SRPSKA POLITIKA

Политичке анализе

Медији нису јавили је ли у Трећој београдској gimnaziji било и сечења торте, као што је то било недавно на коктелу у Дому Војске поводом отварања америчке војне канцеларије.

Екселенција на школском часу

Амбасадору су се више смешили официри у Дому Војске него ђаци у Трећој београдској гимназији

Три пута сам до сада имао прилику да у САД будем на школском часу. Први пут далеке 1983. године у Форт Брегу, Северна Каролина, у бази 82. падобранске дивизије америчких оружаних снага. Био је то час о америчком начину живота. Класично морално-политичко предавање и васпитање младих падобранаца, прича о темељним вредностима америчког друштва и предностима у односу на остали свет. Све до тада мислио сам да је таква врста наставе ексклузивно резервисана само за социјалистичко-комунистичке државе. Био сам гост и због пристојности нисам хтео да их о томе било шта питам, јер радило се, ипак, о младим момцима. Скоро деци...

Други мој школски час у САД био је у септембру 2002. године у Вест Поинту. Елитна америчка војна академија славила је 200 година свог постојања, примио ме је командант академије, или како га у Вест Поинту зову суперинтендант, генерал-потпуковник Виљем Ленокс. Интервју за „Политику”. Рат из 1999. године и Космет није споменуо. Нисам ни ја.

Онда ме је у своју канцеларију позвао пуковник Мајкл Миз, професор са катедре друштвених наука у Вест Поинту. Са зида у његовој канцеларији гледали су ме генерал Ратко Младић и Радован Караџић. Са две обешене међународне потернице. Пуковнику није промакао мој упитни поглед.

– Био сам две године у Босни у саставу снага СФОР-а. Мали сувенири из тог времена.

Затим ме је пуковник повео на школски час. Кадети друге године Вест Поинта. Стручна настава. После часа пришао ми је један младић.

– Из које сте Југославије господине?

Одговорио сам му врло кратко. Био је премлад, скоро дете, да му објашњавам прву, другу и трећу Југославију. Био је задовољан, јер његова је девојка стигла у САД из Ниша. О Космету и 1999. години ништа ме није питао. Ни пуковник Миз.

Трећи школски час у САД одслушао сам такође у септембру 2002. године у Форт Кемпблу, Кентаки, у бази 101. ваздушно-јуришне америчке дивизије. Мој пратилац, мајор Пол Фицпатрик био је врло љубазан, све ми је показао и објаснио, али Космет и рат 1999. није ниједном споменуо.

Био сам због тога задовољан, мора да осећају да су ту криви па ту тему избегавају. Осим тога, шта да се ја ту нешто свађам са домаћинима кад сам гост, а гост никада не поставља неучтива питања. С друге стране, помислио сам да дискусије и питања о Космету нема, јер су домаћини свесни да се резолуција УН 1244. мора поштовати.

Био сам у тешкој заблуди. Јер, недавни наступ америчког амбасадора Мајкла Полта у Трећој београдској гимназији, не знам да ли је то био некакав школски час или не, тек амбасадор је био врло директан и без дипломатског увијања. Као што и треба према деци, јер она највише и цене искреност. Наиме, његова је екселенција отворено рекла београдској деци да САД подржавају отцепљење Космета од Србије, и „да је он мало разочаран реториком неких званичника ове земље и да су ти коментари око тога утолико више разочаравајући што ми нисмо никада, када је у питању Србија, користили такав речник”.

Можда речник нису, али бомбе јесу, тек деца су амбасадору поставила прегршт врло прецизних и логичних питања. Дечја лица била су озбиљна, деца екселенцију нису нимало штедела. Тек понеки професор се насмешио, али тако и треба, домаћински.

Медији нису јавили је ли у Трећој београдској било и сечења торте, као што је то било недавно на коктелу у Дому Војске поводом отварања америчке војне канцеларије. И тамо нам је екселенција рекла све што нам иде око Космета. Само тамо нико од присутних екселенцију ништа око тога није ни питао. Јер, забога, наши официри нису деца. Шта има да питају кад није био школски час. Истина, тамо су се, у Дому Војске, више смешили екселенцији него у Трећој београдској гимназији. Што је и потпуно разумљиво. Елита је увек раздрагана. Јер је елита.

После свега јасно ми је да смо ових дана и без одласка наших официра и подофицира у Охајо, постигли пуну војну интероперабилност са НАТО и стандардима америчке армије. Наиме, нико ме око Космета ништа није питао у базама армије САД. Нико ни у Дому Војске у Београду да нешто упита екселенцију. Истина, ја нисам екселенција.

Истина, у Трећој београдској питала су деца.

А деца су будућност. Док стасају, војска ће нам ионако бити професионална.

Логор којег су се чак ужасавали и Немци

Исприке и извињења

Са исприкама и извињењима је као са лустрацијом. Од којег датума започети

Сваке године 4. јула на Дан борца отац и ја ишли смо у Јасеновац да положимо венац и цвеће његовом оцу и брату, односно мом деди и стрицу. Убијени су у логору Јасеновац као Словенци антифашисти. Убијени су у специјалном логору 3Ц за политичке затворенике. Логору унутар логора Јасеновац, где су људи спавали на голој земљи, јер за њих није било барака. И лети и зими.

