SRPSKA POLITIKA

Političke analize

USTAV 2006.

Uvodne napomene

Komentar: Živadin Jovanović

Živadin Jovanović bivši ministar inostranih poslova SRJ (1998-2000)

Tekst koji sledi predstavlja preliminarna zapažanja i komentare pojedinih delova i odredaba Ustava Republike Srbije usvojenog u Narodnoj skupštini 30. septembra, potvrđenog na referendumu 28. i 29. oktobra i proglašenog u Narodnoj skupštini 8. novembra 2006. godine. Njegovu okosnicu čine teze iznete u usmenom učešću u razmeni mišljenja o tekstu Ustava koja je održana ....oktobra 2006. u Beogradskom forumu za svet ravnopravnih.

«Ugovorom sa narodom» iz leta 2000., revolucionarni DOS je obećao novi ustav gotovo odmah po osvajanju vlasti na izborima ujesen iste godine. Izbore je dobio. Verovatno ne samo zbog obećanja novog ustava, niti zbog mnogih drugih primamljivih obećanja. Koliko je nova vlast držala do obećanja, a koliko je radila po dnevnom redu koji je javnosti bio nepoznat – sada je, uglavnom, poznato. Ali, to je prošlost, okrenimo se sadašnjosti i budućnosti.'Ajde da vidimo od čega se sastoji ova sadšnjost i budućnost. I ako je ikako moguće da se složimo o sadržini. U osnovi. Ne tako što bi se reklo da je sadašnjost sastavljena od reformi, tranzicije, restruktuiranja, transparentnosti, diskontinuiteta, a budućnost od evropeizacije, NATO-izacije, modernizacije, globalizacije i drugih kovanica, koje vladajuća elita, sa samosvojnom nadmenošću, tretira kao po sebi razumljive i o čijoj sadržini je suvišno, gotovo nekulturno, bilo šta pitati, pogotovu izražavati sumnje u stvarno značenje.

Predpostavka je da kada država priprema ustav prethodno pokrene najumnije glave da naprave analizu stvarnosti. To je predpostavka da ustav odrazi realno stanje u društvu i shodno tome, projektuje dostižne strateške ciljeve. Da rešenja u ustavu ne sputavaju razvoj, ali niti da budu preširoka jer bi bio oslabljen njegov usmeravajući značaj. Bez analize stvarnosti preti opasnost da ustav bude tvorevina ni na nebu ni na zemlji. Bez projekcije dostižne budućnosti, da bude spisak lepih želja, da nudi svetlu budućnost bez pokrića, ili da mnoštvo pojedinačnih ciljeva različitih vrednsti stavlja u istu ravan. Koliko je poznato, nikakve ozbiljnije analize društvene (ekonomske, socijalne, političke, spoljno-političke) stvrnosti, niti projektovalja strateških ciljeva za budućnost nisu prethodile izradi novog Ustva Republike Srbije. Bar ne u Srbiji. Kao da su korišćene vrednsti i predpostavke koje se ne dokazuju. I po koje gotovo rešenje po preporuci nepogrešivih stranih prijatelja.

Kad se to ima u vidu, onda su vrovatno u pravu oni koji na sve dobronamerne, preliminarne kritike teksta Ustava, u koje bi autor uvrstio i ovaj prilog, odgovaraju da je postupak za promenu Ustava sada jednostavniji i da će biti lakše da se svi nedostaci u Ustavu otklone. Načelno, to je u redu. Ali, postavlja se pitanje da li to znači da Srbija ulazi u period kada će često menjati Ustav, sa svim posledicama po stabilnost institucija i političkog sistema u celini? Ili se radi o taktici otupljivanja kritika? Eliti je bitno da se trenutno ne poremeti dogovoreni kalendar poteza. Potom će videti kako dalje. Nikad nije bilo da nekako nije bilo!

Sticaj interesa

Ustav je potvrđen na referendumu 28. i 29. oktobra 2006.većinom od 53,04 odsto glasača Srbije. Potrebna većina je obezbeđena. Na mišice, uz dramatične, gotovo panične pozive političkih lidera upućene biračima drugog dana referenduma da je kucnuo poslednji čas za spas Srbije. Ali, važan je rezultat. Kako se do njega stiglo i šta je osnovna poruka biračkog tela vladajućoj eliti ostaje za kasnije analize. Ako shvati da su neophodne.

Što se nije naročito žurilo sa izvršavanjem «ugovorne» obaveze iz 2000. razlog je delimično bio i u tome što Ustav iz 1990. godine, u interpretaciji nosilaca ustavnosti i legalizma, nije predstavljao prepreku da se određeni planovi i zamisli sprovode bez većeg zastoja. To, istina, nisu uvek bile zamisli i planovi sa liste iz DOS-ovog «Ugovora sa narodom», ali su revnosno sprovođeni uz trud uvoznih i domaćih «eksperata». Izvršena je rasprodaja nacionalnog bankarskog tržišta i najvrednijih privrednih potencijala. Sve što je prethodno opljačkao i upropastio «režim Slobodana Miloševića». Enormno su porasle devizne rezerve i budžetski suficiti. Ne od poreza iz proizvodnje i usluga, nego prevashodno od rasprodaje «devastirane» privrede, «malog i nerazvijenog tržišta» i «povoljnih kredita». Porasle su plate zaposlenih. Istina, danas je zaposlenih, dakle, onih koji primaju plate veće nego u vreme sankcija, 100.000 manje nego 2001. Nezaposlenih je danas više od milion, odnosno, 250 – 300.000 više nego marta 2001. Uvećao se i broj penzionera, i njih ima preko milion, sa prosečnom penzijom jedva za preživljavanje. Reformama u odbrani i bezbednosti drastično su smanjeni izdaci i sastav Vojske Srbije.. Životni standard profesionalaca u Vojsci je na ivici egzistencije, a Vojska kao institucija, postala je socijalni slučaj. Vojska i odbrana gurnute su na marginu politike i tretirani kao prepreka za dobre odnose sa Zapadom.

Što je moglo, odvijalo se po Ustavu, što nije moglo po Ustavu, a toga je dakako bilo podosta, odvijalo se «pored», pa i protiv Ustava. Uvek su, po oceni vlasti posle 2000., bili preči državni interesi i odbrana demokratije od slova Ustava! Nije Ustav plot... Najvažnije je da se nije tapkalo u mestu. I nije. Zato, ni pohvale sa strane nisu izostajale. Stizale su naročito iz mesta i institucija koje su Srbiji obezbeđivale «eksperte» za tranziciju. Hvalile su i danas hvale demokratsku vlast i demokratske snage u Srbiji, njena dostignuća u mnogim oblastima, ali ne zaboravljaju ni svoje ljude, izabranike i eksperte koji su davali i nastavljaju da daju odlučujući doprinos reformama, privatizaciji i tranziciji.

Prisutne su analize koje dolaze do izražaja i u vrlo uticajnim medijima u Beogradu, da ranije donošenje Ustava nije bilo po volji najuticajnijih zapadnih zemaljaa i organizacija čije stavove vlast u Srbiji poštuje. U suštini, radi se o zajedničkom interesu da izbori koji slede nakon donošenja Ustava nikako ne dovedu u pitanje vlast prozapadnog bloka «druge Srbije» već, ako je ikako moguće, da je konsoliduju i učvrste.

Ustav je donet sada kada su se stekli uslovi da to bitnije ne smeta ni jednoj stranci u Narodnoj skupštini, kada su stranke na vlasti, a pre svega lider DSS i aktuelni premijer Dr Vojislav Koštunica ocenili da Kosovom i Metohijom u preambuli mogu obezbediti konsensus svih parlamentarnih stranaka i potvrđivanje Ustava na referendumu i kada su prijatelji «druge Srbije» zaključili da je vreme za konsolidaciju «demokratskog» bloka, a time i pozicija Zapada stečenih pod privilegovanim uslovima. Tako je omogućeno da Narodna skupština 30. septembra 2006. postigne do sada nedostižan konsensus izglasavši tekst Ustava sa 242 glasa za (od ukupno 25) i ni jednim glasom protiv. Na referendumu 28. i 29. oktobra 2006. Ustav je dobio potvrdu 53,04 odsto birača Srbije. Istina, bez glasanja u albanskim sredinama na Kosovu i Metohiji i simboličkim odzivom pripadnika albanske manjine u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa. (Odnos glasačkog tela prema referendumu, zaslužuje posebnu analizu).

Kako tako, vlast je dobila politički kredit za tolerantnost i veštinu pregovaranja u postizanju konsensusa, za političku hrabrost i velikodušnost da radi donošenja Ustava ide na prevremene izbore čitavih nekoliko meseci pre roka. Opozicija (kolikogod da je ima, ili da je nema) da, radi odbrane Kosova i Metohije kao najvišeg državnog interesa, privremeno potisne u stranu svoje uže stranačke interese. A strani prijatelji «demokratskog bloka», iako u ulozi «objektivnih» posmatrača, priliku da delotvorno posavetuju svoje favorite da se konačno ujedine i otklone opasnost od povampirenja «crverno-crne koalicije». Ako je cena za to preambula o Kosovu i Matohiji kao integralnom delu države Srbije i privremeno odlaganje objavljivanja Ahtisarijevog «predloga rešenja» - platiće je. Procenjuju da je to, ipak, manje od štete koju bi imali ukoliko bi vlast osvojile «retrogradne» snage iz perioda Slobodana Miloševića. A što se preambule tiče, verovatno rezonuju, papir sve trpi. To je jednostrani akt Srbije koji nikoga u «međunarodnoj (NATO) zajednici» ne obavezuje. Lidere separatizma na Kosovu i Metohiji, Međunarodnu kriznu grupu i Martija Ahtisarija koji je ujedno i predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, pogotovu. Oni su razvili bezbednu tehnologiju zaobilaženja pa i direktnog kršenja čak i dokumenata koje su zajedno sa drugim državama usvojili, ili potpisali, a kamo li «jednostranih» izjava Srbije! Korak po korak. Ratientia vincit omnia!^[1]

Međutim, i pored svega, ostaju neka pitanja zasad bez odgovora. Da li su planeri kalendara pojedinih karika u lancu poteza i vizionari ishoda mogli baš sve da predvide i da isključe bilo koja iznenađenja? Hoće li biti moguće postići bar približnu saglasnost stranaka o vremenu i redosledu održavanja izbora, jer to mnogo konkretnije i neposrednije zadire u stranačke interese, nego same odredbe Ustava. Ako je ustavni tekst tek trampom akomodirao neke oprečne interese, kakva li trgovina, možda i po neko prestrojavanje, tek predstoje!

