| Политичке анализе |
|
Амбасадор Русије у Београду, господин Алексејев одговорио је и Рену и Схеферу Кристина, у собу Иде ли ЕУ у експеримент за оно што ће сутра бити балканизација читаве Европе  Амбасадор
Русије у Београду, Александар Алексејев сматра да се код нас, у Србији,
сувише велика пажња придаје изјавама госпође Кристине Гаљак. Наиме,
руски је амбасадор оштро критиковао изјаву госпође Гаљак, која је као
портпарол високог представника ЕУ за спољну политику, рекла да ће „ЕУ
преузети одговорност и донети одлуку о Косову, ако Русија настави да
понавља само не”. Амбасадор Алексејев у свом је реаговању нагласио „да
то није став целе ЕУ, већ став једног човека, та је изјава погрешна и то
није језик којим људи могу да разговарају са Русијом”.
Можемо шпекулисати је ли Алексејев говорећи о ставу једног човека,
заправо мислио на Хавијера Солану, јер је госпођа Гаљак вероватно јавно
рекла оно што Солана за сада још не жели да каже, тек руски је амбасадор
госпођу Гаљак послао у собу. Да тамо седи и чека док се велики, односно
мушкарци не договоре. Велики су САД и Русија, Европа то је госпођа Гаљак,
у ствари Солана. Нас, Србије ту скоро и да нема.
Но, Гаљаковој су у помоћ одмах притекли
и комесар за проширење ЕУ Оли Рен и генерални секретар НАТО Јап де Хоп
Схефер,
поновивши оно што је госпођа Кристина рекла. Оли Рен је додао „да је око
Косова у игри и наш кредибилитет у спољној политици и да ће Европа
платити цену, ако процес решавања статуса Косова пропадне”. Узгред и
између осталог, због кредибилитета НАТО-а Југославија је 1999. године и
бомбардована.
Амбасадор Русије у Београду, господин
Алексејев одговорио је и Рену и Схеферу
рекавши „да Косово није
европско, већ међународно питање и да у решавању тог проблема ЕУ не може
да заобиђе Савет безбедности УН и да кад год су УН биле заобиђене то је
трагично завршавало”.
Да ли је, ипак, Вашингтон плански сада гурнуо Европу да она преузме
штафету у решавању питања Космета и конфронтације са Русијом око тога?
Понавља ли се ситуација из 1991. године када је због страха неких
европских земаља да би због тадашње Југославије могао да пропадне
Мастрихт и дошло до унилатералних потеза без сагласности УН?
Американци ће елегантно препустити Европи да се батрга око Космета.
Сачувати амерички живот данас је опсесија Вашингтона у свим међународним
сукобима. Постоји један сан, типичан за америчку нацију, сан о
богатству, моћи и лепоти на земљи, сан о бесмртности. Американац не сме
да умре, дакле не може да умре. Одатле и сва та силна суђења када неки
лекарски третман крене наопако, та атмосфера хипербезбедности, тај култ
увек младог тела које не сме да остари, та фобија од лоших навика као
што су цигарете или алкохол који могу да узрокују болест или смрт. То је
сан о бесмртности или свемоћи. У том је контексту слобода људи и
суверенитет држава попут слободе на тржишту. Продавница на ћошку може да
се такмичи са „Џенерал моторсом”, али сви знамо ко ће победити.
Људска права Албанаца, због чега се, наводно, ратовало 1999. против
Југославије? Када би се ратовало у свим државама у којима се та права
крше, читава планета била би у рату. Војници нису гинули код Валмија да
би заштитили права која су управо била проглашена , већ да би заштитили
угрожене националне границе. Заштита Француске била је приоритет, а не
заштита људских права.
