Predhodna strana

Sergej Georgijevič Kara-Murza: uoči izlaska knjige “Manipulacija svešću”

Dolazi doba procvata

Protivu Sovjetskog Saveza izveden je rat novog tipa, a glavno oružje tog informaciono-psihološkog rata bila je manipulacija svešću.

Dozvolite mi, pre svega, da Vam čestitam na, verujem, velikom naporu koji ste uložili da nam na razmeđu dva dramatična veka podarite tako analitički snažnu i veoma upečatljivim primerima i svedočanstvima potkovanu knjigu kao što je “Manipulacija svešću”. Šta Vas je, zapravo, nagnalo da se odlučite za pisanje ovog dela koje u mnogo čemu do tančina objašnjava bezočnu i lukavu političku igru koju razvijeni Zapad igra u odnosu na ostatak sveta?
– Krajem XX veka je protiv sovjetskog naroda, čije jezgro čine Rusi, izveden rat novog tipa. Glavno oružje tog informaciono-psihološkog rata bila je manipulacija svešću. Pokazali smo se sasvim bespomoćni protiv tog oružja. Ogroman narod je korak po korak podržavao ili ravnodušno primao promene koje su ne samo dovodile u opasnost i samo njegovo postojanje, već su protivrečile životnim interesima maltene svake porodice. Bilo je hitno potrebno tu pojavu spoznati i opisati. Iza nje stoji pretnja ne samo za naš narod, već i za sve narode Zemlje, uključujući i one koji sada naivno slave pobedu. Na to su mi drugovi ukazivali, i ja sam njihov nalog izvršio kako sam znao i umeo

Strategija hladnog krstaškog rata
• U svojoj knjizi ste na više mesta ukazali kako je vodećim zapadnim zemljama i njihovim satelitima poznatom metodom stalnog ponavljanja lažnih optužbi uspelo da vlastitoj javnosti nametnu sliku o Srbiji kao maltene najproblematičnijoj državi s kraja XX veka. To je učinjeno da bi se time opravdalo ne samo razbijanje socijalističke Jugoslavije, već i bezočno bombardovanje Srbije i u najnovije vreme očito komadanje njenih iskonski istorijskih teritorija. Kraj takvog odnosa prema Beogradu kao da se ne nazire?
– Na žalost, danas se u mišljenju vladajuće vrhuške Zapada pojavila patološka svetonazorna konstrukcija – hibrid neopaganskog mesijanstva i kompleksa izopštenika-lihvara. Svaki odblesak pravoslavlja takvoj je svesti omražen kao znak krsta. To može zaustaviti samo svest o stvaralačkoj i gipkoj sili koja će lihvaru stvoriti rizik velikih gubitaka, i istovremeno obraćanje razumu i savesti prosečnog zapadnog čoveka. Njegovi su razum i savest potisnuti, ali nisu uništeni.

Utopija “zlatne milijarde”
• Nije samo Srbija ugrožena. Vaša zemlja je i dalje, iako je samu sebe lišila imperskog nasleđa, predmet “misionarskog rada” najspremnijih i najvičnijih zapadnih stručnjaka za psihološki rat. Njima pomaže i domaća vrlo glasna “peta kolona”, i reklo bi se da se sadašnji vlastodršci u Kremlju prema takvoj, sve očiglednijoj smrtnoj opasnosti po zemlju i njenu budućnost, odnose dosta spokojno i bez vidljivije kontrastrategije?
– Sudeći po mnogim znacima, “sadašnji vlastodršci u Kremlju” došli su u duboki sukob i sa zapadnim “misionarima”, i sa njihovom “petom kolonom” u Rusiji. Tako ispada, a šta će biti dalje, videćemo. Njihova kontrastrategija je ona o kojoj sam već rekao. Njena delotvornost će narastati kako bude ozdravljala svest intelektualaca Rusije, a za njima i širokih masa. Jer, istrajnost masa mora biti dopunjena intelektom i stvaralačkim prilazom složenim, sasvim novim problemima i pretnjama.