Ustav Srbije je dobio potvrdu na referendumu u prvom redu zahvaljujući uverenju većine građana da preambula o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu državne teritorije Srbije predstavlja čuvanje tapije nad tim delom države i da ojačava poziciju Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Oni faktori koji podržavaju odcepljenje Kosova i Metohije, treba, ipak, rezultat referenduma da prime kao ozbiljan razlog da razmisle, da se upitaju čemu bi vodila politika daljeg ignorisanja demokratske volje Srbije i kolektivnog kažnjavanja srpskog naroda, odnosno, koliko dugo se volja Srbije može sprečavati manipulacijama, podcenjivanjem čitavog srpskog naroda kao novim vidom rasizma i grubom silom. Trajno, svakako, ne. Za domaće političare bi pogotovu bilo kobno ukoliko bi iko preambulu o Kosovu i Metohiji tretirao samo kao anesteziju javnosti radi zamagljivanja sopstvene odgovornosti zbog trgovine Kosovom i Metohijom. Trgovine po formuli - teritorije za razvoj, ubrzanje na evro-atlantskom putu, i garancije prava «srpskoj manjini i Srpskoj pravoslavnoj crkvi kakva ne postoje ni u jednoj državi na Balkanu». Treba verovati da svi to dobro razumeju.

Na referendumu je, svakako, potvrđen Ustav, a ne samo preambula o Kosovu i Metohiji. Međutim, bilo bi netačno i naivno verovati, da je Ustav potvrđen zbog «konačnog raskida sa periodom Miloševića», zbog toga što ukida društvenu svojinu i pretvara je u privatnu, što vraća kapitalizam, što najpotpunije garantuje ljudska i prava pripadnika nacionalnih manjina, ili zato što je to «pravi evropski ustav». Svaka od pomenutih odrednica, koja više koja manje, svakako imaju svoje privrženike. Ali, bilo bi, zaista, daleko od istine tvrditi da je bilo koja pojedinačno, pa i sve one zajedno, imale i približan uticaj na potvrđivanje Ustava, kao što to imala preambula o Kosovu i Metohiji. Neke od pomenutih odrednica su mogle značajnije uticati na podršku da je referendum o Ustavu održan, na primer, polovinom 2001. kada je znatan deo građana još uvek imao nade u brzo poboljšanje životnih prilika.

Danas kada se zna da su obećanja DOS-a izneverena, da su bila trik za podršku naivnih, lakovernih i pometenih ljudi, kada se zna da je privatizacija sprovođena beskrupuloznim, pljačkaškim i korupcionaškim metodama, da je restruktuiranje velikih sistema i likvidacija domaćih banaka drugi izraz za rasprodaju tržišta i širenje bede i sirotinje – to nisu argumenti koji pokreću ljude da izlaze na referendum, ili na birališta uopšte. Naprotiv, s obzirom na ukupna iskustva i sazrevanje političke svesti građana tokom poslednjih šest godina, niz tih odrednica pre odvraća nego što privlači. Vreme iluzija koje je DOS posejao je prošlo, danas je vakome postalo jasno da Zapad nije postao bogat zato što velikodušno poklanja zaostalima i siromašnima, vbeć zato što je razvio sistem kako da vešto uzima od siromašnih i zaostalih, kako da za dolar ili evro donacija, dobije deset dolara u drugim transakcijama, na primer, u procesu privatizacije.

A što se tiče tvrdnje da je novi Ustav «pravi evropski», ona se takođe može uzeti samo uslovno, kao jedna od parola. Cinici će primetiti – da ono što nije uspelo Brislu kao centru Evropske unije, eto, pođe za rukom Beogradu.

Ustav - deklaracija

Tekst Ustava Srbije u mnogo čemu predstavlja deklaraciju o vladavini prava, socijalnoj pravdi, građanskoj demokratiji, ljudskim i manjinskim pravima, slobodi i otvorenosti tržišta, podeli vlasti. Ustavni tekst, kolikogod bio rezultat kompromisa parlamentarnih političkih stranaka koji se ogledaju u nizu konkretnih formulacija, ne malim delom, predstavlja svojevrsnu izjavu lojalnosti Zapadu i njegovim institucijama. Ustav se donosi u vreme zaoštravanja ekonomskih, socijalnih i političkih problema kao što su slabljenje reproduktivne sposobnosti privrede i produktivnosti, zavisnost od inostrane akumulacije («povoljnih kredita», investicija) i rasipnička rasprodaja domaćeg tržišta, privrednih i prirodnih resursa, porast nezaposlenosti i siromaštva, odliv stručnjaka u inostranstvo, grubi pritisci Zapada na Srbiju, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom i navodnom nesaradnjom sa Haškim tribunalom, blokada institucija sistema, dezorijentacija javnosti i razočarenje u političke partije, posebno u stranke bivšega DOS-a.

Moglo bi se reći da od opšteg tonaliteta teksta Ustava izuzetak predstavlja preambula u kojoj se navodi da je «Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije». Međutim, činjenica da na takvu formulaciju u preambuli nije bilo negativnih reakcija sa Zapada čiji su najuticajniji predstavnici «skloni nekoj vrsti nezavisnosti Kosova», da je Evropska unija čak pohvalila tekst Ustava, bez posebnog reagovanja na preambulu, navodi na zaključak da Zapadu ne smeta takav iskorak samostalnosti i političke kuraži vlasti u Beogradu. Pogotovu što to doprinosi potvrđivanju Ustava na referendumu i rastu rejtinga «demokratskog bloka» uoči izbora. Tome treba dodati i čl. 1. Ustava koji definiše Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.

Analitičari političkih prilika u Srbiji i njenih odnosa sa najuticajnijim zemljama i institucijama Zapada (SAD, NATO, EU) duže vreme javno iznose ocenu da je kalendar najvažnijih koraka u Srbiji usaglašen između Beograda, Vašingtona i Brisla. Prema tom kalendaru redosled je: izglasavanje, potvrđivanje i proglašavanje Ustava, vanredni izbori po najkraćoj proceduri, po mogućnosti pre kraja 2006. godine, saopštavanje odluke o statusu Kosova i Metohije, formiranje nove vlade ujedinjenog «demokratskog bloka», pod kojim se podrazumeva neka vrsta novog izdanja DOS-a.

Srbija bi time dobila Ustav, Kosovo i Metohiju, na papiru, i ocenu da je «korak bliže Evropi». Zapad (SAD, NATO, EU) bi dobio veću sigurnost za jednostrane ekonomske, finansijske i vojno-bezbednosne pogodnosti stečene po prevashodno političkim, a ne tržišnim kriterijumima, kooperativu vladu, nada se, ujedinjenog «demokratskog bloka» i više sigurnosti da ne dođe do povratka «retrogradnih snaga». Albanci na Kosovu i Metohiji bi dobili «Republiku Kosovo», za početak, manje izričito na papiru, ali posve jasno – nezavisnost u suštini. Albanci na Balkanu - zeleno svetlo za ujedinjavanje «svih albanskih teritorija». Evropska unija – finansijsku rupu bez dna, inkubator terorizma i organizovanog kriminala i – krizno žarište za prvu polovinu 21. veka. Pod «demokratskim blokom», ili «drugom Srbijom» Zapad podrazumeva postizbornu koaliciju DS, DSS i malih, ali «zaslužnih» stranaka, čiji su lideri kao ministri dali zapažen doprinos rasprodaji nacionalnog bogatstva, reformama kojima je razoreno nacionalno bankarstvo, vojska, diplomatija...

Kosovo i Metohija – ni manje ni više od autonomije

Beogradski forum za svet ravnopravnih je od svog osnivanja 1999. godine posvećivao najveći deo svojih aktivnosti, posebno u izdavačkoj delatnosti, istraživanju puteva za pravedno i stabilno rešenje u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija. O tome svedoči veliki broj okruglih stolova i javnih tribina, pojedinačna javna istupanja predstavnika Foruma u zemlji i inostranstvu, autorski prilozi u pisanim medijima, kao i četiri posebne publikacije (knjige). To je i logično s obzirom da se radi o dugoročnom, nesumnjivo najznačajnijem državnom i nacionalnom interesu.

Ne ulazeći ovom prilikom u elaboraciju sadržine stavova Foruma, što je predmet objavljenih knjiga, neka bude pomenuto da je jedna od najčešće isticanih inicijativa Foruma bila da se Ustavom Srbije utvrdi da niko u ime Srbije nema ovlašćenja da potpiše, prihvati, da činjenjem ili nečinjenjem, javno ili prećutno, pristane na bilo koji, bilo čiji akt oduzimanja Kosova i Metohije od Srbije, ili lišavanja Srbije tog dela njene suverene državne teritorije. Ne postoje i nisu prihvatljive bilo kakve kompenzacije za državnu teritoriju koja je kolevka srpske državnosti, duhovnosti i riznica srpske kulture. Forum je, pre više godina istakao da je obaveza svakog predstavnika Srbije da brani stav da je Kosovo i Metohija integralni deo državne teritorije Republike Srbije sa statusom autonomije. U tom smislu, jedna od publikacija Foruma nosi naslov «Kosovo i Metohija – ni više, ni manje od autonomije». Forum je u svakoj prilici isticao, a to i danas čini, da Srbija ima kristalno jasnu pravnu poziciju od koje se ne sme odstupati, da se tokom pregovora o statusu insistira na poštovanju principa Povelje Ujedinjenih nacija, univerzalnih principa međunarodnog prava, Završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija, međunarodnih ugovora, rezolucije Saveta bezbednosti 1244(1999), kao i dokumenata ugrađenih u tu rezoluciju - Sporazuma Milošević-Ahtisari-Černomirdin, od 3. juna 1999. i Kumanovskog sporazuma, od 9. juna 1999.