Рат који је НАТО 1999. повео против Југославије водио се у име наводне
хуманости и наводне наднационалне Европе. Европа се раније у име
надсуверенитета одрекла граница између држава које је чине, али би на
Балкану сада стварала нове границе. Апсурдно је некога убеђивати да су
нације на почетку новог миленијума постале превазиђене попут старих
компјутера и да се све то ипак не одвија у корист наднационализма, који
би имао чудесну моћ да их споји и „превазиђе”, већ, што је много горе,
под притиском бројних архаичних и фанатичних микронационализама који ће
уништити свако сећање на наше лаичке и републиканске идеје. Проглашавање
„наднационалне Европе” по сваку цену, сан о њој и њеној моћи у тренутку
када у реалности та иста Европа није више способна да заштити ни нације
које је чине и које гарантују унутрашње јединство и једнакост као и
спољашњу слободу пред увек присутним претњама, то је исто што и срљање
низбрдо. Да ли је Србија уопште свесна целе те игре између начела
европске „наднације” у име великих „хуманитарних” принципа и лоше
прикривених мутних политичких циљева? А све у име будућности мира и
стабилности на Балкану. Решење које би, по Роману Продију, водило ка
„надгледаној независности Косова уз поштовање интереса и богате
историјске традиције Србије”? Ако је та историјска традиција, заправо,
име за културно-црквену баштину Србије на Космету, шта ћемо с оним
другим, а то је поштовање интереса Србије? Како то ускладити с
„надгледаном независношћу Косова”?
Иде ли, дакле, ЕУ у експеримент за оно што ће сутра бити балканизација
читаве Европе?
Састанак јапанског министара одбране Фумио Кјума у бази Јокота са командантом „Америчких окупационих снага у Јапану”,
 Други
светски рат као да се још није завршио. Осим Балкана, где се још
расправља је ли 1991. била само наставак 1941. године, осим Пољака који
су се изненада сетили да би их данас било више од 40 милиона да није
било немачког напада, сада су се, после толико година, и Јапанци нашли у
чуду. Наиме, јапански министар одбране Фумио Кјума дао је доста смушену
изјаву о томе „да је атомска бомба бачена на Нагасаки била неминовност
да би се што брже завршио Други светски рат”. Јавност у Јапану била је
згранута и Кјума, који је рођен у Нагасакију и који je претходно два
пута био министар одбране Јапана и девет пута био биран у Парламент,
сада је присиљен на оставку.
Дан пре изјаве која је толико узбуркала јавност, али и политичку сцену
Јапана, министар Кјума имао је, поводом годишњице оснивања Команде
америчких трупа у Јапану, састанак у бази Јокота са командантом
„Америчких окупационих снага у Јапану”, генералом Брусом Рајтом. Управо
та синтагма и данас је службени назив свих америчких копнених,
ваздухопловних и морнаричких ефектива у Јапану, а јапанска влада и данас
плаћа више од две трећине свих трошкова боравка за више од 40.000
америчких војника, официра и подофицира који бораве у Земљи излазећег
сунца.
У чему је грешка, или грех сада већ бившег министра Кјуме? Из америчке
визуре гледано, он је рекао истину и заправо само поновио оно што је
први „гувернер” окупираног Јапана, генерал Даглас Макартур више пута
изјавио: „Атомске бомбе бачене на Јапан биле су неминовност да се уштеде
животи америчких војника, јер после инвазије на Окинаву, наше су процене
говориле да би искрцавање на саму матицу Јапана коштало око милион
америчких жртава”. Тачно је да су борбе на Окинави биле крваве, са много
америчких жртава, али је генерално гледано материјална моћ Јапана да
настави рат већ тада била сломљена.
Американци су бацили прву атомску бомбу на Хирошиму да би поштедели
животе својих војника и показали Стаљину какво ново оружје имају. Био је
то и почетак хладног рата. Но, како је војна хунта у Токију после понуде
из Потсдама и после Хирошиме оклевала са капитулацијом, Вашингтон се
одлучио за другу атомску бомбу која је погодила Нагасаки.
Тешко је проценити да ли је укупан број погинулих јапанских цивила и
касније умрлих људи од радијације у Хирошими и Нагасакију мањи, или већи
од хипотетског броја погинулих америчких војника који би се искрцали на
матицу Јапана.
Јапанска јавност природно је врло осетљива на теме о Хирошими и
Нагасакију. Јер, стари Јапанци ни данас нису сасвим опростили царској
армији и морнарици што су претходним поразима довели земљу у ситуацију
да на њу САД баце две атомске бомбе.
Сада већ бивши министар одбране Фумио Кјума можда је говорећи о
„неминовности бомбе на Нагасаки” мислио и на јапанске могуће жртве међу
цивилима и војницима да се рат класично наставио? Да ли би оне биле веће
од броја убијених цивила у Нагасакију? Отежавајућа околност за Кјуму је
то што је рођен у Нагасакију и што је његова изјава у суштини политичка.
А министар одбране не би смео да даје превише политичке изјаве. Посебно
не у Јапану...
Мирослав Лазански
|
Предходна страна |
|
|
