Predhodna strana

Ruskinja ana dašinska na proputovanju kroz srpske manastire

Srbi su prekrasan narod

§       Za dve nedelje Ruskinja Ana Dasinska obisla dvadeset srpskih manastira

§       Impresionirana narodom i slavom u Decanima

§       Zavolela Srbe posle protesta pred Americkom ambasadom

§       Saznanja o vizantijskom slikarstvu u srpskim manastirima uskoro pred ruskom citalackom publikom

Ana Dasinska je rodjena Moskovljanka. Za sebe kaze da je Ruskinja, od oca Poljaka - katolika i majke Ruskinje, koja je ateistkinja, sto sve skupa nije nebitno za pricu koja sledi. Ana svojim izgledom, svetlom kosom, plavom bojom ociju, rumenim obrazima i karakteristicnim oblikom nosa neobicno podseca na, reklo bi se, prototip ruske zene, bar onako kako je nama putem vizuelnih medija sugerisano da bi Ruskinje trebalo da izgledaju. Neobicna i jaka ljubav prema Srbima i svemu onome sto ovaj narod karakterise samo je jos jedna cinjenica ili karakterna crta koja bi prema nasem davnom ubedjenju trebalo da krasi predstavnike i predstavnice ovog bratskog naroda. Nacin i lakoca kojom Ana govori srpski, ali i brzina kojom je ovaj jezik naucila, za samo godinu dana, to samo potvrdjuju. Reklo bi se da bolje vlada ovom vestinom nego pojedici koji su decenije proveli na samo dvesta kilometara od Beograda. Ali za nekoga ko se kao naucnik vezao za Srbiju i srpski narod - to je sasvim razumljivo.
Ana studira na Istorijskom fakultetu Moskovskog univerziteta, katedra istorija umetnosti, u klasi Olge Papove i Alekseja Didova. Pise diplomski rad o srpskoj ikonografiji, vizantijskoj umetnosti u Srbiji i putuje po srpskim manastirima. Kaze kako je, izmedju ostalog, resila da se ozbiljnije posveti tom radu kako bi mozda jednoga dana napravila nekakav mali kurs za druge studente u Moskvi. To je odlucila jos pre 2-3 godine jer je to bilo nesto sto je interesovalo - vizantijsko slikarstvo, a potom i pravoslavlje.

SEBE I SRBIJU SAM VIDELA KAO JEDNO

Ana Dasinska je krstena u 17 godina, jer je to, kako istice, bio njen izbor. Roditelji su joj govorili da je njena religija njen izbor i njen put. A ona je svoj put izabrala kad je pocela da studira umetnost i religioznu umetnost, hriscansku umetnost. Vizantijsko slikarstvo je resila da studira pre osam godina, a autorsku specijalizaciju nedavno. A o tome kako je sve pocelo Ana kaze da je za nju od izuzetnog znacaja bilo to kada je 1998. godine bila u americkoj ambasadi i videla demonstracije. Za nju je to bila na neki nacin zivotna prekretnica.
- Tada sam prvi put sebe i Srbiju videla kao jedno, nesto sto moze da bude u sukobu sa drugom kulturom, nekako agresivnom, koja mi se ne svidja, a koju predstavlja Amerika. Uvek sam mislila da su slovenski narodi jedno. Prvo su to bili Poljaci, jer mi je otac Poljak, a majka Ruskinja. I o Srbima sam mislila malo, sve do te godine kada sam nesto jako osetila u sebi. Citala sam potom i neku knjigu Djurica, koja je prevedene na ruski, i mislila sam ako je negde u nekom kraju tesko i ako ja mogu da pomognem u necemu, trebalo bi i da izaberem taj put. Ja mogu da pomognem samo kao profesionalac i naucni radnik, znam da to nije mnogo, ali je to pocetak necega - kaze Ana i nastavlja:

- Meni nije bilo potrebno i niko nije uticao na mene da studiram bas ovo, ali je za mene kultura Srbije bila interesantna. Ranije sam citala staroslovenski, ali nista nisam razumela kada neko prica. Dugo sam trazila srpski jezik na univerzitetu, a tek mi je nedavno omoguceno da pocnem da studiram na slovenskoj katedri i dobro mi ide. Postoji jos pet studenata koji studiraju istoriju bivsih jugosloveskih naroda i mi razmenjujemo svoja iskustva.
Ani je ovo prvi put da bude u Srbiji, od 17. novembra do 2. decembra, i kaze kako joj se mnogo svidja i da je to razlog da dodje opet, a osim toga jos nije ni snimila sve ono sto je htela. U Srbiji joj se svidja sve, gledala je mnogo srpskih filmova, slusala muziku, ali nema neceg opsteg ili glavnog. A kada je dolazila, posto putuje vozom ili autobusom, mnogo je razgovarala sa ljudima i to je ucvrscuje u uverenju da je odabrala pravu stvar.

