Predhodna strana

Razgovor nedelje: Drago Hedl, novinar

Na tragu zločina

Svako ima svoj izbor. Izabrao sam kritičku distancu i počeo da se bavim temom ratnih zločina koje su počinili Hrvati

Novinar Drago Hedl je i u najtežim, ratnim vremenima, kada je vlast od novinara tražila patriotizam a ne profesionalizam, ostao veran osnovnim postulatima novinarstva. Isteran iz „Glasa Slavonije” jula 1991, Hedla ratne prilike nisu omele da kao saradnik splitskih listova istražuje zločine koje su hrvatske snage počinile nad civilima, prevashodno Srbima, u Osiječko-baranjskoj županiji. Za uzvrat trpi pretnje domoljuba koji ga optužuju da skrnavi domovinski rat. Ipak, njegovi tekstovi mnogima vraćaju veru u pobedu pravde, a ove godine doveli su i do pritvaranja Branimira Glavaša, nekadašnjeg komandanta odbrane a zatim i gradonačelnik Osijeka.

Hedlu je priznanje za otvaranje osetljivih tema odao Međunarodni centar za novinarstvo, pa smo razgovarali u Osijeku uoči njegovog puta u Vašington, gde će 15. novembra primiti prestižno priznanje u čijem obrazloženju piše da je nagradu zaslužio za „izvrsnost u novinarstvu”. Hedl želi da veruje da je pravosuđe Hrvatske na putu da završi posao koji je on kao novinar počeo pre 15 godina i nada se da će uskoro pisati putopise a ne teme koje „izazivaju nesanicu i mučninu u želucu”.

Pretili su Vam smrću, nosite glavu na poslužavniku dok istražujete zločine počinjene nad Srbima u Osijeku i okolini tokom rata. Šta vas motiviše?

– Niko ne može da kaže da je nešto morao da čini, svako ima svoj izbor. Mogao sam, poput kolega, da se priklonim vlasti, da je glorifikujem. Izabrao sam kritičku distancu i počeo da se bavim temom ratnih zločina koje su počinili Hrvati. Frustrirala me je politička floskula koja je bila i deo političke prakse u Hrvatskoj, a koju je izrekao predsednik Vrhovnog suda Hrvatske, najviši pravni autoritet u državi, rekavši da su Hrvati vodili odbrambeni rat, stoga nisu mogli da čine zločine. Znao sam da to nije tačno. Nizom tekstova dokazao sam da su i Hrvati, bez obzira na to što su bili žrtve agresije i vodili odbrambeni rat, učinili stvari koje ne služe na čast onome za šta su se borili. Detaljno sam istražio ono što se događalo u sredini u kojoj živim. Jeste Osijek tokom rata teško živeo, ali nije junaštvo izvoditi ljude iz podruma i kuća, odvodili ih na obalu Drave i likvidirati, kako bi iskazali „domoljublje”. Moje pisanje je mnoge iritiralo, posebno ljude koji su bili umešani u zločine, a koji su bili i visoko pozicionirani u hrvatskoj politici.

Kako ste uverili počinioce zločina da progovore o egzekucijama?

– Istraživao sam predanja koja su kolala gradom i došao do zastrašujućih saznanja da to nisu bili usamljeni ekscesi, pa se neko oteo kontroli ili iz očaja ili želje za osvetom počinio zločin. Postojao je plan nekolicine ljudi i pojedinaca u hrvatskoj vojsci koji su to sistematski sprovodili. Razotkrivanje zločinaca ne umanjuje ono što su činili istinski hrvatski domoljubi koji su časno branili zemlju. Jedan deo njih shvatio je rat kao priliku u kojoj je sve dozvoljeno. Neki su to iskoristili da „naplate” stare račune, drugi su ljude iz ćefa odvodili iz njihovih kuća i likvidirali samo zato što su „naopakih krvnih zrnaca”. U Osijeku je tada vladala sumanuta ideja da Srbima treba poslati poruku, pa su ubistvom desetak viđenijih Srba drugima dali znak da odu. U tome su, na žalost, delimično i uspeli.

Nije li teško posle raskrinkavanja počinitelja živeti u sredini gde neki u vama vide heroja, a drugi najgoreg izdajnika?