Otuda smatram da je od velikog značaja to što se u Preambuli Ustava navodi «da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima». Takav stav u Ustavu odražava raspoloženje i očekivanja najvećeg dela građana Srbije, uključujući i stručnu javnost čiji nezaobilazni deo predstavlja Beogradski forum za svet ravnopravnih. Značajno je što se u preambuli utvrđuje ustavna obaveza «svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima». Okolnost da je takva obaveza utvrđena u preambuli, a ne o zasebnim odredbama operativnog dela teksta Ustava teško da može umanjiti njen značaj i njenu obaveznost. Ako bi se ikada desilo da neki državni organ, ili zvanični predstavnik Srbije zapostavi ovu obavezu, ili se na bilo koji način ogreši o izvršavanje te obaveze, mogao bi biti pozvan na odgovornost za nepoštovanje, odnoasno, za kršenje Ustava. Jednako, u slučaju spora da li neki akt državnog organa predstavlja kršenje obaveze utvrđene u preambuli, bilo bi moguće pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom za utvrđivanje ustavnosti takvog akta.

Razume se, formulacija u preambuli Ustava nije savršena, ni pravno-tehnički, ni jezički, ni politički. Mogla je, na primer, da sadrži i direktno pozvanje na Povelju Ujedinjenih nacija, ako ne i na garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta u odlukama Saveta bezbednosti. Tim pre, što u ustavu države koja drži do međunarodnog prava i bez toga ima mesta za pozivanje na Povelju Ujedinjenih nacija. Grubo kršenje Povelje UN agresijom NATO-a 1999. godine ostavilo trgaične posledice u Srbiji, posebno u Pokrajini Kosovo i Metohija.To je mogao biti razlog više da Srbija i formalnim, direktnim pozivanjem na principe Povelje UN upozori na obavezu svih da te principe ispoštuju i primene u rešavanju pitanja statusa. Formalno pozivanje na Povelju UN se ne bi moglo karakterisati kao detaljisanje. Povelja UN je jedinstven izvor međunarodnog prava, ustav svetske organizacije. A pitanja statusa Kosova i Metohije je najvažniji državni interes Srbije kao osnivača i punopravnog člana Organizacije ujedinjenih nacija. Ako je ustavotvorac ocenio da nije detaljisanje to što se u čl. 184., st. 4. navode procenutualni odnosi između republičkog i budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine, pa čak i odnosi u raspoređevanju sredstava unutar pokrajinskog budžeta, teško da bi bilo argumenata da se formalno pozivanje na Povelju UN i dokumenta o garancijama suvereniteta i teritorijalnog integriteta okarakteriše kao detaljisanje, ili suvišno.

Tačno je da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija i po dosadašnjem Ustavu integralni deo Srbije. Da li je onda celishodno i potrebno da se to ponavlja i u preambuli noog Ustava? Treba uzeti u obzir da se svaki ustav, pa i ovaj sadašnji donosi u konkretnim vremenskim i političkim okolnostima. Pre svega, to je vreme nastavljanja pregovora o statusu pod okriljem Ujedinjenih nacija, vreme velikih manipulacija, pritisaka i ponižavanja Srbije. Otuda ima smisla i značaja, ima svrhe da se to afirmiše u novim okolnostima. Tim pre, što se uspostavlja i terminološki sklad sa formulacijom o «suštinskog autonomiji» iz rez. SB 1244 (1999). Uostalom, i niz drugih rešenja u novom Ustavu takođe je preuzet iz dosadašnjeg Ustava, ili iz drugih dokumenata što ne umanjuje njihovu svrsishodnost. Ustav je najviši pravni, ali i politički akt države, pa otuda ponavljanje, ili posebno isticanje određenih činjenica, ili rešenja ima smisla. Razume se, ako se to čini sa merom i uz jasne kriterijume.

Ono što je, zaista, problematično to je politika nove vlasti od 2000. koja je drastično zapostavila problem Kosova i Metohije, podcenjujući njegovu suštinu da bi ugodila svojim mentorima sa Zapada. Ta suština je uvek bila i do današnjeg dana ostala ista. Ona se nalazi u albanskom separatizmu i terorizmu, u podršci Zapada tom separatizmu i terorizmu, a ne u «nedemokratskom režimu» u Beogradu i «masovnom kršenju ljudskih prava» pripadnika albanske nacinalne manjine. Kakav je odnos nove vlasti bio prema tom problemu najbolje svedoči činjenica da praktično nije iole ozbiljno reagovala na tzv. Hakerupove ustavne okvire kojima je konsolidovan albanski separatizam i postavljena osnova za ono što danas Ahtisari pokušava da završi. Vlast u Beogradu je, umesto da iskoristi terorističke napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001.i novu atmosferu u međunarodnim odnosima, da zahteva izmenu odnosa Zapada, pre svega SAD i Velike Britanije, prema albanskom terorizmu, donela čak dva zakona o amnestiji albanskih terorista osuđenih pravosnažnim presudama za terorističke zlčočine protiv pripadnika VJ, policije, civila! Time je pokazala odsustvo državne politike, nesposobnost predviđanja i potpunu pokornost Zapadu. Beogradu je trebalo punih pet godina da, bar delimično, priguši svoju ideologiziranu ostrašćenost i prihvati činjenicu da su rez. SB 1244 (1999) i dokumenta na osnovu kojih je ta rezolucija doneta (Sporazum Milošević-Ahtisari-Černomirdin i Kumanovski Sporazum) najbolja, nezaobilazna, konkretna osnova za odbranu prava i interesa Srbije kao suverene države u čijem je sastavu i Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Jer, to su dokumenta svetske organizacije, zasnovana na Povelji UN i izglasana voljom svih pet stalnih članica SB.

Nasleđe Miloševića

Teza da je za sve kriv Slobodan Milošević i da «demokratska vlast» ima čistu savest kada je reč o Kosovu i Metohiji predstavlja podcenjivanje zdrave pameti. Tu tezu Anglo-Amerikanci nude vlastima u Beogradu kao pokriće, neku vrstu sedtiva, da bi lakše pristali naoduzimanje Kosova i Metohije. Punih šest godina otkako Milošević nije na vlasti, a evo, i osam meseci otkako više nije među živima, a ime Miloševića se češće koristi u rečniku NATO diplomata, političara i medija nego imena bivših, ili aktuelnih lidera mnogih zemalja članica NATO-a. Koristi se bez ikakve mere i dokaza kao kadgod treba prikriti sopstvenu ili odgovornost vlasti u Beogradu za pogrešno vođenje politike, za neuvažavanje Srbije kao ravnopravnog partnera i njenih legitimnih interesa, za tešku ekonomsko-socijalnu situaciju. Kao zamena za presudu koja nikada nije izrečena niti dokazana, kao pojam koji se podrazumeva. Koja je svrha toga, šta se time želi postići? Jedini cilj takvih optužbi sastoji se u tome da se srpski narod drži u pokornosti, da isporučuje sve što se od njega zahteva. Da trpi sve što mu se pripisuje pa i javne optužbe da je kolektivno odgovoran za «nasleđe Miloševića». Da mirno podnosi politiku čiji su učinci slabljenje, drobljenje i ponižavanje Srbije i srpskog naroda. Da one koji takvu politiku nameću prihvata kao partnere i saveznike, a one koji takvu ponizno izvršavaju kao moderne, evropski orijentisane, demokratske lidere.

U ovom času kada izjavama iz Londona, Brisla, Vašingtona i drugih cenatara zapadne Alijanse novi Ustav Srbije pozdravlja kao «raskid sa periodom Miloševića» treba se podsetiti da su, upravo SAD i Zapad uopšte, dobro sarađivali sa Miloševićem, odajući mu čak i javna priznanja za ključni doprinos Dejtonsko-Pariskom sporazumu o miru u BiH, za sporazume u Erdutu, Firenci i Parizu (Pariska deklaracija Milošević – Izetbegović), za normalizaciju odnosa sa bivšim jugoslovenskim republikama, uopšte za doprinos stabilizaciji na područjima bivše SFRJ. Zar to takođe nije važan deo «Miloševićevog nasleđa»! Sporazum o zoni slobodne trgovine sa Makedonijom, koncept zone slobodne trgovine balkanskih zemalja, toliko hvaljeni sporazum o bescarinskoj trgovini sa Rusijom, sporazumi o readmisiji sa Nemačkom, Švajcarskom i drugim zemljama, bezvizni režim sa značajnim brojem evropskih i drugih zemalja – veoma su značajna ostvarenja politike Miloševića koja imaju trajni značaj za Srbiju. Tek onda kada je Milošević odbio da prihvati oduzimanje Kosova i Metohije i dobrovoljnu okupaciju čitave SRJ proglašen je za «diktatora» i neprijatelja. Tokom agresije NATO-a protiv SRJ 1999. pokušali su i fizički da ga likvidiraju.

