Predhodna strana

Haška švaleracija

Da li prikupljeni dokazi protiv “jataka Ratka Mladića” mogu da zadovolje apetite Karle del Ponte, ili će samo poslužiti kao zabava čitalaca ovdašnjih tabloida

Posle dugog skrivanja od javnosti, ne bi li se sačuvale državne i druge službene tajne, sudnica broj 3 u beogradskoj Palati pravde, u Drugom opštinskom sudu, otvorila je svoja vrata i za širu publiku. Onu koju zanima proces protiv navodnih jataka Ratka Mladića, bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba. Ali, samo nakratko. Dok se ne proceni koliko će time država biti ugrožena. 

Suđenje je, zapravo, počelo iz početka, čitanjem optužnice. Jovo Đogo, penzionisani pukovnik Vojske Republike Srpske – ili SR Jugoslavije, po sopstvenom priznanju – i njegovi pomagači optuženi su da su pomagali u skrivanju svog ratnog druga i komandanta Ratka Mladića. Da su mu iznajmljivali stanove po Beogradu, vozili ga automobilima, kupovali mu hranu, telefonske kartice, novine, pošto je za njim Okružni sud u Beogradu raspisao poternicu, u maju 2002. godine. Time su, kako navodi optužnica, počinili krivično delo pomaganja učiniocu krivičnog dela. Mladić je, inače, proglašen učiniocem zato što se nije odazvao pozivu Karle del Ponte da je poseti u glavnom gradu Holandije, u kome ga čeka optužnica da je izvršio genocid i zločine protiv čovečnosti i običaja rata. Već samo izjašnjavanje optuženih jataka sudski je proces pretvorilo u javnu zabavu i relaksaciju za čitaoce tabloida.

Tako je, recimo, optuženi Stanko Ristić rekao da je dva stana u Ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu iznajmio zbog švaleracije i partija karata, pošto je njegov stan za to suviše mali a bio je i poplavljen. Nije precizirao koje su se (kartaroške) igre igrale u tim stanovima. A nije ni znao, tvrdi, da je za Mladićem uopšte i raspisana poternica. Stankov sin pak, Predrag Ristić, ispričao je kako sa celom pričom nema nikakve veze pošto “živi na farmi, sa kozama”. Optuženi Borislav Ivanović, opet, bio je još duhovitiji. Ratka je Mladića, reče, video samo na kalendaru.

Priča je, ipak, mnogo ozbiljnija od ovoga. Iako se optuženi sprdaju sa optužnicom, a sprdaju se zato što znaju da su dokazi protiv njih poprilično tanki. Ni u jednom stanu nije pronađen nijedan otisak prsta Ratka Mladića, nijedna njegova vlas, nijedan nezavisni svedok – komšija, čistačica zgrade, prodavac u lokalnoj bakalnici – nije ga smestio u bilo koji od nabrojanih stanova. Iako je, verovatno, odbegli general u njima zaista boravio, ali problem je sa sudom što su za takve tvrdnje potrebni i čvrsti dokazi.

Jedina stvar, zapravo, koju tužilaštvo ima jeste priznanje jednog od okrivljenih, Marka Lugonje, penzionisanog oficira Vojske RS, da je početkom septembra 2002. godine Ratko Mladić pet-šest puta boravio u njegovom stanu. Mladića je, kaže Lugonja, sakrio u dogovoru sa Zdravkom Tolimirom, Mladićevim glavnim “bezbednjakom”. Jednom prilikom, rekao je takođe Lugonja, sa Mladićem je bio i prvookrivljeni, Jovo Đogo. Takvom tvrdnjom Lugonja je osporio jedan deo Đogove odbrane.

Još od samog hapšenja Mladićevih jataka ostalo je nejasno zašto su oni uopšte i hapšeni. Umesto da su držani pod prismotrom, pa da padnu kolateralno, zajedno sa odbeglim generalom kada s njim stupe u kontakt. Takva je, makar, uobičajena praksa u ovakvim situacijama. Ovako, uverljivijom se čini teza po kojoj proces protiv navodnih jataka za cilj, zapravo, ima zadovoljavanje Karle del Ponte i demonstraciju rešenosti da se okonča slučaj Mladić.

