Predhodna strana

Lov na nevidljivog

Srpski oficir PVO koji se u čitavom svetu proslavio time što mu je 1999. godine pošlo za rukom da obori američki nevidljivi avion F-117, posle šest godina ćutanja prihvato je da nešto više kaže o tom događaju.

Shvatajući koliko njegovo iskustvo može biti ubuduće korisno (kako Amerikancima tako i njihovim protivnicima), odlučio je da svetskoj zajednici poveri tajne svoje veštine.

Sve dosad nije bila objavljena jasna priča o okolnostima uništavanja jednog od najsavršenijih aviona na svetu. Postoji mnoštvo verzija događaja, ali se sve one tiču tehničkih pojedinosti. To je zaista prilično intrigantna tema – kako su to Srbi, naoružani starim sovjetskim protivavionskim raketama, mogli da obore najnoviji nevidljivi avion? Po mišljenju penzionisanog pukovnika Zoltana Danija, stvar nije samo u tehnici, već i u pripremi operacije.

Zoltan je komandovao 3. baterijom 250. brigade PVO koja je branila Beograd. Imao je radare, četiri protivavionska raketna uređaja S-125 (po zapadnoj klasifikaciji – Sa3, u svakom po četiri rakete), i sve to nije predstavljalo nikakvu ozbiljniju pretnju neprijateljskim bombarderima. Barem su tako smatrali natovci koji su slali svoje avione da bombarduju srpske objekte, uzdajući se u savremena sredstva neutralisanja srpske PVO. Srbi u početku nisu pružali naročito aktivan otpor vazdušnim napadima, jer su prvo hteli da prouče taktiku i tehničke slabosti neprijatelje. Tako su već kroz tri dana od početka kampanje, 27. marta, „neočekivano“ oborili F-117 – avion koji je u svetu reklamiran da je faktički neranjiv.

Po Zoltanovim rečima, on nije gajio iluzije u vezi tehničke nadmoći protivnika, i zato je odabrao da ne dejstvuje otvoreno protiv bombardera, otkrivajući položaje svojih radara i raketa, već da «zalegne u zasedu», vrebajući povoljnu priliku za sigurno obaranje neprijateljske letelice.

Kako ističe Strategy Page, ta operacija očito pokazuje da u savremenom ratu stručan komandir može organizovati uspešan otpor čak i pomoću zastarelog oružja. Pri tom nije zgoreg spomenuti da uništavanje F-117 predstavlja samo najpoznatiji slučaj iz Zoltanove karijere. U stvari se njegova jedinica više puta istakla tokom tog rata, osujetivši mnoštvo vazdušnih napada, oborivši i oštetivši nekoliko aviona. Natovcima nije uspelo da unište nijedan radar ili lanser iz sastava Zoltanove baterije.

Zoltanova metoda

• Pod komandom srpskog pukovnika bilo je oko 200 vojnika. Znao je svakog od njih, i u svakog od njih se sasvim mogao pouzdati. Mnogo pre početka bombardovanja redovno je vršio uvežbavanje da bi svaki vojnik i oficir baterije savršeno ovladao poverenom mu tehnikom.

• Shvatajući da će ga uz postojeći stupanj natovskog elektronskog izviđanja razgovori radio-vezom brzo demaskirati čak i pre nego što ga opaze neprijateljski radari, Zoltan je organizovao sistem kablovske veze. Naredbe je katkad morao slati pomoću kurira. Međutim, te su metode odigrale važnu ulogu – natovci nisu znali gde je smeštena baterija pošto je «nisu čuli».

• Srpski radari i lanseri stalno su menjali borbene položaje. Deo osoblja je stalno bio zauzet pronalaženjem mesta za novi položaj jedinice, a takođe pripremom za njeno prebacivanje. Baterija je za 78 dana koliko su trajala bombardovanja prevalila preko 100 kilometara.

• Za Srbe su radili špijuni. Oni su dežurali kraj vazduhoplovne baze u Italiji, i kada su iz nje poletali bombarderi, telefonom su o tome izveštavali Beograd. Mreža posmatrača postojala je i u samoj Srbiji. Oni su takođe saopštavali putanje leta natovskih aviona.

• Mnogo pre početka natovskih bombardovanja Zoltan se potrudio da prikupi što je mogao više saznanja o avionu F-117. Proučavao je sve što je moglo da se nađe – članke u novinama i časopisima, glasine o karakteristikama samog aviona. Ti podaci su mu pomogli da tako razmesti radare da bi mogli uočiti «nevidljivog». Na koji način – pukovnik nije rekao. Poznato je da radare nije držao stalno uključene, već ih je nakratko uključivao samo u nužnom trenutku, da ih natovski avioni opremljni sistemom «avaks» i podržani avaksima ne bi primetili i naveli na njih lovce.

• Određivanje cilja i otvaranje vatre odigravali su se u poslednjem trenutku, kada je avion proletao u blizini baterije. To je omogućavalo Zoltanu da napada iznenada, ne ostavljajući protivniku šansu da manevrom izbegne raketu. Uostalom, F-117 je, i pored svih svojih «nevidljivih» vrlina, bio prilično trom i spor avion. On fizički nije mogao da izvede oštar manevar i izbegne protivavionsku raketu ispaljenu sa malog rastojanja. Kada su Srbi oborili «stelt», on se nalazio na samo 13 kilometara od raketnog uređaja.

• Najzad, Zoltan je, po njegovim rečima, uneo izvesne izmene u konstrukciju rakete koje su joj omogućile bolje navođenje na nevidljivi avion. Koje su to izmene – Srbi nisu želeli da otkriju, istakavši da su one još uvek državna tajna.

