Predhodna strana

Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji

Premda njegove preporuke tek slede, više je nego jasno da je Ahtisarijeva misija doživela krah. Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji. Jedan od uticajnijih među njima, publicista Misha Glenny, u poruci bivšem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju 07. decembra tako kaze, “Ozbiljno sam zabrinut situacijom oko Kosova… među nama budi rečeno, Martijev učinak duboko me je razočarao.”

Piše: Srđa Trifković

Ima zlobnika koji Vojislava Koštunicu podrugljivo nazivaju “legalistom”, uz implikaciju da je njegovo insistiranje na poštovanju slova i duha zakonskih odredbi prevaziđeno i neprimereno “politici kao umetnosti mogućeg” kako ju je razumeo i vodio npr. pokojni Zoran Đinđić. U natezanju između njega i dela “međunarodne zajednice” oličenog u Martiju Ahtisariju oko budućnosti Kosova i Metohije, međutim, “legalizam” se pokazao kao veoma efikasan element odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa.

Stav da rešenje problema mora da bude u skladu sa međunarodnim pravom, sa UNSB 1244, sa Poveljom UN i  Helsinkijem 1975, može biti relativizovan samo uz saglasnost Srbije. Ahtisari i njegovi nalogodavci to naravno znaju, ali su se isprva pravili kao da se radi samo o sitnoj, neprijatnoj formalnosti. Njihovo ponašanje podseca nas na savet Josipa Broza sudijama u SFRJ da se ne drže zakona kao pijan plota.

Ahtisarijev nezgrapni pokušaj da “isporuci” Srbe ukazuje da su vašingtonski i briselski scenaristi izabrali pogrešnu osobu za taj posao. On se posredničke uloge prihvatio kao već deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije, svojim angažmanom u okviru Međunarodne krizne grupe. Već na startu pokušao je da ubedi Koštunicu da, tobože, zaista želi da pomogne Srbiji da se reši “tog problema” (Kosova) glatko i bezbolno, jer – naravno – svesni smo da je Srbija de fakto već izgubila južnu pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima.

Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogrešnim signalima koje su tokom proteklih šest godina on i “međunarodna zajednica” dobijali od zapadnih diplomata u Beogradu i od male ali uticajne konklave “prozapadnih” zvaničnika i analitičara u Srbiji. Oni su istovremeno tvrdili da će Srbija da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list (uslovna nezavisnost, međunarodne garantije za prava manjina, obećanja o ubrzanom priključenju EU itd.) – i zdušno zagovarali takav ishod.

Da je Srbija legla na rudu, Rusija i Kina bi glatko prihvatile koreografisano rešenje  u Savetu bezbednosti jer niko na Ist Riveru ne bi bio veći katolik od pape, tj. veći Srbin od samih Srba. Po tom scenariju, problem bi bio rešen do kraja ove godine svečanim primanjem još jednog dela bivše Jugoslavije u “međunarodnu zajednicu”. Za scenariste manje je bitno šta bi Kosovo bilo  (međunarodni protektorat, EU-NATO kondominijum, ili buduća pokrajina Velike Albanije) već šta ono više ne bi bilo: deo Srbije. 

Uverenje da je takav scenario savršeno realan pothranjivao je, između ostalih, i Vuk Jeremić, glavni spoljnopolitički savetnik predsednika Borisa Tadića i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Džona Kerija  novembra 2004. godine. On je u Vašingtonu 18. maja 2005. godine svedočio pred Kongresom da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Međutim, prilikom tog svog boravka u nezvaničnim razgovorima Jeremić je uveravao američke sagovornike da je suština zadatka iznaći formulu da se gorka kosovska pilula obloži šećernim prelivom  kako bi je Srbija lakše progutala – i da se istovremeno spreči da Radikali politički profitiraju od takvog ishoda.

Suočen sa Koštunicinom nespremnošću da prihvati navedene polazne pretpostavke, Ahtisari je pokušao da ga privoli na razgovore u četiri oka. Svestan mogućnosti Ahtisariju svojstvenih intriga i manipulacija koje bi pristanak na takve aranžmane mogao da prouzrokuje, Koštunica je insistirao da svi susreti budu zvanični, uz vođenje zapisnika i uz prisustvo savetnika. Usledili su bečki pregovori koji su propali jer drukčije nije ni moglo da bude: Albanicima je nagovešteno da je ishod ionako zacrtan, pa nisu imali razloga da ozbiljno pregovaraju.