• Pošto je u beogradskom časopisu “Ogledalo” krajem prošle godine već objavljen Vaš članak “Jezik i vlast” (u broju 53) koji je zapravo prerađeno poglavlje knjige “Manipulacija svešću”, kao i izuzetno povoljna ocena o kvalitetu i dometima te Vaše knjige (u broju 61), budite ljubazni i objasnite suštinu sociološke pojave i neposrednih misaonih operacija koje se mogu svrstati u ono što ste s pravom nazvali manipulacija svešću, u cilju promene političkog stava i ubeđenja ne samo jednog naroda, već reklo bi se i čitavih civilizacija.
– Pokazalo se da su na takvu manipulaciju najranjivije kulture onih nezapadnih društava koje su se, budući duhovno tesno povezane sa Zapadom, u procesu modernizacije previše prema njemu otvorile. Među intelektualcima tih zemalja uvek je bila jaka ne samo struja “zapadnjaka”, već je postojala i snažna komponenta “zapadnjaka” u svakoj ličnosti. Naše zemlje su se od kulturnog imperijalizma Zapada za izvesno vreme zaštitile antikapitalističkom ideologijom tradicionalnog društva, razvijenom na osnovu seljačkog svetonazora, prikrivenog marksizmom. Rok trajanja te zaštite istekao je 60-70-ih godina XX veka, a njen remont i modernizacija nisu izvršeni. Protivnik se, naprotiv, naoružao ogromnom rezervom naučnih saznanja koje su pribavili zapadni antropolozi proučavajući duhovnu sferu nezapadnih kultura i posebno sovjetskog društva. Tu prekretnicu u strategiji “hladnog krstaškog rata” Zapada mi nismo shvatili, novo oružje nismo poznavali, ranjive tačke svoje svesti nismo zaštitili. Nadam se da će zemlje Istoka proučiti iskustvo našeg poraza.

• “Ogledalo” u Srbiji ima mnogo pristalica i čitalaca među ljudima levičarskih ubeđenja, a takvih je, verujte mi, dosta, uostalom kao i u Rusiji, iako zvanična propaganda želi da nas uveri u suprotno. Kako Vi objašnjavate činjenicu da je levica danas, ipak, pretežno politički pasivna, ne samo u Rusiji, Srbiji, već i širom Evrope pa i sveta?
– Ja vidim dva razloga. Prvi je u krizi ideologija zasnovanih na postulatima Prosvećenosti i izvođenih iz mehanističke slike sveta, između ostalog i marksizma. Sovjetska ideologija koja je u početku sadržala naboj seljačkog kosmizma, izgubila je tokom krize urbanizacije taj plodni koren pod pritiskom istorijskog materijalizma. Sovjetska partijska inteligencija se okrenula evrokomunizmu. Socijaldemokratija se opredelila za spajanje s liberalizmom i izgubila sopstveni jezik, pošto je liberalizam na krizu svoje ideologije odgovorio “vraćanjem na ishodište”, neoliberalizmom kao agresivnom podvrstom zapadnog fundamentalizma. Drugi razlog je u tome što je agresivni neoliberalizam zbio zapadno društvo uzajamnim jemstvom pljačkaškog oduzimanja resursa Zemlje. Došlo je do privremenog blagostanja Zapada (sve do utopije “zlatne milijarde”), tako da je društvo postalo gluvo na ideje jednakosti i pravednosti, od kojih polazi levica. Ali, želim da istaknem da je kriza zahvatila levicu koja je razmišljala u pojmovima upravo evropske Prosvećenosti. U drugim kulturama ideje jednakosti i pravednosti nisu izgubile na snazi.

• Vi ste na više mesta u knjizi potanko objasnili koje su sve greške, na političkom, obrazovnom i ideološkom planu pravljene u bivšem Sovjetskom Savezu i zbog čega se ta, veoma složena državna tvorevina, pre 15 godina maltene srušila kao kula od karata, iako su samo koju godinu pre toga retki mogli i naslutiti tragičan kraj tako moćne i ogromne zemlje. Šta je, u krajnjoj liniji, bilo odlučujuće za propast SSSR-a?
– Ne bih rekao da se radi o greškama. SSSR je oslabila kriza one svetonazorne matrice na kojoj je sovjetsko uređenje bilo okupljeno i opravdano. Ta je kriza bila neminovna tokom modernizacije, ali je starija pokolenja nisu mogla shvatiti, pošto su razmišljala u okvirima pređašnje racionalnosti iz koje nisu mogla da “iskoče”. Nevolja je u tome što iskustvo katastrofe mi vrlo sporo pojmimo.