Još jedan značajan činilac koji je uslovio uspeh operacije obaranja F-117 predstavljala je loša taktika natovskih vojnih zapovednika. Oni su upućivali F-117 bez pratnje i nisu menjali putanju letova. Oboreni avion je tom putanjom leteo već četvrti put zaredom, i to je srpskoj protivvazdušnoj odbrani omogućilo da se dobro pripremi za uspešan «lov».

Kad zastarela oprema predstavlja prednost

Srpski vojni stručnjaci zajedno sa Zoltanom su dobro poučili F-117 i odlučili se da ga prate različitim radarskim sistemima. Tako su Srbi u ovom lovu ostvarili nesumnjivu tehničke prednost. Neke srpske raketne baterije bile su opremljene starim dugo-talasnim radarima niskih frekvencija koje su mogle da lako otkriju „nevidljivog“. Kao što je poznato, radar uočava avion registrujući radio-signal odbijen od njega. Savremeni radari koriste kratke talase sa visokom frekvencijom signala. Međutim, u slučaju «stelta» kratke talase raspršuju izlomljenje ivice trupa aviona tako da ga je nemoguće opaziti – ta je tehnologija zasnovana upravo na čudnovatom obliku aviona.

Međutim, za dugotalasne radare (niske frekvencije) takav oblik aviona nije prepreka i radar ga lako otkriva. Takvi radari nisu previše precizni, ali zato «vide» svaki veći objekat u vazduhu. Sem toga, kako je već rečeno, F-117 ne odlikuju velika manevarska sposobnost i velika brzina, što ga čini idealnim ciljem za stare protivavionske raketne sisteme sa radarima niske frekvencije.

Zoltan više nije mogao da obori nijedan «stelt». Čim je alijansa izgubila taj avion, komanda je preduzela mere za sprečavanje sličnih situacija. F-117 više nisu leteli sami – pratili su ih lovci naoružani raketama HARM (koje se navode po signalu radara). Avioni su počeli da menjaju putanje leta, i Srbi više nisu mogli da im postave «zasedu»... Ali takva upotreba aviona je bila vrlo neefikasna jer su teško pronalazili ciljeve koje su trebali da gađaju na zemlji. Osim toga predstavljali su vrlo lako uočljiv cilj jer su leteli grupno pa ako ne  vidite F-117 vidite njegove pratioce čime se gube sve prednosti nevidljivog kao faktor iznenađenja.

Uostalom, to nije ništa oduzelo od slave penzionisanom pukovniku. On je već ušao u istoriju kao čovek kome je pošlo za rukom da obori nevidljivi avion i da Amerikancima nanese mnogo veći udarac nego što je obaranje odnosno gubitak jednog savremenog aviona.

Prilikom jedne od „prijateljskih poseta“ Komandantu NATO avijacije, predstavljen je pukovnik Zoltan i posada koja je oborila F-117. Tom prilikom NATO komandant se sa svima rukovao i čestitao im na uspehu rekavši: „Gospodo čestitam vam na vašoj uspešnoj odbrani, ali ste mojoj zemlji naneli veliku štetu jer se F-117 verovatno više neće proizvoditi“.

Pukovnik Zoltan i njegovi raketaši su odmah posle završetka agresije na našu zemlju odlikovani, ali se Tadić tada na funkciji ministar odbrane potrudio da sve te heroje poput Zoltana ekspresno penzioniše. Po nalogu svojih zapadnih mentora on je otišao i korak dalje. Rasformirao je kompletnu službu za „elektronsko izviđanje i protiv elektronska dejstva“. U pitanju je neka vrsta obaveštajne službe, jer se radi o službi koja kontroliše vazdušni prostor zemlje, prati vazduhoplovstva susednih zemalja i potencijalnih neprijatelja, otkriva i guši radare…. Pored toga ova služba prati i presreće sve komunikacije u našem etru i veze ambasada sa svojim matičnim državama. To znači da smo sada potpuno otvorili svoj vazdušni prostor, jer je cela komanda rasformirana. Njen komandant pukovnik Vujić koji je NATO-u za vreme bombardovanja zadavao velike probleme prevremeno je penzionisan, dok su ostaci te službe, odnosno oprema stavljena na tender. Pre par godina prodat je avion „Jak 40“ koji je imao specijalno instaliranu opremu za radarsko ometanje i radarsko osmatranje. Ostala su nam još dva helikoptera “Mi 8“ koja imaju sličnu opremu i koja su takođe stavljena na tendersku prodaju. To znači da naša država neće imati nikakvu kontrolu u vazdušnom prostoru a i neće imati mogućnost praćenja veza stranih ambasada. Taj luksuz sebi ne dozvoljavaju ni banana države pa se to nikako ne može okarakterisati kao reorganizaciju Vojske već kao njeno svesno uništavanje.

Bez te službe ni pukovnik Zoltan ne bi mogao da prati i lovi „nevidljivog“, jer gore pomenuta komunikacija bila je upravo sa tom službom. Ono što NATO nije mogao da postigne na bojnom polju odradili su Naši „državnici“ poput Tadića, Koštunice, Dinkića… U državi koju vode takvi lideri Zoltan, Vujić i ostali pravi stručnjaci i patriote nemaju posla. Danas je pukovnik Zoltan postao pekar i radi u svojoj maloj pekarskoj radionici praveći kore za pitu, da se preživi.    

Srpska politika

  Štampa