| Političke analize |
|
Rusija i Amerika Ne pravite od Rusije neprijatelja
 Prošlo
je vreme uslovljavanja Rusije i zato molim vas ne pravite od Rusije
neprijatelja. Americi je danas potrebnija ruska pomoć nego Rusiji
Američka.
Možete imati sopstvena gledišta ali ne možete imati sopstvene činjenice.
U svom eseju od 23. oktobra, objavljenom u “The Weekly Standard”-u pod
nazivom “Putin se izvukao sa ubistvom. Vreme je za suprotstavljanje
ruskom lideru”, uvaženi ekspert za Rusiju, Anders Aslund, nije odoleo
iskušenju da “igra tvrdo” i bude “brz na dokazima”. Ne bih da
raspravljam o tome da li je Aslundova perspektiva današnje Rusije
potpuno pogrešna, niti hoću da pravdam viziju Rusije predsednika Putina.
Moj cilj je da ispravim poluistine iznete u pomenutom eseju.
“Na 54. rođendan Vladimira Putina, jedan od njegovih najžešćih domaćih
kritičara, novinarka Ana Politkovskaja, ustreljena je u svojoj zgradi, u
centralnom delu Moskve. Radila je za nedeljnik Novaja Gazeta, poslednje
nezavisne ruske novine", piše dr. Aslund. Novaja Gazeta bi ovu laskavu
ocenu sigurno pozdravila, ali teško da u Rusiji stvari stoje toliko
loše. Dok je bila u Moskvi, tokom poslednjeg dela svoje azijske turneje,
državni sekretar Condoleezza Rice (i sama stručnjak za Rusiju) izjavila
je da je budućnost slobodne ruske štampe i elektronskih medija “glavna
briga”, ali je povukla jasnu liniju između štampe i televizije. “Još
uvek postoji nezavisna štampa”, izjavila je i dodala: “Nažalost, nije
mnogo ostalo od nezavisne televizije u Rusiji.”
Niko nije u stanju da zasigurno kaže da li je Politkovskaju “godinama
pratio FSB -?
(1)“ , kako Aslund tvrdi. Ova
tvrdnja deluje nesigurno , pošto je Politkovskaja uspela da zaštiti
izvore koji su je snabdevali osetljivim informacijama. Uistinu, ova
Aslundova tvrdnja o FSB-u i njegov opskurni komentar da izgleda da je
ubica novinarke “uhvaćen na snimku”, nekog bi mogli navesti na zaključak
da su ovu “sablasnu produkciju” snimili agenti FSB-a. Policija je,
međutim, pomoću snimaka kamera za nadzor sa obližnje prodavnice otkrila
da su bar tri osobe bile uključene u ubistvo. Rečeno je da policija
poseduje sliku ubice, ali da je nije pustila u medije kako se
osumnjičeni kriminalci ne bi razbežali.
Putin je svoj prvi komentar u vezi sa ubistvom Politkovskaje dao dva
dana nakon što se ono desilo, što je ipak znatno pre nego što je
Aslundovo “delo” objavljeno. I pored toga, Aslund je napisao da “Kremlj
nije imao komentara” po ovom pitanju. Putin je svoje mišljenje izneo 10.
oktobra, za vreme boravka u Nemačkoj: “To je gnusan, brutalni zločin.
Oni koji su to počinili moraju biti kažnjeni . . . Ubistvo ove ličnosti
- žene i majke - usmereno je ne samo na našu zemlju već i na njene
organe vlasti.” Dodao je da je ruskim i čečenskim vlastima smrt
Politkovskaje prouzrokovala mnogo veću štetu nego njeno izveštavanje.
Putin se i kasnije više puta osvrtao na ovo pitanje, na primer tokom
neformalnog Samita EU u Finskoj, i u Moskvi, prilikom svog direktnog
obraćanja naciji.
Aslundovo najozbiljnije iskrivljavanje činjenica predstavlja njegova
tvrdnja o prodaji ruskog oružja Iranu: “Tokom prošle godine, predsednik
Putin izvezao je u Iran projektile “zemlja - vazduh” koji mogu da obore
američke F-16.” Iako je tačno da su Teheran i Moskva potpisali ugovor
vredan 700 milliona US$ (prema procenama SAD) o snabdevanju Islamske
Republike sistemima “Tor-M1”, izvršni direktor kompanije zadužene da
izvrši isporuku naoružanja nagovestio je početkom ovog meseca (oktobra,
prim.prev.), da do sada nije bilo nikakvih isporuka Iranu. Prošlog
aprila, ruski ministar odbrane Sergej Ivanov izjavio je da bi posao sa
Iranom bio ispoštovan, ali samo u slučaju “force majeure”. Nije dalje
elaborirao.
Aslundov članak sugeriše neizbežnost vojnog rešenja spora sa Iranom, ali
malo ovdašnjih analitičara veruje da će američki avioni F-16 uskoro
bombardovati iransku teritoriju. Još manje ruskih eksperata i političara
bi podržalo takve vazdušne udare, jer bi nova vojna operacija u regionu
mogla imati negativan uticaj na bezbednost Rusije.
