Predhodna strana

Nikola Pašić drugi

Kakav deda - takav unuk

Četnik Nikola Pasic II: "Moj deda je uvek bio više naklonjen ideji „južne pruge”, Moravske doline i Soluna, nego onoj „Principove” Bosne."

Specijalno za „Politiku” - Nedavno (10. decembra) navršilo se osam decenija od smrti Nikole Pašića (1845-1926), jednog od najistaknutijih političara i državnika u istoriji Srbije i Jugoslavije. U znak sećanja na popularnog Baju, kako ga je narod zvao, Tanjug i „Politika” objavili su knjigu „Nikola Pašić: Moja politička ispovest”, koja je zainteresovala čitaoce u zemlji, ali i iseljenike koji zive hiljadama kilometara daleko od otadžbine. Među njima su i oni retki rođeni u Pašićevo pozno životno doba, u prvim decenijama prošlog veka. Jedan od njih je i Bajin najstariji unuk, imenjak Nikola Pašić koji duže od pet decenija živi u najvećoj kanadskoj metropoli Torontu. Dete Pašićevog sina Radomira-Rada Pašića i Grkinje Katarine Zotos, razvedenih tek što je Nikola izašao iz pelena, uveliko je, napunivši krajem novembra 88 godina, nadživelo slavnog dedu. Pastorak diplomate, školarac internacionalac, oksfordski đak i diplomac, begunac iz Banjičkog logora, pripadnik pokreta otpora Dragoljuba Draže Mihailovića, izbeglica u Evropi, Kanađanin – advokat i javni beležnik, predsednik emigrantske Srpske nacionalne akademije i „akademik srpskog pomirenja”, zagovornik novog pisanja i učenja otadžbinske istorije i, ovom prigodom najvažnije... unuk slavnog deda-Baje.

Pašićeva pozicija uvek je uključivala zaštitu srpskog nacionalnog korpusa

• „Uz’o deda svog unuka, metn′o ga na krilo”, da li je bas tako bilo?

– Kao deca-pastorci diplomate Dragomira Kasidolca, brat Vladislav i ja smo u ranom detinjstvu, između dva svetska rata, duže živeli u evropskim metropolama (Rim, Brisel, Bukurešt, London) nego u Beogradu. A kad smo rasli u srpskoj prestonici deda Nikola je retko dolazio u našu kuću. Radije smo mi odlazili u njegovu. Razume se, u uzrastu od pet, šest, sedam godina nismo s njim mogli da razgovaramo „državnički” ozbiljno. Sećam se da smo ga jednom upitali da li bradu drži ispod ili iznad pokrivaca. Čitavu sedmicu se „nervirao”, jer „nije znao” gde mu je brada. Imao sam samo sedam-osam godina kad je umro. Brat i ja koračali smo pored kovčega.

• Dedin lik negujete i njegovo delo proučavate čitavog života?

– Nosim dedino ime s najvećom ljubavlju ne samo kao njegov unuk već i zato što je on doista bio najbolji srpski državnik. Vasa Kazimirović, autor dvotomne studije „Nikola Pašić i njegovo doba” konstatovao je, povodom dokumentarnog filma o dedi koji je režirao Miomir Miki Stamenković, da se „Komunistička partija Jugoslavije trudila da Pašića izbriše iz kolektivne svesti naroda i kao rodoljuba i kao tvorca države”.

• „Antipašićevci” zameraju Vašem dedi da je „uvođenjem” Srbije u Kraljevinu SHS i potonju Jugoslaviju napravio kardinalnu istorijsku grešku. Ko je u pravu?

– Tako rezonuju oni koji istoriju izvrnuto čitaju. Pašićeva pozicija uvek je uključivala zaštitu srpskog nacionalnog korpusa. Međutim, da bi i tadašnja demokratska opozicija bila zadovoljena, Krfskom deklaracijom jasno je tražena federalna država Srba, Hrvata i Slovenaca. Moj deda je uvek bio više naklonjen ideji „južne pruge”, Moravske doline i Soluna, nego onoj „Principove” Bosne.

• Spasili ste, sačuvali i učinili dostupnim važan deo dedine zaostavštine. Gde i šta ste pronašli?