Ne sme se zaboraviti još jedna falinka ovako konstruisane optužnice – krug je Mladićevih pomagača sveden na nekolicinu penzionisanih oficira tuđe vojske (VRS), i podoficira naše vojske. I pred njima je, kao, čitava država nemoćna. U stvari, pre bi se reklo da je tužilaštvo svojim tvrdnjama pokušalo da namiri i vuka i ovce; da namiri apetite međunarodne zajednice (pokretanjem samog procesa), ali i da zaštiti od javnih čerečenja one koji su svojim (ne)činjenjem učestvovali, na različite načine, u dovođenju slučaja Mladić u ovo stanje. Na kraju krajeva, u tužiočevoj priči nisu ni spomenuti čelnici sadašnje i prethodne vlade, kao ni čitave postpetooktobarske garniture. Političke, vojne i policijske. Koja za Ratkom Mladićem nije ni tragala dok on nije nestao. A međunarodna zajednica odlučila da do kraja zaoštri zahteve za izručenje Ratka Mladića, pošto im se prethodna glavna zvezda, Slobodan Milošević, nepovratno izmigoljila.

Izvodi iz prigovora na optužnicu Jova Đoga

“Možete mi odmah izreći i kaznu”

NIN donosi najzanimljivije delove prigovora na optužnicu Jova Đoga, u kome pored ostalog on traži pokretanje krivičnih prijava protiv ministra policije Dragana Jočića i direktora BIA Radeta Bulatovića, jer su “svesno pokušali da u pogrešnom pravcu vode postupak od posebne važnosti za državu”.

U najmanju ruku, vrlo je problematično i postojanje krivičnog dela koje mi se stavlja na teret. Naime, opštepoznata je činjenica da u ovoj državi ne postoji bilo kakva ni krivična prijava, a pogotovo ne postoji izrečena presuda protiv generala Ratka Mladića. Ako to nije bilo moguće za vreme nenarodnog režima pokojnog Slobodana Miloševića, valjda bi to bilo učinjeno dolaskom Vojislava Koštunice na čelo Vlade Srbije, kada je konačno došlo do uspostavljanja pravne države i vladavine prava. Ako to nije učinjeno u to vreme, više je nego očito da se general Mladić smatra nevinim, pa samim tim ne može se govoriti o krivičnom delu vezanim za pomoć njemu. (...)

Prilikom vođenja istrage istražni sudija i OJT nisu preduzeli za istragu bitne radnje kao što je pribavljanje zvanične, celoj javnosti poznate i bitne dokumentacije kao što je:

- Izveštaj VBA dostavljen i prezentiran od strane ministra odbrane Vrhovnom savetu odbrane iz januara 2006. godine, u kojem su izneseni svi podaci i izvršena rekapitulacija kretanja generala Mladića od jula 1995. godine pa na dalje.

- Nisu pribavljeni zvanični izveštaji najviših državnih organa dostavljeni Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. (...) Da su ove činjenice uzete u obzir, videlo bi se:

- Da je general Ratko Mladić od 1996. godine pa do polovine 2002. godine imao zvaničnu zaštitu VJ i u okviru te zaštite povremeno koristio više vojnih objekata, što znači da je imao zvaničnu zaštitu najvećeg vojnog i političkog rukovodstva SRJ i RS. (...)

- Iz tih dokumenata vidi se da je general Mladić do kraja marta 2002. godine bio aktivni oficir VJ, kada je penzionisan u činu general-pukovnika. Čitavo to vreme primao je platu aktivnog oficira. Da li činjenica da je tadašnji predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, sadašnji predsednik Vlade Republike Srbije, govori o tome da je lično bio pretpostavljeni generalu Mladiću? (...)

