Predhodna strana

Posle 05 oktobra 2000 raspad sistema

Diplomatski „raspad sistema“

Međunarodni položaj svake zemlje zavisi od mnogo faktora, ali je jedan od glavnih faktora svakako diplomatija, odnosno osnovni pravci jedne zrele i smišljene spoljne politike.

Svaka država koja i malo drži do sebe i svog dostojanstva i koja se beskompromisno bori za svoj teritorijalni integritet i suverenitet nad svojom teritorijom, određuje u tom smislu osnovne pravce svoje spoljne politike. Ta i takva spoljna politika mora imati za cilj zaštitu interesa zemlje i naroda, mora biti jedinstvena i usaglašena na najvišem nivou državnih organa. Međunarodni položaj svake zemlje zavisi od mnogo faktora. Međutim jedan od glavnih faktora je svakako diplomatija, odnosno osnovni pravci jedne zrele i smišljene spoljne politike, koju diplomatija mora i treba da sprovodi.

Uprkos velikim očekivanjima od promena od 5-og oktobra 2000 godine, međunarodni položaj SRJ, zatim Srbije i Crne Gore, a sada Srbije je, umesto da se poboljša, stalno tonuo da bi danas bio na najnižoj stepenici na lestvici koju može da toleriše jedna nezavisna, suverena zemlja, članica UN, koja istovremeno pretenduje da ostvari ulazak u EU i ostale evroatlantske integracije. Svemu ovome znatno je doprinela tzv ''spoljna politika''. Mora se reći istina da zapravo spoljne politike u pravom smislu nije ni bilo. Spoljnim poslovima se bavio ko god je hteo i zastupao ili sopstvene interese ili interese stranke kojoj je pripadao.

Prvi ešalon odbrane interesa zemlje, u svakoj normalnoj zemlji je svakako diplomatija, zajedno sa Ministrom spoljnih poslova. Ministar, na bazi odluka Vlade i Parlamenta sprovodi u delo odluke koje imaju za cilj politički ugled zemlje i ekonomski prosperitet. Da bi ministri spoljnih poslova mogli da zastupaju zemlju moraju biti kompetentni i krajnje odani svojoj zemlji i narodu.

Prvi ministar spoljnih poslova nakon promena od 2000 godine, bio je Goran Svilanović. Pokazalo se odmah da on nije bio u stanju da na pravi način zastupa zemlju i njene interese. Delom je to bilo zbog njegove poslovične nekompetentnosti, a delom zbog interesa koje je zastupao a koji su bili sve samo ne i interesi ove zemlje i ovog naroda. Dovoljno je pomenuti njegovo, sada otvoreno a ranije prikriveno, zalaganje za nezavisnost Kosova i Metohije. Ili, otvorena podrška agresiji SAD i VB na Irak, protivljenje da se u Generalnoj skupštini UN usvoji rezolucija o osudi korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom, iako je NATO zasuo SRJ tom municijom tokom 1999. godine.

Jedna od glavnih aktivnosti Gorana Svilanovića je bila i rastakanje Ministarstva za spoljne poslove. Glavni pravac ove aktivnosti se ogledao u rapidnom deprofesionalizovanju diplomatije. Taj posao obavio je u kratkom roku, metodama na kojima bi mu i Staljin pozavideo, a rezultat je bio masovno otpuštanje tzv. ''politički nepodobnih profesionalaca.'' U tim aktivnostima imao je dva osnovna cilja: odstranjivanje profesionalnog kadra iz procesa predlaganja i sprovodjenja spoljne politike zemlje, i stvaranje prostora za uvlačenje u diplomatiju brojnih predstavnika partija DOS-a, bez obzira da li su ti ljudi kvalifikovani ili ne za tako nešto. Ti i takvi ''diplomati'' su odmah slati u inostranstvo, što je imalo posebnog razloga. Trebalo je ambasade SCG pretvoriti u ''društvo ćutologa'' i izvršilaca Svilanovićevih naloga. To je dalje otvaralo prostor za zadovoljavanje apetita raznih stranaka i njihovih lidera, ali i za nesmetanu ličnu aktivnost koja je spoljnu politiku i Ministarstvo pretvorilo u njegovu privatnu ''prćiju''. Jedino je na taj način mogao nesmetano da obavlja poslove koji se ne mogu nazvati aktivnostima u interesu zemlje i ovoga naroda.

Nakon odlaska DOS-a sa vlasti, iako se od toga mnogo očekivalo, posebno u vezi sa spoljnom politikom i izborom ministra za spoljne poslove, nije došlo, u sferi diplomatije i spoljne politike, do bilo kakvih promena.