Radi okončanja agresije sa Miloševićem, odnosno Vladom SRJ, zaključena su dva sporazuma: Milošević-Ahtisari-Černomirdin 3. juna i Kumanovski sporazum 9. juna 1999. godine. Oba ova sporazuma ratifikovao je Savet bezbednosti UN svojom rezolucijom 1244, od 10. juna 1999. Istina je da su pomenuti sporazumi u mnogo čemu bili ucenjivački izraz metoda «uzmi, ili ostavi». Ali, je takođe ništa manje bitna činjenica da su ti sporazumi bili predmet za ratne uslove dugih i teških pregovora i da su konačno uvažili i suštinski važne interese SRJ. Agresija se nije odvijala onako kako su predviđali planeri NATO-a i političari vodećih članica, niti je NATO bio apsolutni pobednik u toj agresiji. To je priznanje i niza uglednih zapadnih analitičara i političara. Okončanje agresije jeste bilo u nesumnjivom interesu SRJ. Ali, viđeno iz ugla interesa NATO-a, posebno s obzirom na sve dublja neslaganja među saveznicima, bilo ništa manje i u interesu NATO-a. O tome svedoče ustupci prema SRJ koji predstavljaju obaveze za NATO. Da podsetimo samo na neke odredbe pomenutih sporazuma i rezolucije SB UN 1244: raspoređivanje NATO samo na teritoriji Kosova i Metohije i to pod mandatom UN, garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, vraćanje dogovorenih delova vojske i policije na Kosovo i Metohiju, uključujući na graničnim prelazima, demilitarizacija i razoružanje «OVK», slobodno i bezbedno vraćanje svih izbeglica i raseljenih lica, sloboda kretanja, vladavina prava i druge!

Ako su Zapad i NATO takve garancije dali Slobodanu Miloševiću (Vladi SRJ), u koga nisu imali poverenje, koga su svim sredstvima nastojali da eliminišu, teško bi bilo objasniti zašto bi se one, sedam godina posle toga, uskraćivale «demokratskoj vlasti» Srbije – Tadiću i Koštunici. U njih Zapad i NATO svakako imaju poverenja - u koga više, u koga manje. Milošević je bio za saradnju sa Zapadom, ali protiv bilo čije dominacije u Srbiji. Lideri Srbije posle 2000. su došli, upravo, kao garancija dominacije Zapada. Kako objasniti sadašnja nastojanja da se garancije date Miloševiću juna 1999. izuzmu iz njegovog nasleđa i da Zapad i NATO kazne Srbiju oduzimanjem državne teritorije upravo od «demokratske vlasti»! I to, zbog «nasleđa Miloševića»! Ne može biti da su te garancije bile lažne, ili beznačajne, ili da se oduzimanjem dela državne teritorije čini usluga demokratskoj vlasti! Ne može biti da su grancije date Srbiji (SRJ) u vreme kada je Milošević bio šef države, bile sa skrivenim manama i namerama, ili da bi mu se garancijama suvereniteta i teritorijalnog integriteta dalje otežao položaj. Jer, date su od vlada demokratskih zemalja koje vode otvorenu politiku. Te vlade su uzor drugima, one potpisuju sporazume i sa drugim vladama, nude im i daju garacije, uključujući Srbiji. Na kraju, to više nisu bile samo bilateralne, već garancije Saveta bezbednosti UN, pa ni odnos prema njihovoj validnosti, nije odnos samo prema Srbiji, već sa stanovišta budućnosti međunarodnih kretanja, odnos prema svetskoj organizaciji i kredibilitetnu odluka njenih najvažnijih organa.

Kada je, zaista, dokle i koliko pomenutim vladama demokratskog Zapada bitan karakter neke vlasti, režima? Odgovor je samo jedan: tada, dotle i toliko - kada, dokle i koliko odgovara interesima vlada demokratskog Zapada!

Sa rečenim treba povezati ponude nekih novih garancija, i zagovaranje nove rezolucije Saveta bezbednosti o Kosovu i Metohiji. Prema onome što je dostupno u medijima, među novim garancijama ne pominje se garancija suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, ali se ističu unikatne garancije «prava srpske manjine i Srpske pravoslavne crkve kakvih nema ni u jednoj zemlji na Balkanu»! Moguće je stvarno da se imaju u vidu do sada nepoznate formulacije o pravima Srba i SPC na Kosovu i Metohiji. Ali to, ipak, ne daje odgovore na neka prethodna pitanja od prvorazrednog značaja za Srbiju, što znači i za Srbe i SPC na Kosovu i Metohiji,.

Prvo je pitanje, zašto među garancijama koje se zagonetno najavljuju u stilu televizijskih spotova za golicanje javnosti o novim nepoznatim proizvodima, nema garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije? Zašto ih najavljuje predstavnik određene zemlje, a ne Ahtisari kao posrednik sa mandatom GS UN, ili Kontakt grupa! Recimo da je odgovor - da bi se otklonile frustracije Albanaca i udovoljilo njihovoj volji za nezavisnošću, argumenat obično u opticaju. Takav odgovor bio bi problematičan. On bi predstavljao grubo kršenje izričite odluke Saveta bezbednosti donete na osnovu dva sporazuma u kojima je prethodna država SRJ strana ugovornica. Srbija kao nezavisna zemlja i članica UN na to ne pristaje. Pošto nema pristanka Srbije, Savet bezbednosti ne bi mogao da odlučuje na osnovu Glave šest Povelje, a pošto se Srbija zalaže za mirno, kompromisno rešenje uz poštovanje međunarodnog prava, ne bi bilo nikakvog osnova za donošenje nove rezolucije, na osnovu Glave sedam Povelje.^[2] Dakle, na osnovu koje odredbe Povelje UN bi uopšte bila moguća nova rezolucija koja bi, podrazumeva se, imala veću, ili bar istu snagu kao rez. SB 1244. Što se tiče frustracije Albanaca kao političkog argumenta da se udovolji njihovoj volji za nezavisnošću, po kom osnovu volja nacionalne maljine može imati prednost u odnosu na volju srpskog naroda kao državotvornog i u odnosu na njegovu frustraciju Srba zbog kontinuiranog terorizma, nasilja i etničkog čišćenja od raspoređivanja KFOR-a i UNMIK-a pre sedam godina do danas?. Građani Srbije su se već izrazili svoju volju da ne prihvataju oduzimanje Pokrajine Kosova i Metohije koja je za srpski narod mnogo više nego 15 odsto državne teritorije.

Kako se obrazlažu uporni saveti, koji liče na masovno ispiranje mozga srpskog naroda da je važan razvoj, to kako ljudi žive u Srbiji, da za Srbiju treba da bude najvažnije kako žive Srbi na Kosovu i Metohiji, kakva su im ljudska i manjinska prava, a ne teritorija i da li će Kosovo biti formalno integralni deo Srbije, ili neće. Jer, kažu, suverenitet i teritorijalni integritet u uslovima modernog razvoja, integracije i globalizacije su postali prevaziđene kategorije. Da paradoks bude veći, to Srbiji savetuju predstavnici vlada zemalja koje i danas svoje granice s druge strane okeana štite nuklearnim podmornicama i nosačima aviona, ili kopnenu teritoriju podizanjem hiljadu kilometara dugih dvostrukih zidova! Po kom pravilu teritorija nije važna za Srbiju i srpski narod, a normalno je, moderno i proevropski da je važna za albansku nacionalnu manjinu!

Ključni zahtev Srbije - sprovesti, a ne ukidati rez. SB 1244

Drugo je pitanje, kome je i zašto potrebna nova rezolucija Saveta bezbednosti kad je potpuno jasno da sadašnja rezolucija SB 1244 u svim delovima bitnim za Srbiju nije izvršena. Srbija nema interesa i ne bi smela ni na koji način da se saglasi sa donošenjem nove rezolucije koja ne bi sadržala izričite, ponovljene garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Pravo je i dužnost Srbije da zahteva da se postojeća rezolucija sprovede paralelno sa pregovorima o statusu i da dogovor o statusu bude prirodni izraz i kruna uspešnog sprovođenja te rezolucije. Jedan od ključnih zahteva Kontakt grupe upravo je zahtev da se standardi, dakle rezolucija SB 1244 paralelno sprovedu. Ko i zašto ne želi da se taj zahtev KG ispoštuje. Razume se, izvršavanje te obaveze ne može se zameniti obećanjima, ili formalnim odlukama privremene administracije u Prištini, ili međunarodnih predstavnika, jer one nisu zamena za neophodne realne promene na terenu – bezbednost, sloboda kretanja, vraćanje bar 50 odsto proteranih Srba i drugih nealbanaca pre odluke o statusu i dr. Bez toga je mali značaj novih obećanja i reklamiranja novih garancija ljudskih prava Srba, prava SPC. Ako se proterani ne mogu vratiti u svoje domove i na svoja imanja zbog blokade za koju je odgovoran UNMIK i privremena administracija, nastavljanja terorizma, nasilja i zastrašivanja, onda se postavlja pitanje svrhe čak i najpovoljnijih rešenja za tzv. nestatusna pitanja!

I treće, osovina London-Vašington očigledno nastoji da anulira rezoluciju SB 1244, po cenu stvaranja novog opasnog presedana i daljeg ruiniranja autoriteta SB UN. Što nije postigla u Rambujeu, pa ni 78-dnevnom oružanom agresijom, kidnapovanjem i prebacivanjem Slobodana Miloševića u Hag, sedam godina posle, nastoji da ostvari ispostavljajući račun «demokratskoj vlasti» za ulogu te osovine u pripremanju i zbacivanju Miloševića. I traži saradnju u tome. Ta rezolucija kao i sporazumi koje ona prihvata i pretvara ih u zvanična dokumenta Ujedinjenih nacija (Sporazum Milošević-Ahtisari-Černomirdin i Kumanovski sporazum) predstavljaju neugodna svedočanstva o ograničavanju moći NATO-a u odnosu na svetsku organizaciju i osnovne principe međunarodnog prava. Strategija dominacije, filozofija imperije ne prihvata ograničenja, kompromise i polovične uspehe. I zaista, rez. SB 1244, je daleko većeg značaja od mnogih pojedinačnih odluka SB UN. Njome je okončana agresija najveće vojne mašinerije na malu evropsku zemlju, van zone odgovornosti NATO, bez odobrenja SB UN, i to garancijama suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i statusom suštinske autonomije za Kosovo i Metohiju u okviru Srbije. Najpre bilateralnim sporazumima, a potom i odlukom SB UN.

