Предходна страна

О свему понешто - за Србе и Србију важно и текуће, савремено

Копрцање Србије у раљама моћних

После драматичних и бурних радњи око формирања нове српске владе (коју сачињавају Тадићева Демократска Странка (ДС), Коштуницина Демократска странка Србије (ДСС) и Динкићева Г17+), сада све, мање-више, улази у рутинску и досадну колотечину коалиционог живљења Коштунициног стила. 

Премијерство Коштунициног стила

Наиме, тај стил премијера Коштунице, он је већ испољио у прошлом свом мандату. Карактеристично је за тај стил, да сваки коалициони министар, најслободније води и спроводи политику своје партије уз обилату пропагандну делатност у вези или свог учинка или намере шта ће се чинити. Како сам Коштуница, мање-више стоји по страни, ретко се пропагандно јавља, са изузетком питања Косова, стиче се утисак да влада и нема неку своју коалициону политику. Тако, у прошлом његовом мандату, главну реч су водили Лабус (у име Г17+), да би се та пракса наставила са Динкићем (пошто је овај Лабусу претходно преотео функцију). Ту се специјално истицао Вук Драшкович који је неку своју личну спољну политику протурао као владину. Та слична пракса постоји и у Коштуницином новом мандату као премијера, с тим што је улогу Вука Драшковића преузео Божидар Ђелић из ДС, стварно само потпредседник владе, па се ствара утисак да не постоји једна већ две паралелне српске владе: једна гласна и стварна коју води Ђелић и друга формална само, у позадини, на чијем је челу Коштуница.

То се јасно, на пример, видело у хапшењу и предавању генерала војске Републике српске Здравка Толимира Хагу. Мада га је, по самој Толимировој изјави, изгледа ухапсила српска полиција (која је под контролом Драгана Јочича, министра полиције из Коштунициног ДСС) и предала га полицији Републике српске (РС), да би испало да Толимир није био у Србији веч у БиХ. Како су по овом питању Јочић и Коштуница остали неми, Ђелић, као потпредседник владе (који је узгредно задужен за политички комплекс под именом “европске интеграције": улазак у ЕУ, Партнерство за мир и НАТО), ускочио је у тај “празан простор" дајући изјаве како је, ето, Толимирово хапшење, директна последица реформе Националног безбедносног савета, на чијем је иначе челу председник Србије Тадић (колико се мени чини, у новом Уставу Србије јасно стоји да председник Србије не може обављати ниједну другу, поготово извршну, функцију) и доказ да је Србија сада озбиљно опредељена за пуну сарадњу са Хагом.

Хашка г-ђа дел Понте је одмах то потврдила, па ће, као последица, већ наредних дана отпочети још прошле године прекинути (због Коштиницине неактивности у погледу сарадње са Хагом) преговори за “придруживање" Србије ЕУ. Речена госпођа је дошла у Београд и бахато захтевала да се лично увери колико је српски безбедносни систем реформисан. Оно што ниједна истински независна држава не би дала странцима ни да помисле у погледу захтева, актуелна српска марионетска држава је све своје безбедносне структуре широм отворила за дел Понтеову инспекцију. Пошто је понела у Хаг, како јављају медије, нека иначе најбоље чувана тајна документа, дел Понтеова је, неочекивано, чак, изгледа и најискреније, похвалила Рада Булатовича, шефа БИА (безбедносна тајна агенција), чија је иначе глава захтевана као доказ српске безбедносне реформе, како од стране међународне заједнице тако и од проевропских Срба са Тадићем на челу.

На српском политичком обзорју, срећом, све ипак није тако мрачно у погледу националних интереса. Понекад, али ретко, деси се по неки искорак, који казује да код Срба још није све потпуно мртво у том погледу.

Додик осветлао Србима образ
Тако, на пример, у БиХ, већ дуже времена САД јавно испољавају намеру да се укине Република Српска (РС). То се чини преко Сребренице, да се ова територијално издвоји из РС, да се, као што је то учињено са војском, полиција РС стави под команду централне БиХ и, најзад, да се у БиХ централној Скупштини укине ентитетски принцип. Наиме, по садашњем још Дејтонском уставу, да би један закон прошао са важношћу за целу БиХ, укључујући и РС, мора да постоји не само општа већина већ и већина у парламентарној делегацији сваког ентитета посебно. Тим начином се онемогућује свемоћ централне владе БиХ.

