Predhodna strana

Dva pogleda na rusko-srpsko prijateljstvo

Kao što je poznato, prijatelji se u nevolji poznaju. Ako imaš probleme, prijatelji čim saznaju počinju da dejstvuju.

Neki krenu da glasno uzdišu preko telefona, izražavaju ti svoje saosećanje, prete tvojim neprijateljima pesnicom, istovremeno se vajkajući da ih jaki bolovi u trbuhu (zauzetost na poslu, hitne obaveze itd.) sprečavaju da dođu i podele sa tobom popola i napor, i opasnost, i nevolju i pobedu.

Pa šta mislite – ko je od njih pravi prijatelj?

Ovde je ključna reč – žrtva. Odrasli ljudi su obično vrlo zauzeti. Zato, da bi pomogli prijatelju u nevolji, najverovatnije moraju ponešto žrtvovati. Zbog toga je pravo prijateljstvo toliko dragoceno. I upravo zato je, što ste stariji, sve ređe.

A tek u oblasti međunarodnih odnosa! Tu je reč «prijateljstvo» već odavno sasvim izgubila smisao. Gospodin Tržište doveo je do trijumfa pojma «interesi». Moguće je da jednog dana taj pojam trijumfuje i u međuljudskim odnosima. Barem se ideolozi tržišta tome nadaju.
Ali, ima ljudi koji misle drugačije. Toliko drugačije da su spremni da se za to bore.

Rusko-srpsko prijateljstvo je postalo žrtva tržišnih odnosa, zajedno sa mnogim drugim «starim idealima». To se desilo oktobra 1993. godine kada je velika tržišna revolucija na tenkovima ušla u rusku politiku, konačno smrvivši otpor neistomišljenika. Od tada tržište i novac postaju osnovni zakoni ruskog života, potisnuvši u drugi i treći plan sve ostalo – čast, moralnost, pravednost i ostale sinonime dobra. Ne, te staromodne reči nisu konačno iščezle iz ruskog leksikona. Štaviše, lica na visokom položaju katkad ih koriste u zvaničnim govorima narodu. Ali, na žalost, samo kao reči. A realni život je sada podređen drugoj vrednosti čije ime je novac.

Upravo to demonstrira poseta kosovskog Albanca Ministarstvu inostranih poslova Rusije – nevidljiva ruka tržišta primorala je ruske činovnike da se sagnu, i premda s gadljivom grimasom, ipak izvrše traženo. Što je još gore, sada već u samom društvu raste hor «pragmatičara» proglašavajući trijumf «interesa» nad «prijateljstvom». U tom svetlu pristalice rusko-srpskog bratstva izgledaju vrlo snuždeno, i ne samo zbog svoje, spolja gledano, malobrojnosti, već i zbog svoje «ideološke zaostalosti». Dok progresivna civilizacija odabira «novac» i «interese», ti marginalci i dalje nešto mrmljaju o «prijateljstvu» i «dužnosti».

I zato se danas oštro postavlja pitanje – šta nam je dalje činiti s našim rusko-srpskim bratstvom? Da postiđeno zaboravimo na njega i ćutke trpimo nevidljivu ruku tržišta zajedno sa našim činovnicima? Ili da i dalje ostajemo pri svome?

Vreme nam je da najzad otvorimo oči – pitanje rusko-srpskog bratstva je danas političko. To znači da se samo «telefonskim saosećanjima» upućenim progonjenom srpskom narodu problem Kosova neće rešiti, Srbima nećemo pomoći – niti ćemo sopstvenu savest očistiti. Treba nešto delati – to znači preći sa retkih protestnih akcija na organizaciono-političke metode borbe. Ili se pošteno odreći svakog delovanja i ne vređati Srbe «telefonskim sažaljenjima». Ako si prostitutka, nemoj se praviti da si romantična devica sa promašenim ličnim životom.

Vreme je da najzad priznamo – ruska vlast u Srbima vidi samo jednu od karata u velikoj međunarodnoj igri. To je postalo jasno onog trenutka kada je predsednik Putin pitanje Kosova povezao sa pitanjem Abhazije. Samim tim on je prvi ponudio Zapadu cenkanje, u dotičnom slučaju sasvim neumesno. Štaviše – bogohulno s moralnog stanovišta. Kosovo i Abhazija su dva sasvim različita slučaja. Kosovo je srpska teritorija, srpska istorija, srpska svetinja koju su tek u nedavnom istorijskom razdoblju, zahvaljujući kratkovidosti jugoslovenskih vlasti, Albanci okupirali. Abhazija je iskonska teritorija Abhaza koji su tu živeli još u doba Starog Rima, i koja je posle rušenja SSSR postala objekat patuljastih ambicija «Gruzinske imperije». Albanska UČK je ratovala sa srpskim starcima, ženama i decom, Abhazi – sa regularnim gruzinskim vojnim formacijama koje su se srozale do pljačke, maroderstva i banditizma, i to u tolikoj meri da su odbile čak i svoje verovatne saveznike – abhaske Jermene, pa su čak i sami Gruzini prinuđeni da to priznaju.