– Tokom studija prava u Oksfordu pripadao sam naprednim akademcima koji su, primera radi, podržavali republikansku Španiju. Studije sam nastavio u Beogradu i iz Engleske doneo zavidnu količinu levičarskih knjiga. Odlučio sam da ih sakrijem na tavanu „Akrine” zgrade na Terazijama u kojoj je deda Nikola stanovao pre nego što se preselio u Francusku ulicu broj 21. U „Akri” sam slučajno pronašao stari ormar prepun dokumenata, knjiga, mapa, kao i stotine dedinih pisama uključujući i ona iz emigracije u kojoj je boravio od 1883. do 1889. posle gašenja Timočke bune. Bili su tu i kompleti stenografskih beležaka svih skupštinskih zasedanja i mnogo novina među kojima i one iz vremena Svetozara Markovića. Uočio sam i svesku sa zabeleškama o knjigama koje je deda čitao tokom boravka u Rusiji, zatim njegove diplome i mnogo drugog zanimljivog. Očevidno je deda sve to sklonio, jer se bojao da ne padne u ruke ljudima potčinjenim kralju Aleksandru Prvom (Karađorđeviću) kome Pašić nije bio po volji. Nikola P. Pašić umro je nakon audijencije kod kralja rano izjutra 10. decembra 1926. Fatalnom moždanom udaru najverovatnije su doprinele teškoće koje je tokom audijencije imao i kritike koje je pri tome pretrpeo.

• Usledio je Drugi svetski rat, Jugoslavija je okupirana, šta ste učinili sa važnim spisima?

– Sve sam krišom preneo u stan moje majke, tada udovice Katarine Kasidolac u Krunskoj broj 10 i počeo da ih proučavam. Veći deo pisama već je „klasifikovala” moja baba Đurđina što se videlo po njenom rukopisu na samim dokumentima. Manji deo čuvao sam u svojoj radnoj sobi sa željom da ih pregledam i ta pisma su tamo i ostala kada sam napustio Beograd.

• Dokumenta su preživela, kako ste to uspeli?

– Još 1941. brat Vladislav i ja prišli smo pokretu otpora đenerala Mihailovića, a po odlasku iz Beograda februara 1942. boravio sam i radio „na terenu” kao član štaba Jugoslovenske ravnogorske omladine. Potom sam zatočen u Banjičkom logoru odakle sam uspeo da pobegnem. U zemlji sam do kraja rata bio zaposlen u radio stanici „Demokratska Jugoslavija”, a posle izbegličkih lutanja i patnji po kontinentalnoj Evropi ponovo sam se obreo u Oksfordu. Tamo sam dovršio studije prava i sa ženom Zorom zasnovao porodicu. U Engleskoj smo živeli desetak godina, a u Kanadu se preselili 1956. Doživeli smo „zlatni emigrantski jubilej” – pet decenija života u drugoj najvećoj zemlji sveta.

Brat Vladislav ostao je s našom majkom u Jugoslaviji. Komunističke vlasti osudile su ga na trogodišnji zatvor koji je izdržao u Zabeli da bi potom emigrirao u Švajcarsku gde je, sve do prerane smrti (1978) radio kao arhitekta.

• Kakva je dalja i konačna sudbina doskora nepoznatih Pašićevih dokumenata?

– Moša Pijade obavestio je Zavod za zaštitu spomenika kulture o postojanju „moje” tajne dokumentacije. U majčin stan su 1953. godine ušli članovi jedne komisije tog Zavoda. Sačinili su inventar zaostavštine u cilju zabrane njenim daljim raspolaganjem. Majka Katarina Kasidolac i otac Rade Pašić uspeli su da se nagode sa komisijom – ceo dedin arhiv poklonjen je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Komunističke vlasti čuvale su taj arhiv pod šifrom „Kasidolac” iako su, nema sumnje, znali da je reč o ličnom arhivu Nikole P. Pašića. Na taj način, (ideološki) nepodobnim istraživačima i istoričarima onemogućeno je korišćenje arhiva. Vremenom su i sami „ovlašćeni” istoričari zaboravili na postojanje tog arhiva, uostalom kao i na samog Nikolu Pašića i njegov dugogodišnji parlamentarno-politički i državnički rad za dobrobit zemlje i naroda.

Deo dokumenata koji je slučajno ostao u mojoj radnoj sobi u Krunskoj 10 majka je donela i predala ih meni u Kanadi. Taj deo dedine zaostavštine nazvan je „Torontski arhiv”. Na njegovom sređivanju i proučavanju radila je ugledna emigrantkinja, dugogodišnja bibliotekarka Toronto univerziteta, današnja potpredsednica Kongresa srpskog ujedinjenja Sofija Škorić. Ona je, u dogovoru sa mnom, sedamdesetih godina prošlog veka otvorila dedin arhiv koji je pod lažnom šifrom čamio u SANU.