Rusija je neponovljiva
• Nedavno sam u listu “Zavtra” (sutra) pročitala zanimljivo mišljenje filosofa Aleksandra Zinovjeva, nekadašnjeg sovjetskog disidenta, a sadašnjeg velikog kritičara aktuelne ruske vlasti i čak branioca lika i dela Josifa Visarionoviča Staljina. Zinovjev, koga ste i Vi na stranicama svoje knjige “prozvali” zbog izjave da je, poput svojih kolega-disidenata iz kasne faze sovjetske države, “gađao komunizam a pogodio Rusiju”, danas kaže, potvrđujući gotovo sve Vaše teze, da je Sovjetski Savez i te kako bio dobar (garantovana radna mesta, besplatno socijalno i zdravstveno osiguranje, besplatno školovanje i niz drugih društvenih pogodnosti), obrušavajući se na Zapad i domaće petokolonaše koji, pošto su razrušili SSSR, sada pokušavaju da to isto učine i sa Rusijom. Kako Vi komentarišete ovakvu promenu mišljenja jednog od “klasičnih” sovjetskih disidenata?
– Kao što je i red za duhovno zdravog čoveka, Zinovjev je sa godinama postajao pametniji.

• Poznati književnik A. Solženjicin je nedavno na stranicama časopisa “Moskovske novosti” isto optužio zapadne zemlje da rade na uništenju Rusije. On je, kao što pamtimo, takođe bio sovjetski disident i dugo živeo u SAD. Šta je to, prema Vašoj oceni, na kraju krajeva izgleda otvorilo oči nekim poznatim “borcima za ljudska prava” iz sovjetske ere da danas ovako zorno kritikuju Zapad i ustaju u odbranu temeljnih vrednosti ne samo ruske države već, rekla bih, i svih dostignuća koja se mogu vezati za pojam “ruska civilizacija”?
– Kao prvo, na izmaku života svi bi želeli da se, koliko je moguće, pomire s istinom i ostanu u što boljem sećanju. U konkretnom slučaju Zinovjeva i Solženjicina deluje i njihov poseban temperament – oni strastveno poriču svaku savremenu realnost. Ne vidim neki poseban socijalni smisao u tome.

• Uprkos kritičkim tonovima koji se čuju sa levice, kojoj u Rusiji nesumnjivo i Vi pripadate, a i od grupe intelektualaca – nekadašnjih komunističkih otpadnika, utisak je da Vaša zemlja danas predstavlja obrazac oligarhijskog društva, sa šačicom super-bogataša i desetinama miliona puke sirotinje, čiji dnevni prihodi nisu dovoljni ni za golo preživljavanje, a kamoli život dostojan čoveka?
– Ne mogu se složiti. Rusija ne može biti obrazac za ma koga, njeno stanje je neponovljivo. I ono se ne uklapa u prostu formulu koju ste predložili. Život “dostojan čoveka” nikako ne određuju prihodi. Zar sveti mučenici nisu trenutke svog mučeništva proživeli dostojno? Naše društvo nije “oligarhijsko”, pošto oligarsi i uopšte “bogataši” u njemu čine marginalnu grupu, poput vanzemaljaca među nama.

• U vreme kad se vrednost bogatstva upisanog na ruskog naftnog “šeika” Romana Abramoviča ceni na više od 18 milijardi dolara i kad još 99 njegovih kolega super-bogataša “drmaju”, prema navodima američkog časopisa “Forbs”, sa oko četvrtinom ruskog nacionalnog bruto-proizvoda, mnoge moskovske stanice metroa su, čak i leti, pune prosjaka. Prema nekim statističkim procenama, u toj grupi nevoljnika je oko tri miliona građana. U SAD, istovremeno, kažu dobro upućeni, ima 35 miliona sirotinje. To je mnogo, ali ipak jedva iznad 1% ukupnog broja žitelja, dok u Rusiji (po zalihama svih ključnih mineralnih sirovina ubedljivo najbogatijoj zemlji sveta), ta brojka premašuje dva odsto...
– To nije pitanje, već zaključak. S njegovim prikrivenim smislom se ne slažem baš sasvim. Kao prvo, među našim ljudima koji prose milostinju ima vrlo malo pravih prosjaka. Naravno da ima i takvih, ali ni oni, kao ni lopovi, nisu izopšteni. Siromaštvo u Rusiji i siromaštvo u SAD su sasvim različite stvari. Po svom tipu se svakako približavaju – zarad toga su i “tržište i demokratija” - ali mislim da stvar neće doći do konvergencije. Sve se brzo menja.
Sadašnje stanje je anomalija.

• Moram Vam priznati da ni Srbija mnogo ne zaostaje za bratskom Rusijom, kad je reč o problemu iz prethodnog pitanja. Naime, prema podacima poljskog časopisa “Vprost” dv a najbogatija Srbina – tajkuni, Mišković i Karić, imaju bogatstvo koje se procenjuje na više od 2 milijarde dolara. To je, naravno, mnogo manje u odnosu na njihove ruske “pajtaše”, ali je zato strašno kad se zna da postoji više miliona ljudi koji žive sa mizernim mesečnim prihodim.

  Štampa