Prema godišnjoj studiji Kongresne službe za istraživanje (Congressional
Research Service), prošle nedelje se ispostavilo da je Rusija u 2005.
godini prestigla SAD kao lidera u prodaji oružja zemljama u razvoju.
Vrednost ruskih ugovora o prodaji oružja zemljama u razvoju bila je
ukupno 7 milijardi US$, dok su SAD bile na trećem mestu (iza Francuske),
sa 6.2 milijardi US$. Ove cifre pokazuju prirodu visoko kompetitivne
međunarodne “pijace” naoružanja. Od Moskve bi se zato teško moglo
očekivati da prihvati to da ne sme da sarađuje sa Iranom, dok
istovremeno SAD prodaje oružje Tbilisiju i obučava gruzijske vojnike.
Još važnije, gruzijski ministar odbrane početkom ove godine je obećao da
će njegove trupe proslaviti Novu godinu u Chinvali, prestonici Južne
Osetije - a jedini način da gruzijski ministar održi svoju reč bio bi da
razmesti gruzijske tenkove i trupe u ovom regionu.
Aslund nastavlja: “Bez ikakvog opravdanja, Putin lično je optužio
Gruziju za državni terorizam. Uporedio je hapšenje četiri ruska vojna
špijuna sa postupcima Staljinovog sledbenika Lavrentija Berije.” Jasno
je da je za Aslunda nezamisliva pretpostavka nevinosti za takozvane
špijune. O vim osobama nije dokazana krivica u Gruziji i oni su, u
stvari, pušteni posle iskonstruisanog saslušanja u sudu, kojom prilikom
im je sud uskratio pravo da se brane uz pomoć ruskog advokata.
Još je spornija jedna druga Aslundova pretpostavka. “Logičan sledeći
korak [za Putina] je da nezakonito produži [svoju] vladavinu
otpočinjanjem rata protiv Gruzije”, nastavlja on. Ali, Putinov rad uživa
52-procentnu podršku. A njegovi najaktivniji pobornici podržavaju
održavanje referenduma o ustavnom amandmanu koji bi mu dozvolio reizbor
i za treći mandat – mogućnost koju je sam Predsednik odbacio.
Zatim, tu je i Aslundova lična verzija istorije. “Jeljcin je bio
demokrata, kao što Leon Aron pokazuje u njegovoj izvrsnoj biografiji”,
tvrdi on. Naravno, biografija na koju se poziva -”Jeljcin:
Revolucionarni život”, izdata je 2000. godine, kada stvarne posledice
privatizacije izvedene pod Jeljcinom mnogima još nisu bile potpuno
jasne. Kao što je Marshall Goldman, direktor programa ruskih studija na
Univerzitetu Harvard, pravilno izneo u časopisu “Foreign Affairs” još
2004. godine, osnovne reforme i privatizacija sprovedene 90-ih godina u
Rusiji bile su rđave i nepravične. Praktično svo bogatstvo ruskih
oligarha nastalo je uzurpiranjem ruskih sirovinskih resursa, čiji je
vlasnik do 1992. godine bila država, koja je njima i upravljala. Uspeh
oligarha gotovo uvek je zavisio od njihovih veza sa vladinim
zvaničnicima zaduženim za privatizaciju bogatih energetskih i
rudno-mineralnih zaliha zemlje, kao i od njihove sposobnosti da
“predriblaju” ili zastraše rivale, kaže Goldman.
Ovo naravno ne treba da služi kao opravdanje za ruski prilično nespretan
pristup “re-nacionalizaciji” pod Putinom. Ali do sada bi u tačnom
opisivanju haotičnog perioda devedesetih u Rusiji eksperti već mogli da
budu na nivou američke javnosti. Konačno, gospodin Jeljcin bio je
“demokrata” koji je poslao ruske tenkove i regrute u rat u Čečeniji.
Aslund sugeriše - “Vreme je za suprotstavljanje ruskom lideru.” Sumnjam
da bi to bila dobra ideja. Putin ima predsedničku harizmu i široku
podršku u Rusiji. Njegov samopouzdaniji stav koji pokazuje na
međunarodnom planu bazira se na rastućim naftnim prihodima zemlje koji
su Moskvi pomogli da se “odbije” od finansijske zavisnosti od Zapada.
Štaviše, Vašingtonu je danas potrebna pomoć Moskve da bi rešila goruća
međunarodna pitanja - nuklearne programe u Iranu i Severnoj Koreji.
Konfrontacija sa Rusijom nateraće je u odbrambeni položaj i učiniti
manje voljnom da sarađuje.
Zato, molimo vas, ne pravite od Rusije neprijatelja.
Andrej Terekov
1. FSB - ruska služba državne bezbednosti, sukcesor KGB-a (prim.prev.).
(Andrej Terekov je kolumnista “Nezavisimaje Gazete”, nezavisnih dnevnih
novina iz Moskve
Prevod članka: “Don't Make an Enemy of Russia” by Andrey Terekhov
October 31, 2006 The National Interest
|
Predhodna strana |
|
|