• U prvom delu nove knjige o Pašiću u izdanju Tanjuga i „Politike” objavljena je njegova politička ispovest. Kada i kako ste Vi saznali za postojanje tog „ispovednog” spisa?

– „Torontski arhiv” sadržao je i original dedine „beleške za brošuru” pod radnim naslovom „Moja politička ispovest”. Kopiju tog rukopisa Sofija Škorić odnela je u Beograd tadašnjem direktoru Zadužbine Miloša Crnjanskog Živoradu Stojkoviću koji je ispovest priredio i, posle 86 godina od nastanka tih rukopisnih beležaka, prvi put objavio u časopisu Zadužbine 1988/89. godine. Mihailo Vojvodić utvrdio je da ih je Pašić pisao novembra 1902. ubrzo posle obrazovanja Cincar-Markovićeve vlade.

• Ugledni istoričari, pisci i drugi znalci Pašićevog dela (Vasa Kazimirović, Đorđe Stanković, Mihailo Vojvodić, Latinka Perović, Miladin Milošević, Bora Dimitrijević, Rus Andrej Šemjatin, Đorđe Radenković, Miodrag Dimitrijević, Milovan Vitezović...) objavili su vise knjiga u kojima se analizira državnička i istorijska uloga Vašeg dede, ali i prezentiraju njemu svojstvene anegdote i druge teme. Uspomenu na njega aktivno čuva i muzej u njegovom rodnom Zaječaru. Šta bi još trebalo uraditi da nove generacije i buduća pokoljenja ne stavljaju upitnik iza imena i prezimena: Nikola Pašić?

– S obzirom na to da živim u Kanadi, jednoj od vodećih zemalja u svetu visoke softversko-kompjuterske tehnologije logično je da se zalažem da se celokupna arhivska građa, bar deo objavljenih publikacija i knjiga, kao i bibliografija radova o Pašiću koja tek treba da bude sačinjena sačuva i učini dostupnom u elektronskom obliku. Moj deda takođe zaslužuje i muzejsku postavku u Beogradu.

• „Torontski arhiv” vraćen je u zavičaj, Pašićeve beogradske rezidencije još nisu vraćene vlasnicima, a da li ste se Vi ikad vraćali u otadžbinu?

– Samo jednom, oktobra 2001., godinu dana posle demokratskih promena u Srbiji. Tokom posete poklonio sam originale „Torontskog arhiva” Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, a kopije Arhivu Srbije, zatim Pašićevom muzeju u Zaječaru, kao i ruskom istoričaru Andreju Šemjatinu.

Što se tiče Pašićevih nekretnina verujem da ce istorijska zgrada u Francuskoj 21, čiji je vlasnik moja tetka Dara Purić, pripasti njenoj unuci, jedinoj vlasnici.

Uz fizičku restituciju trebalo bi, kao u slučaju Momčila Ninčića, rehabilitovati i poslednje predsednike jugoslovenske Kraljevske vlade u drugom svetskom ratu, Slobodana Jovanovića i Božidara Purica.

• (Srpska) istorija Vam je više od hobija, zalažete li se za njenu reviziju?

– Cilj treba da bude izbalansiran, objektivan i nepristrastan naučno-istorijski pristup bez mitološkog friziranja i ideološkog sukobljavanja. Posle pet decenija Britanski nacionalni arhiv nedavno je skinuo oznaku tajnosti i poverljivosti sa nekih svojih dokumenata čiji smo predmet i mi. Nažalost, moji apeli vlastima i institucijama u matici da se finansira nabavka dokumenata iz ovih važnih izvora do sada su bili bezuspešni, te ih sada sam plaćam, nažalost u ograničenom obimu.

A istorijsko srpsko izmirenje između „pobednika” i „poraženih” u Drugom svetskom ratu trebalo bi zarad nacionalnog jedinstva u matici i rasejanju i simbolično ovekovečiti podizanjem spomenika svim žrtvama (fašističke) okupacije i (građanskog) rata.

Na kraju, podsetimo da narod kaže: „Kakav otac, takav sin”. Nismo pitali sagovornika misli li da li bi, kad bi nekim čudom bilo mogućno da sve ovo i još više nerečenog o unuku-imenjaku (sa)zna i njegov deda, i Nikola Pašić Baja „odobrio” da se uslovno i simbolično ovaj razgovor naslovi – „Kakav deda, takav unuk”.

  Štampa