Predhodna strana

Debakl “Druge Rusije”

Iako najavljen kao “rođenje opozicije” Putinu, protestni skup u Moskvi je pokazao da ona zapravo i ne postoji

Za petnaest meseci vlast u Rusiji biće promenjena, objavili su lideri “Druge Rusije” na mitingu nazvanom “Marš nezadovoljnih”, održanom ovih dana u Moskvi. Manifestacija je bila najavljena kao šetnja ulicama grada, ali je zabranjena s obrazloženjem da će zaustavljanje saobraćaja poremetiti ionako veoma otežan saobraćaj u Moskvi. Dozvoljeno je održavanje mitinga na dva trga. Pošto su organizatori objavili da neće poštovati zabranu i obećali dolazak svojih brojnih simpatizera iz mnogih gradova Rusije, vlast je po čitavoj planiranoj trasi postavila miliciju. Čitav kvart gde su se demonstranti okupljali bio je opkoljen autobusima i kamionima, a bio je, kažu, spreman i vodeni top. Umesto kolone demonstranata na trgu su se pojavile pristalice nekoliko malih opozicionih partija, ukupno oko 2 000 ljudi. Ispostavilo se da je milicionera bilo četiri na jednog!

Tom krajnje raznovrsnom paradom u kojoj su učestvovale partije sa potpuno različitim programima – od krajnje levih do krajnje desnih – rukovodili su , lider “Ujedinjenog građanskog fronta”, Mihail Kasjanov, bivši predsednik Putinove vlade, a sada vođa Narodno-demokratskog saveza, Vladimir Riškov, vođa Republikanske partije, Edvard Limonov, vođa nacional-boljševika, i Irina Hakamada, bivši ministar za mali biznis. I dogodilo se ono što se i moglo očekivati kad se napravi koalicija “labuda, raka i štuke”: od ultralevih, ultradesnih i ultraliberala (kako je duhovito prokomentarisao jedan politički komentator) – došlo je najpre do sitnih čarki među učesnicima, a onda i do tuče.

Milicija nije morala ništa da radi – sami opozicionari su joj dovodili izgrednike da ih hapsi! Dok je govorio Kasparov, u rukama nacional-boljševika pojavio se stari plakat, njihov zaštitni znak sa parolom: “Staljin, Berija, GULAG”, koji su članovi partije pozdravili tradicionalnim “Hajl, hajl!”. Kasparov ih je odmah nazvao “provokatorima”, a Limonov je stisnutih zuba posmatrao kako im drugi učesnici otimaju plakate i predaju ih miliciji. Ostali plakati bili su novijeg datuma – “Putine, popij 210 Po” (polonijum 210), “Dole nekrofili iz Kremlja”, “Ne, satanskim izborima”, “Mi mrzimo vladu”.

Sitne čarke trajale su sve dok Kasparov nije predložio da se krene u šetnju do obližnje metro stanice – i jedini od lidera to zaista i uradio. Kasjanov je odmah, okružen telohraniteljima, ušao u svoja blindirana kola, a Irina Hakamada se sama progurala do svog automobila. Zbunjeni demonstranti su se rasuli, a deo nacional-boljševika, uvređen zbog oduzetog plakata ili možda nezadovoljan neprincipijelnom koalicijom, sačekao je Kasparova i gađao ga šahovskim figurama uz povike da politika nije šah. Uhapšeno je nekoliko desetina demonstranata.

O svemu su vrlo detaljno izveštavali državni mediji, mada je Kasparov na početku izjavio da ne očekuje da na televiziji vidi da se skup uopšte dogodio. Oni kojima je to posao odmah su shvatili da će slika sa takvog događaja biti mnogo štetnija za opoziciju nego što bi to bilo prećutkivanje.