– Mnogo je više onih koji me podržavaju, doduše tiho, u prolazu me potapšu po ramenu i kažu: „Nastavite tako, nemam dovoljno hrabrosti da stanem glasno uz vas”. Čini se da je više onih koji prete jer su bučni, halabukom kompenzuju manjinski položaj u društvu. Većina želi da se to raščisti, jer dok se ne budu imenom i prezimenom identifikovali svi oni koji su zločine činili, do tada će grad nositi hipoteku zločina.

Izgledalo je da Glavašu nikad neće biti određen pritvor, a onda mu je dopušteno da izbegne hapšenje i naizgled dobrovoljno ode u zatvor?

– Glavaš je od procesa napravio estradnu predstavu. On do poslednjeg dana nije verovao da će mu odrediti pritvor. Smatrao je da njegova harizma i snaga još tolika da mu niko ništa ne može. Bilo mu je zgodno da bude žrtva, da se prikaže kao meta staljinističkih i inih progona, kako bi što više politički profitirao. Prevideo je težinu optužbi i dokaza koje je policija tokom godinu dana otkrila. Glavaš je verovao da će mu Šeks, Sanader, možda Mesić, pomoći da se izvuče. Išlo mu je dobro dok sudije nisu bile sklone da potpišu nalog za njegovo pritvaranje, jer je i među njima dosta onih koji misle da bi se time zamerili Glavašu i nomenklaturi na vlasti.

Tako je Glavaš, iako okrivljen za teška nedela, otišao na Svetsko fudbalsko prvenstvo, otvarao svoju veb stranicu i objavljivao iskaze svedoka, svakodnevno bio u medijima, koristio priliku da bude na naslovnim stranama. Vodio je kampanju praćenu žestokom retorikom prema premijeru Sanaderu i Vladimiru Šeksu, predsedniku Sabora, uveren da će snaga njegovih napada onemogućiti potez kojim bi potvrdili da on nije žrtva političke harange. Prevario se, ofanziva nije ispala najbolja odbrana, iako je u jednom trenutku izgledalo da istraga gubi konce, svedoci su bili zastrašeni, pretilo je da će se Glavaš izvući. Onda je policija temeljnim radom napravila „porodični album” u kome je precizirala ko, kad i na koji način pritiska svedoke.

Državni tužilac Mladen Bajić učinio je veliku grešku što u startu nije tražio pritvor za Glavaša, pustivši ga da se brani sa slobode. Uvideo je grešku i tek u trećem pokušaju uspeo da izdejstvuje Glavaševo pritvaranje. Presudno je uticala međunarodna zajednica, tačnije Evropska komisija koja je intervenisala kod Sanadera i upozorila ga da se vrlo loše gleda na tu sudsku farsu u Hrvatskoj. Sanader je odmah „kao građanin” izjavio da je zabrinut zbog stanja sudstva u državi; usledilo je groteskno ponašanje vlasti – saborska komisija koja odlučuje o imunitetu poslanika u roku od 24 sata donela je potpuno suprotnu odluku nego prethodnog dana, isto i Županijski sud u Osijeku. Dakle, politika im je rekla da prestanu s tom lakrdijom. Dobro je što su dokazi koje policija ima toliko su čvrsti, ima mnogo svedoka, pa će se Glavaš sad teško izvući.

Prvi ste objavili intervju sa ključnim svedokom Glavaševih zločina Krunoslavom Fehirom, koji je time i sebe poslao na optuženičku klupu?

– Fehir je u vreme „slučaja garaža” imao svega 16,5 godina. Tada, kada su svi pametni roditelji svoju decu sklanjali iz rata, njegov otac Josip doveo ga je u rat, u Branimirovu postrojbu. Krunoslav me je pozvao i rekao da s time više ne može da živi i progovorio je. Za razliku od Glavaša, on se pokajao, izvinio porodicama žrtava, iako je utvrđeno da nije on ubio Čedomira Vučkovića, koji je mučen u garaži i umro od trovanja kiselinom iz akumulatora koju je bio prisiljen da popije.

Fehira je policija morala da dislocira iz Osijeka. Jeste li pomislili da odete iz Osijeka?

– Nikada, rođen sam u ovom gradu i tu ću ostati. Moj odlazak iz Osijeka predstavljao bi predaju. Znam da je Glavaš jednom razmatrao postoji li pravna mogućnost da me proglasi nepoželjnim građaninom i deportuje iz Osijeka.

Sada ste svedočili protiv Glavaša. Omča se steže?