Већ дуже времена САД настоје да ову уставну ситуацију измене, како би централна власт (под контролом Муслимана) могла да функционише. Још негде децембра 2005. године, позване су у Вашингтон код Кондолизе Рајс ентитетске парламентарне делегације, па им је дат налог да до марта 2006 године, то спроведу у живот. Наравно, од тога није било ништа. Пре отприлике месец дана, позвани су код г-ђице Рајс, Харис Силајџић (муслимански члан трочланог Председништва БиХ), главни заговорник јаке централне владе БиХ и Миодраг Додик, премијер РС. Кондолиза Рајс је захтевала од Додика да се удовољи Силајџићев захтев. Овај је г-ђици Рајс на то одбрусио да то никад неће доћи у обзир. Јер, каже, рат у БиХ је и почео на том питању: Муслимани су захтевали потпуну контролу централне власти; Срби, па и Хрвати, то нису допуштали. Рат је био неминован. Овим што ви захтевате, ви стварате услове за понован рат у БиХ.

На то је амерички амбасадор при БиХ, који је такође био присутан овом састанку, недипломатски јавно рекао - да ће Додик бити смењен. Овај Додиков искорак је, међутим, значајан и по томе, што је Додик једно време, због своје опозиције Карадзичу још из ратних времена, као и Плавшичева, био главни САД миљеник међу БиХ Србима.

Коштуница реагује бурно само због Косова
Напред је већ речено, да се премијер Коштуница, изузев по питању Косова, слабо чује. Треба ту сад додати, да се по том питању, што изгледа није карактеристично за његов темперамент, он јавља силно, узбуђено, убеђено, убојито, агресивно - што би рекли -“без длаке на језику".

Ето, ту “част" да се и премијер Коштуница јави овако некарактеристично за њега, дао му је нико други већ САД председник Буш. Овај је, као што се зна, своју недавну посету Европи, због састанка Г 8 (САД, Енглеска, Француска, Немачка, Јапан, Италија, Канада и Русија), уприличио је, у повратку за САД, свраћањем у Албанију и Бугарску. По свему, ово је по Србију била једна Бушова чисто провокативна посета. И то у три смера: прво, хеј, ви Срби, што се трсите, неће вам Путин помоћи, зар не видите да сте територијално заокружени од највеће силе света; друго, Косово мора да буде независно, Србија то мора да прихвати, наравно, уз “награду", уласком у ЕУ и НАТО; и, трече, мада то отворено није споменуо, није пропустио да припреми Шиптаре на евентуално одлагање независности на дуже време - најмање 6 месеци.

На то Бушово о сили, изнервирани Коштуница је одговорио: “кључ за решавање питање Косова није у сили већ у поштовање међународног права и Повеље УН". САД има право да дели своју територију коме хоће, али оне немају право да отуђују српску територију. Па даље: “сваки покушај да се политиком силе, правним насиљем прогласи једнострана независност, осуђена је на неуспех. То се понајмање може поправити САД понудом са највишег места да Косово добије независност, а да Србија буде награђена уласком у НАТО". Овај део Коштуницине изјаве, вероватно је изазвао потајно згражање његових проевропских коалиционих партнера, јер ова изјава наслућује да због САД политике према Косову и Коштуницине непоткупљивости кад је Косово у питању, “мрка је капа" да ће Србија, док је он премијер, икад ући у ЕУ и остале интеграције.

С тим у вези, Коштуница је још додао да Србија одбацује сваку врсту оваквог разговора и сваку помисао да би могла да се погађа и тргује својом територијом. У прилог тога говори и чињеница да влада Србије већ сад припрема план да се кроз Скупштину Србије изгласа Резолуција којом би се свету саопштило да је независност Косова, ако до тога дође, непостојећа и ништавна.