Iako najavljen kao “rođenje opozicije”, protest je zapravo pokazao da ona i ne postoji. Najveće opozicione stranke uopšte nisu učestvovale, a dogovor među malim strankama (nijedna nema više od tri odsto glasača) sa tako velikim programskim razlikama jednostavno je nemoguć. To je najbolje objasnio Nikita Belih, lider Saveza desnih snaga, koji je svoje neučestvovanje objasnio time da ne želi da se udružuje protiv nekoga, već za nešto. “Čak i kad bi dobila vlast, takva opozicija ne bi znala šta će s njom – počele bi svađe, rasprave u kojima bi pobedio najjači, ali ne intelektualno nego fizički. To Rusiji nije potrebno.”

Petnaest meseci pre željene smene vlasti opozicija je pokazala da nema šta da ponudi. Zvučna imena Garija Kasparova i Mihaila Kasjanova teško da mogu da privuku glasače. Za Kasparova važi uverenje da je rusofob, američki čovek, da ide u Vašington po svoje mišljenje. On to, uostalom, i ne krije. Kad god se vrati iz Amerike, uredno obaveštava javnost gde je bio, s kim je razgovarao i ko će ga podržati kad reši da ruši Putina. Wegove političke ambicije još uvek nisu jasno definisane i izgleda da je potpuno zadovoljan gromkim izjavama koje često daje zapadnim novinarima.

Ni Kasjanov, bivši predsednik vlade, ne može se smatrati čovekom koji je ozbiljno krenuo u rat za promenu vlasti. Još uvek samo opipava teren. Wemu je sigurno sasvim jasno da nadimak “Miša tri odsto”, koji je dobio kao prvi ministar, dovoljno govori o odnosu eventualnih glasača prema njemu. I, još gore, taj nadimak nije pao s neba – u Kremlju još ima mnogo ljudi koji u svakom trenutku mogu i da dokažu njegovu ljubav prema novcu i luksuznim dačama u Podmoskovlju, i koji se neće ustručavati da, ako zatreba, to i urade. Ako se doda i činjenica da “kontrolni paket Kasjanova ima Amerika” (Mihail Leontjev, politički analitičar), šanse su mu ravne nuli.
Irina Hakamada, kao član prve liberalne vlade, ima imidž hrabre žene, vrlo je čest gost državnih televizija, ali joj se ne oprašta učešće u kriminalnoj privatizaciji Rusije. Uostalom, i sama je nedavno izjavljivala da je politika više ne zanima. Podrška na brzinu nastalom opozicionom pokretu više je neka vrsta stava nego stvarne želje za učestvovanjem.

Opravdanja da nije bilo dovoljno vremena i iskustva da se organizuje protest, teško da će zadovoljiti glasače. Svi oni koji su nezadovoljni današnjim stanjem stvari rado bi ga menjali, ali za nešto konkretno. Promena radi promene ne odgovara nikome.

Pored problema lidera, ruska opozicija ima i problem ideje. Za razliku od vlasti, koja je tokom poslednjih godinu dana u obliku takozvanih nacionalnih projekata obećala rešavanje najvažnijih problema društva, opozicija, osim što zna da joj sadašnje stanje ne odgovara, nema nijedan program oko koga bi okupila glasače. Borba protiv Putina u zemlji u kojoj on ima podršku 80 odsto glasača teško da može biti motiv za okupljanje.

Dve hiljade ljudi na trgu ipak nisu prava mera nezadovoljstva vlašću. Pre su merilo sposobnosti političara i dokaz činjenice da ruski narod nema iskustvo vođenja politike na ulicama. Uostalom, na manifestaciji odavanja počasti novinarima koji su poginuli u Rusiji tokom poslednjih 15 godina okupilo se oko 50 ljudi, a za vreme puča 1991. godine Beli dom je branilo njih oko 150 000. U Moskvi koja ima gotovo 15 miliona stanovnika! Zato brojke ne govore ništa. Ali je sasvim sigurno da opozicija sa nekoliko liberalnih parola i neartikulisanom željom da s Putinom ode i njegov način upravljanja zemljom, neće dovesti na vlast grupu koja sebe naziva “Drugom Rusijom”.

Ljubinka Milinčić - NIN

  Štampa