Iz napred navedenih izveštaja, kao i izveštaja BIA i MUP-a, koji su radili na ovom slučaju, proizlazi da je navodno general Mladić od početka 2002. godine pa do 01.06.2002. godine, koristio i celo vreme bio u vojnim objektima u mestu “Stragari”, kao i na objektu “Cer” na Divčibarama (koji je u to vreme bio komandno mesto Prve armije i jedan od najzaštićenijih objekata VJ – što će se kasnije pokazati kao vrlo bitno). Kako je moguće da lica za koje je Okružni sud u Beogradu u predmetu br. 23/02 od 08.05.2002. godine dana 09.05.2002. godine, dostavio MUP-u R Srbije, Sekretarijatu u Beogradu, Odeljenju za potrage i naredio izdavanje poternice za okrivljenim Ratkom Mladićem, privođenje istog istražnom sudiji tog suda, što je i navedeno u ovoj optužnici, kako je moguće da se general Mladić u tom momentu a i posle toga nalazio u pomenutom objektu? Sa tom činjenicom bio je i upoznat najviši vojni i državni vrh. Da li je istraga utvrdila zašto ti nalozi Okružnog suda nisu realizovani, ko je mogao sprečiti njihovu realizaciju, ko je to i zbog čega učinio? Da li je iko postavio pitanje u vezi toga i da li je neko zbog toga pozvan na odgovornost? Šta je Okružni sud koji je izdao te naloge učinio po tom pitanju?

Da li je istraga utvrdila kada je tačno general Mladić, na čiji zahtev, molbu ili naređenje napustio navedeni vojni objekat i pod kojim uslovima?

U dokumentaciji dostavljenoj istražnom sudiji od strane BIA i MUP-a, u koju smo ja i moja odbrana imali delimični uvid, a koji se delimično navode i u optužnici, navodi se da sam navodno ja dana 01.06.2002. godine iz vojnog objekta “Cer” na Divčibarama prevezao generala Mladića u vojni objekat Gardijske brigade u Beogradu, tj. u objekte najelitnije jedinice VJ, a odatle ga odvezao na drugu lokaciju. Kada bi to i bilo tako, da li se iko zapitao kako sam to ja, u to vreme pripadnik Vojske Republike Srpske, što praktično znači pripadnik strane vojske, mogao nesmetano i slobodno da ulazim u najzaštićenije objekte VJ? Čitavo to vreme, navodno sam koristio i menjao više vozila u vlasništvu VJ, kojima vršim prevoz generala Mladića. Ako bi to bilo tačno, kako je to moguće?

Da li je istraga utvrdila da je za obezbeđenje generala formirana jedinica za njegovo obezbeđenje, kao i obezbeđenje njegove porodične kuće i njegove porodice? Da li je utvrđena veličina i sastav te jedinice, kao i vreme od kada je ona zvanično postojala? Da li je utvrđeno da niko od okrivljenih u ovoj optužnici, osim Badnjar Saše, koji je bio njen zvanični pripadnik do momenta njenog zvaničnog postojanja, nije imao nikakve ni stvarne i formalne veze sa tom jedinicom? Da li je utvrđeno do kada su pripadnici te jedinice nastavili da obezbeđuju njegovu porodičnu kuću i njegovu porodicu i do kada su za svoj smeštaj koristili objekte u kasarni “Topčider”?

Da li je istraga uzela izjavu od Radeta Bulatovića, prvo u svojstvu savetnika za bezbednost predsednika SRJ, a kasnije u svojstvu direktora BIA, da li je on ili da li mu je poznato da je neko drugi ustupao generalu Mladiću informacije vezane za njegovu bezbednost, što je Bulatović po funkcionalnoj dužnosti morao znati, a ako jeste – ko, kada i do kada? (...)

Da li je istraga uzela izjavu od Zorana Stankovića, trenutno ministra odbrane, da li je on prvo u svojstvu lekara, a kasnije u svojstvu načelnika VMA, ili neko od njegovih saradnika, pružao medicinske usluge generalu Mladiću, a ako jeste: ko, kada i do kada? Ako nije uzela ta izjava, zašto nije? (...)