Rezolucija SB 1244 smeta NATO-u za druge planove i ciljeve koji daleko prevazilaze značaj Srbije i Balkana. Ipak, ona se teško može ukinuti, ili poništiti jer je za njeno usvajanje bila potrebna saglasnost Srbije (SRJ) preko pomenuta dva sporazuma koja su joj prethodila, i inače. Nova rezolucija kojom bi se rez. SB 1244 ukinula ili anulirala, direktno ili indirektno, nije moguća bez saglasnosti Srbije. Otuda toliki pritisci i zahtevi liderima Srbije da sarađuju u tome. Ta rezolucija svedoči da ni jedna od garancija prema Srbiji i Srbima nije izvršena dok su Albanci dobili daleko više nego što je rezolucijom bilo dopušteno. Na osnovu čega se može poverovati u najnovija bombastična obećanja da bi novom rezolucijom Srbi i SPC na Kosovu i Metohiji dobili takva prava i garancije kakve ne postoje ni u jednoj zemlji na Balkanu! Ko i na osnovu čega može verovati da dosadašnja praksa garancija za jednokratnu upotrebu prestaje i da će se ponuđene nove ispoštovati. Razume se, ako bi Srbiji uopšte bilo moguće odricanje od suvereniteta, teritorijalnog integriteta i tek usvojenog ustavnog uređenja. U to je, zaista, teško poverovati.

Stečena prava Srbije

Srbija, pored neotuđivih prava koja joj pripadaju kao nezavisnoj i suverenoj zemlji, na osnovu pomenute rezolucije ima, takođe, stečena prava koja joj se ne mogu oduzeti bez teških posledica. Koja prava, već je navedeno. Zato se Srbija ne sme i ne može saglasiti sa novom rezolucijom čiji bi smisao bio oduzimanje, ili smanjivanje prava stečenih po rezoluciji SB 1244. Nova, rezolucija na postojeću, samo bi obezvređivala vrednost odlučivanja unutar svetske organizacije sa lako predvidivim psledicama po njen ugled i uticaj. Špekulacije da se u novoj rezoluciji ne bi formalno pominjala nezavisnost Kosova i Metohije čime bi se navodno «sačuvao obraz» predstavnicima Srbije i pripremila srpska javnost na punu nezavisnost koja bi usledila za 12 do 16 meseci nisu dostojne ozbiljne diplomatije. Oni koji lansiraju tvrdnju da bi nova rezolucija navodno otvorila put bilateralnom priznavanju i odloženom prijemu Kosova i Metohije u UN polaze od toga kao da u Savetu bezbednosti sede naivčine i mediokriteti koji samo čekaju formalno objašnjenje i ne ulazeći u suštinu, žure da potvrde ono što Ahtisari predloži.

Pokrajina Kosovo i Metohija pominju se još u čl. 114., st. 4., u tekstu zakletve koju Predsednik Republike polaže pred Narodnom skupštinom prilikom preuzimanja dužnosti. «Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suvereniteta i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo». Pada u oči da je ispred reči «Kosovo i Metohija» izostavljen, drugi deo punog zvaničnog naziva «Autonomna Pokrajina». Ovaj nedostatak, međutim, nije ponovljen u odredbi čl. 182, st.2. u kojoj se, pored ostalog, kaže: «Suštinska autonomija Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku oredviđenom za promenu Ustava».

Jedno od pitanja koje se postavlja u analizama preambule Ustava jeste – koliko je preambula značajna za odbranu stava da je Kosovo i Metohija integralni deo Srbije? Druga varijanta istog pitanja glasi – može li se preambulom Ustava odbraniti Kosovo i Metohija?

Ne dovodeći u pitanje dobronamernost onih koji takva pitanja postavljaju, nije suvišno podsetiti da je Narodna skupština na sednici održavnoj 25. novembra 2005. godine usvojila Rezoluciju o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije iz koje proizilazi suština preambule Ustava. Pomenuta Rezolucija imala je pozitivnu ulogu jer je bila i ostala merilo za ocenjivanje stepena principijelnog i usaglašenog delovanja institucija sistema i državne delegacije u svim političkim razgovorima o statusu. Preambula Ustava, godinu dana posle Rezolucije, reafirmiše vrednost i kontinuitet utvrđenog mandata i dalje izoštrava obaveze svih državnih organa. U istom duhu su i druge, napred citirane odredbe normativnog dela Ustava. Praktično, to što Ustav sadrži o Kosovu i Metohiji, za sve državne organe Srbije predstavlja njihovu jasnu, neotklonjivu obavezu, a albanskim separatistima, spoljnim činiocima koji ih podržavaju, kao i posredniku UN Martiju Ahtisariju, nedvosmislen, jasan odgovor - da ne mogu računati na saglasnost predstavnika Srbije na bilo kakve varijante podele Srbije, niti na odstupanje od rezolucije SB 1244 (1999.) koja je doneta na osnovu sporazuma Milošević-Ahtisari-Černomirdin i Kumanovskog sporazuma. Iz toga proizilazi da predmet pregovora o statusu mogu biti elementi suštinske autonomije Kosova i Metohije u okviru Srbije, a ne uslovne, ograničene ili odložene, manje ili više vešto, upakovane nezavisnosti.

Preambula, razume se, nema čarobnu moć. Ali, ona jeste važna predpostavka za sabiranje državne i nacionalne snage u odbrani najvažnijeg državnog i nacionalnog interesa. Referendum jeste sazvan radi odobravanja Ustava. Ali, je izvesno da referendum ne bi mogao uspeti da Ustav ne sadrži takvu preambulu o Kosovu i Metohiji kakvu sadrži. Tako posmatrano referendum o Ustavu, u suštini je referendum za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, a protiv odcepljenja, protiv nezavisnosti Kosova i Metohije. To je volja naroda Srbije koji ima pravo i obavezu da se pita o sudbini svoje državne teritorije. Iz toga proističe vrhunska obaveza za sve državne institucije, predstavnike. Iz toga proističu nešto drugačije, ali ipak jasne obaveze i za druge činioce kojima je stalo do demokratije, vladavine prava, stabilnosti i napretka na Balkanu.

Neka i ovde bude registrovano da je Vrhovni sud Kanade avgusta 1998. odlučio da o statusu kanadske provincije Kvibek ne mogu odlučivati samo građani Kvibeka, već građani cele Kanade. Ne može se neko silom i pritiscima primorati da veruje kako je pitanje Kosova i Metohije do te mere «jedinstven slučaj» da nisu dopuštena nikakva poređenja, podsećanja ili upozorenja na neprihvatljivost duplih standarda.

Šta dalje?

Ustav je potvrđen prevashodno zahvaljujući njegovoj preambuli o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu državne teritorije Srbije i suštinskoj autonomiji kao rešenju za budući status. Sada će velika pažnja i politička energija biti usmerene na postizanje dogovora o datumu prevremenih izbora, potom na stranačku kampanju, pa na pregovore o formiranju vlade. Sve to će uzeti i mnogo vremena. Ipak, pitanje Kosova i Metohije i priprema za nastavljanje pregovora, ne smeju se ni za trenutak zapostaviti. Naprotiv. Sve aktivnosti, pogotovu na diplomatskom i spoljno-političkom planu treba intenzivirati. Ima podosta teza i ponašanja koja treba izmeniti. Iznosime određene teze koje, po našem mišljenju, zaslužuju pažnju:

1. Reafirmišući otvorenost Srbije za dogovorno kompromisno rešenje, u svim zvaničnim razgovorima, u svakoj prilici isticati neophodnost prethodnog izvršavanja neizvršenih obaveza utvrđenih rezolucijom SB 1244(1999), i standardima, a pre svega, slobodnog i bezbednog vraćanja oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca, garantovanja bezbednosti i slobode kretanja Srbima i nealbancima u enklavama i restitucije uzurpirane imovine.Svim članicama i najvišim predstavnicima Ujedinjenih nacija diplomatskim putem uručiti tekst Ustava i stavove Srbije o daljem toku pregovaračkog procesa. Slično postupiti i u odnosu na sve druge važnije međunarodne organizacije, kao što su OEBS, EU, SE, UNESKO..

2. Odlučno prekinuti praksu feudalističkog vođenja spoljne politike i diplomatije. Spoljna politika i staovi o Kosovu i Metohiji mogu se kreirati samo na jednom mestu – u Vladi. To ne znači da u njenom kreiranju ne treba da učestvuju sve važnije institucije sistema, uključujući Predsednika Republike i Narodnu Skupštinu, pa i nevladin sektor (SANU, univerziteti, Privredna komora, specijalizovani naučni instituti, udruženja građana i dr.). Nastupanje na međunarodnoj sceni mora biti sa jedinstvenim stavovima bez obzira na koalicioni karakter vlada i kohabitaciju.

3. Zakonom regulisati ko u ime Srbije ima pravni kapacitet da obavezuje državu, odnosno, da potpisuje međunarodne sporazume. Normalno je da se svi međunarodni sporazumi potpisuju u ime Vlade Republike Srbije i da punomoćje sa mandatom izdaje samo Vlada. Bez tog punomoćja svaki sporazum je ništavan. Do donošenja zakona, ovo pitanje treba regulisati privremenom uredbom sa zakonskom snagom.

4. Regulisati zakonom da o članstvu i odnosima Srbije sa međunarodnim organizacijama odluku donosi Narodna skupština, na predlog Vlade. U određenim slučajevima odluka je važna ako je građani potvrde na referendumu. Normalno je da se ovo pitanje reguliše Ustavom, kako je bilo regulisano Ustavom SRJ i Ustvom SFRJ. Ali, pošto je to propušteno, ostaje da se do promena Ustava to pitanje reguliše zakonom. Da li zakonom o inostranim poslovima, ili drugim stvar je procene. U svakom slučaju, pravna praznina bi mogla dovesti do ozbiljnih problema u funkcionisanju institucija sistema.

5. Formirati Savet za međunarodne odnose kao nedržavni, društveni forum najuglednijih stručnjaka, naučnika, analitičara, koji će proučavati pitanja od strateškog značaja za međunarodni položaj i spoljnu politiku Srbije, predviđati i rezultate analiza stavljati na raspolaganje Vladi.