– Ima nade za pravdu, a zanimljivo je da Glavaš štrajkom glađu reaguje na istragu o likvidacijama na Dravi, tvrdeći da s tim nema nikakve veze, čime je nehotice potvrdio da ima veze sa likvidacijom Vučkovića i ubistvima sumpornom kiselinom u garaži. Slučaj „selotejp” je serija ubistava na Dravi – građane su odvodili u Dubrovačku ulicu u Osijeku, tukli, maltretirali, onda sproveli na Dravu, pucali u potiljak i bacali u reku. Radoslav Ratković je to preživeo i u istrazi ispričao šta se događalo u Dubrovačkoj ulici. Pronađeni su izvršioci zločina, pripadnici samostalne uskočke satnije, jedinice koja je obavljala likvidacije.

Oni svojim iskazima terete Glavaša kao nalogodavca za ubistva. Saterani su u ćorsokak, jer je Glavašu bliska osoba tokom rata, njegova sekretarica Gordana Getoš-Magdić, sve priznala i uputila policiju na trag ko su ostali akteri. Uhapšena su šestorica a četvorica su priznala učešće u likvidacijama. Jedan od njih je i sam umalo bio žrtva; on je pucao u Ratkovića i promašio dva puta, tačnije dva puta su ga pogodili u isto mesto u obraz i metak je izašao kroz vilicu, povreda nije bila smrtonosna. Glavaš je odredio da se kazni onaj ko je promašio Ratkovića, za opomenu drugima. Vezali su ga selotejpom i poveli put Drave, ali ga je Dino Kontić, jedan od šestorice uhapšenih, pustio da pobegne jer nije hteo da puca „u hrvatskog vojnika”. Toliko o monstruoznosti mehanizma tih likvidacija.

Otkrili ste da je postojala „metodologija likvidacija”?

– Bili su organizovani u tzv. trojke. Jedinica je bila podeljena na tri segmenta, jedni su odvodili ljude iz kuća, drugi sprovodili torturu u Dubrovačkoj, a treći likvidacije. U trojci za likvidacije uvek su bila dva stalna pripadnika samostalne uskočke satnije, a treći nije znao šta ga čeka. Na obali Drave bi mu gurnuli oružje u ruke i rekli: „Pucaj”. Kao obred inicijacije, dokaz lojalnosti pripadnosti jedinici. Slučaj dopisnice „Politike” Snežane Berić dokazuje da su ljudi privođeni Glavašu, u Dubrovačku ulicu. Berićeva je imala sreću, kako sam čuo, da je Milošević telefonirao Tuđmanu, što joj je spaslo život. Mada je i Glavaš u jednom intervjuu tvrdio da ona njemu treba da zahvali jer joj je spasao život. Time je priznao da je bio gospodar života i smrti. Likvidacije uglednih sugrađana Srba trebale su da upozore druge; Glavaš je u intervjuu „Slobodnom tjedniku” 1991. rekao da se te srpske napasti treba osloboditi. Očito je postojao program „redukcije broja Srba”, a kako nisu mogli ništa da učine onima koji su bili s druge strane rovova, svetili su se onima koji su bili „pri ruci” u Osijeku, iako nisu ništa nažao učinili.

Hoće li za naših života te rane biti zaceljene?

– To je moguće samo ako pravda bude zadovoljena i svi inspiratori, organizatori i izvršioci zločina budu osuđeni. Ako pravda ne stigne nalogodavce zločina, bojim se da bi nas ponovo mogla stići zla sudbina. Iz ovog rata je ostalo mnogo toga što na obe strane stvara frustracije i vapi za sudskim epilogom. Ako se bude rešio „slučaj Osijek”, uz u najvećoj meri rešen „slučaj Gospić” i otvaranje „slučaja Vukovar”, jer Merčep će biti uskoro aktuelizovan, ostaju još Sisak, „Oluja” i „Bljesak”, čime bi na najvažnijim punktovima gde su se u Hrvatskoj dešavali zločini – pravda bila zadovoljena. Isto je potrebno učiniti i u Srbiji i u Bosni. Velika je odgovornost na aktuelnim rukovodstvima sve tri države do to isteraju do kraja. Ukoliko to ne urade, bojim se da će biti propuštena velika šansa.