Dolazak Vuka Draškovića na mesto Ministra za spoljne poslove značio je nastavak, pa čak i intenziviranje aktivnosti koje se nikako ne mogu okarakterisati kao one koje se vode u interesu ove zemlje i naroda. O tome svedoče mnoge izjave Vuka Draškovića, ne samo u vezi sa Kosovom i Metohijom, već i drugim pitanjima. U tom smislu dolazak Vuka Draškovića značio je dalje degradiranje diplomatije. Ne samo da se Ministarstvo nije oslobodilo nesposobnih i krajnje nekvalifikovanih ljudi, već se situacija i pogoršala. Vuk Drašković je privatizovao diplomatiju kako bi preko velikog broja skaradnih kadrovskih rešenja, obezbedio sebi odrešene ruke za nesmetano zastupanje raznih interesa, samo ne interesa ove zemlje i ovoga naroda. Iako je nasledio ambasadore koji su u velikom broju slučajeva bili bruka i sramota ove zemlje u inostranstvu, izbor Vuka Draškovića u tom smislu je bio još gori. Dovoljno je reći da glavnu reč medju ambasadorima vode seksolozi, JUL-ovski preletači, sinovi raznih ministara i slično.

Posebno je pogubna bila kadrovska politika u vezi sa kadrovima iz Crne Gore. Da bi nesmetano mogao da provuče kadrove iz SPO-a, Vuk Drašković je pravio trule kompromise sa kandidatima iz Crne Gore. Tako je, pored niza nekvalifikovanih ljudi iz SPO-a, u Ministarstvo, ali i na najvažnija ambasadorska mesta u inostranstvu (Njujork, London, Moskva itd), poslao kadrove iz Crne Gore koji su otvoreno izjavljivali da je njihova jedina briga da obezbede podršku zemlje u kojoj su akreditovani, za nezavisnost Crne Gore. Posebna je priča kako su ''izmišljena'' nova radna mesta, van sistematizacije, na koja se šalju isključivo kadrovi iz Crne Gore i čiji je bio jedini zadatak, ispostavilo se, da spremaju potrebnu tehničku i drugu potrebnu infrastrukturu za otvaranje ambasada Crne Gore u inostranstvu. Naravno to je sve išlo na račun budžeta Srbije.

Nakon secesije Crne Gore, Vuk Drašković je pristupio naglom ''posrbljavanju crnogorskih kadrova'', u želji da najveći broj njih i dalje zadrži u MSP, iako oni kao državljani druge zemlje ne mogu po zakonu da rade u državnoj službi. Istovremeno je masovno slao u inostranstvo, ne samo ljude iz Crne Gore, već i kadrove iz SPO-a sa kojima je napunio MSP, od podruma do tavana, kako na odgovorna tako i na manje odgovorna mesta. Ako se pogleda njihova stručna sprema ili znanja, pre svega stranih jezika, lako se dodje do zaključka da ti samozvani diplomatski kadrovi, zajedno sa velikim brojem onih koje je Goran Svilanović doveo mimo svakog reda i zakona, ne ispunjavaju ni bazične uslove za rad u diplomatiji.

Ovakvo ponašanje pomenuta dva ministra spoljnih poslova dovelo je do značajnog srozavanja ugleda naše diplomatije, a time i međunarodnog položaja SRJ, zatim Srbije i Crne Gore u inostranstvu. Ova zemlja je postala država koja nije bila u stanju da samostalno odlučuje o svojoj budućnosti i koja je bila i dalje predmet sprovođenja poznatog plana parcelizacije i fragmentacije, što je i secesija Crne Gore sa podrškom EU i pokazala. Istovremeno je i diplomatija bila, takođe, dovedena do rasula i haosa. Time je zemlja izgubila možda i ključno uporište u odbrani nezavisnosti i teritorijalnog integriteta.

Mnogo toga danas treba uraditi da bi se srpskoj diplomatiji, nakon konačne samostalnosti Srbije, vratio bazični profesionalizam i ugled, a Srbija, preko diplomatije, bila u stanju da u inostranstvu uspešno brani svoje više nego ugrožene interese. Odgovornost Vlade Srbije je u ovom trenutku stavljena na veliki ispit zrelosti kada je diplomatija u pitanju. Taj ispit ona mora da položi sa najvišom mogućom ocenom. U protivnom će svi napori vlade, po mnogim sudbonosnim pitanjima kao što su KIM, ulazak u EU i sl., bez podrške diplomatije, ostati nedovoljno ubedljivi i bez rezultata koji bi bili u interesu Srbije.

Branko Branković

http://www.nspm.org.yu/Debate/2006.htm

  Štampa