Činjenica  da je Ahtisari morao da pomeri rok prvobitno postavljen za kraj ove godine ima ogroman psihološki i politički značaj: kao što analitičari međunarodnih odnosa dobro znaju, najsigurniji način nedonošenja neke odluke jeste odugovlačenje njenog donošenja. Tek sada zagovornici nezavisnog Kosova sa zakašnjenjem sagledavaju da je postavljanje čvrstih rokova  bila velika greška, pogotovu s obzirom da nemaju spreman “scenario B”.

Dodatni za sada nerešiv problem im predstavlja čvrst stav Rusije da neće podržati ma kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti koja ne bi bila prihvatljiva Srbiji. Pitanje je da li bi podrška Moskve bila toliko čvrsta da su SAD dopustile mogućnost da Kosovo posluži kao presedan za Pridnjestrovlje, Abhaziju, Juznu Osetiju i Nagorno-Karabah; ali posto je jasno odbio takvu mogućnost, zvanični Vašington nije dao Putinu nikakv motiv da se ponaša kao što bi se Jeljcin ponašao jednu deceniju ranije. Što se tiče Kine, pak, Peking je svestan da bi pružanjem podrške nezavisnom Kosovu postupao u korist svoje štete, tj. pripomogao stvaranje presedana koji bi ubuduće i te kako mogao da se primeni po pitanju Tajvana, Tibeta ili Sinkjanga.

Agim Čeku je početkom decembra izneo svoj scenario “B”: skupština Kosova će proglasiti nezavisnost bez obzira šta UN odluče i zatražiće bilateralno priznanje po modelu Slovenije, Hrvatske i BiH. Problem je u tome što Evropljani zaziru od takvog rešenja, čak i oni (Velika Britanija i Nemačka, na primer)  koji se zalazu za nezavisnost. Plan B ne može da se primeni ukoliko ga ne podrži EU kao celina. Neke zemlje članice već su jasno izrazile protivljenje takvom rešenju – Španija, Portugalija, Grčka, Rumunija i Slovačka – što otežava saglasnost o priznanju u Briselu. Vašington neće olako pokušati da zaobiđe Savet bezbednosti ukoliko bi to bio uzrok razdora sa Evropom: Vašington i te kako računa na njih za sanaciju u Avganisatnu i za predstojeći dezangažman iz Iraka.

Nasuprot zaprepašćujućem defetizmu predsednika Borisa Tadića, kako sada realno stoje stvari Kosovo neće postati nezavisno. Gg. Server, Bugajski, Lantoš, Bajden ili Holbruk, Njujork Tajms, Vašington Post i zapadni medijski « mejnstrim » zagovaraće svakakve pritiske i obećanja, ali ni posle 21. januara ništa se bitno neće izmeniti. Ni posle izbora Srbija neće popustiti, Rusija neće promeniti stav, a Albanci neće da odustanu od onog šta im je obećano od strane onih faktora u « međunarodnoj zajednici » koji nikada nisu posedovali pravo ili ovlašćenja da im takva obećanja daju. Iz Prištine sada prete novim nasiljem, ali te pretnje samo pothranjuju stav da Kosovo nije spremno ni za šta. Kako ruski ambasador u UN reče svojim zapadnim kolegama 13. decembra, “vi ste možda spremni da popustite pred ucenama Albanaca, ali mi nismo.”

Kada se sagleda stvarna slika na svetskoj sceni, negde početkom februara 2007. imaćemo konačno priliku za pokretanje istinskih pregovora. Ne znamo kakav će biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora: ishod ostaje nepoznat do samog kraja.

Ahtisarijeva misija je propala, a njegovi mentori i navijači postaju sve nervozniji. Navedimo primera radi veoma indikativno vajkanje Miše Glenija bivšem ambasadoru  SAD u Beogradu Viliamu Montgomeriju, u poruci od 7. decembra : “Ozbiljno sam zabrinut za situaciju oko Kosova… među nama budi rečeno, Martijev učinak duboko me je razočarao.” 

Eto nam još jedne dobre vesti…

Slobodanka Borojević
E-Mail: ckcuboba@yahoo.ca  
http://serbianna.com/columns/borojevic/

  Štampa