Svetlana Vasović-Mekina

Hrvatski paradoksi

Kad Srbin dobije pomilovanje

Smanjenje kazne za godinu dana Dragiši Čančareviću podiglo je prašinu, ali se malo ko zapitao zašto je osuđen na osnovu lažnih dokaza

ZAGREB, 4. novembra od našeg stalnog dopisnika – „Čim jedan Srbin bude pomilovan počinju afere!” Tu neskriveno ljutitu rečenicu izgovorio je juče predsednik RH Stjepan Mesić na pitanje novinarke Hrvatskog radija zašto je Dragišu Čančarevića, osuđenog za ratni zločin, pomilovao za godinu dana zatvora i kada će konačno Komisija za pomilovanja početi da radi transparentno.

Mesić je takođe rekao: „Očito postoji želja da Srbi ne mogu biti pomilovani. Oni koji tako misle neka pokrenu to pitanje preko onih institucija koje imaju inicijativu za zakonsku regulativu, da se kaže da Srbe ne možemo pomilovati, bez obzira na okolnosti nakon što su osuđeni za bilo koji zločin. To će u Evropi biti pozdravljeno pljeskom! Srbe treba isključiti iz pomilovanja, slažete li se s tim?”

Dragišu Čančarevića, bivšeg policajca, nedavno su u prilogu Dnevnika zagrebačke Nove TV nazvali „krvnikom iz Borova Sela”. Čančarević je, podsetimo, u vreme mirne reintegracije istočnih delova Hrvatske postavljen za načelnika četvrte policijske stanice u vukovarskom kvartu Borovo Naselje, a 1999. godine je uhapšen i osuđen na 13 godina zatvora pod optužbom za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, odnosno da je 1991. kao istaknuti pripadnik srpske milicije „dopuštao nepoznatim osobama da zarobljenike tuku, fizički i psihički zlostavljaju”, te da je i lično maltretirao dvojicu zarobljenih. Vrhovni sud mu je kaznu smanjio na 10 godina, a Mesić ga je nedavno pomilovao za još jednu godinu.

Međutim, to nije kraj, a ni suština ove tipične ratne priče s prostora Hrvatske. O njoj govori pismo predsednika Građanskog odbora za ljudska prava iz Zagreba Zorana Pusića, koje objavljuje najnoviji „Feral”, baš na dan kada je Mesić prozvan zbog svoje odluke o ublažavanju kazne Čančareviću.

Pusić, naime, zamera Novoj TV što se tako prizemno sručila na Čančarevića, a da nije ni pogledala o čemu se tu radi, odnosno da je – i po njegovom dubokom uverenju – dotični u stvari nevin osuđen, na osnovu očigledno lažnih dokaza. Cela ova prašina, dodajmo, i podigla se zato što je Čančarević posle Mesićeve odluke o delimičnom pomilovanju najavio iz zatvora da će podići tužbu protiv svedoka zato što su ga lažno optužili.

Da ne bi bilo nedoumice, Zoran Pusić detaljno podseća i navodi dokumente o čemu se ovde radi. Tako je svedok Krešimir Strganac na suđenju izjavio da poznaje D. Čančarevića, jer su zajedno radili u policijskoj stanici u Dalju 1990. i 1991, gde su zajedno išli u patrole, ali je iz radne knjižice optuženog vidljivo da on nikada nije radio u Dalju, što je potvrdio i načelnik te policijske stanice iz tog vremena Željko Vajda.

Nadalje, svedok Tomislav Kilić, koji ga je najteže teretio, na pitanje kako je prepoznao Čančarevića objasnio je kako mu je došla policija u kuću, pokazala mu sliku Čančarevića i rekla mu da je to čovek koji ga je maltretirao. Inače, Kilić je osuđen na 12 godina zatvora zbog ubistva radi pljačke u Osijeku. Treći svedok Marinko Bertić teretio je Čančarevića takođe zbog navodnog maltretiranja u Dalju i tvrdio kako je protiv njega podneo krivičnu prijavu policiji u Donjem Miholjcu 1993. godine, ali takva prijava nigde ne postoji. Takođe je tvrdio da poznaje optuženog, jer je s njim 1975. godine radio u kombinatu Borovo, ali je D. Čančarević tada imao – 14 godina i išao u osnovnu školu.

Na osnovu takvih „dokaza” Dragiša Čančarević je osuđen kao ratni zločinac i u zatvoru čami još od 1999. godine, a hrvatska javnost se uzbudila pošto mu je predsednik države smanjio kaznu, a on najavio tužbu protiv lažnih svedoka.