Na pitanje da li je Srbija onakva kakvom ju je zamisljala, ili kakvu je sliku na osnovu medijskih izvestaja stekla, Ana kaze da je u Srbiji mnogo bolje nego sto je mislila i ocekivala.
- Nisam znala da su Srbi tako prekrasan narod, da su tako gostoprimljivi. Pa onda svi ti istorijski spomenici koji u realnosti deluju mnogo bolje nego na fotografijama - kaze Ana.
- Ja putujem i obilazim samo manastire, a ne crkve. Ovde ljudi zive mnogo teskim zivotom u manastirima, videla sam i sestre koje su ostale same u manastirima ali nemaju nameru nikuda da odu, kao recimo u manastiru Rudnica. Ili sestre u Gracanici, koje zive u izuzetno teskim uslovima ali nijedna nece da napusti monaski zivot, niti svoj manastir. U Rusiji je situacija sasvim drugacija i mnogi idu u manastire sa ciljem da budu poznati i da steknu karijeru u crkvi. Ovde to nije tako. U Srbiji ljudi u manastirima mnogo citaju, pored toga sto mnogo rade, i mnogo bolje poznaju pravoslavlje, cak i veroispovesti u drugim drzavama poznaju bolje nego oni tamo. Rusi nemaju tu tradiciju jer je od tridesetih do osamdesetih bio period kada niko nije isao u crkvu, to je bilo zabranjeno i tesko. I ovde je mozda bilo slicno, ali ni izbliza kao tamo.

,,JA MISLIM DA VERUJEM U BOGA"
Na pitanje da li kao mlada i obrazovana Ruskinja iz mesovitog braka i od majke ateistkinje veruje u Boga, Ana odgovara:
- Ja mislim da verujem u Boga, verujem u hriscanstvo, ali mi je ponekad stran odnos izmedju katolicanstva i pravoslavlja. Ja sam krstena u pravoslavlju posto mi je ta kultura blizu, ne znam, mozda zbog tog odnosa izmedju svestenika i pastve. Ovde je mozda zbog rata odnos izmedju katolika i pravoslavnih tezak i to je ponekad realan sukob izmedju te dve strane. Pored moje kuce je, recimo, sinagoga i ja tamo pravim drustvo onima koji idu u sinagogu, ali mi se cini da je to ovde nemoguce. Videla sam to i na Kosovu, bila sam tamo, oni koji idu u crkvu ne mogu normalano da gledaju na muslimane, a ni obrnuto, to je realnost.

Kada je planirala svoju marsrutu, Ana je imala samo jednu mapu Srbije na korici knjige o srpskom slikarstvu, i nista vise. Bio je to, kako kaze, cist eksperiment. Tamo, odakle je krenula, sasvim je nerealno, odnosno nemoguce, u ovom trenutku kupiti srpsku mapu. Putovala je, a da nije znala ni kako putovati po ovoj neobicnoj zemlji, ni gde je sta, niti bilo sta drugo sto je jednom putniku neophodno. Ali, sto je malo neobicno, mada je prvi put pristigla na ove prostore, Ana Dasinska je, kako tvrdi, imala mnogo prijatelja koji su joj pomogli u snalazenju.

DVADESET MANASTIRA ZA PETNAEST DANA

Jedino na sta se zali ova neobicna gosca, koja u svom istrazivackom pohodu na srpske manastire nije nikako mogla da zaobidje Kraljevo, jeste to sto, kako kaze, ima malo vremena za svaki manastir. A obisla je oko 20 manastira u kojima se nalaze vizantijske freske. Zanimljivo je cuti je kako nesto umeksanim, ali tecnim i melodicnim srpskim jezikom, gotovo u jednom dahu nabraja: Koporin, Zica, Studenica, Gradac, Sopocani, Djurdjevi stupovi, Ravanica, Resava, Gracanica, Raca, Mileseva, Veluca, Rudnica, Manasija, Sisojevac, Pecka patrijarsija, Decani, Kalenic.

- A do jednog manastira pored Jagodine isla sam peske 12 kilometara i isto toliko natrag - kaze Ana.
Za godinu dana Ana zavrsava fakultet i bice dilomirani istoricar opste umetnosti, a specijalnost joj je vizantijska umetnost u Srbiji. A u Srbiji, kako kaze, obicno razgovara sa monasima, pravi slajdove i potom ispisuje nesto kao putni dnevnik, kupuje knjige i sve ono sto ima veze sa njenom profesijom. Najveci utisak na nju je ostavila Pecka patrijarsija, svi spomenici na Kosovu, a posebno slava, izuzetna velikoverna ceremonija u manastiru Decani.
- Videla sam i ljude koji su samo za crkvenu sluzbu presli izuzetno veliki i tezak put jer je to takav duh i njihova zelja, sto me je zaista impresioniralo. Stekla sam jednog dobrog prijatelja, monaha u Sopocanima, vrlo dobrog i interesantnog coveka i sestre iz Gracanice, sa kojima sam provela oko dva dana.

U MOSKVI UVEK SVE RADI
Na rastanku, govoreci o Kraljevu i utiscima iz ovog grada, Ana kaze:
- Cesto vidim Kraljevo, ali uglavnom uvece, kad padne mrak. Jednom sam ga videla i preko dana i mnogo mi se svidja. Volim male gradove u kojima mozes na svakom koraku sresti nekog prijatelja. No, ja ne bih mogla da zivim u malom gradu, to je specificnost ljudi koji su rodjeni u velikim gradovima. Nije mi prijatno kada uvece idem niz ulicu, a da nista ne radi. U Moskvi uvek sve radi. Upoznala sam ovde nekoliko slikara ali mi je zao sto ne mogu duze da se druzim sa njima. Nadam se da cemo se uskoro videti ponovo.

pise: Ivan Rajović
 

  Štampa