Коштуница још подсећа Буша да је САД бомбардовање Србије из 1999. била “велика грешка", да је садашње САД заговарање независности Косова “свежа грешка", један акт непровоцираног насиља, које српски народ не може да заборави. Репортер који је ово објавио, додаје да би Србија могла да прекине дипломатске односе са сваком државом која би признала ту независност. Овде, међутим, није јасно да ли се репортер позива на већ ранију изречену Коштуницину изјаву у том смислу или ће тако нешто бити укључено у предвиђену Резолуцију владе Србије. Из Коштуницине ДСС, у међувремену, је појашњено да би прекид дипломатских односа, ако би до њега дошло, био селективан. Не би се односио на државе које су “мање криве". У сваком, пак, случају, прекид би се односио на готово све Западне државе изузимајући, можда, Шпанију, Италију.

САД амбасадор у Београду, Мајкл Полт вели, међутим, да је “разочаран" реториком која долази од «“извесних српских лидера", али да то неће изменити односе САД према Србији. Полтово лицемерје је, пак, достигло врхунац кад је рекао да САД никад нису “када је у питању Србија" користиле такву реторику, што би можда било тачно само ако се заборави бомбардовање Србије. Амбасадор Полт нетачно цитира Коштуницу да је наводно рекао да Буша "нико није могао да овласти" да у Тирани "донесе одлуку да ће Косово бити независно". Тачан је само први део али је одлука донета не у Тирани већ много година раније. У Тирани је Буш ту одлуку само провокативно саопштио да би добио аплауз од подивљалих Албанаца.

На Коштуниницину изјаву да о територији Републике Србије могу одлучивати искључиво грађани Србије, као што о територији САД одлучују искључиво амерички, осврнуо се и извештач Б92 из Вашингтона, Слободан Павловић, да би у сагласности са слугерањском политиком Б92, објаснио шта је тачно САД став по том питању. Каже он да Буш не може да отуђује нити Тексас нити Калифорнију јер је то противно САД уставу. А сад долази “најлепше" од истог господина: “али да је (САД) као водећа светска сила, која је задужена (од кога!?) од међународне заједнице (које?) да учествује у трагању за решењем коначног статуса Косова, може и треба ту да да свој одговор" (упркос ставке из преамбуле Устава Србије да је Косово “неотуђив" њен део - САД, дакле, устав мора да се поштује, српски није важан - опсесивно болесна је реакција како Павловићева тако и Б92!).

Одлаже се решавање статуса Косова!?
У Паризу, непосредно по састанку Г 8, састала се и тзв. Контакт група. Русија, мада је њен члан, није позвана. Одговор је јасан зашто. Тзв. Павловићева међународна заједница (Контакт група), није желела да о Косову постоји опречно мишљење Русије већ само јединствена подршка Ахтисаријевом плану, с тим што је Француској дозвољено - ради изигравања “демократичности" - да изнесе своје “средње" становиште (прихватање Ахтисаријевог плана после 6 месеци, ако се Београд и Приштина у међувремену не нагоде, а што се, највероватније, никад неће догодити, јер зашто би Шиптари уопште озбиљно преговарали, кад им је Буш баш сад у Тирани буквално поручио, ако би случајно дошло до таквих преговора, држите се мојих речи - будите тамо али саботирајте преговоре.

А до евентуалних преговора би могло доћи, да би се подржао француски «“средњи" став, али много више ради тога да би се Русија некако одвратила да у СБУН не употреби свој вето и тако блокира овај да он својом новом Резолуцијом: прво, дезавујише своју Резолуцију 1244 из 1999. године, по коме је Косово интегрални део Србије; и друго, изгласа независну од Србије нову државу Косова. САД прете да ће у случају руског вета, Скупштина Косова изгласати независност, а да ће онда државе, које би хтеле, признавати је билатерално. Ово је, изгледа, само претња, јер је ЕУ, која је предвиђена да «“надгледа" ту независност, изјавила да она неће прихватити “надгледану" дужност, ако не дође до нове Резолуције СБ, између осталог и због тога што су неке чланице ЕУ изјавиле да неће признати Косово (Словачка, Шпанија и, могуће још неке), а што открива немоћ бриселске бирократије ЕУ да успостави своје спољно-политичко јединство Услед тога, дакле, САД изгледа схватају да би једино стварно сврсисходно решење косовског питања било оно које би прошло кроз СБУН и уродило реченом новом Резолуцијом.