Radoje Arsenić

Haški dokumenti protiv Glavaša

Zlostavljanja u „crvenoj kasarni”

Hrvatskoj dostavljena dokumentacija o zločinima počinjenim nad zarobljenim vojnicima JNA i Srbima u osječkoj kasarni

Zagreb, 01. novembra od našeg stalnog dopisnika – Dok bivši „gospodar rata” u Osijeku Branimir Glavaš čami u zagrebačkom pritvoru, pred domaću javnost izlazi sve više detalja o krvavim zbivanjima u najvećem slavonskom gradu tokom 1991. godine, kojima je osnovni ton i takt davao upravo Glavaš. Tako današnji „Globus” otkriva da dokumentacija haških istražitelja u vezi s Glavašem, koja je nedavno dostavljena Hrvatskoj, govori o zločinima koji su te godine počinjeni nad zarobljenim vojnicima JNA i srpskim civilima u nekadašnjoj osječkoj „crvenoj kasarni”.

Tu kasarnu hrvatske snage zauzele su 15. septembra 1991. godine i u njoj zarobile vojnike i civile koji su se tu sklonili. Koliko ih je bilo i šta se s njima dešavalo do danas se službeno ne zna, ali više svedoka ispričalo je haškim istražiteljima o mučenjima i drugim ratnim zločinima koji su tamo počinjeni. „Crvena kasarna” zatim je služila kao sedište i skladište Glavaševoj specijalnoj jedinici BOB (Branimirova osječka bojna), u koju su dovođeni srpski civili iz grada i okolnih mesta. Hrvatski komandant te kasarne bio je i Šimun Bubalo, otac sadašnjeg osječko-baranjskog župana Krešimira Bubala, koji je na tu funkciju došao uz pomoć Glavaša.

Šta se sve dešavalo u bivšoj „crvenoj kasarni” tek će se saznati, jer na osnovu dostavljenih dokumenta iz Haga uskoro predstoji i domaća istraga o tome. Glavaš iz svog pritvora već poručuje kako je i to „sve izmišljeno”, a da su svi zarobljenici u njoj imali „bele čaršave i televizore”, dok su hrvatski vojnici navodno „spavali na podu”.

Kako je u stvarnosti izgledala ta Glavaševa „velika briga” za zatočene i nove detalje iz istrage objavljuje najnoviji „Nacional”. Tako je uz pomoć četiri bivša pripadnika Specijalne uskočke satnije, koji su odlučili da pred istražiteljima „otvore dušu”, i tadašnje Glavaševe sekretarice Gordane Getoš (njen otac Andrija, povratnik iz emigracije, bio je tada šef vojne tajne službe SIS u Osijeku i vrlo blizak Glavašu) potpuno rekonstruisan mehanizam zločina kojim je rukovodio lično Glavaš.

Najkraće prepričano, Glavaš je oformio tajnu jedinicu SUS na čelu s povratnikom iz emigracije Ivicom Krnjakom (do 1967. bio oficir JNA i zatim emigrirao u Belgiju), koja je u svom sastavu imala tzv. kiler vod (vod za likvidacije), čije je pripadnike određivao lično Glavaš. Delovali su u tri trojke, tako da jedni za druge nisu znali, a međusobno su se poznavali samo po nadimcima. Jedna trojka je, po nalogu Glavaša (koje je prenosila Gordana Getoš), privodila srpske civile, druga trojka ih je u kući izbeglog Srbina u Dubrovačkoj ulici mučila, a treća trojka odvodila na obalu Drave, vezivala lepljivom trakom i ubijala. Ta „ubilačka” trojka imala je dva stalna člana (Stjepan Bekavac zvani Buše, koji je umro odmah posle rata, te sada uhapšeni Dino Kontić), a likvidator je uvek bio novi član koji nije znao šta će morati da uradi dok mu u ruke ne bi dali specijalnu pušku „MGV long rajfl” kalibra 22 i naredili da ubije žrtvu. Bila je to neka vrsta inicijacije novog člana SUS-a. Ako bi se pokolebali, zapretili bi im da će i oni „plivati Dravom” ukoliko ne izvrše naredbu, a o nesretnim žrtvama govorili bi im da su antidržavni elementi, pripadnici KOS-a ili da, navodno, navode minobacačku vatru po Osijeku.