Сећам се да смо сваког тог 4. јула газили травурину и коров логора Јасеновац, обилазили гомиле шута и цигли срушених Пицилијевих пећи, одлазили до обале Саве и гледали шта је остало од скеле. Да је ту некада био логор којег су се чак ужасавали и Немци, јер је по начину убијања био најмонструознија фабрика смрти у историји човечанства, дакле на то је подсећала само једна обична табла попут сеоског саобраћајног знака. На табли је писало да ју је поставио месни антифашистички одбор Јасеновца у знак помена на око 700.000 убијених људи. Сликао сам се испод табле седећи на гомили шута. И данас имам ту фотографију.

Године су пролазиле, ледину јасеновачког стратишта смрти све више су прекривали коров и висока трава. Једног 4. јула мој је отац, тадашњи потпуковник ЈНА, отишао код председника општине Јасеновац да га упита што не среде то подручје, зашто се све то препушта трави и забораву? Председник општине је био збуњен и одговорио је у стилу „да другови из Загреба размишљају да на том месту подигну творницу, па да се због тога терен још не рашчишћава”. Мој је отац био огорчен, написао је врло оштро писмо Маршалату са поруком, која, наравно, није оригинална „да народ који не поштује своју историју обично доживи да му се она понови”. Писмо је стигло у Маршалат, али је и мој отац пензионисан годину дана после. У 43. години живота. Но, то и није важно, можда се исплатило. Јер, годину дана касније Богдан Богдановић је добио поруџбину да направи споменик жртвама Јасеновца.

Уместо творнице коју су планирали другови у Загребу, сада је тамо камени цвет.

Никада нисам размишљао о томе да ли је требало неко да се исприча, или извини породицама жртава јасеновачке фабрике смрти. Било је то време братства и јединства. Ко је уопште и смео да покрене ту тему? О томе се ћутало. Чак ми ни моја мајка, све до пре неколико година, није рекла да су она и цела њена породица били три месеца у усташком логору Славонска Пожега да би као Срби из Босне последњим транспортом били протерани у Србију. Нико им се никада због тога није извинио.

Па, ипак, имам велико разумевање за потез председника Србије Бориса Тадића који се у једној емисији хрватске телевизије извинио хрватском народу за све оно лоше што су му неки учинили у име српског народа. Мислим да је тако некако гласила председникова формулација и мислим да је била прилично добро изговорена. Сличну формулацију употребио је и председник Хрватске Стипе Месић приликом свог доласка у Београд и све те исприке и извињења за мене нису спорни. Штавише то су гестови које треба поздравити.

Дакле, гледао сам тај телевизијски наступ председника Тадића и утисци су да му свакако није било лако. Прво, интервју је објављен дан пре националног празника Хрватске, Дана државности, што је велики поклон председника Тадића званичном Загребу. Друго, нисам сигуран да су саветници за медије председника Србије добро припремили свог шефа за разговор са новинаром какав је водитељ емисије „Недељом у два”. Председник је дозволио да га се дословно „изрешета” у његовом кабинету. При томе је, наравно, био културан, насмешен и врло позитиван, стално доказујући, чак и породичним приликама, да није српски националиста. А то је управо још више љутило водитеља, који је инсистирао на теми „српска агресија на Хрватску”. Ту се председник Тадић добро снашао рекавши да је ту било свега и свачега, од грађанског рата, па надаље... Неколико година раније у истој емисији, истог водитеља на исто питање, тадашњи председник Црне Горе Мило Ђукановић је одговорио „да је Хрватска свесно ушла у ризик сукоба са тада војно јачим противником”.

Наравно, председник Тадић је био шармантан у својим сећањима на Корчулу и Бадију, на Супека и Корчуланску школу. То ми се свидело, јер се тога сећам и ја. Али, шта да радимо када се тога не сећају и они други?

Углавном, оно што је мени било мало чудно у свему томе јесте та дугогодишња фасцинација космополитског Београда малограђанским духом Загреба. Као да још живе успомене на шопинг возове за Трст, печено пиле у возу и трчање по воду док воз стоји на колодвору у Загребу. Та културолошка инфериорност неких у Београду у односу на Загреб, који је ето на Западу, као да је потврда оне Крлежине „сачувај ме Боже хрватске културе и српског јунаштва”.

А што се тиче исприка и извињења, то вам је као са лустрацијом. Од којег датума започети?

Краљ Александар ујединитељ, то је решио војнички. На паради српске војске у тек ослобођеном Београду није дозволио да коњица пређе преко једне аустроугарске војне заставе неке хрватске домобранске пуковније, бачене на тло пред победницима у Првом светском рату. Видевши шаховницу, краљ је зауставио параду, подигао заставу рекавши:

„Не, то не треба да се гази, то су наша браћа Хрвати”...

Мирослав Лазански

Предходна страна

Штампа