6. Afirmisati princip da su svi strani partneri potrebni i važni Srbiji onoliko koliko je Srbija potrebna i važna njima. Napustiti praksu jednostranih ustupaka, jer se ona pokazala štetnom za Srbiju posle 2000., posebno u odnosu na pitanje Kosova i Metohije.

7. Utvrditi strategiju diverzifikovane, izbalansirane spoljne politike zasnovane na trajnim interesima, geostrateškom položaju i istorijskim iskustvima Srbije. Mesto i značaj najvažnijih međunarodnih činilaca u rasporedu spoljno-političkih interesa Srbije ne smeju da zavise od trenutnih subjektivnih ocena i personalnih rešenja u vladajućem vrhu, već moraju biti odraz stepena podudarnosti strateških interesa i stvarnog uvažavanja Srbije u bilateralnim odnosima i na međunarodnom planu. Uspostaviti aktivnu nacionalnu politiku.

8. Povratiti vrednost principa uzajamnosti interesa i reciprociteta u odnosima Srbije sa okruženjem i svetom što su DOS i sadašnja vlast podcenili i što je štetno. Bez toga je teško očekivati da će iko poštovati srpske interese ili uvažavati Srbiju kao istinskog partnera. Razmotriti efekte javno izraženog stava da Srbija mora sarađivati sa zemljama i međunarodnim organizacijama koje vode politiku otimanja Kosova i Metohije, podele Srbije i ugrožavanja ustvnog državnog uređenja. Analizirati da li je takav stav ojačao, ili oslabio pregovaračku poziciju državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju i isti preipitati.

8. Hitno razraditi i utvrditi doktrinu Srbije za odvraćanje podrške separatizmu i liderima terorizma u Prištini, odnosno, bilo kom vidu nezavisnosti Kosova i Metohije. Doktrina bi trebalo da pođe od prava Srbije kao nezavisne, suverene države, ravnopravne članice Ujedinjenih nacija, OEBS-a i drugih međunarodnih organizacija, od toga šta kao nezavisna i suverena zemlja treba i može da preduzme u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Doktrina bi bila zasnovana na asimetričnim merama i aktivnostima na međunarodnom i unutrašnjem planu.

9. Imajući u vidu činjenicu da određene zemlje daju otvorenu podršku albanskom separatizmu, jednoj ili drugoj varijanti odcepljenja Kosova i Metohije od Srbije vreme je da Vlada Srbije preispita stavove i načindosadašnjeg vođenja spoljne politike. Ta obaveza proističe iz stvarnosti ali i iz novog Ustava. Ako je obaveza Vlade i drugih institucija da zaštite suverenitet i celinu državne teritorije «uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo», kako je Ustavom predviđeno, i ako se ispostavlja da dosadašnja politika ne obezbeđuje optimalne rezultate u ostvarivanju tog strateškog zadatka, jedini je zaključak da se spoljna politika mora preispitati. Ovo tim pre i više što su se pojedina istupanja i način postavljanja u odnosima sa određenim zemljama i međunarodnim organizacijama pokazali kao štetni po Srbiju, posebno kada je reč o rešavanju pitanja Kosova i Metohije.

10. Potrebno je osloboditi se teze određenih međunarodnih faktora koja se primila i u srpskom državnom vrhu i diplomatiji, da su ustavna i teritorijalna pitanja manje važna, da je daleko važniji razvoj Srbije, kako žive njeni građani, kakve će se garancije i prava obezbediti za «pripadnike manjina na Kosovu». To je pokušaj podvale i podcenjivanje zdrave pameti. Nove garancije, ni veće, pogotovu ne manje, nisu prihvatljive pre nego što se izvrše važeće garancije i obaveze po rezoluciji SB 1244 (1999.) i dokumentima na koje su tom rezolucijom ratifikovane od svetske organizacije (Sporazum Milošević-Ahtisari od 3. juna i Kumanovski sporazum od 9. juna 1999.).

11. Ukoliko bi politika zaštite legitimnih interesa i odbrane teritorijalnog integriteta i suvereniteta, u skladu sa novim Ustavom, bilo gde naišla na nerazumevanje, ukoliko bi se na Srbiju vršio pritisak da se, makar prećutno, pomiri sa oduzimanjem državne teritorije kao nametnutim, svršenim činom, Vlada Srbije treba da bude spremna da prihvati eventualne posledice odbijanja takvih pritisaka i da na to pripremi javnost. Paralelno bi nalazila načine i pravce kako, u novim uslovima, da obezbedi ekonomsko-tehnološki napredak, stabilnost i bezbednost zemlje.

12. Napred rečeno ne može se tumačiti kao zalaganje za zaoštravanje odnosa sa bilo kojom zemljom ili međunarodnom organizacijom, kao put u izolaciju ili kao odustajanje od aktivne politike dobrosusedstva i ravnopravne saradnje. To bi bile samo posledice iznuđene od onih faktora čija politika ne uvažava legitimne državne interese Srbije (odbrana suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka).

13. U skladu sa Ustavom, obaveza je svih zvaničnih predstavnika, državnih institucija i diplomatije da u komuniciranju u zemlji i inostranstvu koristite puni naziv Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, kako stoji u Ustavu, a ne samo Kosovo, što je dosad bila preovlađujuća praksa. Za Srbiju je prihvatljiva «suštinska autonomija u okviru suverene države Srbije», kako jasno predviđa Ustav, a ne sintagme poput «više od autonomije, manje od nezavisnosti» i slične. Fleksibilnost i odgovarajuća taktika jesu svojstva razumne politike i diplomatije, zato se nikad ne dokazuju povlađivanjem terminološkim navikama zagovornika oduzimanja državne teritorije Srbije. Očigledno je da takve navike nisu bezazlene, niti nasumice građene.

14. Nedvosmislena formulacija u Ustavu da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo državne teritorije Srbije obavezuje sve državne predstavnike da konačno prekinu da koriste termin «srpska manjina», ili «prava manjina» na Kosovu i Metohiji i slične. Srbi ne mogu biti tretirani kao manjina na bilo kom delu državne teritorije Srbije, pa ni na Kosovu. Drugačiji stav bi značio nepoštovanje Ustava. Pogotovu je štetno kada se ti termini koriste u zvaničnim razgovorima, pregovorima ili pisanoj diplomatskoj komunikaciji. Za predstavnike Srbije ne mogu biti prihvatljivi takvi termini ni u nacrtima dokumenata, saopštenja, memoranduma, zapisnicima koje pripremaju predstavnici drugih država, ili međunarodnih organizacija.

Ljudska prava

Ljudskim i pravima pripadnika nacionalnih manjina posvećena je gotovo trećina ukupnog teksta Ustava. To verovatno predstavlja naobimnije poglavlje o ljudskim pravima u bilo kojem ustavu bilo koje evropske, ili zemlje Zapada uopšte (Drugi deo, čl. 18. – 81.)^[3]. Opširnost i deskripcija ovog poglavlja proizilazi iz metoda kompilacije koji su autori teksta Ustava primenili. Pored preuzimanja odredaba o osnovnim ljudskim pravima iz dosadašnjeg Ustava i iz Povelje o ljudskim pravima Državne zajednice Srbija i Crna Gora, u velikoj meri prepisane su odredbe konvencija Saveta Evrope o ljudskim i pravima pripadnika nacionalnih manjina. Zapaža se, međutim, da iz Okvirne konvencije o pravima pripadnika nacionalnih manjina nije preuzeta odredba – da pripadnici nacionalnih manjina imaju obavezu lojalnosti prema državi u kojoj žive, u ovom slučaju, prema Srbiji. Zašto to nije učinjeno? Obaveza lojalnosti priopadnika nacionalnih manjina prema Srbiji kao državi je evropski standard. Prepisivati prava, a izostavljati obaveze narušava ravnotežu, šalje pogrešne poruke, izaziva nesporazume što je nepotrebno, a može biti i štetno.

Očigledno je da su pisci teksta o ljudskim pravima bili rukovođeni željom da pokažu, ne samo sadržinom već i obimom ovog poglavlja, koliko Srbija drži do evropskih standarda u garantovanju ljudskih i prava pripadnika nacionalnih manjina. Išli su čak i dalje od tih standarda, izostavljajući iz njih ono što čini korelat pravima, a uvodili neke obaveze za državu koje teško da su igde u Evropi prihvaćene, pogotovu da su uzdignute na nivo ustavnih postulata. Takva je, na primer, odredba u čl. 18., st. 3. u kojoj je predviđeno da će se ustavna rešenja o ljudskim i manjinskim pravima tumačiti u korist unapređenja demokratskog društva, saglasno «i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje». Ovakva odredba mogla bi se, u izvesnom smislu, razumeti i kao ustavno uvođenje prakse kao izvora prava u naš pravni sistem što nije u njegovoj prirodi, kao što nije ni u prirodi evropskog kontinentalnog prava uopšte. Da i ne govorimo o tome kakva su sve iskustva Srbije sa praksom međunarodnih institucija i predstavnika koji nadziru, ili su nadzirali ostvarivanje ljudskih prava, na primer, Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Ili, kakve su njihove reakcije kada dođe do slučajnih, međuljudskih incidenata, na primer u Vojvodini, između lica srpske nacionalnosti i pripadnika neke od nacionalnih manjina! Da li možda, ovakva formulacija, ne otkriva, ne samo to, da su pisci teksta imali savete i savetnike izvan Srbije, već i zemlju porekla savetodavaca?

U novom Ustavu nema odredbe o zabrani izručivanja (ekstradicije) državljana Srbije. Dosadašnji Ustav Srbije sadrži takvu odredbu, kao što slične odredbe sadrže ustavi većine zemalja Zapada i sveta u celini. Novi Ustav je takvu odredbu izostavio. To nije evropski standard.

Novi Ustav u članu 38., stav 2., predviđa da «državljanin Srbije ne može biti proteran» što je značajno, ali predstavlja svakako niži stepen zaštite, nego nedopustivost izručenja (ekstradicije). Tumačenjem se može zaključiti da novi Ustav Srbije dozvoljava izručivanje svojih građana stranoj državi, ili međunarodnoj instituciji, iako se to u samom Ustavu izričito ne kaže. Zašto Srbija u tom pogledu prihvata rešenje koje je ispod onoga što zemlje Zapada garantuju svojim državljanima?