Лед се топи и у Г 8 а не само на половима
Ако се, пак, цео овај комплексан однос САД-Русија (Косово, САД анти-Путин пропаганда, територијално заокружење Русије од стране НАТО и, најновије, планирање ракетних и радарских постројења у Пољској и Чешкој) сагледа из чисто психолошке перспективе, очигледно је да је овај однос између њих већ уствари узрастао у “рат нерава"  односно, како на Западу радије то зову, “питање кредибилитета", што ако се не спречи, може врло лако одвести у прави врући, уз то још и нуклеарни, рат, што, чини се, обе стране желе да избегну.

САД су свесне ове опасности, па су се због тога, изгледа, окренуле политици «“спасавања образа". Та политика се састоји у формалном и тренутном “попуштању", да би то подстакло Русе на сличан поступак, са учинком да попуштање не изгледа као да је форсирано од Русије, већ да је то плод договора између њих. Ово, међутим, никако не значи да се САД перманентно одричу својих оригиналних намера, али значи да оне “купују" време за доцнију, кад је атмосфера погоднија, њихову имплементацију.

Да је политика “спасавања образа" ступила на сцену, то се тачно дало видети на недавном скупу Г 8. Очекивао се отворени сукоб између Буша и Путина. Међутим, Буш је неочекивано отпочео своју тираду са интимним «“Владимире". Против Владимира и Русије -рећиће Буш - САД немају никакве офанзивне намере. Ми смо партнери, позивамо га да и он учествује у планирању и имплементацији тих дефанзивних ракетних и радарских постројења. Овај Бушов увод, бриљантно је искористио Путин, па је додао: као партнер саветујем председнику Бушу, да је право место за ова дефанзивна постројења на Касписком језеру у Азербејџану; Русија ће тај пројект свесрдно помоћи. Очигледно неспреман Буш је на то само суво додао интересантан предлог. У сваком случају напетост је одстрањена, па је Г 8 приступио разговорима о темама због којих се и састао у једној потпуно опуштеној атмосфери.

Могући завршни сценарио Буш-Путин напетости
Што се, пак, тиче Косова изгледа да је већ унапред утврђено да то питање дискутују Буш и Путин, у интимној - еј, Владимире атмосфери у Бушовој летњој резиденцији на Атлантику, 2 и 3 јула. Очекивати је да ће том приликом у вези Косова, Буш формално «“попустити", па ће вероватно доћи до неких “неограничених" преговора између Срба и Шиптара, уз посредништво једног “непристрасног" УН представника, као што је, рецимо, амбасадор Еида, који је већ у вези Косова имао УН задатак, да по питању испуњења “стандарда" поднесе свој извештај УН, а који су чак и српске власти позитивно оцениле. Ако, пак, сад Буш, паралелно с тим рекне Путину да његов предлог о дефанзивном “штиту" у Азербејдзану има пуно смисла, који, наравно, требало би да разраде руски и САД експерти заједно са питањем статуса оног планираног за Чешку и Пољску.

Како тај експертски рад «“купује време" и за једног и за другог, може се десити да Буш, после довољно дугог неуспешног преговарања између Срба и Шиптара, приликом неке нове САД-Русија уприличене “интимне атмосфере", као узгред, рекне Путину: Еј, Владимире, колико још дуго треба чекати да се Срби и Шиптари договоре? После коктела и јела, испуњеним бесмисленим "чаврљањем" два председника, опет ће Буш, као узгред: моји ми експерти рекоше - а и твоји мисле слично - да је сад прави тренутак за имплементацију Азербејџана... већ сутра може бити касно... у том случају Чешка и Пољска...

Пошто је опрезни Путин, кад је легао на починак, све то сабрао и одузео, може се десити да би он сутрадан, при доручку, онако као узгред, могао речи: Еј, Џорџ, у праву си... управо је време... мислим... Азербејџан... и, да, умало не заборавих... Савет безбедности...

Сви задовољни: свако сачувао свој “образ" али и остварио бар нешто од “оригинала", Буш Косово, Путин - спречио “штит" у Чешкој и Пољској. Остаје, међутим, у мраку колико је трампа била ваљана...

Н. Љотић

  Штампа