj državici.
Uz slike policajca koji,
skrivenu pod uniformom, nosi majcu sa simbolom stisnute pesnice i
petooktobarskog upada u Skupštinu, pod naslovom “Lekcija iz Srbije“, nalazi
se tekst u kojem se navode sve sličnosti maldivskog apsolutističkog režima
današnjice i negdašnjeg miloševićevskog, a uz preporuku za primenu recepta
“Otpora“, koji je, kako se navodi, uspeo da pobedi tako što je pridobio i
policiju na svoju stranu.
I u saopštenju američke
Bele kuće, nakon susreta predsednika
Džordža Buša
s nekolicinom “otporaša“, navodi se da je ovaj pokret
postao model za građanske pokrete otpora u drugim zemljama kao što su
Gruzija, Ukrajina, Belorusija i Albanija.
Lekcija iz Ukrajine
Jedan od prvih
“izvoznih” lidera “Otpora” Aleksandar Marić postao je poznat po "misiji" u
Ukrajini, gde je već deset godina vladao
Leonid Kučma
, opterećen raznim skandalima i korupcionaškim aferama.
Nije bilo nikakve sumnje da će ponovo pokušati da sve izigra, i da
Viktora Janukoviča
instalira kao naslednika, bez obzira na to
koliko je to trebalo da košta. Jedva da je iko više u Ukrajini očekivao fer
i slobodne izbore.
Srpski strateg Marić je
po nalogu “Fridom hausa” već ranije u Donjecku i Odesi organizovao
predavanja sa ukrajinskim podmlatkom. U novembru 2003. britanska Vestminster
fondacija odobrila je sredstva za njegovo putovanje, praćeno oreolom uspeha
u Srbiji i Gruziji.
Marićevi saveti su i u
Ukrajini odmah naišli na plodno tlo, pošto je već postojala gusta mreža
zapadnih nevladinih organizacija čija su predstavništva dobijala izdašnu
finansijsku potporu radi navodnog razvoja demokratske strukture i građanske
neposlušnosti prema vlastodršcima.
U januaru 2004. formiran
je pokret “Pora” – "Vreme je". A na političkoj sceni istovremeno istaknute
pozicije izgrađuju lideri opozicije
Viktor Juščenko
i
Julija Timošenko , kao nosioci nade u
promene.
Ipak, dok su se
aktivisti obučeni u narandžaste majice pripremali na Krimu, i fotografisali
za slike za “Pora”-vebsajt, u političkim krugovima u Kijevu još se nije
mogla prepoznati nikakva jasna strategija. Kandidat Juščenko još nije bio
siguran – oko njega se još oklevalo. Američki ambasador
Džon Herbst
bio je veoma uzdržan – da li je dovoljno sposoban?
Rusija je, to je bilo
jasno, insistirala na stabilnosti situacije. Njoj je bila potrebna Ukrajina,
sa kojom se moglo računati kao sa sigurnim koridorom za isporuku nafte i
gasa Evropi i bazom za rusku crnomorsku flotu.
Putin
je zato i igrao na kartu Kučminog kandidata Janukoviča.
Sa druge strane, za SAD
i njihove zapadne saveznike nije više bilo uzmicanja. Mnogo je novca, i
mnogo napora, već bilo investirano. Uoči izbora na aerodrom u Kijevu iz SAD
su stizali koferi puni dolara.
Aleksandar Marić je
uhvaćen na aerodromu u Kijevu, i po naređenju starog režima proteran natrag
u domovinu – s tim što više nije mogao dobiti vizu za ulazak u Ukrajinu.
Međutim, u tom trenutku ovaj organizator revolucije više nije ni bio
potreban već obučenim profesionalcima iz redova “Pore”. Oni su odlučili da
svu svoju aktivnost koncentrišu na centralni kijevski trg Majdan, gde je
trebalo da eksplodira narodni bes. Uostalom, ovde se i ranije nekoliko puta
okupljalo i po milion demonstranata koji su, zaklonjeni građevinama u
prepoznatljivo staljinističkom stilu, pretili da odozdo smene one na vrhu.
 Daleko
od demokratije
Pozornica je već bila
izgrađena, mikrofoni montirani i široke mase su napeto očekivale kada će
pasti odluka. Bilo je to veče 21. novembra, kada je za pobednika proglašen
čovek starog režima Viktor Janukovič. Ono što se zatim odigralo, iznenadilo
je sve čak i one koji su kasnije proglašeni za heroje revolucije.
“Mi smo zapravo bili
šibica koja je zapalila vatru, vatru koja je već gorela u ljudima”, ističe
jedan predstavnik “Pore”. Aktivisti su, u stvari, podigli ceo jedan grad od
1.546 šatora, u koje su se masovno slivali mladi iz provincije, koji su sami
sebe nazivali "atamanima" , po drevnim kozačkim vođama.
Ipak, bez opšte podrške,
u uslovima jezivog mraza i snega, ovaj hladno proračunati ustanak protiv
propalog korumpiranog režima, pretvorio bi se u uzaludan hepening, da
narandžasta revolucija nije izvojevala uspeh. Milion i po ljudi na trgu
Majdan i obližnjim ulicama predstavljali su 27. oktobra glavnu snagu
nenasilnog otpora.
Devojke su, strogo u
skladu sa uputstvima učitelja i teoretičara nenasilnog otpora, stajale na
kritičnim tačkama u prvim redovima pobune. Da je došlo do masakra i
represije, pojavile bi se na televizijskim ekranima čitavog sveta
zastrašujuće unapred pripremljene fotografije. Ukoliko se ništa ne bi
dogodilo, one bi prišle stražarima ispred zgrade predsednika i pozvale ih:
"Želimo samo da vas poljubimo!"
Posle višenedeljne
opsade, uz gvozdenu disciplinu i akcije pune mašte, Kučmin režim se konačno
predao. Vrhovni sud je doneo odluku o ponavljanju izbora. Drugi krug, 26.
decembra 2004, dobio je Viktor Juščenko sa 51,9 odsto. Ali, lice mu je bilo
deformisano i izbrazdano od misteriozne bolesti. Nikad nije otkriveno ko ga
je zarazio ili otrovao.
Ukrajina se posle svega
ponovo našla na sudbonosnoj prekretnici. Još jednom se pokazalo da uspešno
izvedena revolucija još nikako ne predstavlja garanciju za uspostavljanje
stvarnih demokratskih odnosa, socijalne pravde, a pogotovu ne i za bolji
život svih građana.
|