Poznato je, međutim, da zabrana izručivanja (ekstradicije) naših državljana drugim državama i međunarodnim organizacijama koja je bila sadržana kako u Ustavu SRJ tako i u Ustavu Republike Srbije, nije za demokratske vlasti predstavljala prepreku da se veći broj državljana Srbije izruči Haškom tribunalu po ad hoc kriterijumu hijerarijske nadređenosti međunarodnog, nad domaćim (ustavnim) pravom. U stvari, vlasti Srbije su u grubo prekršile Ustav SRJ i Ustav Srbije što, ako je to neka uteha, nije bio jedini slučaj kršenja najviših pravnih akata u državi. Znajući za takvu praksu gotovo poslovičnog kršenja dosadašnjih ustava, ima osnova da se, bez ikakvog predubeđenja, postavi pitanje – hoće li vlast poštovati bar novi Ustav, uprkos dosadašnjim navikama?

Dok državljani Srbije nisu ustavom zaštićeni od ekstradicije, određene kategorije stranaca, izgleda jesu. Iako se neki međunarodni sporazumi zaključeni u nedavnoj prošlosti brižljivo skrivaju od javnosti, gotovo je izvesno da u jednom od njih postoji odredba prema kojoj se Srbija obavezuje da neće izručivati državljanina države saugovornice bilo kom međunarodnom sudu koji nije osnovan odlukom Saveta bezbednosti UN, bez obzira na karakter dela za koje se goni. Takva situacija, kao i neke druge, otvara pitanje mogu li po Ustavu strani državljani uživati na teritoriji Srbije veća prava i viši stepen pravne zaštite od samih građana (državljana) Srbije. Po našem mišljenju to nije prihvatljivo kako sa stanovišta uporednog ustavnog prava, međunaropdnih principa i prakse, tako i zbog toga što bi to bio oblik izrazite diskriminacije državljana Srbije od strane sopstvene države. To, takođe, nije evropski standard.

U čl. 18. st. 1. predviđeno je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju. Međutim, u odredbama koje slede i utvrđuju ta prava (čl. 18. do čl. 81.) na 49 mesta se navodi da će zakonom biti regulisani uslovi, ili postupak za ostvarivanje tih prava. To praktično znači da će samo manji broj zajemčenih prava moći neposredno da se primenjuje na osnovu samog Ustava. Time se, dakako, ne dovodi apriori u pitanje vrednost poglavlja o ljudskim i manjinskim pravima, ali se još manje isključuje mogućnost da ustavne proklamacije o važnim ljudskim i manjinskim pravima zakonom budu sadržinski budu smanjena. Uzmimo, na primer, odredbe čl. 66. - «Posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta». U st. 1. tog člana predviđeno je da porodica, majka, samohrani roditelji i dete uživaju posebnu zaštitu,»skladu sa zakonom», a u st. 2. istog člana da se majci «pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja». Na osnovu odredaba samog Ustava ne može se ništa zaključiti o obimu i prirodi «posebne zaštite» porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, još manje o podršci i zaštiti majke pre i posle porođaja. Sasvim bi druga situacija bila, da je Ustavom, na primer, zagarantovano pravo majke na jednogodišnje porodiljsko odsustvo uz naknadu pune plate, a nezaposlenoj majci, pomoć za negu deteta u visini prosečne plate, na teret državnog budžeta (fonda). Kao zagarantovani minimum. Zakonom bi se, eventualno razradili modaliteti i vrste pomoći za drugo, treće i svako sledeće dete. U svakom slučaju, imajući i vidu alarmantni trend starenja i opadanja reprodukcije stanovništva u Srbiji, bilo je ozbiljnih razloga da se upravo ova oblast detaljnije razradi i da se tako Ustavom postavi temelj aktivne populacione politike.

Slični komentari mogli bi se dati u vezi sa «pravom na štrajk (čl.61.), na pravnu pomoć (čl. 67.), na zdravstvenu zaštitu (čl. 68), slobodu okupljanja (čl.54.), slobodu udruživanja (čl. 55.) i druge.

U ovom poglavlju pažnju privlače i neke terminološke nejasnoće i nedoslednosti. Na primer: u čl. 46. st. 2. («Sloboda mišljenja i izražavanja») koristi se formulacija «zaštita morala demokratskog društva» kao jedan od razloga za ograničavanje slobode izražavanja. Nešto dalje, u čl. 54., st. 3. («Sloboda okupljanja»), koristi se izraz «zaštita morala», bez ikakvih drugih određenja ili atributa, kao razlog za ograničavanje slobode okupljanja. Tekstopisac je verovatno u prvom slučaju osećao potrebu da i terminološki naglasi demokratski karakter Ustava i sopstvenu privrženost demokratiji, ali mu verovatno pažnja nije uvek bila istog intenziteta (u pisanju, ili prepisivanju). U čl. 712., st. 3. predviđeno je da «Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visoko-školsko obrazovanje, u skladu sa zakonom». U vezi sa ovakvom formuilacijom može se postaviti više pitanja uključujući i - koliko je pravno-tehnički celishodno korišćenje komparativa («slabijeg») pri formulisanju ustavnih odredaba. Ni drugi izrazi i formulacije u ovom članu nisu najsrećnije izabrani. Formulacija o «uspešnim i nadarenim učenicima» data je u stavu o visoko-školskom obrazovanju, pa se postavlja pitanje da li se odnosi samo na studente, ili i na učenike srednjih škola.

Ravnopravnost svih oblika svojine, naročito privatne

U Trećem delu Ustava «Ekonomsko uređenje i javne finansije» (čl. 82 – 96.) prvo od osnovnih načela afirmiše, pored ostalog, «ravnopravnost privatne i drugih oblika svojine» (čl. 82., st. 1.). Tako formulisano ovo načelo u startu izaziva pitanje - ako su svi oblici svojine ravnopravni, zašto se u konkretnoj odredbi poimenice navodi samo «privatna svojina» a ne i drugi vidovi svojine.

Propust, nesmotrenost, ili možda pristrastnost autora ovog dela ustavnog teksta u korist privatne svojine, ublažava se nešto kasnije, u odredbama čl.86., st. 1. i 2. koje su naslovljene međunaslovom «Ravnopravnost svih oblika svojine». U tim odredbama je, pored ostalog, predviđeno:

«Jemče se privatna, zadružna i javna svojina». «Svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu».

Nakon ovih preciznih odredaba reklo bi se da je nejasnoća otklonjena i da su primedbe suvišne jer, je uspostavljeno logično izražavanje. Da ne treba «cepati dlaku na dvoje». Međutim, već u sledećem, trećem stavu istog člana (86.) je predviđeno:

«Postojeća društvena svojina pretvara se u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom».

To već otvara više pitanja. Evo nekih.

Prvo je pitanje, ako je već kao osnovno načelo ekonomskog uređenja «ravnopravnost svih oblika svojine», zašto se «postojeća društvena svojina» po slovu Ustava može pretvoriti samo u društvenu, a ne ni i u javnu (državnu, pokrajinsku, gradsku, opštinsku), niti u zadružnu? Pošto je do donošenja novog Ustava preovlađujući oblik predstavljala društvena svojina, nema nikakve sumnje da se jednom ovakvom odredbom o «pretvaranju» »postojeće društvene svojine» isključivo u privatnu, drugi oblici svojine (javna, zadružna) diskriminišu, čine neravnopravnim. U jednom jedinom članu sadržana su dva oprečna stava – i ravnopravnost i kršenje ravnopravnosti oblika svojine.

Treba reći, svako rešenje koje ustavotvorac usvoji, donese je legitimno, jer on određuje u datom društvu šta je mera legitimnosti. Bilo bi, dakle, posve legitimno da je u Ustavu jasno, nedvosmisleno predviđeno da privatna svojina ima primat, da je iznad drugih oblika svojine, ili čak da je privatna svojina jedini oblik svojine koji Ustav priznaje. To bi bilo pravno mnogo celishodnije, nego stilska mimikrija koja teško može prikriti neravnotežu i pristrastnost u tretiranju oblika svojine i nelogičnosti kojih bi tekst Ustava mogo da bude pošteđen.

Drugo, da li je izraz «pretvara se» pravno-tehnički najprikladnijipogodan za korišćenje u formulisanju ustavne odredbe? To je trenutni glagolski oblik, koji kao takav upućuje na pomisao da se «postojeća društvena svojina» želi jednim potezom «pretvoriti» u privatnu svojinu. Gotovo, kao čarobnim štapićem. Rizici se, doduše donekle smanjuju jer je predviđeno da će se «pretvaranje» sprovesti «pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom». Svejedno, upotrebljeni izraz, navodi na pomisao da je i ovde, možda, reč o ne baš najsrećnijem prevodu sa engleskog jezika.

Treće, ako se tek sada, okobra 2006. godine, uspostavlja (nova) osnova za pretvaranje «postojeće» društvene svojine u privatnu i to «pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom» (dakle, novim koji će se doneti nakon stupanja na snagu Ustava), kako je zapisano u st. 3., čl. 86., asocira na pitanje kako je dosadašnja, više «nepostojeća» društvena svojina «pretvarana» u privatnu? Jer, veći i svakako vredniji deo društvene svojine već se nalazi u privatnom vlasništvu. Da li je dosadašnja privatizacija, pored sve «transparentnosti» i «tendera pred kamerama», bila zasnovana na Ustavu i na zakonima usklađenim sa Ustavom, ili nije?