A šta da kažemo o Pridnestrovlju, teritoriji naseljenoj Rusima koji nisu hteli da priznaju antiustavne beloveške sporazume? (tim sporazumima je rasturen SSSR)

Kakve se tu mogu povući paralele i analogije sa kosovskim Albancima? Nikakve. Kakvo je tu cenkanje moguće? Nikakvo.

Moguće je da Rusija oličena u svojoj vlasti vodi sa Zapadom nekakvu lukavu političku igru, moguće je da je prezauzeta da bi svojoj naciji objasnila svoje motive. Da, želeli bismo da za njeno delovanje nađemo nekakvo opravdanje, da bismo i dalje mirno živeli svoj lični život, dok se titani ruske diplomatije bore – ali je to jako teško učiniti.

Teško je zato što cara Nikolaja Drugog, kada je pre sto godina objavio Zapadu rat da bi zaštitio malenu Srbiju, nisu zaustavili ni razlozi isplativosti, ni realna perspektiva da u tom ratu pretrpi vojni poraz. Prijatelji se u nevolji poznaju. Prijatelji se u žrtvi poznaju. I podržavši volju svoga Cara masovnim dobrovoljačkim poletom, ruski narod je potvrdio da je istog mišljenja s njim. Odabrali smo lišavanje zbog uvrede svoje časti. E, to je bilo pravo rusko-srpsko prijateljstvo.

Teško je zato što novac prečesto postaje vrhovni prioritet našeg života. Odatle nije daleko ni do potpune ogavnosti – da počnemo prodavati sopstvenu decu, žene i majke. Da deca počnu popreko gledati svoje stare roditelje pošto im ne donose prihod. Da ratnici koji čuvaju naše međe umesto na dužnost počnu da misle na svoj «interes», i da po njihovoj logici prelazak na stranu neprijatelja postane «interesantniji» sa stanovišta dobara obećanih za izdajstvo. Da korupcija postane norma – ne više zakulisno-stidljivo već zvanično. Bulažnjenje, bezumlje? Ali, novac mozga nema. Sam on ne zna kamo vodi one koji za njim idu. Novac i tržište moraju biti podređeni granicama unutar kojih su umesni – to su granice najbliže pijace i susednog računovodstva. Izlazeći van tih granica, novac i tržište postaju smrtonosni nosioci zla. I onaj ko ustane da ih zaustavi, postaće njihova žrtva.

Mi Rusi smo trpeljiv narod. Možemo dugo da trpimo kada nas šikaniraju. Možemo dugo trpeti glad, lišavanja i oskudicu u svakodnevnom životu. Radije smo lojalni vlasti, opraštajući joj velike i male greške. Ali jedno ne možemo trpeti – da šikaniraju, ne nas već našeg prijatelja. Da naša vlast nama naočigled izdaje i prodaje one kojima smo obećali svoje prijateljstvo i bratsku zaštitu. E, tu realno možemo ustati, pokoravajući se sopstvenoj savesti i ne mareći za argumente razuma. I zato dok još nije kasno ruska vlast mora da razmisli o svom ponašanju na spoljnopolitičkoj areni.

Uostalom, dok pišem ove redove, osećam se dvojako. Da, bilo bi to lepo kada bi se vlast odjednom «predomislila». Ali, život pokazuje da oni gore žive svojim životom i ne osvrću se na one dole. Zaslepljeni su opsežnošću sopstvene delatnosti. Sebe smatraju nezavisnima od ma čijeg mišljenja, primajući glasove negodovanja odozdo kao zujanje komarca, kada nagonski želiš da ga prignječiš i zaboraviš. Ne možemo gajiti nadu u dobru volju vlasti, premda su čuda moguća.

Treba da načinimo sopstveni izbor – ili savest, ili novac. Treba da radimo i borimo se, pošteno iznoseći svoj cilj – ili da se odreknemo borbe i prestanemo da se pravimo da se borimo.

  Štampa