Sva lica okrivljena u ovoj optužnici uhapšena su na osnovu navodne izjave Miodraga Stanića, bivšeg pripadnika jedinice zadužene za obezbeđenje generala Mladića, navodno date pripadnicima MUP-a Republike Srpske. Navodnu izjavu MUP Republike Srpske dostavio je u “službenoj belešci: RS-MUP-UKP – strogo pov. 0206 od 17.01.2006. godine, a na osnovu koje je MUP Republike Srbije, Služba za otkrivanje ratnih zločina i na osnovu izveštaja BIA od 01-430 od 25.01.2006. godine, i označen stepenom tajnosti “državna tajna”, otpočeo krivični postupak i izvršio moje hapšenje i hapšenje ostalih lica iz ove optužnice. U vezi ovoga vrlo su bitne sledeće činjenice:

- Za čitavih šest meseci trajanja ove istrage, istražni sudija nije uspeo da pronađe ključnog svedoka niti da od njega pribavi izjavu, a na kojoj se zasniva čitav ovaj proces.

- Ničim nije dokazano stvarno postojanje ove izjave, njena autentičnost, niti okolnosti pod kojima je ona data.

- Istražni sudija i OJT, da su želeli, vrlo prostim radnjama su mogli utvrditi, prvenstveno na osnovu naredbi i evidencije nadležnih vojnih jedinica, da je navedeni “ključni svedok” Stanić Miodrag zvanično bio pripadnik jedinice za obezbeđenje generala Mladića do 31.03.2002. godine, do kada je ona zvanično postojala da je tada otišao na službu u VRS, gde se uredno javio na dužnost i gde je ostao na službi do 31.12.2005. godine. Da je to urađeno bilo bi jasno da svedok Stanić Miodrag nije fizički mogao biti prisutan na ova dva mesta u periodu koji se spominje u navodnoj izjavi, tj. od juna 2002. godine do marta 2003. godine. Nije istovremeno mogao biti na dužnosti u VRS, kako stoji u njegovim personalnim dokumentima, i u Beogradu. A, ako je to vreme stvarno bio u Beogradu, kako je onda pravdao odsustvo iz jedinice u kojoj se zvanično nalazio i ko je to mogao da mu obezbedi i na koji način? Iz obrazloženja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu o produženju pritvora okrivljenima K br. 1339/06 i KV br. 944/06 od 17.07.2006. godine nepojavljivanje ključnog svedoka Stanić Miodraga, a čije nepojavljivanje je bilo osnov za produženje pritvora, tada osumnjičenima, a sada okrivljenima, najbolje se vidi sva nemoć i lakrdija istražnog sudije i OJT u pokušaju objašnjenja svojih postupaka. (...)

Još bih obratio pažnju na činjenicu da je čitav predmet proglašen „državna tajna”. Da nije bezobrazno, bilo bi smešno. Za koga je to i zbog čega državna tajna? Pa svi zvanični organi, institucije i funkcioneri ubiše se da dokažu da sve informacije o generalu Mladiću, od njegovog rođenja pa do danas, njegove lične i personalne podatke, porodične, medicinske, kretanje u službi, mesto i vreme boravka ne po danima, već po minutama, dostave Haškom tribunalu ali i svim ostalim zainteresovanim stranama, prvenstveno članicama NATO pakta, njihovim ambasadama u Beogradu, ali i predstavnicima njihovih obaveštajnih službi. Niko to i ne krije, pak naprotiv, to se ističe u prvi plan i navodi kao primer „pune saradnje”. Šta to ima u ovom predmetu a da čak pre nego i u sud nije dostavljeno na napred navedene adrese? Za koga je to onda tajna? Moj odgovor je sledeći: Tajna je isključivo za poštene građane Srbije i sve patriote ove zemlje kako oni ne bi saznali pravu sliku o učesnicima u ovoj prljavoj farsi i lakrdiji, da ne bi saznali izdajničku ulogu kojima je još potreban imidž patriote u očima poštenih građana, da bi na taj način produžili i sačuvali svoju vlast. Samo lud čovek i bez trunke morala može pristati da mu se sudi pod takvim uslovima. Što se lično mene tiče, pod takvim uslovima ne morate me ni pozivati na suđenje, možete mi odmah izreći i kaznu. Normalno, maksimalnu. (...)

Slobodan Ikonić i Nikola Vrzić

http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2917&rid=3&id=7113

  Štampa