Novi Ustav predviđa donošenje novog zakona o «pretvaranju postojeće društvene svojine» u privatnu. Bez novog zakona to «pretvaranje», ne bi bilo u skladu sa novim Ustavom. To znači, da će na primer, privatizacija NIS-a, EPS-a i nekih drugih javnih velikih sistema morati da pričeka dok se «pretvaranje postojeće društvene svojine u privatnu» ne razradi novim zakonom, dok se ne utvrde novi uslovi, način i rokovi. Za «demokratski blok» bi, pored ostalog, bilo i politički nedosledno da se hvali «raskidom sa erom Miloševića», a da u tako važnoj oblasti kao što je privatizacija, radi po starim zakonima zasnovanim na «Miloševićevom Ustavu». A takvih zakona, kao što se zna, je zaista mnogo i njih je nemoguće ni ignorisati, niti zameniti preko noći. Ispostaviće se na kraju da je teško, ako je uopšte moguće, odreći se «nasleđa Slobodana Miloševića», pogotovu zakona i akata koje je «demokratska vlast» donosila u periodu od 2000. godine, na ovamo, pozivajući se na Ustav iz 1990. godine. Čak i onda kada je taj Ustav očigledno kršila ona se na taj Ustav pozivala. Kao, na primer, u slučaju donošenja Zakona o privatizaciji.

Odnos prema dosadašnjem zakonodavstvu, biće jasnije nakon usvajanja ustavnog zakona za sprovođenje Ustava. Što se same prakse tiče, vlast je više nego očigledno favorizovala Zapad i zapadne firme da u procesu privatizacije jeftino dođu do strateški najvažnijih i profitno najatraktivnijih fabrika, privrednih i prirodnih potencijala Srbije. Istok, a pre svega firme iz Rusije, vlast ni približno nije prihvatala kao partnere u privatizaciji služeći se povremeno čak i nedopustivim metodama da ih drži na distanci.

Odsustvom strategije za zaštitu sopstvenih strateških interesa u procesu privatizacije, Srbija je dopustila da postane eldorado za razne firme iz biših jugoslovenskih republika, a pre svega, za firme iz Slovenije i Hrvatske. Te firme su imale jasnu političku podršku svojih vlada i šefova država, koji su za njih, manje više otvoreno lobirali, što je razumljivo, jer se radi o njihovim ekonomskim, ali i političkim interesima. Istovremeno firme iz Slovenije i Hrvatske imale su izrazitu podršku Vlade i državnog vrha Srbije. Dovoljno je, na primer, pogledati samo ko sve preseca trake na ceremonijama otvaranja super-marketa i pogona firmi iz Slovenije. I to u vreme kada slovenački predsednik piše pisma Brislu i Njujorku da je odcepljenje Kosova i Metohije od Srbije najbolje rešenje.

Na drugoj strani, firme iz Srbije, nailazile su i dalje nailaze, na nepremostive teškoće na tržištima Slovenije i Hrvatske, ostajući bez ikakve podrške srpske Vlade i državnog vrha. Disproporcija koja je stvorena izvan dejstva tržišnih zakonitosti, imaće svakako ekonomsku, ali i političku cenu za Srbiju što će Srbija tek osetiti. Dok se drugi, uključujući i državne firme drugih zemalja, hvale kako su dobro kupili u Srbiji, Vlada Srbije se hvali kako je dobro prodala! Kupovine je manje interesuju. To je stvar srpskih firmi i tržišta!

Hoće li se posle novog Ustava nastaviti po starom, ili krenuti novo «pretvaranje postojeće društvene svojine u privatnu». Ili će ići, kako bude išlo.

Srbija – država pokrajina

Ustavom je predviđeno da «građani imaju pravo na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu» (čl. 176., st. 1.). Smisao autonomije, kao i lokalne samouprave ustavotvorac nalazi u ograničavanju državne vlasti u korist građana(čl. 12., st. 1.)^[4], a jedini kriterijum jeste nadležnost «autonomne pokrajine u pitanjima koja se na svrsishodan način mogu ostvarivati unutar autonomne pokrajine, u kojima nije nadležna Republika Srbija» (čl. 177, st. 1.). Novinu predstavlja rešenje da je pravo na pokrajinsku autonomiju proglašeno za pravo svih građana Srbije. To praktično znači, da se svaki deo Srbije, po određenom postupku, može organizovati kao pokrajinska. autonomija, odnosno, da se teritorija cele Srbije može izdeliti na autonomne pokrajine. Da je tako potvrđuje i formulacija u čl. 182., st. 4. kojom se uvodi novi pojam «granica između autonomnih pokrajina» za koju se kaže da se ne može menjati «bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom».

Ovakva rešenja menjaju sam pojam autonomije onako kako je u našoj ustavotvornoj teoriji i praksi dosad bio poznat. Autonomne pokrajine su do sada u Srbiji bile shvatane kao viši oblik samouprave proistekao iz specifičnih istorijskih uslova. Dve autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija naslanjale su se na delove međunarodnih granica Srbije. Po novom Ustavu to je odsad univerzalno pravo svih građana Srbije, a autonomna pokrajina može se oslanjati isključivo na «granice» drugih autonomnih pokrajina. Može, dakle, biti u samom centru Srbije a ipak biti pokrajina. Pošto, više nema odrednica ni o zajednicama opština, ni o okruzima, moguće je da će njihove ranije uloge, sa daleko više nadležnosti i organa, preuzeti autonomne pokrajine.

Nema gotovo nikakve sumnje da će nova rešenja u Ustavu, podstaći mnoge delove Srbije da se brže bolje kandiduju za status autonomnih pokrajine. Jer, pokrajine već po slovu Ustava imaju veoma značajne izvorne nadležnosti, a za očkivati je da i Republika vremenom bude pritisnuta da im prenosi i poslove iz svog delokruga. uz obrazloženje da. Nije naročito teško biti prorok pa predvideti da će među prvima biti inicijative za autonomijom Sandžaka, zatim južnih srpskih opština (Preševo, Bujanovac, Medveđa), zatim, verovatno Dimitrovgrad i druga područja jugoistočne Srbije koja vlasti susedne Bugarske još od Sanstefanskog mira karakterišu kao zapadnite pokraini, itd. Izvesno je da pretenzija za statusom autonomne pokrajine neće manjkati ni u Istočnoj, ni u Zapadnoj Srbiji, ni u Šumadiji.

Započeti proces decentralizacije ne sme da stagnira, više autonomnih pokrajina – više uticaja građana, više demokratije, više razvoja – biće poruka sa raznih strana! Pogotovu, poruka raznih posmatračkih misija poput one sa Vojvodinu koju predvode poslanici EP Doris Pak i Jelko Kacin!

Evo još nekih zapažanja o regulisanju autonomnih pokrajina, koja zaslužuju pažnju:

Broj autonomnih pokrajina nije ograničen, nisu utvrđeni kriterijumi za osnivanje novih pokrajina. Pada u oči da Ustav predviđa da se grad osniva «u skladu sa kriterijumima predviđenim zakonom»(čl. 189., st. 2.), dok takve, ili slične odredbe u kojoj bi se pomenuli kriterijumi za osnivanje autonomne pokrajine nema. Moguće je da će oni biti utvrđeni zakonom, ali čak ni to nije rečeno;

Autonomne pokrajine imaju svoje građane, svoju teritoriju, svoje granice, svoju imovinu, izvornu i prenete nadležnosti, izvorne prihode, statut, organe i svoje simbole. Teritorija i granice autonomne pokrajine ne mogu se menjati bez saglasnosti «njenih građana» (čl. 182., st. 4.). Neka vrsta nepovredivosti granica autonomnih pokrajina. Uopšte uzev, terminologija koja se koristi za ustavno regulisanje materije autonomnih pokrajina je dobrim delom istovetna, ili vrlo slična onoj koja se tiče države.

«Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju» - glasi čl. 182. st. 1. Međutim, u samom Ustavu se navode samo dve autonomne pokrajine – Vojvodina i Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija za Kosovo i Metohiju, termin preuzet iz rezolucije SB UN 1244, biće uređena posebnim zakonom po postupku za donošenje Ustava (čl. 182., st. 2.). To znači da sve autonomne pokrajine neće biti uređene na jedinstven način, da će biti asimetričnih nadležnosti.

Nove autonomne pokrajine, za čije osnivanje Ustav daje osnov mogu se osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati «po postupku predviđenom za promene Ustava». Iz toga proizilazi da se nove autonomije ne osnivaju nužno promenama Ustava, već «po postupku predviđenom za promene Ustava». Kako će se u procesu osnivanja novih pokrajina primeniti «postupak za donošenje Ustava» ostaje da se vidi. To da će unutrašnji i spoljni pritisci igrati važnu ulogu da se pojedinim područjima Srbije u što skorijoj budućnosti obezbede statusi autonomnih pokrajina, ne treba uopšte sumnjati. Koji će se pravnim aktima to ostvarivati – amandmanima na postojeći Ustav, Ustavnim zakonima, ili zakonom - nije jasno, što ostavlja dosta prostora za različita tumačenja u praksi. Kada je reč o «granicama između autonomnih pokrajina», nejasno je zašto je u Ustavu izostavljen termin «administrativne granice».

Kako sada stvari stoje, Srbija će u doglednoj budućnosti dobiti nove pokrajine. Da li će to «ispumpati» postojeći naboj autonomaštva i separatistizma, ili mu dati zamah faktičkom federalizacijom Srbije, ostaje da se vidi. Nadajmo se da buduće generacije neće ocenjivati Sretenjski Ustav Srbije 2006., kako današnje ocenjuju ustav SFRJ iz 1974.

^[1] Strpljivost sve pobeđuje

^[2] Glava šest Povolje UN posvećena je mirnom rešavanju sporova uz poziv, ili pristanak države u pitanju. Glava sedam uključuje primenu sile, nametanje rešenja.

^[3] Osim u Drugom delu Ustava (čl. 18. – 81-), odredbe o ljudskim pravima nalaze se i u drugim poglavljima, kao na primer, u Prvom delu «Načela Ustava» (čl. 14. i 15.), u Sednjem delu «Teritorijalno uređenje» (čl. 176.), u Osmom delu «Ustavnost i zakonitost» (čl. 202.) i dr.

^[4] «Državna vlast ograničena je pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu» (Načela Ustava, čl. 12., st. 1.)

Predhodna strana

Štampa