Zanimljiv je i detalj da je policija po anonimnoj prijavi 2002. godine uhvatila Ivicu Kranjaka u krivolovu na jelene, a u pretresu kuće koju je dobio od vlasti pronađeno je i oružje bez dozvole, među kojim i navedena specijalna puška iz koje su ubijani srpski civili. Međutim, tada se još niko nije usudio da protiv njega pokrene i proces zbog ubijanja Srba, ali je odgovarao za ubijanje jelena.
 

Radoje Arsenić

Zbog ratnih zločina nad Srbima u zapadnoj Krajini

Uhapšen Šefik Alić

Po nalogu Tužilaštva BiH priveden pomoćnik komandanta bataljona „Hamze”, specijalne jedinice 505. Bužimske brigade

BANJALUKA, 2. novembra od našeg stalnog dopisnika – Klupko ratnih zločina koje su nad Srbima počinile jedinice Petog korpusa bošnjačke Armije BiH jutros je počelo da se odmotava: postupajući po nalogu Tužilaštva BiH, pripadnici Agencije za istrage i zaštitu uhapsili su u Bužimu osobu sa inicijalima Š. A. Dobro obavešteni izvor „Politike” tvrdi da je reč o Šefiku Aliću (38), pomoćniku komandanta za bezbednost bataljona „Hamze”, specijalne jedinice 505. bužimske brigade.

Hapšenje Alića izazvalo je veliko nezadovoljstvo meštana Bužima i susednih sela, koji su u znak protesta blokirali magistralni put koji od ove opštine u Cazinskoj krajini vodi prema Bosanskoj Krupi.

Izvor našeg lista navodi da je Alić uhapšen u vezi sa ratnim zločinom koji su „Hamze” počinile 4. avgusta 1995. godine. Reč je o ubistvu četvorice zarobljenih pozadinaca 33. brigade Banijskog korpusa nekadašnje Srpske vojske Krajine. Tada su u rejonu Suve međe, između Dvora na Uni i Novog Grada, „Hamze” zarobile Mirka Devetaka, Radu Stamboliju, Peru Boromisu i Dušana Bašića. Ovaj zločin, kao i neke druge, „hamze” su ovekovečile video-snimkom.

Na snimku, o kojem je „Politika” ranije pisala, vide se zarobljeni srpski vojnici okruženi „hamzama”, među kojima se posebno isticao Tefik al Harbi, mudžahedin iz Sudana. Zatim slede scene maltretiranja, a na kraju su u krupnom planu beživotna tela Devetaka, Stambolije, Boromise i Bašića. Njihovi posmrtni ostaci do danas nisu nađeni. Nije pronađeno ni telo zastavnika Vojske Republike Srpske Radeta Rogića, koga su, takođe, najpre zarobile, a zatim ubile „hamze”. Rogića je, potvrđuje snimak, ubio Harbi.

Zločini Petog korpusa Armije BiH, kojim je komandovao general Atif Dudaković, dospeli su u žižu javnosti krajem leta. Tada su, podsetimo, obelodanjeni snimci na kojima se vide „hamze” i hrvatske „crne mambe” kako se iživljavaju nad Srbima koji su iz Hrvatske, pod naletom Hrvatske vojske i Armije BiH, bežali u Republiku Srpsku. Posle toga emitovan je i snimak na kojem Atif Dudaković naređuje da se u zapadnoj Bosanskoj krajini pali sve što je srpsko. Nedugo zatim, u javnost je dospeo i snimak na kojem komandant 503. brigade Petog korpusa Armije BiH Hamdija Delalić – izdajući naredbu za napad na protivničke položaje – vojnicima kaže da ne biraju sredstva „samo da se neprijatelj porazi”. Pored klanja nožem, žicom, čakijom i zubima, Delalić je – na pitanje jednog vojnika da li mogu i silovati – odgovorio: „Na sve imate pravo. Na sve.”

Izvor našeg lista, insistirajući da ostane anoniman, kaže da će idućih dana, najverovatnije, uslediti hapšenja i drugih oficira i vojnika Petog korpusa, osumnjičenih za ratne zločine nad Srbima, ali i nad vojnicima i civilima Autonomne pokrajine zapadna Bosna, na čijem čelu je bio Fikret Abdić. Od njega saznajemo da se nekolicina Abdićevih pristalica, uprkos tome što ih je kao zarobljenike evidentirao Međunarodni komitet Crvenog krsta, nikad nije vratila svojim kućama.

B. Marić

  Štampa